ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ
СМРТ У ПАРИЗУ
позоришна
драма
ЛИЦА:
ЛУЈ ФЕРДИНАНД СЕЛИН
ЕРНСТ ЈИНГЕР
КАПЕТАН ХЕЛ
ЖАН КОКТО
ЛАЗАР
ЛИСЕТ АЛМАНЗОР
ШАРЛОТА
МАЧАК БЕБЕР
Париз, окупација
ФИЛМСКИ ИНСЕРТИ:
- у сцени 6. – ТРИЈУМФ ВОЉЕ (1935), ЛЕНИ ФОН РИФЕНШТАЛ
- у сцени 9. – МЕЂУЧИН (1924), РЕНЕ КЛЕР
- у сцени 15. – ТИТАНИК (1943), ВЕРНЕР КЛИНГЕР
1. СЕЛИН, ПАРИЗ
Музика – сетна и
достојанствена. У огромној фотељи седи СЕЛИН и милује црног мачка БЕБЕРА.
Предивна ЛИСЕТ АЛМАНЗОР игра – сетно и достојанствено. Музика престаје. Лисет
седа на под, поред Селинових ногу.
СЕЛИН: Бебер је добар мачак. Увек
сам ти то говорио, Лисет. Сећаш ли се да сам говорио?
ЛИСЕТ: Нешто сам чула. Малопре.
СЕЛИН: Мој глас.
ЛИСЕТ: Пре тога.
СЕЛИН: Пре тога је била само
музика. Пре мог гласа.
ЛИСЕТ: Нешто иза музике.
СЕЛИН: Тенкови?
ЛИСЕТ: Немачки?
СЕЛИН: Добри су то тенкови,
Лисет. Кажем ти ја. Прва класа. Добри. Богами.
ЛИСЕТ: У Паризу.
СЕЛИН: У мом дупету. У мом
мирисном дупету тенкови, Лисет. О, да видиш само то дупе, са свим тим тенковима
што иду, што пролазе...
ЛИСЕТ: Знам је твоје дупе,
Фердинанде. Дај ми мало Бебера.
СЕЛИН: Не дам.
ЛИСЕТ: Зашто ми не даш Бебера?
СЕЛИН: Не дам ти Бебера. Кад
умрем, узми га. Онда ми не треба. Шта ће ми кад умрем? Ни мало ми не треба.
Богами.
ЛИСЕТ: Нећеш ти да умреш.
СЕЛИН: О-о, нећу. С Немцима ћеш ти кад мене убију, курво, курвештино...
Све плесачице су курве, лепо је говорила моја мајка. А шта ја могу кад волим да
је жена плесачица и да је лезбијка. А лепо је говорила моја јадна, и даље жива,
мајка...
ЛИСЕТ: Научићу те да плешеш.
СЕЛИН: Да плешем. Чујеш ли, Бебер, плесаћемо. Да. О како ћемо само
плесати, јадни мој Бебер. А моја мајка, јадница, рекла је: кад Немци дођу, ја
идем. А ето – још је ту. Жилава је то мајка. Богами.
ЛИСЕТ: Онда ме води да гледам
тенкове.
СЕЛИН: А шта би ти још хтела, то
мислим, поред тенкова?
ЛИСЕТ: Ако нећеш да плешемо, онда да гледамо тенкове. То ми некако иде
заједно.
СЕЛИН: Тенкови. Зар се ниси
нагледала свих тих тенкова, по булеварима, ливадама, колико само тенкова,
свуда, богами, није се лако мимоићи са свим тим тенковима и булеварима, кажем
ти...
ЛИСЕТ: Никад нисам видела тенк.
СЕЛИН: Ниси? Онда мораш да видиш
тенк. Под хитно. Богами. Велика је то ствар. Тенк. Никад не потцењуј тенк. И
плесачицу.
ЛИСЕТ: Дивно си то рекао.
СЕЛИН: Не сери. Ја сам писац. Не
умем да говорим. Готово. Писац не сме да говори. Никад. Ништа. И готово. А, не
умем ја да говорим. Доста је било. А ето, говорио сам радницима, и не слушају.
Нико не слуша. А и ја сам од њих, од радника. Нисам дупе брисао пуфном, ни
паперјем, богами. Знају они, и њима је дупе изгребано. Дебело дупе пролетерско.
А сад ништа. Ето им Немци, кад неће Селина. Ето им, па нек мере гузице, чија је
већа. А знам је, знам ја како ти други мере, борио сам се ја. Знам је. Нисам ја
неки напирлитани, академик, па пише саставе, а други... А-не. Друго је Селин.
Говно је Селин. Намирише све, док трепнеш. Знам ја све те Швабе, и све те
раднике, и све те тенкове, све то Селин зна. Све је то Селин попишао. Богами,
попишао. Густо. Лисет, кад ћеш да се удаш за мене?
ЛИСЕТ: Ако ми даш Бебера. И ако
ми купиш прстен.
СЕЛИН: Не дам ти Бебера.
ЛИСЕТ: Онда...
СЕЛИН: А не дам ти ни прстен.
Ништа. Доста је било. А-не.
ЛИСЕТ: Онда... Знаш шта?
СЕЛИН: Не знам.
ЛИСЕТ: Да се јебемо.
СЕЛИН: Курво.
ЛИСЕТ: А Бебер да гледа.
СЕЛИН: Да, да, Бебер. Разумем. Да. Шта си оно хтела?
ЛИСЕТ: Да се јебемо.
СЕЛИН: И ништа више?
ЛИСЕТ: Ништа.
СЕЛИН: Сигурно?
ЛИСЕТ: Сигурно.
СЕЛИН: Добро онда. А Бебер да гледа. Док тенкови пролазе.
Лисет полако, врло
полако, подиже Бебера са Селинових колена.
2. ЈИНГЕР, ПАРИЗ
Балкон. ЕРНСТ ЈИНГЕР и
КАПЕТАН ХЕЛ, у униформама официра Вермахта и чашама са шампањцем у рукама,
посматрају уснули Париз под собом. У позадинои траје бал, свира се „На лепом
плавом Дунаву“.
ХЕЛ: Париз. Још не могу да
верујем да сам овде.
ЈИНГЕР: Поверујте, Хел. Што пре
то боље. Време никад није на нашој страни.
ХЕЛ: Моји су били тако сиромашни.
Ни боје нису могли да ми купе. Углавном сам цртао и копао глину. А сад...
Сликарски Олимп.
ЈИНГЕР: Ваљда је зато ваздух тако
разређен.
ХЕЛ: Сами сте говорили да постоји
само један пут, онај у висину. Зар нисте, Јингер?
ЈИНГЕР: Јесам. И ево нас сад. У висини.
ХЕЛ: На литицама. Мермерним.
ЈИНГЕР: А мермер је знак лошег
укуса.
ХЕЛ: Опасан сте ви човек, Јингер.
ЈИНГЕР: Мислите, Хел?
ХЕЛ: Умете да наслутите кад се
ствари ближе сопственом крају.
ЈИНГЕР: И туђем, Хел. И туђем.
ХЕЛ: А ако је тај туђи крај нови
почетак за све?
ЈИНГЕР: Ништа више не почиње. А
ви сте тако млади, Хел.
На балкон излази ЖАН
КОКТО у пратњи прелепог плавог дечака – ЛАЗАРА. Лагано прилазе официрима.
ХЕЛ: Али то ништа не мења, зар
не, Јингер?
ЈИНГЕР: Не знам. Али знам једно.
Знам да је са слободом свршено, драги мој пријатељу.
ХЕЛ: Један официр Вермахта увек
ће имати слободу да поткаже другог.
ЈИНГЕР: Не бојим се ја вас, Хел. Више ме брине господин који нам управо
прилази.
Кокто чини дубок наклон и
љуби Јингера у руку.
КОКТО: Крв песничка јурца порама
уморног бапског Париза, пустињски и целибатски исушеног под леденом сенком
усахлог фалусоидног пасторчеда Вавилона, док германски новосаздани Орфеј својом
примордијалном лиром буди уснуле Валкире из азурног Стикса, истеклог из
клонулог бедра Великог Градитеља, који ношен светлошћу свих Сфера, жели
добродошлицу и приступницу Вама Јингере, и опет Вама, Јингере, и још једном
Вама, Јингере. Ваш Жан Кокто.
ЈИНГЕР: Почаствован сам, господине Кокто. Ово је било нешто сасвим ново,
зар не, Хел?
ХЕЛ: Рекао бих чак просветљујуће.
ЈИНГЕР: Капетан Хел је такође
уметник.
КОКТО: Дозволите – глумац?
ХЕЛ: Сликар.
КОКТО: Размишљали сте о филму? О филмској глуми?
ХЕЛ: О филму да. О глуми не.
КОКТО: Ако останете дуже у
Паризу, већ ћу вас ја наговорити, капетане, већ ћу вас наговорити. Никако се не
сме допустити да таква изузетна појава не постане део филмске магије. То би
било равно космичкој катастрофи.
ХЕЛ: Претерујете, господине Кокто.
КОКТО: Ја увек претерујем,
капетане. Али, пре свега, да предупредимо још једну космичку катастрофу. Од
многих могућих.
ЈИНГЕР: На пример?
КОКТО: Не би се смело догодити да вас не упознам са Лазаром. Ово је
Лазар.
Дечак се изузетно
достојанствено наклони. Јингер и Хел одговарају наклонима. Кокто весело прилази
Лазару и заштитнички му ставља руку на раме. Лазар се не помера.
КОКТО: И рећи ћу вам још једну тајну, господине Јингер. И вама,
господине Хел. Једну од многих.
ЈИНГЕР: Ја волим тајне. А ви,
Хел?
ХЕЛ: И ја волим тајне.
КОКТО: Онда имате срећу. Видите,
Лазар је млади пагански бог.
Кокто значајно одмери
саговорнике. Онда полако, као на церемонији венчања, савија леву руку да је
Лазар прихвати и лагано креће са дечаком назад у балску дворану.
КОКТО: Онда, господо, видећемо
се. Срећна вам ваша окупација. И наше ослобођење.
Кокто одлази са Лазаром
који га држи под руку. Официри их поздрављају дизањем чаша.
ХЕЛ: Мислите да је у праву?
ЈИНГЕР: У ком делу?
ХЕЛ: Да је Лазар млади пагански
бог.
3. ОКЛОПНИК ДЕТУШ
Селин у униформи
француске коњице из Првог светског рата. Стоји испред великог огледала и
замахује сављом према свом одразу.
САЛИН (равно, мирно): Погледај
ме, Бебер. Погледај ме. То сам ја, оклопник Детуш. Као ратник био сам Детуш,
као доктор сам Детуш. Као писац зовем се Селин. Презиме моје јадне, и даље живе
мајке. Оклопник, Бебер, то је права ствар, замисли. Замисли и коња, Бебер, па
оклопника на коњу, прдежу мачји. Па будућност оклопника, прдежу мачји. Јебену
будућу будућност, будућност слинавих, кривоногих, црних и жутих, будућност
мачјих прдежа, будућност једнако усраних, једнако дебилних, једнако срећних,
наспаваних, наждераних. Замисли само такву будућност, Бебер. Глупу,
заглупљујућу будућност оних који имају будућност и оних који верују у
будућност. О, Бебер. Како те мрзим, прдежу мачји.
Селин замахом сабље
разбија огледало.
4. ЈАЗЗ
Мрачно, задимњено,
оркестар свира џез, брзо и гласно. Лисет, Лазар и Кокто распомамљено играју.
5. ШАРЛОТА
Изнад кревета распеће.
Шарлота лежи гола, покривена танким покривачем. Јингер облачи униформу.
ШАРЛОТА: Данас сам видела како хапсе студенте. Носили су жуте траке и
писали по њима речи, например „идеалиста“, „импресиониста“, „католик“, замисли.
И тако су шетали Јелисејским пољима.
ЈИНГЕР: И јесу ли се нашетали?
ШАРЛОТА: Нису стигли. Не знам
више шта да мислим. Та деца иду право међу ајкуле и још машу заставицама. Ваљда
да се лакше препознају. Без обзира на ајкуле.
ЈИНГЕР: А времена за расправу су
прошла.
ШАРЛОТА: Понекад се питам како у
ствари изгледају те ајкуле. Где се крију. Понекад се и ја смејем као ајкула.
Озбиљно. Ухватим себе у огледалу.
ЈИНГЕР: Нема у томе ничег лошег, Шарлота. И гуштерске врлине су врлине.
Поготово кад се развијају свесно.
ШАРЛОТА: Ернст.
ЈИНГЕР: Реци, Шарлота.
ШАРЛОТА: Шта ми то причамо,
Ернст?
ЈИНГЕР: Зоолошке приче.
ШАРЛОТА: Мени је муж у
заробљеништву. Тебе чека верна Пенелопа. О чему ми то, побогу...
ЈИНГЕР: Не буди толико...
католик, Шарлота.
ШАРЛОТА: Да ли си некад осетио
како ти Бог додирује раме?
ЈИНГЕР: Много пута.
ШАРЛОТА: Лево или десно?
ЈИНГЕР: Увек десно.
ШАРЛОТА: И шта онда урадиш?
ЈИНГЕР: Ништа. Запишем нешто у дневник.
ШАРЛОТА: Сироти мој Ернст.
ЈИНГЕР: Интензивно читам Проповедника и Јова. Можда учиним оно што
треба.
ШАРЛОТА: Учини, Ернст. Ти знаш шта треба.
ЈИНГЕР: Нисам био у цркви од ране младости. Мислим, стварно био.
ШАРЛОТА: Имаш цигарету?
Јингер вади цигарету из
џепа, припаљује је упаљачем и упаљену је пружа Шарлоти. Шарлота се усправља у
кревету и пуши. Јингер завршава са облачењем.
ШАРЛОТА: Где данас идеш?
ЈИНГЕР: Имамо неко стрељање.
ШАРЛОТА: Видећемо се.
ЈИНГЕР: Видећемо се.
ШАРЛОТА: И, нестало је кафе.
ЈИНГЕР: Донећу.
ШАРЛОТА: И млеко.
ЈИНГЕР: Млеко.
Јингер ставља шапку и
излази. Шарлота ћутке пуши.
6. ТРИЈУМФ
На великом платну
приказује се „Тријумф воље“ Лени фон Рифенштал. У публици седе Лисет, Лазар,
Кокто и Хел. Кокто одушевљено аплаудира.
7. РУСИЈА
Јингер и Хел се мачују.
ЈИНГЕР: Био сам у Музеју човека. Са Карлом Шмитом. Разгледали смо маске
и лобање.
ХЕЛ: Хајнрих се вратио из Русије.
Каже да имају нов начин убијања заробљеника. Измере им висину и тежину, скину
им одећу, а онда их воде до мерног апарата. А апарат у ствари подешава ваздушну
пушку. Метак у потиљак.
ЈИНГЕР: Обавезно погледајте оне
бакрорезе у Лувру. Цвеће и змије. Замислите.
ХЕЛ: А војници су, каже, држали
једну замрзнуту Рускињу, онако поред пута, голу, као кип. И дивили се лепоти.
ЈИНГЕР: Јесте ли некада били у кориди, Хел?
ХЕЛ: Мораћу.
ЈИНГЕР: Монтерлан ми је синоћ
причао како је са дванаест година побегао од куће да би био тореадор.
ХЕЛ: Знао сам да је силан тај
Монтерлан.
ЈИНГЕР: Можда нас Шпајдел пусти
на лето. Да пробамо.
ХЕЛ: До лета смо готови са
Русима. Ваљда ће онда доћи ред на бикове.
ЈИНГЕР: Добри сте, Хел.
ХЕЛ: Вежбам кад сам сам.
ЈИНГЕР: Мислио сам да сликате.
ХЕЛ: И ово је уметност. Зар није, Јингер?
ЈИНГЕР: Као и корида.
ХЕЛ: И руска вотка.
ЈИНГЕР: Упознаћете ме са Селином?
ХЕЛ: Вечерас. Обећао сам вам.
ЈИНГЕР: После Гран Гињола?
ХЕЛ: Идете са Шарлотом?
ЈИНГЕР: Њу Гран Гињол нервира.
Зато је водим.
ХЕЛ: Умало да заборавим. Кокто
вам је послао књигу.
ЈИНГЕР: Коју?
ХЕЛ: „Дух опијума“. Да ли ви то
намеравате да посматрате свет са највише галерије, Јингер?
ЈИНГЕР: Није то највише галерија,
Хел.
ХЕЛ: Просветлите ме.
ЈИНГЕР: Ако се не будете пазили, хоћу.
ХЕЛ: Још ми фали кондиција. Али
кажу да је техника најважнија, зар не, Јингер?
ЈИНГЕР: Не.
Јингер вештим потезом
избија мач из Хелове руке. Хел пада и Јингер му прислања оштрицу на врат.
ЈИНГЕР: Јесте ли некад осетили
како вам Бог додирује раме, Хел?
ХЕЛ: Не. А ви?
ЈИНГЕР: Јесам.
ХЕЛ: Лево или десно?
ЈИНГЕР: Увек десно.
Јингер склања мач и пружа
руку капетану. Хел прима руку и весело устаје.
8. ТАНГО
Лисет и Лазар играју
танго. У великој фотељи седи Селин и милује Бебера. На столицама седе Хел и
Кокто. Јингер дискретно улази и посматра играче. Примећује га само Хел и
намигује му. Музика престаје, играчи се клањају. Тапшу сви, осим Селина. Хел и
Јингер пристојно, Кокто усхићено. Хел праћен Јингером прилази Селину. Селин као
да их не примећује. Лисет и Лазар загрљени седају на под близу Селина.
ХЕЛ: Господине Селин, биће ми
задовољство да вам представим великог Ернста Јингера. Господин Кокто је
најавио...
СЕЛИН (Јингеру): Јесте ли и ви
неки педер, од ових, као Кокто и овај...
Јесте, а?
ЈИНГЕР: Мораћу да вас разочарам, господине Селин.
СЕЛИН: А-да, добро, добро...
Немам ја ништа против, против те проблематике пркна, ама баш ништа. Само да не
буде ко онај, онај Жид, све академски, сека-перса, штребер, а занос, занос само
кад угледа дупенце младог бедуина. А богами, тако је, не реците да није. Иначе,
немам ја ништа против. Богами. Некад су људи веровали у Бога, па кад кажу,
знало се. Овако... Ал сад то није важно. Већ сам вам досадио, зар не, капетане
Јингер?
ЈИНГЕР: Напротив. Вама не мањка
заноса, господине Селин.
СЕЛИН: Зовите ме „докторе“. Ја
сам доктор, ја лечим људе, а не ови писци, гузоње, посрана књига им је важнија од главе. И од дупета. Да, дупе
и глава, дупе-глава, господине мој. А душа, ииии... Не питајте, не знају они...
Ни порођај нису гледали. А ви, јесте ли ви гледали порођај, капетане?
ЈИНГЕР: Имао сам задовољство.
СЕЛИН: И шта кажете? Каква
раскош, црвена, о Боже... То је занос, господине, а не... Занос, јебе се мени.
Ја сам Француз, и борио сам се, ми смо ратници, ви и ја, а не ко... нека се
јебу... Ја сам Француз и дао бих целог Бодлера за једну олимпијску пливачицу.
Верујете ли ми, капетане Јингер?
ЈИНГЕР: Верујем људима јаке воље.
И олимпијским пливачицама.
СЕЛИН: Да, да, стрељаће нас једном, Јингер, висићемо, ко кокошке, ви и
ја. Обојица. Не сме тако да се говори данас. Ни сутра. А-не. Ни кад сте у
униформи, ни кад нисте. Не, богами.
ЈИНГЕР: Оно што нас не убије чини
нас јачим. А оно што нас убије чини нас непобедивим.
СЕЛИН: Видим, видим, и сте се упецали. И вас су... Приче, жене... А ми
смо стари ратници. Јесмо, богами. Ми знамо. Реците им, Јингер, лепо им реците,
мени је доста... Како ће се завршити. Реците им, нека знају. Шта ту има,
свеједно је... А и ако знају. Ма, реците им... јебе ми се...
ЈИНГЕР: Да из нас долази експлозија. Да живот ускаче у уста цеви
пиштоља. То желите да кажем, Селин?
СЕЛИН: Некада су се ратови
завршавали болестима, да. А сад, сад се не завршавају болестима, сад се
завршавају ратом. А пре, а пре, кад смо ми оно били – а Јингер? – знало се. Ред
се знао. Јебе се мени за рат, али ред се знао. Храброст за мушкарце, врлина за
жене. Насиље над заробљеником, одмах уза зид. Садизам, уза зид. Крадеш – зид.
Знало се шта значи зид. А не ко сад ови, педерчићи, егзистенција испред
есенције, зид-ово, зид-оно, те се отуђили, па нешто болешљиви... Јебе се
мени... И знало се кад је готово. А сад – крај, а није готово. Све развлаче.
пренемажу се, неће нико да изађе и да каже... Не знају они. А ви сте читали
Наполеона, капетане Јингер, читали сте га, и Хитлер га је читао, али лоше, шта
се може, лоше, шта ја знам... И шта је рекао, шта је рекао Наполеон, мали курац
али велика глава, шта је рекао: Кина је успавани џин, кад буде дигао мали прст,
свет ће се затрести. И ето видите, видите... Њему није требао велики курац, ко
овим Зигфридима, ни велики нос Де Голов му није требао, онај што прдека тамо у
Лондону, а-не... Знао је он. И ето вам сад... Ето вам... Ви нестајете, све
постаје жуто, у жутом све настаје, као у мочвари, антрополошки...
ХЕЛ: Мислите да ће то бити скоро,
господине Селин? И наш орао је раширио крила...
СЕЛИН: Орао... Ти балавац, Јингер
зна, а не ти балавац. Сликар. Слика човек, а музика ништа... А, не може то. Не
може. Каже брзо... А видите, може то брзо да иде. Јурњава тридесет и девете је
трајала двадесет до тридесет дана. Брзо је то. И нађете се зачас у Шпанији. Да
поцупкујете уз кастањете и бикове. О Кармен, Кармен, жуто ти је дете.
КОКТО: Драги мој Луј...
СЕЛИН: Не зовите ме Луј, нико ме
не зове Луј. Доктор, ја сам јебени доктор.
КОКТО: Добро онда, драги мој јебени докторе, али није да у људском срцу
постоји само рат.
СЕЛИН: Шта ви знате о људском срцу, штреберу говнарски? Где су вам сад
ваши Енглези, ваши, сви ваши, ко год да су. Ви мени о срцу и о рату. Ја сам
лекар, све ја знам о срцу, и о пичкама, и о свему...
ЛИСЕТ (која се све време дискретно милује са Лазаром): Потврђујем.
СЕЛИН: Курво.
Кокто граби Лазара за
руку и отрже га од Лисет.
КОКТО (Лазару): Курво.
Лазар се отрже од Коктоа
и из џепа вади малу кубуру. Пуца и Кокто театрално умире. Нико се не помера.
Лазар лагано спушта пиштољ. Лисет прилази Коктоу, четвороношке. Надноси се над
њим и нежно му уснама милује лице. Хел изненада почне да аплаудира. Кокто
отвара очи и усправља се, узвраћајући Лисети пољупце. Лисет скочи на ноге и
аплаудира. Кокто хитро устаје, одлази до клавира и почиње да свира музикау
каква обично прати слепстик филмове. Лисет и Лазар прилазе клавиру и играју.
Хел их весело посматра. Из џепа вади блок и оловку и почиње да набацује скице
посматрајући весели призор. Јингер и Селин седе.
СЕЛИН: Дошли су, Јингер. Дошли су.
ЈИНГЕР: Ко је дошао?
СЕЛИН: Жути. Имате ли бајонет?
ЈИНГЕР: Имам.
СЕЛИН: Искористите га. Док још имате бајонет, искористите га. После је
касно. Кад нема бајонета. Ех, да ја имам бајонет. Свашта бих ја са јебеним
бајонетом. Запамтите то, Јингеру. И смрт, смрт држите увек поред себе. Увек
поред. Што ближе, Јингеру.
Лисет све време играјући
прилази Јингеру и узима га за руку. Јингер устаје. Лисет га вуче за рукав у
намери да га приволи на игру. Прилази му и Лазар. Јингер се препушта. Сво троје
играју, као у колу. Хел црта, раздраган. Селин шапуће нешто Беберу на уво.
9. МЕЂУЧИН
Иста музика. Мрак. На
платну се емитује „Међучин“ (1924), Ренеа Клера – трка за ковчегом.
10. САН
Ноћ. Јингер, го, седи на
ивици кревета. Шарлота га милује и љуби дуж кичме.
ЈИНГЕР: Било је као у стварности,
само стварније. Пришла си лагано, као из далеког детињства и почела да ме
додирујеш дугим нежним прстима. Прво шаке, па сваки прст појединачно. Па си
прешла на очне капке, углове очију, јагодице. Као да су изводила мерење,
најтананије мерење. Као да хоћеш да ме трансформишеш, да будем и ја и неко
други, а да ја то знам и да ми се свиђа. Покретала си прсте као преко пасте,
као преко најфинијег теста, италијанског. А онда си одмакла руку. Али мене си и
даље миловали прсти. Дужи од телесних. А онда, растанак – ставила си ми руку на
чело, као сину, и прошаптала: „Јадни мој пријатељу, са слободом је свршено“.
Чудно. То сам ја рекао Хелу.
ШАРЛОТА: Ернст.
ЈИНГЕР: Шарлота.
ШАРЛОТА: Ја немам дуге прсте.
11. РАДНИЦИ, ФРАНЦУЗИ
Селин стоји на столици и
говори у микрофон.
СЕЛИН: Радници, Французи, рећи ћу вам нешто. Рећи ћу вам нешто важно...
Добро вас познајем, и ја сам од ваших, радник као и ви. Видите, ови, ови овде,
знате ви који, борили сте се, борио сам се и ја, јашта... ови овде су баш
гадни. Гадни, кажем вам. Веле да ће добити рат, то не знам. То не знам, а са
ратом, са ратом сам овако... Верујте своме, радници, Французи. Али они, они
други, Руси, с друге стране, нису ништа бољи. Можда су и гори. То вам је избор
између куге и колере, па сад бирајте. Тај њихов радник, кад вам то кажу, то је
лаж, јашта. Буржуј је то до сржи, тај њихов радник, знам га ја добро. Знам.
Куну се у машине, у Бога не верују. А машине, то кад вам кажу за машине, да ће
се мање радити, то лажу, лажу вас, Французи. Машина је изговор да говнарија што
дуже потраје. Јесте, Французи, зарђују на вама, И та прича о срећи је лаж,
Французи, лаж и лаж. Због те среће, због ње су људи подли и несносни, наопаки,
зато ваша деца гладују, а не зато што нема Бога француског. Ти други, гори су
ти други, радници, послушајте вашег. Прокуните, прокуните оног ко вас тера да
се Бога одрекнете, и породице. Ради чега? Ради штоса кога неће бити. Ради
карикатуре комунизма. И светле будућности! Будућности, радници, ратова за које
се више неће знати зашто се воде. Све страшнији и страшнији! Који више никог
неће пуштати на миру. Да поцркате, да постанете мртви хероји и прашина. Да вас
почисте као да вас није ни било, због идеје, због јебене ропске идеје. Не дајте
им, радници. Нека цркне звер. Живела слободна Француска!
Селин застаје. Гледа око
себе. Тишина.
12. СИЛАБУС
Јингер и Шарлота једу
хлеб и бутер. Он је у поткошуљи, она у спаваћици.
ЈИНГЕР: Хел је био као мало дете,
тамо код Пикаса, веруј ми. За њега је Пикасо нека врста пророка, а Хел је
додао: и порока, зашто да не, тешко је волети Шпера и Пикаса, Пикаса и Брекера
у исти мах, или можда није, не знам... Заиста, јадни Хел, ништа није знао после
Пикаса. А мени је личио на мага, на алхемичара, са све зеленом капицом на
глави. Уосталом, то сам рекао и Хелу, да има нешто од те алхемичарске
трансмутације код Пикаса. „Герника“ као алхемија рата, можеш мислити. Хел се
засмејао, замало смо закаснили на стрељање. Тако то иде, прво смрт на платну,
онда смрт на ледини. Хел се и на то смејао, то је био његов дан. За смејање.
Пикасо, Пикасо ми је на растанку рекао ово: „Нас двојица, господине Јингер,
овако како овде седимо, могли бисмо овог поподнева да се споразумемо око мира.
Људи би увече упалили светла.“ И, јеси ли упалила светла увече, Шарлота?
ШАРЛОТА: Ернст.
ЈИНГЕР: Не свиђа ти се бутер?
ШАРЛОТА: Ја сам учитељица, Ернст.
ЈИНГЕР: Извини?
ШАРЛОТА: Не знам зашто си са
мном. Ја сам обична учитељица. Све схватам сувише озбиљно, излазим само у кафе
„Силабус“, бринем се за мужа кога варам и причам о деци коју немам. Није ми
јасно...
ЈИНГЕР: Овај бутер стварно не
ваља.
ШАРЛОТА: Озбиљна сам, Ернст.
ЈИНГЕР: Бутер је озбиљна ствар.
Мало ко га данас има. Бели бутер и црна берза. Јединство супротности. Као код
Хераклита.
ШАРЛОТА: Ернст, ја сам тако
досадна.
ЈИНГЕР: Ниси.
ШАРЛОТА: Јесам.
ЈИНГЕР: Ниси ти досадна. ОВО је досадно.
ШАРЛОТА: Бутер?
ЈИНГЕР: Видиш да ниси досадна.
ШАРЛОТА: Понекад је и мој дан. За
забаву.
ЈИНГЕР: Значи, опет ћеш у
„Силабус“. На пасијанс.
ШАРЛОТА: Не буди безобразан.
ЈИНГЕР: Ти си учитељица, ја сам
безобразан. Тако је то. Ваљда читам пуно безобразних писама. Војничких.
ШАРЛОТА: И шта пишу војници?
ЈИНГЕР: Хвале црвене фењере. И
провансалске дечаке.
ШАРЛОТА: Мислила сам да су сви
дечаци постали младићи.
ЈИНГЕР: Има још дечака. Свега још
има. У малим количинама.
ШАРЛОТА: А онда?
ЈИНГЕР: Ништа. Као и увек.
ШАРЛОТА: Хоће ли нас побити? Мене
због тебе, тебе због мене, сваког због свих осталих и све остале због сваког.
ЈИНГЕР: Стварно говориш као
учитељица.
ШАРЛОТА: Онда одговори, Јингер.
ЈИНГЕР: Наравно да ће нас побити.
ШАРЛОТА: Онда да наздравимо.
ЈИНГЕР: Чиме?
ШАРЛОТА: Бутером?
ЈИНГЕР: Бутером.
13. КАБАРЕ
Кокто обучен као
кабаретски церемонијал мајстор. Поред њега Лазар у женском оделу, са јахаћим
бичем у руци.
КОКТО: Умрети у Паризу, то није
мала ствар. Умирати у Паризу, то је привилегија. Скончавати у сенци Ајфела,
распадати се у тишини Јелисејских поља, висити међу вратницама Тријумфалне
капије и плазити се на дошљаке. То није мала ствар. То је велика ствар. То је
велика ствар као она ствар. Ко има ону ствар. А свако има ону ствар. Која год
то била ствар. Ето видите, мада не видите, и ја имам ону ствар. (Лазару.) Имаш
ли ти ону ствар?
Лазар замахује бичем, уз
фијук.
КОКТО: Видите, и она има ону
ствар. Свако има ону ствар. Ако му је Сена није однела. Или одлетела преко Ла
Манша, мислим, она ствар. А ко нема ону ствар, даћемо му је. Јер то није мала
ствар. Умрети у Паризу.
Кокто се дубоко клања.
Лазар га бичује по дупету. Кокто ужива. Са свих страна аплаузи. Кокто пада под
ударцима. Лазар му тријумфално стаје ногом на груди.
14. МОРАС И ЧОКОЛАДА
Шарлота и Лисет пију
кафу.
ЛИСЕТ: Јингер увек набави најбољу
кафу.
ШАРЛОТА: Није лош ни кад је бутер
у питању.
ЛИСЕТ: Шта вас више узбуђује –
кафа или чоколада?
ШАРЛОТА: Чоколада. И ја сам
читала Божанског Маркиза, госпођице Алманзор.
ЛИСЕТ: Као и сваки прави католик.
ШАРЛОТА: Надам се.
ЛИСЕТ: Ја волим да попијем мало
кафе пре плеса. Проради ми машта.
ШАРЛОТА: Хоћете ли и мене научити
да плешем, госпођице Алманзор. Попила сам кафу.
ЛИСЕТ: Учим само мушкарце.
ШАРЛОТА: Никада нисте пробали са
женом?
ЛИСЕТ: Нема потребе. Жене знају.
ШАРЛОТА: Кажу да треба пробати.
Можда откријате нешто ново.
ЛИСЕТ: Прошле недеље сам учила
Мораса.
ШАРЛОТА: Стварно? И какав је
старац?
ЛИСЕТ: Талентован. Мада нема
слуха.
ШАРЛОТА: Тако сам и мислила.
ЛИСЕТ: Показаћу вам.
Лисет весело устаје и
пружа руку Шарлоти. Шарлота одлаже шољу, прихвата руку и устаје.
ЛИСЕТ: Ја ћу бити Морас. Ви будите ја.
ШАРЛОТА: Биће ми задовољство.
Две жене заузимају став и
почињу да играју валцер, без музике.
ЛИСЕТ (као Морас): И како је
данас наш драги Селин, госпођице Алманзор?
ШАРЛОТА (као Лисет): Данас је
заокупљен чишћењем мачјих гована, господине Морас.
ЛИСЕТ (као Морас): Рећи ћу вам
нешто о Селину, госпођице Алманзор.
ШАРЛОТА (као Лисет): Нешто што не
знам, господине Морас?
ЛИСЕТ (као Морас): Селин је
срећан човек, драга моја Лисет.
ШАРЛОТА (као Лисет): Нисам
приметила. И откад ме то зовете „Лисет“, Шарл?
ЛИСЕТ (као Морас): Од предходне
реплике, Лисет. Ви сте тако лепа жена. И Селин то зна.
ШАРЛОТА (као Лисет): Селин
свакако зна. Много више него што му признају.
ЛИСЕТ (као Морас): Једно
неприметно изопачење проширило се на целу планету, која из дана у дан постаје
све хладнија, ружнија и варварскија. А ви сте и даље лепи, Лисет.
ШАРЛОТА (као Лисет): И ви
верујете у могући крај Француске, Шарл?
ЛИСЕТ (као Морас): Зар није била
довољна једна једина венецијанска бомба да уништи Партенон?
ШАРЛОТА (као Лисет): Зар је
богиња Француска само гомила камења, Шарл?
ЛИСЕТ (као Морас): Не потцењујте
демократију, Лисет. Никад.
ШАРЛОТА (као Лисет): А где ви
овде видите демократију, Шарл?
ЛИСЕТ (као Морас): Видећете.
ШАРЛОТА (као Лисет): И вама се
јавља, Шарл? Као Селину.
ЛИСЕТ (као Морас): Брбљивци неће
пропустити да нам се попну на врат. Само кад добију прилику.
ШАРЛОТА (као Лисат): А онда?
ЛИСЕТ (као Морас): Онда ће све
постати исто. Важно и неважно, вредно и безвредно – бакља слободе никад неће
допустити да се то разазна. Живећемо слепи и задовољни, јадна моја Лисет. У
њиховој републици.
ШАРЛОТА (као Лисет): Тада ће то
бити и наша република, Шарл.
ЛИСЕТ (као Морас): Република је
увек њихова, Лисет. Увек њихова.
ШАРЛОТА (као Лисет): Значи ли то
да мислите да сам ја лепша од либералне лажи, господине Морас?
ЛИСЕТ (као Морас): Увек ће те то бити, Лисет.
ШАРЛОТА (као Лисет): Данас је
мало мушкараца спремних да пичку претпоставе политици. То вам служи на част,
Шарл.
ЛИСЕТ (као Морас): Да, Лисет, на
моју старачку част. Ви сте лепи као монархија, Лисет. Али ја више нисам снажан
као монархија.
ШАРЛОТА (као Лисет): Као и увек.
Жена је увек ту. И чека да се појави мушкарац.
ЛИСЕТ (као Морас): А ја, Лисет,
нисам тај мушкарац. Ја нисам тај мушкарац, моја Лисет.
Жене неко време играју
ћутке. Застану и гледају једна у другу.
ШАРЛОТА: Били сте сјајни, Лисет.
ЛИСЕТ: И ви, Шарлота.
ШАРЛОТА: Зашто се раније нисмо
упознале? Нас две.
ЛИСЕТ: Никад није касно.
ШАРЛОРА: Касно је.
ЛИСЕТ: Стварно. Касно је. Хоћете
ли још кафе?
ШАРЛОТА: И мало чоколаде.
ЛИСЕТ: Свакако. И мало чоколаде.
15. ТИТАНИК
На великом платну филм
„Титаник“ (1943) Вернера Клингера – паника на броду.
16. ХЕЛ
Хел и Лазар, у спортским
трикоима, раде гимнастику.
ХЕЛ: Јингер ми је синоћ причао
како се као мали бојао олује. Али јачала га је помисао да се изнад облака и
даље сија плаво небо. Каже да је увек умео да пронађе ретка сунчана места и да
у шаци увек задржи крајичак мира. Верујем му. Познајем га и верујем му. Да ли
му ви верујете?
Лазар ради вежбе и не
одговара.
ХЕЛ: Он мисли да стил почива на
правди. И да најбоља пера никад неће служити рђавој ствари. На пример, њему је
незамисливо да неко оправдава убијање талаца. Он у то заиста верује. Зато га
волим. А ви, кога ви волите, Лазаре?
Лазар не реагује, ради
вежбе.
ХЕЛ: Исто тако, мислим да ће ме
Кокто стварно убацити у неки филм. Ако ме не пошаљу у Русију. Ето, Хајнрих ми
је причао како су заробили једног руског пуковника са остатком јединице. Питали
су га где је налазио храну за јединицу. Пуковник је одговорио да су јели
лешеве. Кад су се наши згрозили, Рус се извињавао. Каже, јео је само јетру. Кад
сам то испричао Јингеру, он је само рекао: „Најбоље је да се прихватим своје
старе теме, упоредне физиологије риба“. Језиво, не мислите? А онда сам га питао
за Селина. Кад ће се поново видети, њих двојица. Није ми одговорио. Изгледа да
не жели да призна колико му се стари доктор свидео.
Неко време ћутке вежбају.
ХЕЛ: Лазаре.
Лазар застане и погледа
га.
ХЕЛ: Хоћете ли да ми позирате? За
акт.
Лазар потврдно климне
главом. Обојица настављају са гимнастиком.
17. ДНЕВНИК
Јингер пише за столом.
Јингеров глас допире са звучника.
ЈИНГЕР: Седми децембар. Мерлин,
тако ћу га назвати, велик је, кошчат и снажан, помало незграпан, али живахан у
расправи или, тачније, монологу. Поглед му је манијачки, окренут унутра, као да
светли из пећине. Не гледа више ни лево ни десно, стиче се утисак да корача ка
непознатом циљу. Такви људи слушају само једну мелодију, али својски. Они личе
на гвоздене машине које иду својим путем док их не уништимо. У епохама у којима
се вера још могла испитати, такве су природе брже препознавали. Те идеје врло
су омиљене, што се види већ и по томе што се после постигнутих циљева одбацују
као крпе. Јапан је ушао у рат. Почињем да бркам савезе, не знам више ко је с
ким. Како ли ће Мерлин реаговати на то? Баш ме интересује.
18. БЕБЕР
Селин претражује собу у
потрази за Бебером.
СЕЛИН: Бебер, где си, Бебер?
Бебер, не остављај самог свог татицу. Бебер. Папагаја ћу ти купити, само да
видиш. Богами. Шареног, ухрањеног. Замисли, папагаја, Бебер. Па да се и ти
погостиш, а не само оне пивопије и ждерачи мачака. Богами, богами, говорио сам
ја да је тај њихов Мусолини једини прави социјалиста. И демократа. А неће га.
Ето, сад и Американци. И они. Е, јадни мој Бебер. Свачега си се ти нагледао.
Богами. Кад бих био мачка, па да имам девет живота, силно бих се напатио. Еј,
девет живота. Много је то. Много је, Бебер. Разумем ја тебе. Увек сам те
разумео. Ајде, где си? Ниси ваљда иза огледала, Бебер? Иза огледала, шта ћеш
сад па ти иза огледала? Није за нас огледало, Бебер, није, ни за тебе, ни за
мене. Није, богами, а после шта ми вреди, нико ме неће ни питати за огледало.
Нема после. Кад ме убију. Да. Ајде, Бебер, дођи татици. Татици твом црном,
Бебер.
Селин извлачи Бебера
испод фотеље и милује га.
19. АКТ
Јингер и Хел наздрављају
чашама шампањца.
ХЕЛ: Нешто стварно није у реду са
временом. Све се меша. Не зна се шта је пре а шта после. Да ли је пре била
руска зима или пацифичко лето. Праг или Париз. А можда сам и ја млађи сад него
кад сам имао петнаест година.
ЈИНГЕР: Не брините, Хел. Оно
најважније ће се десити изван времена.
ХЕЛ: Значи ли то да ћемо се тада поново срести?
ЈИНГЕР: Надам се и пре.
ХЕЛ: Кажу да у Русији време
нестаје. Гута га простор.
ЈИНГЕР: Лажу. А старост је ту.
Као и мир.
ХЕЛ: Опасан сте ви човек, Јингер.
ЈИНГЕР: Рекли сте ми то већ.
ХЕЛ: Не саћам се. Време.
ЈИНГЕР: Онда вам желим лепо
време. Тамо.
ХЕЛ: Значи, ништа од филма. И он
је време.
ЈИНГЕР: Кад се вратите, филм ће
вас чекати.
ХЕЛ: Можда ће онда филмска магија
моћи без мене.
ЈИНГЕР: Јесте ли се поздравили са
свима?
ХЕЛ: Кокто није био код куће.
Затекао сам само Лазара.
ЈИНГЕР: Даћете ми да погледам тај
акт, још једном пре поласка?
ХЕЛ: Поклонићу вам га.
ЈИНГЕР: То би била исувише велика
жртва.
ХЕЛ: Није то жртва. Због вас сам
га насликао. За вас.
ЈИНГЕР: Чиме сам то заслужио,
Хел?
ХЕЛ: Мислим да знате, Јингер.
ЈИНГЕР: Мислим да знам, Хел.
ХЕЛ: Биће ми жао ако погинем.
ЈИНГЕР: Никад се не зна. Можда
неће.
ХЕЛ: Моја душа ће остати овде.
ЈИНГЕР: Понесите и душу. Није
тешка, а требаће вам.
ХЕЛ: Мислио сам да ће нам требати
само бајонети. И зимска одећа.
ЈИНГЕР: Тако нас уче.
ХЕЛ: А ја сам добар ђак.
ЈИНГЕР: Жао ми је, Хел. Могао сам
вам више помоћи.
ХЕЛ: Сами сте рекли да у људима волите оно најдаље. А мени је требало
нешто ближе.
ЈИНГЕР: Кад се највише
приближимо, изгледа да смо најудаљенији.
ХЕЛ: Ваљда је и душа округла. Али
то никад нећемо знати.
ЈИНГЕР: Када се будете вратили,
можда ће вас неке капије чекати отворене.
ХЕЛ: Хвала вам, Јингер. Чували
сте ме. Од мене самог.
ЈИНГЕР: Била ми је част.
ХЕЛ: Збогом.
ЈИНГЕР: Видећемо се.
ХЕЛ: Акт ће вас чекати код Хајнриха.
ЈИНГЕР: Како је он?
ХЕЛ: Зна где идем. А ја ћу
сазнати одакле је он дошао. Шта ћете више.
ЈИНГЕР: Останите читави. Чувајте
се. Камера све открива.
ХЕЛ: А ви чувајте Париз док се не
вратим, Јингер.
Грле се. Хел одлази.
Јингер испија шампањац.
20. ЛИЛИ МАРЛЕН
„Лили Марлен“. Јингер
плеше са Лисетом. Кокто са Лазаром.
ЛИСЕТ: Фердинанд вас помиње. Кад
ћете се видети?
ЈИНГЕР: Не знам. Једном.
ЛИСЕТ: Је ли истина да ћете га
убити?
ЈИНГЕР: Ја?
ЛИСЕТ: Стално говори да ћете га
ви убити. „Онај маникирани, знам ја њега, тај ће ме убити, сиротог доктора,
тај.“ Тако говори. И мени и Беберу.
ЈИНГЕР: Не брините. Не бавим се
писцима. Имам друга задужања.
ЛИСЕТ: Сурови сте, Јингер. Одмах
сам то видела.
ЈИНГЕР: И шта сте још видели?
ЛИСЕТ: Да сте проклето привлачни.
ЈИНГЕР: Са нагласком на
„проклето“?
ЛИСЕТ: Зашто избегавате
Фердинанда?
ЈИНГЕР: Можда ми и сувише открива
мене самог.
ЛИСЕТ: Мислите?
ЈИНГЕР: Не мислим.
ЛИСЕТ: Али се плашите? И ви.
ЈИНГЕР: То обично иде заједно.
КОКТО: Јингер.
ЈИНГЕР: Да, Кокто?
КОКТО: Кад ћете ми показати онај
акт?
ЈИНГЕР: Никад вам га нећу
показати.
КОКТО: Или хоћете да тргујемо.
Имам неки персијски накит. Изаберите шта желите, све је вредно, а мени дајте
акт.
ЈИНГЕР: У њему је душа мог пријатеља.
КОКТО: Душа вашег пријатеља је у
Хаду, Јингер.
ЈИНГЕР: Ви имате оригинал. Управо
играте са њим. Шта ће вам платно?
КОКТО: Добра идеја. Ја вама
модел, ви мени платно. Шта кажете?
ЈИНГЕР: Нисам заинтересован.
КОКТО: Чујеш ли, Лазаре? Није
заинтересован. Дража му је јебена шкработина од јебеног тебе, мој Лазаре. Суров
је свет.
Пауза. Играју.
КОКТО: А ако вас наџивим? Хоћете
ли ми онда оставити акт?
ЈИНГЕР: Нећете ме наџивети,
Кокто.
КОКТО: Да нећете и мене да
убијете, капетане?
ЈИНГЕР: Никад не убијам уметнике.
КОКТО: Онда убијте Лазара. Он
није уметник. Он је уметност.
ЛИСЕТ: Пустите дечака на миру.
КОКТО: Нисам приметио да си га ти
пуштала на миру, курво Селинова.
ЛИСЕТ: Венчаћемо се.
КОКТО: И Селин је полудео, јадни
мој Лазаре.
ЛИСЕТ: Како се зове ваша жена,
Јингер?
ЈИНГЕР: Грета.
ЛИСЕТ: Гретхен. Онда сте ви
Фауст.
ЈИНГЕР: Мрзим Фауста.
КОКТО: Не потцењујте себе,
Јингер. Лепо бисте се уклопили уместо Леонардовог Антропоса. Са свих пет
кракова.
ЛИСЕТ: Мене више интересује
шести.
КОКТО: Видите, Јингер. Ја сам лаж
која говори истину.
ЈИНГЕР: Нисте ви рекли никакву
истину, Кокто.
КОКТО: Не мора све да се каже.
ЈИНГЕР: Ја то знам. Али да ли
знате и ви?
КОКТО: Да ли сте чули некада
Лазара да говори? Ето, видите. А ја сам њега прогласио за своју истину.
ЛИСЕТ: Како сте ви само
уображени, обојица. Селин би имао шта да вам каже.
КОКТО: Неће он дуго. Бићете ви
весела удовица, госпођо Детуш. Убрзо.
ЛИСЕТ: Мислите да познајете смрт,
Кокто? Да је држите у рукама?
КОКТО: Више волим Лазара у
рукама. Мада не бих имао ништа ни против вас.
ЛИСЕТ: Ако тако наставите, Јингер
ће вас позвати на двобој. Он је вечерас мој витез.
КОКТО: Хоћете ли, Јингер?
ЈИНГЕР: Можда.
КОКТО: Онда ћу морати да се
повучем. Та могучност доводи до надимања у цревима. А то неће бити леп призор.
Питајте Лазара, ако не верујете.
ЛИСЕТ: Верујемо. Ми верујемо, зар
не, Јингер? Витеже мој.
Светла се лагано гасе, са
музиком.
21. ЦОНФИТЕОР
Шарлота се моли пред
распећем. Јингер дискретно стоји са стране.
ШАРЛОТА: Марсел је жив. Писао ми
је.
ЈИНГЕР: И Хел је жив. Тек мало
промрзао.
ШАРЛОТА: Клекни поред мене.
ЈИНГЕР: Нешто ме боле колена ових
дана.
ШАРЛОТА: Сањала сам те синоћ.
Знам да си био ти, сав у белом. Пролазио си разрушеним градом, неким градом, не
знам којим, и пролазио си поред лешева, мора лешева. И молио си се, Ернст. А
онда си клекнуо пред великим крстом и...
ЈИНГЕР: И?
ШАРЛОТА: Убили су те. Неки
војници су те убили, Ернст. Пуцали и убили те. А онда силазе два анђела и
скупљају крв мртвих у кристалне чаше. И твоју крв, Ернст. Онда том крвљу
испирају душе оних који су кренули ка Оцу.
ЈИНГЕР: Значи, било је и душа. То
ме теши.
ШАРЛОТА: Шта ти то говори, Ернст?
ЈИНГЕР: Вероватно да ће ме
послати у Русију. Тако како си описала изгледа зимска камуфлажна униформа.
ШАРЛОТА: Бог те зове, Ернст. И ти
га чујеш.
ЈИНГЕР: Мој Бог се одметнуо од
твог, Шарлота.
ШАРЛОТА: Један је то Бог. И ми
смо једно, Ернст.
ЈИНГЕР: Хвала, Шарлота. Већ сам
ожењен.
ШАРЛОТА: Ернст.
ЈИНГЕР: Шарлота?
ШАРЛОТА: Трудна сам.
ЈИНГЕР: Лажеш.
ШАРЛОТА: Лажем.
ЈИНГЕР: То ти није добро.
ШАРЛОТА: Опрости ми, Ернст.
ЈИНГЕР: У реду је.
ШАРЛОТА: Није.
ЈИНГЕР: Опроштено ти је.
ШАРЛОТА: Водићеш ме на „Валкире“?
ЈИНГЕР: Наравно.
ШАРЛОТА: Волим те.
ЈИНГЕР: Знам.
22. ДУХ
Јингер и Кокто пуше
опијум. Додају лулу један другом. Лисет седи на поду, прекрштених ногу.
КОКТО: И кад сам им то рекао, сви
су полудели. Сви су тада били луди, лудаци јебени. А ја, ја сам само рекао да
ми је жао. Нису ми излазиле жабе из дупета, ни млеко из носа, верујте ми...
ЈИНГЕР: О чему ви то причате,
Жан?
КОКТО: Не знам. А о чему ви
причате?
ЈИНГЕР: Ја не причам.
КОКТО: А ко не прича, неће ни
умрети. Ко не прича неће се јебати. Ко не јебе, не умире. О богови, умрећу
млад. А онда ћу се вратити. Па поново... Богови.
ЛИСЕТ: Париз, а изнад Париза је
велики бели екран. Велики бели екрани уместо неба, у нивоима, и крећу се. И све
се крећа. Ја се крећем. тело моје се креће. Брзином филмске траке. Режу га,
осећам резове, кроз вене протичу слике, све те слике кроз телеграфске жице,
преко стубова, и травњака. Постајем филм и то сам ја.
КОКТО: А ја, где сам ја?
ЛИСЕТ: Сви су ту.
КОКТО: Немогуће је да мене нема.
ЛИСЕТ: Сви су ту.
КОКТО: Који су то сви? Ја не знам ко су то сви.
ЛИСЕТ: Сви. Ми. Нема Лазара.
КОКТО: Увек има Лазара.
ЛИСЕТ: Нема Лазара на екранима.
КОКТО: Поцепај екране. Крије се.
ЛИСЕТ: Нема Лазара. Помози ми.
Смрзнућу се. Смрзнућу се.
КОКТО: Ниси у Русији. Греје те
топло европско срце.
ЛИСЕТ: Замрзнуће ме ти екрани.
Као ћурку за Божић.
КОКТО: Ко још једе ћурку за
Божић? Да ли је ико икада јео ћурку за Божић?
ЛИСЕТ: Сви играју. А музике нема.
КОКТО: Ја чујем музику.
ЛИСЕТ: Музике нема.
КОКТО: Курво дрогирана.
ЛИСЕТ: Музике нема.
Лисет се полако, нежно,
спушта на под и остаје да лежи, непомична.
КОКТО: А ви, где сте ви у свему
томе, Јингере?
Опијум мирише.
23. ЛАЗАР
Селин седи у фотељи са
Бебером у крилу. Лисета му опрезно прилази. Стоји испред њега. Селин не обраћа
пажњу.
ЛИСЕТ: Фердинанде.
Селин ћути.
ЛИСЕТ: Шаље ме Кокто, Фердинанде.
Селин не реагује.
ЛИСЕТ: Како је Бебер?
СЕЛИН: Болестан је Бебер. А знаш
ли колико мачака данас умире? Немаш појма. Колико је само мачака умрло у
подледње две године. Немаш ти појма.
ЛИСЕТ: Биће добро Бебер. Могу ли
да га помазим?
СЕЛИН: Можеш.
Лисет милује Бебера.
Чучне поред Селина и гледа га у очи.
ЛИСЕТ: Биће Бебер добро. Веруј
ми, Фердинанде. Ја знам.
СЕЛИН: Ти... зар те нисам отерао ко пса, тебе, како се зовеш... ти... ко
пса, богами.
ЛИСЕТ: Зовем се Лисет,
Фердинанде.
СЕЛИН: Да, да, Лисет. Алманзор.
ЛИСЕТ: Будућа госпођа Детуш.
СЕЛИН: А-не. А-не, доста је било
сиротом доктору. А-не. Бебер је болестан. Морам да лечим Бебера. Ја сам доктор,
ти, ти... Алманзор.
ЛИСЕТ: Знам да си доктор,
Фердинанде. Зна и Кокто. Зове те.
СЕЛИН: А, не, не, тај ако има
сифилис, нека се јебе, сам. Не интересује ме. Па да види. Јашта. Не лечим ја
сифилис. Ја сам сиромашан лекар, лечим сиромашне. Гологузе лечиш, гологузи те
мрзе, права уживанција, богами... Не лечим ја све те са сифилисом, а не... Мада
има...
ЛИСЕТ: Лазар је болестан.
Галопирајућа туберкулоза. Кокто би волео да га и ти погледаш.
СЕЛИН: Лазар, ко је Лазар, ти,
Алманзор?
ЛИСЕТ: Онај дечак, Фердинанде.
Што лепо игра.
СЕЛИН: Лепо игра, кажеш, а?
ЛИСЕТ: Најлепше.
СЕЛИН: И шта му је, кад лепо
игра, том...
ЛИСЕТ: Лазару. Туберкулоза.
СЕЛИН: А, не, не... Нисам ја Бог,
нисам, богами... Зар ти изгледам као Бог, ти, Алманзор. Да сам Бог, браду да
имам само, другачије бих ја. Богами, јашта. Овако...
ЛИСЕТ: Молим те, Фердинанде.
СЕЛИН: Ко си ти да мене молиш,
ти, ти...
ЛИСЕТ: Госпођа Детуш.
СЕЛИН: А штета ако лепо игра...
Али не, не, нисам ја... Не... Шта они хоће... Хоће Лазара, види богати, Лазара
хоће. Они... Последња спрчена гузица у огледалу види Јупитера. А пре се
знало...
ЛИСЕТ: Умреће дете, Фердинанде.
СЕЛИН: Знало се, дохвате те и
одмах ти кажу: то си говно, гузица, смрад од рођења, не умишљај свашта, црве,
ако спасеш душу, и то ти је доста, јашта. А ако будеш добар, прави један јунак
с брњицом, онда, онда, можда... Али ни то није сигурно. Али једно знаш, једно
сигурно знаш: на крају бар за длаку мање смрди него кад се родиш. Знали су они,
ти свети оци, праве луткице... То ти је то, па смочи се – оп у водицу – то је
највише што гованце може. А они би
Лазара, о-хо, неког Лазара хоће, ти, ти... те будале.
ЛИСЕТ: Фердинанде.
СЕЛИН: А где станује тај...
ЛИСЕТ: Лазар. Кола су доле,
одвешће нас.
СЕЛИН: Бебер је болестан.
ЛИСЕТ: Знам.
СЕЛИН: Биће му добро.
ЛИСЕТ: Биће му добро, Фердинанде.
СЕЛИН: Дај ми моју торбу, па да видимо тог, тог...
ЛИСЕТ: Хвала ти.
СЕЛИН: Ти... Алманзор.
Лисет гласно љуби Селина
у образ и готово трчећи доноси му лекарску торбу и капут. Селин полако устаје и
нежно, врло нежно, спушта мачка на фотељу. Ушушкава га у јастучиће, да му буде
удобније, док Лисет стоји поред њега и пружа му капут и торбу.
24. ПТИЧИЦА
Кокто инсталира велики
фотоапарат са постољем. Не сцену, једно по једно, излазе Јингер, Хел, Селин,
Шарлота, Лисет и Лазар. Групишу се за фотографисање. Кокто их распоређује
покретима руку. Сви су мирни. Кокто руком даје знак да се припреме.
КОКТО: Даме и господо... Птичица!
Сева блиц.
25. КРАЈ
Јингер и Кокто седе
испред великог Лазаревог акта. Лисет и Шарлота седе на софи. Сви пију коњак.
КОКТО: Бићу вам вечно захвалан, господине Јингер.
ЈИНГЕР: Вечност сада припада
Лазару. То је само слика. А ја и онако одлазим.
КОКТО: За мене је то много више
од слике, Јингеру. Мислим да је тако мислио и Хел. А ви, шта ви мислите,
капетане?
ЈИНГЕР: Мислим да се Хел неће
љутити што сам вам је поклонио.
КОКТО: Надам се да ће вам бити
добро тамо. Обојици. Можда се и сретнете.
ЈИНГЕР: Велика је Русија.
КОКТО: Али на хладноћи се све
смањује, зар не, Јингер?
ЈИНГЕР: Остајете цинични и у
присуству смрти, Кокто.
КОКТО: Изгледа да нас двојицу и
даље само смрт повезује. Понекад ми је жао због тога.
ЈИНГЕР: Не брините. Мени није.
КОКТО: Лазар није ни први ни
последњи који ће умрети. Ви то знате, Јингер, војник сте. И тек ћете знати, кад
вам Руси покажу. Они знају како се умире, Јингер. Ваша хладноћа ће се можда већ
сутра повући пред хладноћом Русије. А ја , ја ћу већ сутра поново имати свог
Лазара, Лазара никад доста. Шта кажете на то, Јингеру?
ЈИНГЕР: Некад треба прећутати.
КОКТО: Ипак сте ми дали акт. То
нешто говори.
ЈИНГЕР: Већ почињем да се кајем
због тога.
КОКТО: Касно је. Ја никад не
враћам оно што једном узмем.
ЈИНГЕР: Видите да имамо још нешто заједничко.
КОКТО: И не радујете се због
тога?
ЈИНГЕР: Не.
КОКТО: Вратићете се ви.
ЈИНГЕР: Мислите?
КОКТО: Знам.
ЈИНГЕР: И не радујете се због
тога?
КОКТО: Вратићете се, али је
питање где.
ЈИНГЕР: Надате се бољем сутра, Кокто?
КОКТО: И Лазару лепшем од Лазара.
ЈИНГЕР: Неће ми се свидети то
сутра.
КОКТО: То онда значи да вам се не
свиђа ни ово данас?
ЈИНГЕР: Никад и није.
КОКТО: Али нико вас не пита, капетане. И нико вас неће питати. Капетане.
ЈИНГЕР: Мислите да сазнање
ослобађа?
КОКТО: Ништа нас не ослобађа.
ЈИНГЕР: Онда да наздравимо. Још једном.
Куцају се чашама.
КОКТО: За Лазара. Кад се буде
вратио, чекаћу га.
ЈИНГЕР: За Лазара. И бесмртну
душу.
КОКТО: А Селин, Селин нам се заиста неће придружити, госпођо Детуш?
ЛИСЕТ: Остао је код куће. Бебер
је болестан.
КОКТО: Штета. Нећете стићи да се
поздравите пре поласка.
ЈИНГЕР: Обећали сте ми да ћу се вратити.
КОКТО: Учинићу све што је у мојој
моћи. Неколико стихова, например? И Селин је учинио све што је могао. Сироти
доктор. Ни паре није узео. А шта вас је повезивало са њим, Јингере? Нешто ваљда
јесте. Ваљда се и сироти доктор може повезати са нечим.
ЈИНГЕР: Не знам. мачке. Обојица
волимо мачке.
КОКТО: То је велика ствар. Да,
мачке. Са њим вас повезују мачке, са мном смрт. Права мелодрама. Лепо смо ми
тројство, капетане. Доктор, капетан и... шта сам ту ја?
ЈИНГЕР: У Египту су мачке
побеђивале смрт, Кокто.
КОКТО: Далеко је Египат. А Париз
је ту, под ногама. Под нашим смрдљивим ногама. Ваљда је зато тако како је. Јер
је Париз ближи него Египат. А метеж тек предстоји.
ЈИНГЕР: Ви му се радујете?
КОКТО: Увек.
ЈИНГЕР: Нека ван Бог опрости.
КОКТО: Коме год се Русија појави
у сну, тај почиње да помиње Бога. То ми личи на оног пса што лучи пљувачку.
Руског пса. Само што за вас Русија неће бити сан, Јингеру.
ЈИНГЕР: Никада није ни била.
КОКТО: За Русију. За сан.
ЈИНГЕР: За Париз.
КОКТО: Сигурни сте?
ЈИНГЕР: Сигуран сам.
КОКТО: Добро онда. За Париз.
Наздрављају.
ЛИСЕТ: А нас две?
КОКТО: Шта вас две, госпођо Детуш?
ЛИСЕТ: Да наздравимо.
КОКТО: Само без патетике.
ЛИСЕТ: За вас, Јингеру.
КОКТО: Маштовито, нема шта. За
вас, Јингеру.
Наздрављају. Гледају у Шарлоту.
КОКТО: Хајде и ви, па да завршимо
са овом комедијом. Чему ће наздравити наша узорна католкиња?
Шарлота лагано устаје.
ШАРЛОТА: За Бебера.
ЛИСЕТ: За Бебера.
КОКТО: За Бебера, ко год био.
ЈИНГЕР: За Бебера.
КОКТО: И бесмртну душу. А сад
идемо уз биоскоп девојке, ја частим. Јингеру је и онако свеједно. Он већ одавно
није са нама.
ЈИНГЕР: Да. Јингеру је свеједно.
Кокто узима Лисет за руку
и изводи је напоље. Шарлота креће за њима. Застаје испред Јингера. Гледају се у
очи, дуго и ћутке. Шарлота стиже Лисет, хвата је за руку и њих троје узлазе.
Јингер остаје сам. Испија коњак и посматра велики Лазаров акт на зиду.
Неочекивано, неко
храпавим мушким гласом уз пратњу раштимованог клавира почиње да пева неку од
песама Едит Пјаф, нешто о љубави. У дубини сцене сноп светлости осветљава
Селина који седи за клавиром и пева из свег гласа.
Јингер посматра акт.
Ничим не показује да му музика допире до ушију.
К Р А Ј