Vladimir Kolarić
DA! („Drhtaj ruže“, DAH
Teatar)
Reći da je predstava „Drhtaj
ruže“ DAH Teatra među najboljim u našem pozorištu ne znači mnogo, ili, ipak –
znači sve. Prvo se tiče jadnog stanja našeg pozorišta, a drugo onoga da se
uprkos svemu (i uprkos svima) – „izrekne reč“.
Reći reč o onome skrivenom,
što zbog naše ljudske ograničenosti, što zbog svakovrsnih zabrana (najčešće, avaj, samonametnutih), uvek je bila vrlina čestitih i hrabrih, i posebno vrlina
umetnika, i vrlina filosofa. Zbog koje su uostalom, toliki popili kukutu,
bežali na kraj sveta, trunuli u tamnicama ili su upucavani u potiljak.
A ova predstava nije
samo o onima koji su upucavani u potiljak, ko god oni bili i kom god rodu
pripadali – mada i to ne treba zaboraviti, jer je naređeno da se zaboravlja –
već o svakoj vrsti nestajanja, iščezavanja, nemanja. Ne nemanja bića,
nestvorenosti, nego nemanja onoga što je bilo i što je imalo biće, a o čemu sad
ne znamo ništa. Ali zašto govorimo o onome, o nečemu, kad se ovde radi o onom,
tom i tom koji/koja ima ime, koji je bio tu a sada više nije, i za koga zapravo
i ne znamo da li jeste ili nije. Pitanje nastanka je u ovoj umetnički dovršenoj
i filosofski pregnantnoj predstavi zapravo pitanje znanja: znanja o tome šta i
znanja o tome zašto. Hoću da znam šta je sa njim/njom koji su nestali, potrebnno
mi je znanje, i ne samo znanje, nego i nešto više – trag, svedočanstvo o koje
vodi i koje održava to znanje, makar grumen praha, makar vlat kose, makar i
najmanja kost. I potrebno – bilo bi mi neophodno, mislim da bi mi bilo
neophodno ako hoću i dalje da živim – da znam zašto? Zašto on/ona, zašto ja,
mi, zašto uopšte? Zar ne primećujete kako smo već odavno prestali da se pitamo?
A ova predstava, do
kraja osmišljena i precizna, sa izvođačkim nivoom koji je biser našeg
pozorišta, ne da nam da prestanemo da se pitamo. Ne banalnim proklamacijama
bili kakve političko-ideološke agende, nego ujedno čulno-opipljivo, za ličnost
zainteresovano i filosofski zapitano. Okruženi smo senkama – znači okruženi smo
prošlošću uspomena, budućnošću koja senke (nestalih – da li živih ili mrtvih)
treba da pretvori u izvesnost (koja nije obavezno i uteha) i sadašnjošću ljudi
pretvorenih u senke. Zašto – zato što su prestali da se pitaju.
Ali ova predstava ne
proziva, ona najpre – poziva. Deljenjem hleba - na saučešće, zajedništvo, na naše
ljudsko jedinstvo, uprkos svemu, granicama, rodovima i svim sitnim pakostima i
krupnim zločinima (a postoji li zločin koji nije krupan i pakost koja nije
sitna?) i mirisom bilja koje nam ne dopušta da smrt prihvatimo kao jedinu
izvesnost, da prihvatimo smrt uopšte, da prihvatimo sebe, druge i svet u smrti.
Da ne prihvatimo logiku smrti.
Maja Mitić je jedna od
naših najboljih glumica. Dijana Milošević je, iako rediteljka, na sceni bolja
od svih naših glumaca/glumica. Zašto – jer zna, jer je tu, jer hoće.
„Drhtaj ruže“ nam o
pozorištu otkriva (pokazuje) mnogo od onoga o čemu smo danas i ovde uglavnom
samo čitali – o pozorištu kao mestu susreta jednih sa drugima, prisutnim ili
neprisutnim, prošlim i budućim, ali i sa drugim, radikalno drugim, sa kojim je
susret pre ili kasnije neizbežan. Lutke, idoli, kojima nekad posvećujemo sve
naše žrtve i žrtvovanja, nikada nisu zamena za susret niti sa drugim čovekom, niti
sa onim čime taj čovek živi. Umetnost zato, kad neće da bude manekenstvo i kad
neće da bude idolatrija, može da nam pomogne – bar malo. Da pronađemo nestale
(nestalo), i da se makar zaputimo ka sebi, a time i ka drugima, u kojima je sve
naše postojanje. Ovo je predstava o hlebu i o bilju, o kosti i semenu, prestava
koju rade, koju gledaju i koju vole oni koji neće da prestanu da se pitaju, koji
znaju šta neće baš zato što su sami jedno veliko - DA.
