ПЈЕР ЛЕМЕТР: АЛЕКС

Владимир Коларић

СЛИКА ПОГЛЕДА

 

Данас детективска проза више не може да се гради на поетици и етици генија и хероја. Шерлоке и Поарое заменили су тимови и макар и мало незгодни, самовољни и некарактеристични тимски играчи са богатим психолошким (најчешће породичним) багажом и јасном социјалном позиционираношћу.

Детектив Камиј Верхувен, кога Пјер Леметр уводи са романом „Алекс“ (Лагуна, 2014, превод Гордана Бреберина), уклапа се у ову схему: породично оптерећење везано за родитеље и смрт бремените жене, презир према ауторитетима, усамљенички етос у споју са високом професионалном одговорношћу.

Али Камиј Верхувен има још нешто: има мајку чувену сликарку и сопствени никада реализовани сликарски таленат. Има такође изузетно мали раст, који у многоме одређује његове односе са људима, посебно женама.

Верхувен не уме с речима, али су зато његов комуникациони и спознајни канал слике, менталне или оне које сам скицира решавајући случајеве. Романи Пјера Леметра о Верхувену стога врло самосвесно и програмски експлицирају мотив перспективе, као по себи један од кључних у детективском жанру, али и приповедању уопште.  

У овом иницијалном роману о Верхувену питање перспективе одређује и сам сижејни образац дела, заснован на поигравању статусима кривца и жртве, односно различитим перспективама из којих се ликовима, било у поетичком било у етичком смислу, може приписати нека од тих функција.

Данашњи књижевни детективи су, а такви су ваљда  увек и били, изразито старовременски, и то није толико питање носталгије и ескапизма, колико дистанце са које посматрамо свет у ком живимо, а који нам се чини све наухватљивији, и све мање прилагођен нашем рецептивном, па и спознајном, апарату. Детективи као да нам и даље нуде наду или макар друштвено и интелектуално прихватљиву илузију да је тај и такав свет ипак могуће не само разумети, него и у њему деловати, па и нешто променити. Па и да морална и професионална начела и даље нешто значе. Да институције још нешто значе.

Романи Пјера Леметра о Верхувену вероватно немају снагу једне Карен Фосум или већ класичног Ијана Ренкина, али својом метажанровском природом, широком литерарном и културном референтношћу, као и добрим владањем жанровским градивом, свакако су вредни читања.

ЛОМОНОСОВ у Корацима!

Мој превод поезије великог Михаила Ломоносова у новом броју часописа Кораци (4-6, 2017).
Ово је белешка коју сам објавио уз стихове:

Михаил Ломоносов (1711-1765) је велики руски научник из области хемије и физике, историчар, песник, један од најважнијих личности руске историје и културе. Несумњиви утемељивач руског стиха и зачетник савремене руске поезије.  Ретко је превођен на српски језик, а овде доносимо три песме које репрезентују различите периоде и типове Ломоносовљевог песничког стваралаштва.  „Јутарње размишљање о Божијој величини“ једна је од најзначајнијих Ломоносовљевих песама, беспрекоран пример оновремене „природне теологије“ исказане песничким језиком. Сатирична и урнебесна „Химна бради“ је вероватно најконтроверзнија Ломоносовљева песма због које је претрпео озбиљне нападе као критичар свештенства, иако се, не нарочито уверљиво, бранио да је у њој није критиковао православно свештенство него староверце; у једном читању свог превода пред руским гимназијалцима ову изузетну песму сам назвао „осамнаетовековним панком“.  И најзад, песмицу о мувама и меду Ломоносов је написао још као ученик, и она открива његов немиран и „скомрашки“ дух, који  ће га, поред несвакидашње посвећености науци, уметности и руском друштву и држави, красити током читавог живота.

Број је у целини доступан на:

https://issuu.com/nbkg/docs/koraci_2017_br_4-6

ЗАХАР ПРИЛЕПИН: ОБИТЕЉ

Владимир Коларић

АРХИПЕЛАГ РУСИЈА

 

Иако говори о Соловецком логору, подигнутом на месту чувеног манастира на далеком северу, роман „Обитељ“ Захара Прилепина (Самиздат Б92, 2015; превод Радмила Мечанин) не представља Прилепинове „Записе из мртвог дома“, колико „Зле духе“, или, можда најтачније, његове „Карамазове“.

Овде имамо обиман роман који се од реализма креће ка „реализму у вишем смислу“, односно мистичком или чак фантастичком реализму, као још од Гогоља и Достојевског, али и Љескова, једном од душа руске литературе, која је, како рекоше у овом роману, једина религија у Русији која се може мерити са православљем. Имамо човека не толико у свету колико разапетог „између светова“, имамо митолошку пројекцију (овоземаљске) власти као антихриста и једну специфично руску митологију страдања. Имамо чак и главног јунака оцеубицу, као и свештенике - двојнике старца Зосиме и оца Ферапонта, овај пут помирене у паклу (а и „он је само један од облика живота, ништа страшно“, казаће после свега главни јунак) совјетског логора.

Захар Прилепин има имиџ „пресног“ писца, који као материјал за писање користи сопствено богато и драматично животно искуство, искуство „граничне ситуације“, толико драго литератури и уметности. Ипак, Прилепин је сав у руској литератури, њеном специфичном језику, типологији, интертекстуалној отворености до границе одрицања од „ауторства“, и, наравно, њеној улози у друштву и култури.

Прилепин совјетско искуство сагледава као део општег руског историјског, културног, цивилизацијског искуства, у ком су чак и идеолошки или религијски сукоби у основи културно-идентитетски, у крајњој линији цивилизацијски, где су политичке промене, речима историчара цивилизације Вадима Цимбурског, у основи промене културне парадигме. А те културне парадигме и те промене у највећој мери одређује однос према цивилизацијском моделу који је постао доминантан после пада ромејског царства, а који углавном именујемо као западни, уже романо-германски, а сада већ готово искључиво као англо-амерички. Сва руска борба је у основи културно-идентитетска, и то објашњава кључну улогу речи и литературе у њеном културно-цивилизацијском моделу.

„Обитељ“, потпуно свестан кључне улоге литературе у тој борби,  ослобођен тривијалних идеолошких и "дневнополитичких" налога и схематизација, до сада је најзначајнији роман овог популарног писца, и роман са којим се, свиђало се неком или не, мора рачунати, као битном сегменту трагања руске културе и руског друштва за самим собом. Он сумира и синтетише богато, вишевековно искуство руске књижевности и културе на том пољу. А да ли га и „ресетује“, преображава, отвара нове путање - то је на сваком од нас да процени. Он свакако позива на суочавање и одговор, а ако и није она врхунска, прворазредна литература - он је искуство.

А искуства је данас ионако све мање.

Шта да се ради на Стању ствари!

Заиста, шта да се ради?

https://stanjestvari.com/2017/06/29/izmedju-svadbe-i-sahrane/

Нови Теолошки погледи на сајту

Нови број Теолошких погледа са мојим радим "Филм и телесна лепота" у на званичном сајту:

https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/2017/1/full.pdf

Вучић и Брнабић на Стању ствари!

Кључне речи за Ану Брнабић:
https://stanjestvari.com/2017/06/24/%d0%b2%d0%bb%d0%b0%d0%b4%d0%b8%d0%bc%d0%b8%d1%80-%d0%ba%d0%be%d0%bb%d0%b0%d1%80%d0%b8%d1%9b-%d0%ba%d1%99%d1%83%d1%87%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d0%b7%d0%b0-%d0%b0%d0%bd%d1%83-%d0%b1%d1%80/


Барон Вучић или Вучићев флуидни имагинаријум:

https://stanjestvari.com/2017/06/26/kolaric-baron-vucic/
 

ПСИХОПАТАК на Радио Београду!

Војислав Деспотов: ПСИХОПАТАК
Субота 24. јун 2017 у 23.15, на Трећем програму Радио Бг!


Улоге: Синиша Убовић, Феђа Стојановић и Паулина Манов
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Наташа Шуљагић
Тон-мајстор: Милан Филиповић
Музички сарадник: Драган Митрић
Режија: Милош Јагодић

У целини на подкасту РТС:

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2776392/.html