ПЈЕР ЛЕМЕТР: АЛЕКС

Владимир Коларић

СЛИКА ПОГЛЕДА

 

Данас детективска проза више не може да се гради на поетици и етици генија и хероја. Шерлоке и Поарое заменили су тимови и макар и мало незгодни, самовољни и некарактеристични тимски играчи са богатим психолошким (најчешће породичним) багажом и јасном социјалном позиционираношћу.

Детектив Камиј Верхувен, кога Пјер Леметр уводи са романом „Алекс“ (Лагуна, 2014, превод Гордана Бреберина), уклапа се у ову схему: породично оптерећење везано за родитеље и смрт бремените жене, презир према ауторитетима, усамљенички етос у споју са високом професионалном одговорношћу.

Али Камиј Верхувен има још нешто: има мајку чувену сликарку и сопствени никада реализовани сликарски таленат. Има такође изузетно мали раст, који у многоме одређује његове односе са људима, посебно женама.

Верхувен не уме с речима, али су зато његов комуникациони и спознајни канал слике, менталне или оне које сам скицира решавајући случајеве. Романи Пјера Леметра о Верхувену стога врло самосвесно и програмски експлицирају мотив перспективе, као по себи један од кључних у детективском жанру, али и приповедању уопште.  

У овом иницијалном роману о Верхувену питање перспективе одређује и сам сижејни образац дела, заснован на поигравању статусима кривца и жртве, односно различитим перспективама из којих се ликовима, било у поетичком било у етичком смислу, може приписати нека од тих функција.

Данашњи књижевни детективи су, а такви су ваљда  увек и били, изразито старовременски, и то није толико питање носталгије и ескапизма, колико дистанце са које посматрамо свет у ком живимо, а који нам се чини све наухватљивији, и све мање прилагођен нашем рецептивном, па и спознајном, апарату. Детективи као да нам и даље нуде наду или макар друштвено и интелектуално прихватљиву илузију да је тај и такав свет ипак могуће не само разумети, него и у њему деловати, па и нешто променити. Па и да морална и професионална начела и даље нешто значе. Да институције још нешто значе.

Романи Пјера Леметра о Верхувену вероватно немају снагу једне Карен Фосум или већ класичног Ијана Ренкина, али својом метажанровском природом, широком литерарном и културном референтношћу, као и добрим владањем жанровским градивом, свакако су вредни читања.