Časopis Tisa

Upravo je iz štampe izašao novi broj časopisa "Tisa"(br. 6-7, leto-jesen 2010, urednik Svetislav Travica), u kojem je objavljena i moja proza pod nazivom "Slatke priče". Radi se zapravo o prve dve priče iz šestodelne celine sa tim nazivom. Prilično sam zadovoljan tim stvarčicama, čija bi se tema mogla označiti kao susret za Bogom, a nastalih u toku jedne predbožićne sedmice intenzivnih duhovnih preživljavanja. One su trag za mene jednog izuzetno značajnog perioda.
Kako je ovaj broj "Tise" u najvećoj meri posvećen preminulom pesniku Vujuci Rešinu Tuciću, ovo je prilika da pomenem kako je Tucićeva poezija ali i jedna izjava data svojevremeno u intervjuu časopisu "Beorama", predstavljala direktan podsticaj za nastanak moje priče "Sreća", objavljene u mojoj prvoj zbirci "Lutalice" (SKC Kragujevac, 2006). Priču nažalost danas ne smatram preterano uspelom, možda je isuviše mladalačka, ali tada mi je izuzetno značila.
Od sećanja na Vujicu Rešina Tucića posebno izdvajan potresan tekst Abdulaha Sidrana, a od ostalih sadržaja prozu Svetislava Basare i poeziju Gordane Simeunović, Mihajla Orlovića, Jelene Đorđević, kao i tekst Zorislava Paunkovića o Lavu Tihomirovu i esej Žarke Svirčev "Intermedijalnost srpske neoavangarde".
Kao moj prilog uspomeni na Vujucu Rešina Tucića, ovde postavljam priču "Sreća", ovaj put, za razliku od originalnog izdanja, sa posvetom.


Vladimir Kolarić

SREĆA

Vujici Rešinu Tuciću



Nisam znao da ću poginuti.

Da sam znao, ostao bih.

Ne bih se ni mrdnuo.

Mislite da sam lud?

Mnogi misle da sam lud, ali samo malo.

Mnogo nas je samo malo ludih, ne treba preuveličavati.

I, šta mi je tad bilo u glavi?

Sreća, kažem. Samo sreća.

Kao kad pogledate spaljenu zemlju i krvavu džigericu, pa vam sunce zaslepi oči. To boli. Ali to je sreća. Pomislite na život. Dovoljno je da pomislite.

Pogled na bistar potok, šarene kamenčiće u njemu, to je bilo dovoljno da krenem.

Valjda je to besmrtnost. Bistar potok, virovi, sasvim mali, kao komarci. Pa nije valjda metak jači od ljubavi.

Ali metak, metak je odjeknuo u srcu mom, ne ljubav.

Sa mosta pao sam u isti onaj potok za koji sam mislio da je život, u virove, u kamenčiće, šarene kao bombone. Male crne ribe prhnule su. Kao šrapneli. Valjda u istom trenutku kada je prhnula moja dušica. Kao golub. Ili glava bez tela.

Sada, kad gledam onaj most, ne mislim ništa. Ni sebe ne vidim. Valjda su me sklonili, ili me ribe pojele. Ali ribe su male. Ne mogu one to. Vukova nema. Znači da su me odneli. Naši ili njihovi, svejedno.

Sad je sve svejedno. Valjda tako izgleda smrt. Uvek sam mislio da tako izgleda smrt – da je sve svejedno.

Ali sad ne znam. Umro sam, a ne znam. Umro, a ništa se nije dogodilo. Nadao sam se da će se tad nešto dogoditi, kad umrem, kad se već pre ništa nije događalo.

Mislio sam da je samo smrt ono što nas povezuje sa drugim ljudima.

Mislio sam. Da nešto znam.

Ali, to je prošlo.

Ništa se nije dogodilo. To je ono najgore. Što se ništa nije dogodilo.

Trenutak sreće, a posle ništa. Glas, bljesak, kao da sve znam, a onda ništa. Ni-šta. Sve po starom. I to staro, i ta navika, i ta ljubav što nije pobedila... Metak ništa od toga nije stigao da promeni. Ni-šta.

Metak je pobeđen.

Lažem. Ne znam.

Da li je neko pobedio metak?

Svoju ljubav?

Trenutak sreće?

Svoje ludilo, sasvim malo?

Počeću da skupljam metke.

Pre sam voleo da budem sam u polju. Jedini uspravan. Da zamišljam kako jedini, od svih stvari i svih bića, dodirujem nebo, kosom.

A sad, šta sad? Sad samo uspravim metak. Kapsla dole, zrno gore. Uspravim, i to je moja vertikala. Jedina.

Moja dušica, prhnula, kao taj metak. Ostavila miris za sobom. Barutni.

Ništa. Ništa.

To nije metak. To je ptica.

Samo je sreća zaigrala pred očima.