Priča: Petar

Moja priča objavljena u časopisu Koraci, br. 1-2, 2007.

Vladimir Kolarić


PETAR



„...kao Venera izgled ima,

kad boginja u maske krene

pa se u muško preodene.“

(Onjegin)



Još u mraku utrobe, sijale su mu plave oči. Nikada niko nije video oči tako plave: one su bile modrina na pučini.

Čim se rodio, majka je rekla: „Moj je“, majka njegova, lekarka. Nije vrištala, nadala mu se. Nije ličio na nju i nije ličio ni na koga poznatog. Možda baš zbog toga, otac je ostao nezainteresovan.

Uvili su dete i predali joj ga, kao paket obmotan mašnicom. Rekli su: „Biće to dobro dete“. Majka se gotovo uvredila: šta oni znaju o mom sinu?

Bolnica je bila bedna, zidovi vlažni, a žene odvratne. Samo se ona porađala u tišini, samo je njeno dete plakalo sasvim umereno, više reda radi, više da se najavi. Njeno dete bilo je muzika u haosu.

Nazvaše ga Petar, ni sama nije znala zašto, svidelo joj se. Ime deluje tako ozbiljno, a njeno dete, to plavooko, čekaju samo ozbiljne stvari.

Otac, vlasnik butika, redovno je išao na pecanje. „Moja žena je tako posebna, ona sve može sama, zašto da joj smetam“, govorio je.

Ali u njoj je, ženi i majci, bujalo nezadovoljstvo.

Petra je gajila da mrzi muškarce. Prala ga je i ribala, govorila: „Sramota je biti prljav“.

Jednom je neko udario njenog Petra, u dvorištu. Otišla je kod majke tog drugog dečaka i rekla: „Vaspitajte dete. Sledeći put ću pozvati policiju“. Petru je rekla: „Ti si poseban, ti si drugačiji, i ne treba da se mešaš sa ostalima“. Petar je bio poslušan, govorio je; „Da, mama“.

Petar je najpre voleo da crta. Onda je prešao na muziku, počeo je da svira klavir, ali je brzo odustao. Ubrzo je shvatio da život nije vredan napora.

Ali Petra nije volela samo njegova majka: voleli su ga svi. Osmehivali su mu se, široko, i kad ga prvi put vide. Bio je tako mio i drag, tako ljubazan, čist, tako su mu sijale oči...

I telo mu je bilo kao ni u koga drugog. Mirisao je. Sijao je. Bio je strašan. Ali niko to nije video, osim oca. Jednom mu je rekao: „Čim te život prvi put ošine, propašćeš“.

Ne može se reći da Petar nije voleo oca. Ali nije ga razumeo. Otac je bio stranac, drugačiji od čitavog tog sveta koji mu se klanja i divi.

U školi su deca zazirala od Petra. Nisu ga ni tukli ni vređali, samo su ga ostavljali na miru. A on je bio tako ljubazan, sa svima. Nastavnici su govorili: „Gospođo, imate tako divno dete“.

Onda je počelo nešto da se dešava: Petar je počeo da se menja. Petar je počeo da se pita.

„Mama, jesam li ja muškarac?“, pitao je.

„Ko ti je to rekao, je l’ te to neko uvredio, reci mi?“, pobesnela je majka, ali Petar je ćutao.

Svrab je najavljivao nicanje dlaka, lepih i plavih, kao mlado bilje. Bolela ga je vilica, svrbeli dlanovi. Mislio je: „Kako je to sa telom odvratno.“

Sve više se znojio, posle odlaska u ve-ce iza njega je ostajao sve oštriji miris. Stavljao je sve više i više parfema, dok ga jednom nisu izbacili sa časa, jer ih je gušio.

„Ali moram, ja smrdim“, objasnio je majci.

„On prolazi kroz pubertet, morate razumeti“, govorila je majka nastavnicima.

„Ništa više nego druga deca. Bitno je da nije počeo da popušta u školi.“

„Da si ti neki otac“, govorila je doktorka mužu, „ti bi dete poslao u privatnu školu. Tamo ga ne bi isterivali zbog parfema.“

„Ne. Ići će gde i druga deca“, bio je odlučan otac, možda po prvi put kada je o Petru reč.

Majka se u početku durila, ali je popustila, i shvatila da i njen muž, privatnik, nekada može biti u pravu. Možda ne baš u pravu, ali uverljiv, to sigurno.

Jadnom mu je neko nešto rekao, i Petar je želeo da se potuče. Ali drugi, iako na tuču uvek spremni, nisu pristali. Samo su otišli, i Petar je dugo plakao, neutešno. „Šta je to u meni“, pitao se, „kada čak neće ni da me udare? A sigurno bi me pobedili, ja sam tako slab.“

U osmom razredu, Petar je prvi put primetio da zanima devojčice, i da ga gledaju. Došao je kući, stao go ispred ogledala i rekao: „Vidi, pa ja sam lep“.

Onda je u Filološkoj gimnaziji upoznao Sofiju. Bila je tiha, sa pronicljivim očima. Uvek su se zajedno vraćali kući. Ona bi ga dopratila do njegove zgrade, a onda produžila.

Tek u trećoj godini mu je rekla: „Zašto me nikad nisi poljubio? Za tebe sam se čuvala“.

Ali Petar je samo pobegao, i nikada se više nisu videli.

Tek tada, Petar je shvatio kako vreme prolazi.

U šesnaestoj, počeo je da odlazi na časove matematike kod jednog apsolventa elektrotehnike, koji je živeo u Krunskoj. Nastavnik je pokazivao veliki entuzijazam, potpuno se posvećivao Petru, i ubrzo su postali bliski. Posle nekog vremena počeo je da ga dočekuje sa pesmom „Svit sikstin“ na plejeru, i da ga ljubi u kosu. Petar u tome nije video ništa loše, jednom je čak zagrlio nastavnika, ovlaš, oko ramena. Nastavnik se malo trgao, ali već sledećeg puta, umesto u kosu, dočekao ga je sa poljupcem u usta. Petar je pobegao.

U svojoj dvadeset petoj, Petar je bio pred diplomom na anglistici. Majka ga je zagrlila i rekla: „Peco, tata nas je napustio. Ionako me je uvek varao“. Prvi put video je majku da plače.

„Zašto sam ga slušala? Da je hteo, ti bi sad bio u Londonu, ne bi se patio u ovom blatu. London je za tebe, sine, a ne ovo...“

Ali Petar se sećao. Kada je pre nekoliko godina rekao da želi u London, majka je poludela: „Ako odeš od mene, ubiću se. Ti si sve što imam“.

Ništa nije odgovorio i otišao je u svoju sobu. Soba je bila lepa i čista, ali bila je kavez.

Da li u lepoti ima nečega, osim prokletstva, pitao se.

Šta je Petar? Petar je ništa.

Uvek je izbegavao da pred ruljom dokazuje čistotu srca.

Ali da li su čistota i praznina jedno isto? Šta je od toga Petar?

Legao je na krevet, već je bila noć, i gledao je u zvezde.

Prvi put ovako razmišlja. Da li će mu zvezde, njegova rasuta braća, dati odgovor?