JIDI MAJIA: U IME ZEMLJE I ŽIVOTA

Vladimir Kolarić

 

BOŽANSTVA „VELIČANSTVENA ALI SVETLOSNA“

 

Posle zbirke pesama  „Riječi vatre“ Književni klub Brčko je u prevodu (sa engleskog) Žarka Milenića objavio još jednu knjigu kineskog pesnika, pripadnika manjinskog naroda Yi, Judia Majia-e, čime se, uz izdanja Čapekovih drama, romana Jurija Nečiporenka o Lomonosovu, poezije Muniama Alfakera, romana još jednog izuzetnog kineskog autora Chen Cuna, dnevnika Sofije Tolstoj ili brčanskog autora Šefka Kalopera, preporučuje kao jedan od zanimljivijih regionalnih izdavača.

Zbirka govora i predavanja ovog svetski priznatog pesnika, pod naslovom „U ime zemlje i života“ (2015), predstavlja izuzetno suptilno i duboko istraživanje umetnosti, kulture i civilizacije iz ugla pesnika posvećenog očuvanju svoje lokalne kulture, ali istovremeno i erudite sa izuzetnim uvidom u svetsku književnost, sposobnom da svedoči o ključnim problemima svog (i našeg) vremena.

U vremenu sveopšte obuzetosti BDP-om, Majia se obraća pre onima koji „žude za duhovnim životom“, a kako se takva žudnja, za njega u vidu „unutarnje čežnje za izvornim stapanjem sa Majkom Prirodom“, lako završava u „stanju nijemosti“, za Majia-u je poezija upravo „sredstvo za liječenja“ takve „nijemosti“.

Poezija izvire iz arhajskih slojeva kultura čijim jezikom je uobličena, i ona doprinosi za opstanak čovečanstva neophodnoj raznolikosti i raznoglasnosti kultura, ali je sposobna da projavi i istinsku univerzalnost, ono što nam uopšte omogućava da o sebi govorimo kao čoveku a o ljudskoj vrsti kao čovečanstvu, a koje se, kako se čini, za ovog autora krije pre svega u slobodi. U tom smislu, poezija, i književnost uopšte, velikim delom i omogućava da se o čovečanstvu može govoriti u pojmovima celine i jedinstva, ali celine i jedinstva koje nipošto ne ugrožavaju raznolikost i raznoglasnost kako pojedinica-ličnosti, tako ni posebnih naroda i kultura. Majia je stoga jedan od retkih koji se danas usuđuju da iole uverljivo govore o postojanju ili makar mogućnosti „svetske književnosti“ i „svetske kulture“.

Pesnik nikako ne sme biti ravnodušan prema drugim ljudima, društvu kom pripada i kulturi, što je ujedno i preduslov dosezanja „univerzalnih kulturnih vrijednosti“ u njegovom delu. Poezija je stoga „nepromjenljivo moje duboko zaklinjanje ljubavi sa svijetom u kojam živim kao i moja moćna molba za bolji svemir“. Sve to takođe govori da se ovaj hrabri i mudri pesnik, sasvim u duhu ruske literature koja je na njega toliko uticala, ne odriče danas prokažene predstave pesnika kao proroka.

A „proricanje“ je deo (i udeo) upravo ove naznačene pesničke/pesnikove odgovornosti prema svetu i za svet, prema ljudima i za ljude, prema društvu, kulturi, jeziku, ali i univerzalnoj ljudskoj zajednici kojoj pripada, a ta odgovornost je za Jidia Majia-u u osnovi utopijska, ne u smislu odgovornosti kao (puste) utopije, koja bi se time manifestovala kao iluzija, nego odgovornosti utopijski usmerenoj, ka slamanju granica i neverica, kao veri u mogućnost samoprevazilaženja, kako za čoveka, tako i za ljudsko društvo, zajednicu i za svet.

A povodom ovog „vrlog novog sveta“ u kom živimo, a koji, ponekad i sam sebe, već sasvim institucionalizovano, predstavlja u formama distopije, za Majia-u „pjesnik ne bi trebalo okretati svoj pogled od ružnog lica ovog ’izazovnog novog sveta’. On bi se trebao uzdići i ispuniti očekivanja javnosti, da njegova uzorna uloga bude i pisak građanskog društva i svijest ljudi. Naravno, puno poštovanje individualnosti i autonomije izražavanja mora biti dopušteno od strane pjesnika, budući da pjesnici rade najbolje kada su ozareni vlastitim svjetlima i vlastitom sviješću. Sve govori da je u ovom svijetu, potopljenom komercijalizacijom, po svojoj prirodi poezija lijek protiv pohlepe i utočište za ljudsku duhovnost; pjesnici imaju viziju, oni su najvjerniji sinovi ljudske civilizacije, oni koji podižu i obnavljaju duh duboko dezorijentisanog zajedništva. Zaista, suprotstavljanje društvenom i duhovnom padu jezikom poezije je još uvijek glavni razlog postojanja savremenog pjesnika. Vjerujem da će svi pjesnici, koji žive u različitim dijelovima svijeta, uz svoje vizije, pjesme i težnje i dalje uticati na unapređivanje svjetskog mira i razumijevanja između različitih kultura, koje nazivamo naš savremeni status quo“.

Dakle, pesnik je onaj koji nešto „dopušta“ i to upravo kao nekakav i nečiji „sin“, a to dopuštanje vodi „viziji“, koja je istovremeno „suprotstravljanje“ i „unapređivanje“, dakle konkretna i usmerena delatnost, etos, a čiji je cilj „mir“ i „razumevanje“, kao kriterijum(i) željenih (transformisanih) ljudskih odnosa.

I još: „U doba koje sebe naziva digitalizovanim, poezija oblikuje i stvara svoje vlastite mitove i utopije, ona govori intimno ono što se tiče ljudi najviše – o aktivnosti ljubavi, pravde i duše. Mit o poeziji i utopiji poezije će donijeti kraj materijalne proizvodnje, zajedno sa krajnjom emancipacijom čoveka. Materijalna akumulacija neće da slijedi smanjenje prirodnih resursa i slabljenje ljudske duhovnosti. Poezija je tu da ostane u teškim vremenima komercijalizma. Ona će sjati vječnim sjajem. Tako dugo dok poezija ostane, pjesnici će zauzdavati riječi koje označavaju stvari i mišljenje, koje su goropadne i ushićujuće, koje nadahnjuju ljude da streme za obećavajućom budućnošću koja je život, priroda, jednakost, ljudska prava, i vjera koja je cijenjena iznad bilo čega drugog“.

Tako retke reči danas, zar ne, ali ipak, nimalo slučajno, od pisca koji se nije odrekao „vizije božanstava ’veličanstvenih ali svjetlosnih’“ – koji dakle nije zatvorio oči, pred najvažnijim. Koga nisu savladali ni umor ni užas, ta dva neprijatelja nas ostalih, nas žalosne "tihe većine", izdajnički zamukle pred prizivanim i žuđenim pokoljima, i pred samim sobom, pred odgovornošću. Pred svetom koji nam se ne sviđa i u kome više ne nalazimo mesta za sebe, pa kog se zato odričemo, ne primećujući da se time zapravo odričemo i samih sebe, i života.

 

"Dobro nam je biti ovde": o promociji knjiga Jurija Nečiporenka u Beogradu

Vladimir Kolarić

 

„DOBRO NAM JE BITI OVDE“

 

Boravivši u Beogradu kao gost Prevodilačkih susreta, u organizaciji Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Jurij Nečiporenko je održao promociju svojih knjiga u biblioteci Ruskog doma.

Jurij Nečiporenko je sve poznatije i sve bitnije ime savremene ruske književnosti, doktor fizike, profesor Moskovskog državnog univerziteta, sa iskustvom kritičara, esejiste, performera, sportiste.

Autor je nekoliko proznih knjiga od kojih su tri prevedene na jezike nastale od nekadašnjeg srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog, i to objavljene u tri države bivše Jugoslavije: roman „Dečak sa vašara“ objavljen je 2009. u Beogradu (Srbija), u prevodu Aleksandre Grubor, zbirka pripovedaka „Očeve ratne priće“ u prevodu Žarka Milenića 2010. u Hrvatskoj, dok je roman „Lomonosov, carski pomoćnik“, u prevodu Vladimira Kolarića, 2014. objavljen u Brčkom (Bosna i Hercegovina). To su za sad i jedini prevodi knjiga ovog autora na strane jezike.

Jurij Nečiporenko je autor originalnog koncepta „knjiga za decu i odrasle“, odnosno knjiga „za sve koji imaju preko deset godina“, koji podrazumeva uverenje da se sa deset godina stiče dovoljna zrelost da se razumevaju ne samo složeni matematički problemi, nego i književna dela, za šta se obično smatra da je potrebno veće životno iskustvo. Pored pisanja knjiga u ovom ključu, Nečiporenko je inicirao i izdavanje edicije knjiga drugih pisaca koji se prepoznaju u ovakvom konceptu.

Jurij Nečiporenko ističe kako je literaturom počeo da se bavi „iz očajanja“, u jednom izuzetno teškom životnom periodu, koji se podudarao sa velikom krizom u Rusiji tokom devedesetih. On pisanje vidi kao stanje posebnog nadahnuća, kom pisac želi da se uvek iznova vraća, i to nadahnuća kao jednog posebnog akta komunikacije, koje traži odziv u iskustvu čitaoca. Takođe, njegovo pisanje je, pored lične, i odgovor na društvenu krizu, krizu vrednosti, koja je zahvatila rusko, i ne samo rusko, društvo.

Iz tih razloga u njegovom dosadašnjem radu prepoznajemo dve tendencije, i još jednu koja se nazire. Prvu bismo odredili kao priče o sopstvenom detinjstvu, što je autorov pokušaj odgovora kako na ličnu tako i na društvenu krizu, dok bi drugu tendenciju prepoznali u romanima koncipiranim kao biografije poznatih ličnosti iz ruske istorije i kulture, namenjenim deci i odraslima. Treća tendencija se nazire u Nečiporenkovom za sada poslednjem romanu „Zlatni petlić“, koji sa većom merom fikcionalizacije obrađuje dokumentarni i (auto)biografski materijal, sa odjecima ka celokupnom prostoru ruske istorije i kulture. Ove tri tendencije povezuje preplitanje fikcije i dokumentarnog materijala, izražen fiction-faction polaritet, poigravanje i stvaralačka napetost između pozitivnih činjenica i imaginacije.

Na beogradskoj promociji, na kojoj su pored autora i prevodilaca njegovih knjiga učestvovali i rusisti, stanovnici Beograda ruskog porekla, deca koja uče ovaj jezik, ali i drugi zainteresovani, kreirana je atmosfera karakteristična za stvaralaštvo ovog autora, koji život i umetnost objedinjuje ličnošću i energijom. Ni u pisanju, ni u izgovorenoj reči, ni u bilo kom činu, javnom ili privatnom, kod ovog autora nema apstrakcije, shematizma, stereotipa, ničega što nije proživljeno i ničega lažnog. Kao što istorijske ličnosti čini živim i aktuelnim u svojim knjigama, kao što prošlost svog detinjstva čini živim i aktuelnim, tako i sve nas, čitaoce ili učesnike ovakvih javnih događaja, takođe čini živim i aktuelnim, ovde-i-sada konkretnim, onima koji se sećaju da su živi, i to baš ovde-i-sad živi, i da imaju odgovornost prema tome. Nečiporenkovo stvaralaštvo i Nečiporenkova umetnost nas bude i pozivaju: to je neponovljivost ali neponovljivost koja nikoga ne isključuje, već povezuje ljude, i to povezuje u svim dimenzijama ljudskog postojanja. Ako nasilje definišemo kao ono što je protiv života, bićemo sigurni, posle ma koje njegove izgovorene ili napisane reči, da ovaj pisac nikada neće podržati ni jedan vid nasilja. A to je već mnogo u ovom vremenu. Uz veru u snagu i čistotu reči, u vrednost reči, ovo delo i ova pojava već dobijaju epohalni značaj.

„Dobro nam je biti ovde“, eto, bezmalo, tako smo se osećali.

 

 

 

Promocija knjiga Jurija Nečiporenka u Beogradu

U biblioteci Ruskog doma u Beogradu, 29. maja 2015, biće održana promocija knjiga ruskog pisca Jurija Nečiporenka, čiju sam knjigu "Lomonosov, carski pomoćnik" (Književni klub Brčko, 2014) preveo sa ruskog na srpski. Njegov roman (biografija za decu i odrasle) o Gogolju, "Dečak sa vašara", takođe je već  prevedena na srpski (Paideia, prevod Aleksandra Grubor). Jedan izbor njegove proze objavljen je i u Hrvatskoj, u prevodu Žarka Milenića.
Jurij Nečiporenko je sve značajnije ime savremene ruske književnosti, doktor fizike, profesor Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov, performer, odbojkaš, i pre svega izuzetno bogata i inspirativna ličnost.
Sa obzirom na Nečiporenkov koncept knjiga "za decu i odrasle", zasnovan na tezi da svako stariji od 10 godina može da čita i razume što i odrasli, promocija će biti podeljena na dva dela: od 15 časova klasična promocija uz učešće autora i prevodilaca, a od 16 časova druženje sa decom-čitaocima, pre svega onima koji uče ruski jezik, ali svi su dobrodošli, tim pre što će imati priliku da upoznaju nekoga ko će im svakako ostati u pamćenju.
Knjige o Gogolju i Lomonosovu i kod nas su objavljene sa originalnim ilustracijama čuvenog ruskog umetnika Jevgenija Podkolzina.

Промоција књига Јурија Нечипоренка у Београду

У библиотеци Руског дома у Београду, 29. маја 2015, биће одржана промоција књига руског писца Јурија Нечипоренка, чију сам књигу "Ломоносов, царски помоћник" (Књижевни клуб Брчко, 2014) превео са руског на српски. Његов роман (биографија за децу и одрасле) о Гогољу, "Дечак са вашара", такође је већ  преведена на српски (Паидеиа, превод Александра Грубор). Један избор његове прозе објављен је и у Хрватској, у преводу Жарка Миленића.
Јуриј Нечипоренко је све значајније име савремене руске књижевности, доктор физике, професор Московског државног универзитета Ломоносов, перформер, одбојкаш, и пре свега изузетно богата и инспиративна личност.
Са обзиром на Нечипоренков концепт књига "за децу и одрасле", заснован на тези да свако старији од 10 година може да чита и разуме што и одрасли, промоција ће бити подељена на два дела: од 15 часова класична промоција уз учешће аутора и преводилаца, а од 16 часова дружење са децом-читаоцима, пре свега онима који уче руски језик, али сви су добродошли, тим пре што ће имати прилику да упознају некога ко ће им свакако остати у памћењу.
Књиге о Гогољу и Ломоносову и код нас су објављене са оригиналним илустрацијама чувеног руског уметника Јевгенија Подколзина.

Презентация книг Юрия Нечипоренко в Библиотеке «Русского Дома» в Белграде

В пятницу, 29 мая, в Библиотеке «Русского Дома» в Белграде с 15.00 до 17.00 пройдёт презентация книг Юрия Нечипоренко.
Будет представлены книги о Гоголе и Ломоносове, изданные в Сербии и Боснии, а также другие книги. Три книги автора переведены с русского языка на сербский и хорватский.
Вечер будет состоять из двух частей, которые условно можно назвать как «взрослую» и «детскую».
В первой части вечера с 15.00 до 16.00 участвуют переводчики и писатели Александра Грубор и Владимир Коларич, главный редактор "Русского альманаха" Зорислав Паункович, писатель и издатель Жарко Миленич (Босния), главный редактор литературного журнала "Мостови" Душко Паункович, писатель и переводчик Ирэна Лукшич (Хорватия), переводчик Анита Вуцо (Италия), литературовед и др.
На вторую часть вечера - с 16.00 до 17.00 приглашаются родители с детьми, изучающими русский язык. Здесь Юрий Нечипоренко, кроме названных книг, представит книги «Начальник связи» и «Смеяться и свистеть». Эти книги получили в России более шести литературных премий, и рассказы из них вошли в программу Единого Государственного Экзамена по русскому языку в 2015 году.
Краткая справка об авторе:
Юрий Нечипоренко родился в 1956 году в Луганской области, закончил МГУ им. М.В.Ломоносова, он доктор наук, биофизик по специальности, занят исследованием физики ДНК. Юрий Нечипоренко - автор более 100 рассказов, более 400 статей в области художественной критики и культурологи, шести книг, три из которых переведены на сербский и хорватский языки. Председатель Общества друзей Газданова, Юрий Нечипоренко уже бывал в Белграде (первая поездка состоялась в 2004 году, когда в «Русском доме» он читал лекцию, посвященную Гайто Газданову).
Книга о Гоголе «Ярмарочный мальчик» была признана журналом "Что читать" лучшей детской книгой 2009 года, в этом же году она вошла в тройку лучших детских книг на ММКЯ. Книга «Смеяться и свистеть» была удостоена четырёх литературных премий – им. Льва Толстого «Ясная поляна», им. Дельвига, им. Алексея Толстого и др.
Сайт писателя yuniko.ru
Юрий Нечипоренко – главный редактор подросткового журнала «Электронные пампасы» epampa.narod.ru,который за 15 лет превратился в лучшую библиотеку современной детской литературы, главный редактор интернет-обозрения «Русская жизнь» http://ruszhizn.ruspole.info/, инициатор издания более 20 книг в сериях «Для взрослых и детей» и «Для тех, кому за 10».
http://www.yppremia.ru/laureaty/nechiporenko/

Dž. M. KUCI: ISUSOVO DETINJSTVO

Vladimir Kolarić

 

RIBE SU BEZOPASNE. RIBE SU DOBRE

 

Utopija se danas ne otvara kao projekcija, već kao način mišljenja. Zazor od utopije kao totalitarno-projektujuće ideje, kao bezdelatnog idealizma ili kulturno-civilizacijskog samoponištavanja, povlači se pred mogućnostima utopizma kao mišljenja i aktivnosti usmerenih ka stvaranju novih paradigmi, ispitivanju alternativnih modela društvenog, kulturnog i civilizacijskog razvoja, potrazi za novim mogućnostima ukratko, pošto je konačno jasno da ovako više ne ide. I da promena mora biti temeljna transformacija svih ljudskih (ne samo međuljudskih) odnosa, na samo svojinskih, nego svih, odnosno temeljnih načela na kojima ti odnosi počivaju, a koje smo naučili da usvajamo kao samoočigledne.

A roman „Isusovo detinjstvo“ Džona Maksvela Kucija (Paideia, Beograd, 2014, J.M. Coetzee: The Chilhood of Jesus, 2013, prevod Arijana Božović), jedno od istinskih remek-dela savremene književnosti, preispituje upravo tu samoočiglednost, i time sve ono najvažnije, bilo u nama, bilo oko nas, ali, ono ključno – između nas. On je stoga delo (i deo) jedne plemenite tradicije – koja se ne miri.

Jer, da bismo uopšte i postavili pitanje o tome kako bi trebalo da živimo, a kamoli još i preduzeli korake u tom smeru, tim pre ako svoje ideje, svoj slučaj i svoj primer želimo da predstavimo kao paradigmatski (makar i bez pomoći argumenata sile i moći), moramo najozbiljnije pristupiti pitanju svoga identiteta, a time i imenovanja sebe i svega-svakog oko sebe, pristupiti reči i svom odnosu prema reči.

Sledeće, moramo biti apsolutno predani odnosima koji ne žele da budu odnosi moći, i predani onoj plemenitoj pažnji kojom jedino možemo istinski razumeti i prihvatiti konkretnost drugih, a samim tim i njihovo postojanje i pravo na postojanje, pa samim tim i dužnost, odgovornost prema svemu i svakome živom, prema životu samom.

Moramo, sa konkretnošću, rešiti (za početak suočiti sa njim) i pitanje broja i opštosti, kako ne bi došli u iskušenje da odnose i zajednice projektujemo shemama i apriorizmima, kao samo tela ili samo ideje.

Moramo, najzad, jednom za svagda rešiti pitanje zakona, opredeliti se prema zakonu, postati svesni zakona. Pored zakona, uostalom, i pisma, svega onoga što strukturirajući i udomljavajući nas istovremeno i oslobađa i porobljava, nudi lestvice za bekstvo ali i gradi (samoprojektovane) zatvore.

A najvažnije, da bismo mislili, mislili i delali ka budućnosti, slobodno i otvoreno, pored zakona moramo se odrediti, a to je najvažnije, prema onome što smatramo istinitom stvarnošću i, jednako važno, prema jeziku.

Utopija je pitanje jezika. Jer nije više važno ni samo saobraćanje, čak ni sadržaj tog saobraćanja, već jezik, ono na osnovu čega se to saobraćanje i taj sadržaj grade. Robovi smo dok se ne suočimo sa jezikom.

I naravno, utopija, ali i jezik, to su pitanja istorije, naš pokušaj da razumemo i pomognemo bilo kome od nas je pitanje istorije, jer kad je čovek u pitanju, a isto tako i istorija, isto tako i jezik, nije reč o nekim suštinama, o nečemu čemu ne bi mogli da se obratimo, obratimo, u osnovi, kao sebi samom, nego nešto na šta utičemo, na šta možemo uticati, a sa tim uticajem imamo vlast, imamo odgovornost. Vređamo, ubijamo ljude kada ih gledamo kao neke bezvremene suštine, istoriju zaustavljamo i pretvaramo u agoniju, jezik pretvaramo u nasilje. A recite i sami, zbog čega nam sve to treba?

Dakle, a to i Kuci kao da sugeriše, kad dođe neko među nas, dočekajmo ga. Sa svim onim što on/ona jeste, sa svim onim što mi mogao da bude, sa svim onim što život jeste. Ne ubijajmo ga sobom, projekcijama, vremenom, lažnim imenima, nemoćima. Oživimo ga, najzad, ili ga makar ne ubijajmo, i pustimo ga da nas oživi.

Jer zašto Isus, najzad, u Kucijevom naslovu? Možda zbog njegovih (Njegovih) reči i dela, da nas podsete da je ono što je govorio i ono što je radio – zaista i mislio. Da je to – to. I da to što je govorio i radio nije stvar prisilnog autoriteta ni sentimentalnosti, ni jedne od mogućih vrsta ogoljene ili prikrivene moći, nego života. A život se ne imitira niti se uništava. Niti sme rečima da se obezvređuje, jer one nisu tu ni da nas prevare ni da nas robotizuju, ni da život zaklone od nas ni da ga porobe. Niti bi smeo da bude nešto drugo od jezika koji o njemu govori, koji svedoči, jer šta i mi sami drugo radimo nego svedočimo.

Jer mi smo taj život i taj jezik. Zašto onda ova sramota, ovo batrganje, ovo sve?

Ovo Kucijevo već klasično delo potvrđuje da su utopijske ideje i ideje mira prava misao našeg vremena, da je za to došlo vreme, da je sazrelo. A da li smo spremni za to, mi savremeni, za novi jezik, novi život, ali, kako jedan Kucijev lik i kaže, za novi život gde smo i mi novi?

O filmu ISCELJENJE na konferenciji u Novom Sadu

Na međunarodnoj naučnoj  konferenciji "Mostovi medijskog obrazovanja - Mediji, religija i tranziciona pravda" na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu (subota, 23. 5. 2015)govoriću na temu "Religija i pomirenje u filmu Isceljenje Ivana Jovića". Organizatori konferencije su Filozofski fakultet i Centar za istraživanje religije, politike i društva.
Program konferencije (pdf) je ovde:

http://www.ff.uns.ac.rs/fakultet/konferencije/2015/BME%202015%20Program_SRPSKI.pdf

Knjiga sažetaka radova koji će biti izlagani na konferenciji nalazi se na:
http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sites/default/files/db/dodatak/Book_of_Abstracts_BME_2015.pdf

i na:
https://www.academia.edu/12521128/_Religija_i_pomirenje_u_filmu_Isceljenje_Ivana_Jovi%C4%87a_._Conferance_The_Bridges_of_Media_Education_Book_of_Abstracts_VII_Konferencija_Mostovi_medijskog_obrazovanja_Knjiga_sa%C5%BEetaka_VII_izdava%C4%8D_Filozofski_fakultet_Odsek_za_medijske_studije_Univerzitet_u_Novom_Sadu_2015_str._53
 

Radovi Mihaila Vida Kolarića

Ove radove predstavljene na Fejsbuku a urađene na 7-inčnom tabletu, mog šestogodišnjeg sina Mihaila Vida Kolarića preneću i ovde, usled efemernosti i parcijalnosti medija društvenih mreža, a bez bilo kakvih pretenzija i bez tumačenja. Radovima nisu dati nazivi, kako ne bi ograničavali i usmeravali polje asocijacija.

Rezime doktorske disertacije na srpskom i engleskom

 

Rezime moje doktorske disertacije "Film i književnost; Transformacija književnog teksta F, M. Dostojevskog u filmovima Živojina Pavlovića" na srpskom i na engleskom na academia.edu:

Resume of my Ph. D. Thesis "Film and literature: Transformation of literary texts of F. M. Dostoyevsky in films by Živojin Pavlović" (by Vladimir Kolarić)


https://independent.academia.edu/VladimirKolaric/Thesis-Chapters
 

LEO PERUC: Majstor sudnjeg dana

Na Art Animi je objavljen moj tekst o sjajnom romanu Lea Peruca MAJSTOR SUDNJEG DANA

http://www.art-anima.com/c14-prikazi/leo-peruc-majstor-sudnjeg-dana


(Vladimir Kolarić: Majstor budućnosti)

DIVLJE PRIČE (Damián Szifrón, 2014)

Vladimir Kolarić

 

ISTORIJA NASILJA

 

Kako je otprilike objasnio jedan Peljevinov lik, ljudi su spremni da prihvate dominantnu viziju sveta u vidu izvesnog simboličkog poretka i poretka moći sve dok su uvereni da je sposoban da im puni stomake. Kada prestanu da budu uvereni, stvari počinju da se menjaju, ovako ili onako. Za početak, gluma kako podređenih tako i nadređenih postaje sve manje uverljiva, a simboličko ali i realno (kako kolektivno tako i individualno, institucionalno tako i incidentno) nasilje buja.

Svakako zabavan argentinski film „Divlje priče“ (Relatos salvajes, 2014, režija Damián Szifrón) nas suočava sa nasiljem, i to upravo onim koje je motivisano individualnim odgovorom na nasilje jednog propadajućeg poretka, jednog istorijskog projekta koji u sve većoj meri gubi snagu da vlada ljudskim dušama, a – biće – i telima. Jedan konkretni vid moći kao dominacije i kontrole, kada gubi svoj legitimitet i identitet, suočava se sa nemoći dezorijentisanog i preplašenog pojedinca i potlačenih grupa koja se izražava kroz rušilačko nasilje, čiji cilj nije oslobođenje kao projekat već kao instinkt. Ukratko, biologija pruža poslednju odbranu, na šta moraju da računaju svi kreatori manijakalnih projekata uređenja sveta po sopstvenoj meri, i to onoj meri koja svakako nije ljudska, ali ni božanska, koja može biti samo mera ljubavi.

Takođe, ovaj film ukazuje i da je takvo nasilje usmereno najpre protiv simboličkog, onog spleta znakovnog i institucionalnog za koje osećamo da nas drži u okovima, i to onim okovima bez kojih nema kako ekonomskog, tako ni političkog, ali ni onog oslobođenja za kojim svi mi kao ljudi, svesno ili nesvesno težimo, a koje od nas čini onim što bismo, upravo kao ljudi, trebali i morali da budemo.

Poredak koji ljude, zadavanjem neupitnog sistema društvenih uloga, huška jedne na druge, nikako ne može biti trajnije održiv, koliko god prikrivao svoju pravu prirodu. Ali da bismo to shvatili, potrebno je jedno raščaravanje, jedno oglušenje o sirenski zov moći, koja računa na našu slabost, kolebljivost, niskost i pohlepu. Lenjost, u osnovi.

Trenutak kada konvencije postaju lanci, društvo arena, država zatvor, a univerzalna legitimizacija prazna priča, po pravilu nije lako odrediti, i svaka pomoć u traganju makar i za posledicama temeljnih društvenih i kulturnih raskola je dobrodošla, pa bar i u vidu jednog nepretencioznog filma iz jednog udaljenog dela sveta. Ili zapravo nije tako? Ili je upravo Latinska Amerika, gde je sa primenom Monroove doktrine i kasnijim vršljanjem "čikaških momaka" počeo i dalje aktuelni ciklus globalne dominacije i kontrole, logično mesto na kom će cela priča i da se završi? Iskustvo se ničim ne može platiti, i ono, posle duge i preduge patnje i otpora, ponekad ume da nađe sasvim suptilne oblike svedočenja o pravom stanju stvari, i pravom stanju sveta, koje nam nije lako da priznamo, a koje nije svodivo tek na inkriminisanje Amerike, kapitalizma ili bilo čega što nam trenutno (crvenom?) maramom maše pred očima, već podrazumeva neke znatno dublje, ukorenjenije i trajnije strukture oblikovanja i ispoljavanja moći, a time i potrebu za znatno osmišljenijim strategijama otpora, onima koje uzimaju u obzir složenost današnjeg sveta, ali čija rešenja nisu toliko složena da bi bila neprimenljiva.

Pa zašto da i mi ovde, u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, Balkanu, svoje iskustvo ne predočimo u ovakve, univerzalno prijemčive forme, i da ga tako pretvorimo u stvaralaštvo, a ne večno gloženje i sladostrasno demonstriranje nemoći. Da, zaista, zašto? Da nije problem ipak u onom simboličkom, a što, pre svega drugog, podrazumeva zagledanost u sopstveno, koliko god izobličeno i ojađeno lice. U svoje oči, za koje se plašimo da ćemo u njima pronaći samo prazninu. Da je naša bol, kojom se gordimo, bila još samo jedna perla u velikom đerdanu moći, onom koji smo potpuno slobodno, što ne znači i potpuno svesno, pretvorili u sopstvena vešala. Dakle, da vidimo konačno, o čemu se tu radi i da li nam je, baš uvek i baš u svemu, neko drugi kriv?