Vladimir Kolarić
„DOBRO
NAM JE BITI OVDE“
Boravivši u Beogradu
kao gost Prevodilačkih susreta, u organizaciji Udruženja književnih prevodilaca
Srbije, Jurij Nečiporenko je održao promociju svojih knjiga u biblioteci Ruskog
doma.
Jurij Nečiporenko je
sve poznatije i sve bitnije ime savremene ruske književnosti, doktor fizike,
profesor Moskovskog državnog univerziteta, sa iskustvom kritičara, esejiste,
performera, sportiste.
Autor je nekoliko
proznih knjiga od kojih su tri prevedene na jezike nastale od nekadašnjeg
srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog, i to objavljene u tri države bivše
Jugoslavije: roman „Dečak sa vašara“ objavljen je 2009. u Beogradu (Srbija), u
prevodu Aleksandre Grubor, zbirka pripovedaka „Očeve ratne priće“ u prevodu Žarka
Milenića 2010. u Hrvatskoj, dok je roman „Lomonosov, carski pomoćnik“, u
prevodu Vladimira Kolarića, 2014. objavljen u Brčkom (Bosna i Hercegovina). To
su za sad i jedini prevodi knjiga ovog autora na strane jezike.
Jurij Nečiporenko je
autor originalnog koncepta „knjiga za decu i odrasle“, odnosno knjiga „za sve
koji imaju preko deset godina“, koji podrazumeva uverenje da se sa deset godina
stiče dovoljna zrelost da se razumevaju ne samo složeni matematički problemi,
nego i književna dela, za šta se obično smatra da je potrebno veće životno
iskustvo. Pored pisanja knjiga u ovom ključu, Nečiporenko je inicirao i
izdavanje edicije knjiga drugih pisaca koji se prepoznaju u ovakvom konceptu.
Jurij Nečiporenko
ističe kako je literaturom počeo da se bavi „iz očajanja“, u jednom izuzetno
teškom životnom periodu, koji se podudarao sa velikom krizom u Rusiji tokom
devedesetih. On pisanje vidi kao stanje posebnog nadahnuća, kom pisac želi da
se uvek iznova vraća, i to nadahnuća kao jednog posebnog akta komunikacije,
koje traži odziv u iskustvu čitaoca. Takođe, njegovo pisanje je, pored lične, i
odgovor na društvenu krizu, krizu vrednosti, koja je zahvatila rusko, i ne samo
rusko, društvo.
Iz tih razloga u
njegovom dosadašnjem radu prepoznajemo dve tendencije, i još jednu koja se
nazire. Prvu bismo odredili kao priče o sopstvenom detinjstvu, što je autorov
pokušaj odgovora kako na ličnu tako i na društvenu krizu, dok bi drugu
tendenciju prepoznali u romanima koncipiranim kao biografije poznatih ličnosti
iz ruske istorije i kulture, namenjenim deci i odraslima. Treća tendencija se
nazire u Nečiporenkovom za sada poslednjem romanu „Zlatni petlić“, koji sa većom
merom fikcionalizacije obrađuje dokumentarni i (auto)biografski materijal, sa
odjecima ka celokupnom prostoru ruske istorije i kulture. Ove tri tendencije
povezuje preplitanje fikcije i dokumentarnog materijala, izražen fiction-faction polaritet, poigravanje i
stvaralačka napetost između pozitivnih činjenica i imaginacije.
Na beogradskoj
promociji, na kojoj su pored autora i prevodilaca njegovih knjiga učestvovali i
rusisti, stanovnici Beograda ruskog porekla, deca koja uče ovaj jezik, ali i
drugi zainteresovani, kreirana je atmosfera karakteristična za stvaralaštvo
ovog autora, koji život i umetnost objedinjuje ličnošću i energijom. Ni u
pisanju, ni u izgovorenoj reči, ni u bilo kom činu, javnom ili privatnom, kod
ovog autora nema apstrakcije, shematizma, stereotipa, ničega što nije
proživljeno i ničega lažnog. Kao što istorijske ličnosti čini živim i aktuelnim
u svojim knjigama, kao što prošlost svog detinjstva čini živim i aktuelnim, tako
i sve nas, čitaoce ili učesnike ovakvih javnih događaja, takođe čini živim i
aktuelnim, ovde-i-sada konkretnim, onima koji se sećaju da su živi, i to baš
ovde-i-sad živi, i da imaju odgovornost prema tome. Nečiporenkovo stvaralaštvo
i Nečiporenkova umetnost nas bude i pozivaju: to je neponovljivost ali
neponovljivost koja nikoga ne isključuje, već povezuje ljude, i to povezuje u
svim dimenzijama ljudskog postojanja. Ako nasilje definišemo kao ono što je
protiv života, bićemo sigurni, posle ma koje njegove izgovorene ili napisane
reči, da ovaj pisac nikada neće podržati ni jedan vid nasilja. A to je već
mnogo u ovom vremenu. Uz veru u snagu i čistotu reči, u vrednost reči, ovo delo
i ova pojava već dobijaju epohalni značaj.
„Dobro nam je biti ovde“,
eto, bezmalo, tako smo se osećali.
Нема коментара:
Постави коментар