Vladimir Kolarić
RIBE
SU BEZOPASNE. RIBE SU DOBRE
Utopija se danas ne
otvara kao projekcija, već kao način mišljenja. Zazor od utopije kao
totalitarno-projektujuće ideje, kao bezdelatnog idealizma ili kulturno-civilizacijskog
samoponištavanja, povlači se pred mogućnostima utopizma kao mišljenja i
aktivnosti usmerenih ka stvaranju novih paradigmi, ispitivanju alternativnih
modela društvenog, kulturnog i civilizacijskog razvoja, potrazi za novim
mogućnostima ukratko, pošto je konačno jasno da ovako više ne ide. I da promena
mora biti temeljna transformacija svih ljudskih (ne samo međuljudskih) odnosa,
na samo svojinskih, nego svih, odnosno temeljnih načela na kojima ti odnosi
počivaju, a koje smo naučili da usvajamo kao samoočigledne.
A roman „Isusovo detinjstvo“
Džona Maksvela Kucija (Paideia, Beograd, 2014, J.M. Coetzee: The Chilhood of
Jesus, 2013, prevod Arijana Božović), jedno od istinskih remek-dela savremene
književnosti, preispituje upravo tu samoočiglednost, i time sve ono najvažnije,
bilo u nama, bilo oko nas, ali, ono ključno – između nas. On je stoga delo (i
deo) jedne plemenite tradicije – koja se ne miri.
Jer, da bismo uopšte i
postavili pitanje o tome kako bi trebalo da živimo, a kamoli još i preduzeli
korake u tom smeru, tim pre ako svoje ideje, svoj slučaj i svoj primer želimo
da predstavimo kao paradigmatski (makar i bez pomoći argumenata sile i moći),
moramo najozbiljnije pristupiti pitanju svoga identiteta, a time i imenovanja
sebe i svega-svakog oko sebe, pristupiti reči i svom odnosu prema reči.
Sledeće, moramo biti
apsolutno predani odnosima koji ne žele da budu odnosi moći, i predani onoj
plemenitoj pažnji kojom jedino možemo istinski razumeti i prihvatiti
konkretnost drugih, a samim tim i njihovo postojanje i pravo na postojanje, pa
samim tim i dužnost, odgovornost prema svemu i svakome živom, prema životu
samom.
Moramo, sa
konkretnošću, rešiti (za početak suočiti sa njim) i pitanje broja i opštosti,
kako ne bi došli u iskušenje da odnose i zajednice projektujemo shemama i
apriorizmima, kao samo tela ili samo ideje.
Moramo, najzad, jednom
za svagda rešiti pitanje zakona, opredeliti se prema zakonu, postati svesni
zakona. Pored zakona, uostalom, i pisma, svega onoga što strukturirajući i udomljavajući
nas istovremeno i oslobađa i porobljava, nudi lestvice za bekstvo ali i gradi (samoprojektovane)
zatvore.
A najvažnije, da bismo
mislili, mislili i delali ka budućnosti, slobodno i otvoreno, pored zakona
moramo se odrediti, a to je najvažnije, prema onome što smatramo istinitom
stvarnošću i, jednako važno, prema jeziku.
Utopija je pitanje
jezika. Jer nije više važno ni samo saobraćanje, čak ni sadržaj tog
saobraćanja, već jezik, ono na osnovu čega se to saobraćanje i taj sadržaj
grade. Robovi smo dok se ne suočimo sa jezikom.
I naravno, utopija, ali
i jezik, to su pitanja istorije, naš pokušaj da razumemo i pomognemo bilo kome
od nas je pitanje istorije, jer kad je čovek u pitanju, a isto tako i istorija,
isto tako i jezik, nije reč o nekim suštinama, o nečemu čemu ne bi mogli da se
obratimo, obratimo, u osnovi, kao sebi samom, nego nešto na šta utičemo, na šta
možemo uticati, a sa tim uticajem imamo vlast, imamo odgovornost. Vređamo, ubijamo ljude
kada ih gledamo kao neke bezvremene suštine, istoriju zaustavljamo i pretvaramo
u agoniju, jezik pretvaramo u nasilje. A recite i sami, zbog čega nam sve to
treba?
Dakle, a to i Kuci kao da sugeriše, kad dođe neko
među nas, dočekajmo ga. Sa svim onim što on/ona jeste, sa svim onim što mi mogao da bude, sa svim
onim što život jeste. Ne ubijajmo ga sobom, projekcijama, vremenom, lažnim
imenima, nemoćima. Oživimo ga, najzad, ili ga makar ne ubijajmo, i pustimo ga
da nas oživi.
Jer zašto Isus, najzad, u Kucijevom naslovu? Možda
zbog njegovih (Njegovih) reči i dela, da nas podsete da je ono što je govorio i
ono što je radio – zaista i mislio. Da je to – to. I da to što je govorio i
radio nije stvar prisilnog autoriteta ni sentimentalnosti, ni jedne od mogućih
vrsta ogoljene ili prikrivene moći, nego života. A život se ne imitira niti se
uništava. Niti sme rečima da se obezvređuje, jer one nisu tu ni da nas prevare ni da nas robotizuju, ni da život zaklone od nas ni da ga porobe. Niti bi smeo da bude nešto drugo od
jezika koji o njemu govori, koji svedoči, jer šta i mi sami drugo radimo nego
svedočimo.
Jer mi smo taj život i taj jezik. Zašto onda ova
sramota, ovo batrganje, ovo sve?
Ovo Kucijevo već klasično delo potvrđuje da su
utopijske ideje i ideje mira prava misao našeg vremena, da je za to došlo
vreme, da je sazrelo. A da li smo spremni za to, mi savremeni, za novi jezik, novi
život, ali, kako jedan Kucijev lik i kaže, za novi život gde smo i mi novi?
Нема коментара:
Постави коментар