Владимир Коларић
СВЕТЛОСТ,
СВЕТЛОСТ ИЗА ДРВЕЋА
Ако смо се сложили да су ствари оно што чини (сачињава)
свет у његовој просторно-временској димензији, чинећи од њега временско-просторни
оквир предметно-историјске реалности, онда речи свакако нису оно што замењује
или што би могло да замени те ствари па тиме и тај свет, нити што би само
указивало на њега, већ најпре оно што или што би хтело да се додирује са тим
светом, да утиче на њега, да га некако преображава, оживљава. Те и такве речи
су речи поезије: оне јесу поезија.
Поезија Алексеја Макушинског („Минхенски дневник“,
В.Р.Т., Београд, 2015, превод Светислав Травица) је мирно, стамено и отмено,
али и интелигентно и весело, трагање управо за тим простор-временима додира
између речи и света, утркивање између речи и света у њиховим конкретностима,
узајамностима, континуитетима и дисконтинуитетима. Овде реч није, јер не може
ни бити, једнако ствар, нити је реч ту име за неку апстрактну општост, нити је алиби за
идеје и идеологије, парола, етикета, сигнал. Она утишава буку света, али не да би
га сабила, отупела, подвластила, него да би нам изоштрила слух и око за оно
битно, за шум времена, склапање простора, и, најважније, за светлост иза
ствари, „иза дрвећа“, за звук мора, „великог мора Господњег што све о нама зна“.
Где се никако „не жели умирати“, а „волети је тако једноставно“.
И још више од свега тога, речи у поезији
Макушинског не само наслућују, него као да актуализују не само могућност него и
извесност једног другог живота, који није одраз овог, нити је овај његов пуки
знак, него је подједнако ту, само од нас зависи да ли ћемо га и живети. Макушински,
чији глас никако није глас бекства него суочавања, као да пише само зато не трпи
било какву располућеност, подвојеност, подељеност, расцепљеност живота, он би хтео
живот као јединство. А шта би песник друго, уопште, и могао да жели?
Нема коментара:
Постави коментар