Vladimir Kolarić
TAJNA
OBESVEĆENJA
Sloboda koja se
ispituje, pre nego što se za njom žudi ili traga, u zbirci pesama Predraga
Jakšića „Haljine okaljane“ (Arte, Beograd, 2015), nije ni sloboda kao program ni kao opijenost.
Svet sa kojim se, ako
se tako uopšte može reći, razračunava u zbirci „Haljine okaljane“, ili svet sa
kojim se makar ima neki problem, nije ni svet materije, ni svet kao istorijski
kontinuitet, pa ni svet-simulakrum kao teror objektivizacije, već svet reči i
koncepata, shema koje bi ne toliko da nam objasne (i nametnu!) šta taj svet
jeste, koliko da nas u njega uključe, užljebe, uvedu, normalizuju,
standardizuju, uvere da je baš taj i takav svet - naš svet, moj svet, svet po
meri i želji svakog od nas.
Te reči, koncepti,
sheme su ovde pre đubre, otpatci, haos mehanike, i to one najstrašnije -
mentalne ili čak duševne mehanike, a ne virusi, medijatizovane slike, niti išta
od svega toga podrazumevajućeg i pomodnog. Nije to ni metafizika strasti, mada
je njenoj dinamici najbliža, naročito ako strast ne sagledavamo sa metafizičkog, nego sa stanovišta asketske konkretnosti.
Nešto je okaljano i
obesvećeno, nešto što je vredno i nešto od onoga što bi trebalo da budemo mi,
ili što bi trebalo da bude u nama, ili ono u čemu bismo i čime trebali da
budemo.
Ono što se u poeziji
obično prepoznaje kao borba sa rečima, kod Predraga Jakšića nije ni poza, ni
- rekosmo - poetski ili ideološki program, već borba, rvanje sa samim sobom,
ponekad gađenje nad samim sobom, ali - ponovo - ne gađenje nad svojom tvarnošću,
telesnošću, manjkavošću sa stanovišta nekog apstraktnog morala normi, već nad
sobom koji ne zna i ne ume da se odupre, koji ne zna sasvim kako bi i šta
trebalo dalje, koji gde god krene shvati da je i dalje zarobljen, porobljen i pometen, koji
ne zna kako da se oslobodi sveg tog nagomilanog smeća u sebi i oko sebe, koji
bi hteo novo ali ne može, upliće se, zapliće se, posrće, shvata da je svaki
ponuđeni izlaz samo još jedan sasvim izvesno pogrešan put, jedna predaja i jedna
nečist.
Ali ta svest, svest
koja se formira u neophodnosti očišćenja, ona je istinski subjekat ove knjige. I
moguće prevladavanje aporije, aporije do koje se na ovom i ovakvom putu jedino
i moglo stići: odbaciti, mora se odbaciti, odbacivati, ali šta prihvatiti, da
li se uopšte nešto može i sme prihvatiti, odnosno da li postoji „nešto“ što se
može i sme, slobode radi a ne slobodi uprkos, prihvatiti, a da to ne bude opet
i opet đubre, opet i opet obesvećenje. Čišćenje, pročišćavanje, s jedne, i
odbacivanje s druge strane, nije i ne mora biti jedno te isto: u tome je tajna ove knjige,
ukoliko bi ona uopšte i priznala da ima neku tajnu. Govoriti kroz to očišćenje,
kroz taj nagon očišćenja u kom se bez reči ipak (i nikako!) ne može, svedočenje
je da osloboditi (se) ne znači odbaciti, ni sebe samog, ni svet, ma šta on za
nas značio, ni bilo koga drugog, sličnog ili nesličnog (jer koji je
kriterijum?), ali - što je ovde od najveće važnosti - ni jezik sam.
Нема коментара:
Постави коментар