Владимир Коларић
КА ФИЛОСОФИЈИ
ЗАЈЕДНИЧКОГ ДЕЛА
На Београдском фестивалу савремене руске драме,
одржаном у Установи културе „Вук“, у првој половини априла, приказане су представе
према текстовима Николаја Кољаде, Ксеније Драгунске, Ивана Вирипајева, Људмиле
Разумовске, Владимира Зујева и Јарославе Пулинович. Поред представа српских
позоришна и образовних институција, приказане су и две представе из Русије, обе
Кољада-театра из Јекатеринбурга, и једна бугарска, Театра Реплика из Софије.
У оваквом одабиру, савремена руска драма се
сагледава искључиво у лику такозване „нове драме“ доминантне деведесетих година
двадесетог века, и практично све ове драме обележава специфична слика света
поетички мотивисана хаотичним руским деведесетим, али и, у овој култури
неизбежној, свешћу о припадности богатом наслеђу руског позоришта и књижевности
у њеном преиспитивању актуелне друштвено-историјске стварности.
Имајући у виду најпре две руске представе, „Наташин
сан“ Јарославе Пулинович (режија Олег Билик) и „Велика совјетска енциклопедија“
Николаја Кољаде (и у његовој режији), као и донекле „Осећај браде“ Ксеније
Драгунске, Академије уметности у Новом Саду (режија Димитрије Аранђеловић),
овде се нећу бавити анализом и вредновањем појединачних представа, већ само
указати на један од аспеката који сматрам кључним, како за поменуте драме-представе,
тако и за разумеваље принципа по којима је у њима моделована (и даље) савремена
руска стварност.
Централна тачка ових драма и представа заправо је
лична драма њених ликова, обележених осећањем (и доживљајем) личне осујећености
и промашености. Овај доживљај је социјално условљен, те у друштву лишеном
иституционалне утемељености и система вредности усмерених ка личном развоју
појединца, као једини начин превладавања ове осујећености и промашености пред
ликове се поставља избор између, с једне стране, прикључивања елити
господара путем бесрамног богаћења по сваку цену или, с друге, трансценденције.
Једина тежња и мотивација, сваки „сан“ ових ликова, једина њихова „радња“,
стога је усмерена искључиво ка богаћењу и трансценденцији. Чак и болна и
наглашено „руска“ (дакле програмска, и као таква сентименталност и кич) тежња
за топлином и блискошћу заправо је пре первертирана тежња за богатством и-или
трансценденцијом, ако већ није њен производ. С обзиром да је фабула ових драма
смештена у провинцију, мото те тежње је чеховљевско „У Москву!“, а њена иконографија
наглашено пост-совјетска, унеколико дакле измештена из времена и уроњена и
болест носталгије као псудо егзистенције. Уколико је предмет ових драма кич, то
свакако није кич материјалног (пре)обиља, него кич оскудности и отсутности, кич
жеље која хоће да постоји само уколико је и догод остаје неуслишена. А то је
оквир погодан за друштвену репресију, државну манипулацију и културну
колонизацију колико и окултна идеологија економског поробљавања кроз култ потрошње.
Ово су тужне драме, за нас сада и овде, баш зато
што се не обраћају колективним емоцијама и не служе колективним циљевима. Оне
указују на нашу дубоку, сваког од нас појединачно, свим средствима потискивану
личну несрећу, несрећу изгубљеног пута. Оне нас теше, сваког од нас
појединачно, спознајом да нисмо сами, али нас и растужују тиме што као да
показују како излаза из тога нема, како је та несрећа толико дубока да би
уопште била превладана, па чак и спозната, да је толико дубока да обесмишљава
свако деловање.
Нове генерације писаца донеће светлост у виду
бљеска, у сваком од нас појединачно, бљеска свести о дубокој личној одговорности
за свет у ком живимо, и тада ћемо коначно подићи главе. Подићи главе (и срца!), као човек
у анастасијском еволуционизму Фјодорова, есхатолошки евримен на свом личном
путу, у свом личном есхатолошком роуд-мувију ка свеопштем васкрсењу.
Нема коментара:
Постави коментар