Владимир Коларић
ДА ЈЕ МИР
МОГУЋ
Русија није уморна и као да никада неће бити.
Може бити разарана, споља и изнутра, може бити угњетавана, такође и споља и
изнутра, презирана и самопрезрена, може бити у рововима и катакомбама, али ће
је бити.
И ако овај пут енергије за ту обнову, и за те обнове
- све једну за другом - нема више ни Москва ни Петербург, ни њена Европа ни њена
Азија, ни њена Евроазија (!), имаће је онај ко може, треба и мора да је има. Имаће
је Сибир, имаће је Средња Азија, имаће је - можда и најпре - Севастопољ и Крим.
Са традицијом храбрих и слободних, још од у
античка времена насељених Дорана, са искуством чворишта највећих светских
цивилизација и култура, са љубављу према слободи коју имају само они који су за
њу морали крвљу да се боре, сопственом крвљу, са животним полетом оних који
знају да он није нешто што се подразумева и што је дато, него што се осваја и
задобија, као и све вредно на овом свету.
И зато је потребан нови језик да образложи нове
вредности, језик слободе за слободне, храбрих за храбре, како језик не би био
само још један кавез од многих.
Севастопољ жели да пева песму слободе, са својим
дивним људима, свих генерација и друштвених слојева, са својом елитом која
схвата неопходност промене, неопходност тога да више не може овако, јер је на
својој кожи осетила шта значи кад је „овако“, и шта ће значити ако тако још
дуго буде било. Јер не заваравајмо се, на Криму ће се опет кола сломити, као
толико пута у историји, као и код нас на Балкану. То су два чворишта, две
потенцијалне, поред још једне, кавкаске, у пределима данашње Осетије, тачке
слома унутар нашег културног ареала. Али, а то је оно због чега све ово и треба
говорити, и то сасвим трезвено говорити - не само тачке слома него и тачке
препорода.
Оно што је у свему томе ново - то да је у овој
тачки, Севастопољу кримском, руском и светском - то и препознато, да је довољан
број људи то препознао, и да то лебди у ваздуху, и да само чека да то препозна
не само остатак света, него и остатак Русије.
И ми који смо били и учествовали на фестивалу ТОЧКА СБОРКИ у Севастопољу
(11.14 мај 2016) били смо ту да такву вољу потврдимо и подржимо, и да помогнемо
да се таква воља изрази, да помогнемо да се нађе језик, онај оживотворавајући
логос који ту воље може да претвори у акцију, у остварење, да сањано постане
стварност. Да помогнемо не по задатку, по наруџбини, него по знању и по
надахнућу, по сопственој слободи, упркос сопственим ограничењима.
И немојте ми говорити о национализму, империјализму
и било каквим измима. Јер чега од тога може бити тамо где је Анатолиј Ким, Рифат
Гумеров, Рене Гера, Марина Кудимова, Нина Садур, Јуриј Нечипоренко, Герман Садулајев, Јелена Бујевич, где
је покретач фестивала Платон Беседин, где сам у крајњој линији - ја!
Доста је било кукавичлука, интрига и смрти, ове
одвратне шизофреније и укопаности, тог фанатизма самоуништавања и у самоуништавању,
те смртоносне лењости.
Севастопољ, са својим Херсонесом, једним од
најважнијих тачака на планети - као образац развоја и препорода цивилизације,
али и образац препорода сваке појединачне, конкретне и непоновљиве људске
личности: од паганизма, развоја материјалне културе, преко изградње душевне
културе како у домену појединачности тако и међуљудских односа, па све до духа
и васкрсења. Јер како је рекао класик руске књижевности Анатолиј Ким,
подржавајући један мој говор, овде су потребне нове парадигме, а не стално
једне те исте дуалистичке матрице. Нове парадигме које би осим живота и смрти у себе укључили и - бесмртност.
Тек таква логика може бити права логика, логика будућности и логика за
будућност, за превладавање једног стања света за које знамо и верујемо да мора
- и речима севастопољског песника-гимназијалца Пантелејмона Комарова - да може бити
превладано. Логика која даје потврду нашем потајном уверењу да је мир могућ.
Нема коментара:
Постави коментар