Vladimir Kolarić
BITI
ILI NE BITI
Nema zabušavanja kod
Luke Piljagića. Svojim prekaljenim telom, u autorskoj predstavi „Večne priče“
(Nova logika, 2016), zamišljenoj kao omaž Šekspiru ali i Piljagićevom učešću u
KPGT-ovom Šekspir festu pre trideset godina u Subotici, on demonstrira svu
konkretnost pozorišta i istorije, surovu konkretnost vlasti i oslobađajuću
konkretnost života.
Prizore iz Šekspirovih
tragedija i istorijskih drama Piljagić na početku i na kraju predstave uokviruje
Eshilom i Imreom Madačem, Eshilom kao stupanjem u istoriju i u pozorište (tragediju!)
istovremeno i Madačem kao pričom o istoriji i večnosti, ljudskom rodu kao
takvom.
Ima u toj svedenoj i
energičnoj predstavi jedne istinitosti koja je u saglasnosti između reči i
dela, života i umetnosti, jedne autentične performativnosti koja od ove
predstave, bez patetike rečeno, čini istinski pozorišni čin, pozorište kao
takvo, ono najprostije i najlepše zbog čega je pozorište uvek postojalo i uvek
će postojati. Konkretnost prisustva i prisnost susreta, bez poze i laži, i koje već samim sobom razobličava pozu i laž - to je ono što se u
pozorištu uvek pamti, i što je pozorište. A „Večne priče“ čuvaju nešto od te
vatre.
Нема коментара:
Постави коментар