Владимир Коларић
АЈ,
КАРМЕЛА!
Пажња, пажња! Опасност! Режисер у српском
позоришту! У српском позоришту неко режира! Где - „Мрешћење шарана“, Александар
Поповић, Атеље 212, режија (!) Милан Нешковић.
Па шта урадити, побогу? Ништа. Лепо му бацити
бомбу.
А где наћи бомбу у ово мирнодопско
време?
Ништа лакше, за то се у српском репертоарском
позоришту увек нађе решење. Бар увек има глумаца под радном обавезом а који би
да буду Радован Трећи.
А ко овај пут? Па Нанад Јездић, ко би други.
Убациш Ненада Јездића на пола представе - нема представе. Па ти сад режирај.
А критичарчићи: представа у наше време
нерелевантна. Малограђанске набигузице који неће да виде наказност српске елите
којој би ваљда и сами да припадају, а која се, таква је каква је, мора макар
прикривено подржавати, јер нас вечно води у неко боље сутра. А и исплати се,
другачије ни не може, уверили смо се. Па тако за њих проблем није оно што јесте
проблем, а проблеми се измишљају. Макар се сви после гадили самих себе, као они ликови у представи. Мада, они су ипак тек фикције, па им је аутор убризгао мало савести, ради драмског ефекта.
Али добро, то је то, ваљда је тако (овде) увек мање-више
било, баш се упињу да нас у то увере.
А ти, Милане Нешковићу, режирај. Па макар ти и
праву бомбу бацили под прозор. Јер, морамо се некако жртвовати, то нам још
једино преостаје против све ове гадарије, овог духовног геноцида.
Кад си на непријатељској територији, тако ти је
то. Или се повинуј, престани са тим твојим, па бери ловорике. То је овде увек
било најлукративније занимање. Смрт фашизму!
Нема коментара:
Постави коментар