Odbrana umetnosti: 2017

уторак, 7. новембар 2017.

Солжењицин на Стању ствари!

Мој текст о Солжењицину и будућности Русије на Стању ствари, са неким занимљивим коментарима испод текста:

https://stanjestvari.com/2017/10/28/kolaric-solzenjicin/

Колонијализам у култура на Стању ствари!

Мој текст о колонијализму и култури на Стању ствари:

https://stanjestvari.com/2017/11/07/kolonijalizam-i-kultura/

У емисији Српска раскршћа!

Са мном разговарао Никола Јовић:

https://www.youtube.com/watch?v=EhKUKbN2sJ0&feature=share

понедељак, 30. октобар 2017.

СЕНКЕ НАД БАЛКАНОМ (Драган Бјелогрлић, 2017)

Владимир Коларић

Сенка фикције

Криминала има свугде, али кримића само у капитализму. Пошто је међуратни период тај наш аутентични капитализам - тако су нас учили у школи, а тако су мислили и његови тадашњи критичари, и са лева и са десна - кримић смештен у то време се сам по себи намеће.

С друге стране, и ово сад код нас је накакав, какав-такав капитализам (мада се либертаријанци не би сложили) - она је његов производ и један од најфреквентнијих канала његове симболичке репродукције - па је зато једна поп-културна серија заснована на том споју детектива-кримића и међуратне ере, какве су „Сенке над Балканом“ Драгана Бјелогрлића, данас и овде ипак могућа.

Кримић је данас опет у моди, како бисмо се ваљда убедили у какву-такву појмљивост и логичност света који нам се чини све луђим, а ми смо гладни иконичних представа ликова из српске историје, толико богате ликовима и миљеима.

„Сенке над Балканом“ су поп-културни производ и не стиде се тога. Имају бар мало оне лакоће и релаксираности, овде тако ретке, дечачке занесености приликом да упризоримо оно што волимо, што нас мами, интригира, фасцинира. Имати ноаровског детектива у блату и асфалту Београда, Мустафу Голубића и Козаке, ону дечачку еротику истовремене привлачности и одбојности, супарништва и братства два - мушка - лика. А где је женска еротика замена за дух или демона, опасност и никад досањан сан, јер се и жели да остане само сан.

И пред тога, ова серија је „урађена“ - режирана, написана, продуцирана, и све што иде с тим. Овако или онако, али урађена, на нивоу једног стандарда, у основи филмски стилизованог стандарда, али нама, који делујемо данас толико збуњено и муцаво - итекако потребног. Јер свака форма и свака дисциплина, посебно симболичка, нам је данас итекако потребна.

А то што нас - данас - највише збуњује и плаши фикција, говори о нашем проблему са том „нашом“ реалношћу, о којој као да не знамо или нећемо да знамо ништа, реалношћу без рефлексије и дистанце, која самим тим престаје да буде реалност. Права фикција није ритуална, не укорењује нас у свакодневницу. Фикција има пуно значењских слојева и буди мноштво асоцијација, док је свакодневница само оно што ми хоћемо од ње, а то је најчешће само једно - да нас успава, да нас отупи.

„Сенке над Балканом“, како год се даље буду развијале, јер ово су тек две епизоде, макар је и незнатан, али преко потребан, противотров против тог насиља свакодневнице, против тог света не само ријалитија и таблоида, него наше посвемашње учмалости.

Добра фикција би требало и да нас оријентише, чак руководи. Можда је то овде превише очекивати - не знам, видећемо, превише је априорних скептика - али и ово, овај дечачки шик, и бар мало те лакоће и релаксираности, и ослобођености од таутологије непосредоване свакидашњице - је већ само по себи сасвим довољно. Очекивати виши и пожељнији облик културно-цивилизацијске самосвести - није ли то ипак, засад, претерано, макар као императив, јер колико је нас за тако нешто уопште спремно, чак и у својим главама, а камоли материјализовано у некој чулно-естетској или мисаоној форми, изложеној јавном суду.

А тако се лако отежава, од идеологије, од политиканства, од похлепе или умора. Неће ваљда?

четвртак, 26. октобар 2017.

Интервју у Словопресу!

Интервју који је са мном поводом изласка књиге "Хришћанство и филм" урадио Ђорђе Калијадис:

http://slovopres.com/hriscanstvo-film-razgovor-s-vladimirom-kolaricem/

понедељак, 16. октобар 2017.

О Лотману у Данасу!

У дневном листу ДАНАС мој текст о књизи "Беседе о руској култури" Јурија Лотмана:

http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=359247&title=+Kultura+je+kolektivni%2C+ali+i+istorijski+fenomen

петак, 13. октобар 2017.

МЕША СЕЛИМОВИЋ на Радију!

15. oктoбaр – нeдeљa

РAДИOTEКA (Рaдиo Бeoгрaд 1 – 23.00)

Meшa Сeлимoвић: ВEЛИКO СРЦE (Прeмиjeрa)

Велики писац бави се суптилном психолошком анализом главног лика, комесара Мирка, чија се емотивна и морална вертикала и чврстина открива тек у самом крешенду ове приче са партизанском тематиком. Рат и конкретно окружење постају мање битни за откривање лика који личи на античке јунаке. Придев антички није случајно употребљен јер су и у њиховом свету, као и у нашем, велики јунаци ретки, и због тога вредни памћења. Меша Селимовић свог јунака описује из угла једног од његових сабораца, обичних људи, који поред таквих громада понекад прођу и постану свесни да постоје тек када им ишчезну из видокруга. Писац се служи минуциозним иако минималистичким литерарним поступцима, који су у драматизацији Владимира Коларића максимално искоришћени, обликовани тако да и у радиофонском делу буду запажени у првом плану.

У драми играју: Синиша Убовић, Бојан Жировић, Дубравко Јовановић, Бранислав Платиша и Петар Михаиловић

Радио-драматизација: Владимир Коларић

Лектор: Олга Бабић

Музички сарадник: Предраг Васић

Тон-мајстор: Милан Филиповић

Режија: Зоран Рангелов

Уредница серије: Мелина Пота Кољевић

четвртак, 12. октобар 2017.

Трибина Ангажман или изолација - снимак

Аудио снимак трибине Ангажман или изолација (ДОБ, 10.10. 2017): Милутин Петровић, Саша Радојевић, Јелена Марковић, Амра Латифић и Владимир Коларић:

https://wetransfer.com/downloads/694b7e200352b42762dc0f7b49380e3220171011195527/6dbb5a

недеља, 8. октобар 2017.

МЕРИ ШЕЛИ на Радију!

10. oктoбaр – утoрaк

ПAУКOВA MРEЖA (Рaдиo Бeoгрaд 2 – 18.32)

Meри Шeли: СMРTНИ БEСMРTНИК (Прeмиjeрa)

Ово је прича о 323-годишњем Винзију који преиспитује свој статус бесмртности или дуговечности, у шта ни сам није сигуран, као и услове у којима је стекао тај истовремено дар и проклетство. Алхемијско порекло дара и мотивисаност Винзијевих поступака љубављу према девојци која му је по социјалном статусу недостижна, основа је за озбиљно промишљање мотива љубави, смрти, тела, старења, идентитета, на начин данас актуелнији него икада раније.

Улоге тумаче: Бојан Жировић, Владан Живковић и Ваја Дујовић

Драматизација: Владимир Коларић

Лектор: Олга Бабић

Музички сарадник: Драган Митрић

Тон-мајстор: Милан Филиповић

Режија: Милош Јагодић

У целини, на подкасту:

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2897854/.html

ОМИЉЕНИ ДОМАЋИ на ФЦС!

На сајту Филмског центра Србије у рубрици Омиљени домаћи говорим о Црвеном класју Живојина Павловића:

http://www.fcs.rs/16430/

субота, 23. септембар 2017.

Морган Фримен на Стању ствари и Искри!

А антируским иступима Моргана Фрименаа на Стању ствари и Искри:

https://stanjestvari.com/2017/09/22/kolaric-frimen-protiv-rusije/

http://iskra.co/reagovanja/vladimir-kolaric-morgan-got-his-gun-frimen-protiv-rusije/

петак, 15. септембар 2017.

О књизи ХРИШЋАНСТВО И ФИЛМ и на The Back Shop Journal!

Изванредан текст Светозара Поштића о мојој књизи Хришћанство и филм:

https://backshopjournal.com/article/film-kao-svedok-lichnosne-slobode

Приказ ХРИШЋАНСТВА И ФИЛМА у ПЕЧАТУ!

Милош Милојевић је у Печату објавио одличан приказ моје књиге Хришћанство и филм:

http://www.pecat.co.rs/2017/09/film-nije-ikona/

уторак, 5. септембар 2017.

МЕЖУЈЕВ у The Backshop Journal!

Мој први прилог за Стражњи дућан - превод капиталног текста Бориса Межујева о "цивилизацијском реализму":

https://backshopjournal.com/article/boris-mezhujev-o-civilizacijskom-realizmu

понедељак, 4. септембар 2017.

ХРИШЋАНСТВО И ФИЛМ у продаји!

Владимир Коларић: ХРИШЋАНСТВО И ФИЛМ
(Отачник-Бернар, 2017)

Најбрже и најповољније преко фб странице издавача https://www.facebook.com/otacnik/?fref=ts или на мејл otacnik@gmail.com

Садржај
Предговор

I
Религија и филм – Од Анрија Ажела ка могућности заснивања једне хришћанске естетике филма
Слика и страст – испитивање филма
„Филм је наша нечиста савест“
Филм и телесна лепота
Религија и помирење у филму „Исцељење“ Ивана Јовића

II
Фантастични реализам Алексеја Балабанова
Два филма Павла Лунгина
Посредовања – О филму „Исцељење“ Ивана Јовића
Са вером у Бога – Филм „Завештање“ Ивана Јовића
У раљама лудила – Филм „Унутра“ Мирка Абрлића и Јелене Марковић
О наказама и људима – Филм „Ја, Данијел Блејк“ Кена Лоуча
Нови живот – „На млечном путу“ Емира Кустурице
„Викинг“– Филм о Владимиру Кијевском и крштењу Русије
У љубави и истини – Кадијевић о Кадијевићу

Напомена о изворима
О аутору

Предговор

Ова књига представља зборник мојих текстова на широко постављену тему односа хришћанства и филма, односно на који начин филм као уметност и медиј може да „изрази“ или „посредује“ хришћанско искуство Бога, човека и света.
Моји одговори, као што ће се видети, нису једнозначни. Текстови су писани у распону од готово једне деценије и одразу трагања које има колико интелектуалну и теоријску, толико и егзистенцијалну мотивацију. У том смислу, текст који отвара књигу је мој први теоријски, научни рад који сам уопште написао, и он покреће она питања о уметности и филму којима сам наставио да се бавим у континуитету, и даље ћу се бавити.
Књига је подељена на два дела: први обухвата теоријске студије раније објављиване у научним часописима, а други приказе, објављене већим делом у Православљу и Руском алманаху. Текстови, такви какви су, дати у оном облику у ком су се првобитно појавили, пре свега другог представљају позив на дијалог.

http://otacnik.blogspot.rs/2017/08/blog-post.html?spref=fb

субота, 19. август 2017.

ХРИШЋАНСТВО И ФИЛМ ускоро у књижарама!

Владимир Коларић: ХРИШЋАНСТВО И ФИЛМ
(Отачник-Бернар, 2017)

Садржај
Предговор

I
Религија и филм – Од Анрија Ажела ка могућности заснивања једне хришћанске естетике филма
Слика и страст – испитивање филма
„Филм је наша нечиста савест“
Филм и телесна лепота
Религија и помирење у филму „Исцељење“ Ивана Јовића

II
Фантастични реализам Алексеја Балабанова
Два филма Павла Лунгина
Посредовања – О филму „Исцељење“ Ивана Јовића
Са вером у Бога – Филм „Завештање“ Ивана Јовића
У раљама лудила – Филм „Унутра“ Мирка Абрлића и Јелене Марковић
О наказама и људима – Филм „Ја, Данијел Блејк“ Кена Лоуча
Нови живот – „На млечном путу“ Емира Кустурице
„Викинг“– Филм о Владимиру Кијевском и крштењу Русије
У љубави и истини – Кадијевић о Кадијевићу

Напомена о изворима
О аутору

Предговор

петак, 18. август 2017.

ЦИМБУРСКИ на Стању ствари!

На Стању ствари вас упознајем са Вадимом Цимбурским. Мој предоворчић, текст Зорислава Паунковића и најзначајнији текст Цимбурског, све у једном, а под насловом "О руској цивилизацији". Уживајте!
https://stanjestvari.com/2017/08/18/cimburski-o-ruskoj-civilizaciji/

петак, 11. август 2017.

Менџмент свести и осмех Златног телета на Стању ствари!

Два нова текста:

Национална култура и менаџмент свести
https://stanjestvari.com/2017/08/10/kolaric-nacionalna-kultura/

Осмех златног телета: ИКЕА
https://stanjestvari.com/2017/08/11/kolaric-ikea/

петак, 4. август 2017.

СТАНИСЛАВ КРАСОВИЦКИ: Царица црна Тамара

Владимир Коларић

„А ти одлазиш последњим степеницама“

Душа је још жива, а свет је камен, хладан, металан.

„И време се више ничега не боји“, а „звезде изнад нас / Стрпљиво постројене у последњи поздрав.“

„Сама земља је испуњена логиком смрти“, „и живота се распадање продужава“, а „непотребно вам небо плаво“.

И како у том свету и у том животу бљеснути („Ко не би желео да бљесне...“), и чиме?

Јер, ипак, без тријумфализма и јефтине утехе - „негде је под праменом, сред тмине, / Живела, охлађена до метала, / Честица љубави и топлине“.

А тек певати? Ево, да конкретније не може: „И схватих да је мој живот мали. / Да су за живот најважнија / ОГЛЕДАЛА. / Како би се могао видети до дна. / Док вам ништа не држи руку,“

Потребно су нам дакле понори, кад нас нико не држи за руку и усмерава, колико год били немоћни, уплашени, неснађени. Потребни већ и стога што их не можемо избећи.

Толико тога је потребно да би тихо „душа покренула точак измучени“.

А морамо се некако променити, прелетети тамо „где лакше се живи. / Где слабо је насељено“. Јер овако више не иде.

Станислав Красовицки је после ових песама („Царица црна Тамара“, Ревнитељ, Ниш, 2017, превод Светислав Травица), којима је педесетих година прошлог века одјекнуо у подземној Совјетији, постао, сопственим речима, „други човек“. Песама се одрекао, отишао „у дивљину“ и затим постао православни свештеник.

Ипак, те песме га и даље прате, за већину су те песме и даље он. Да ли имамо право да за (овог овде) живота постанемо неко други? Да ли на то има право песник? Има ли уопште песник икакава „права“, и шта ће му она. Да је хтео некаква „права“, зар би био песник?

Ове су песме трагови, и Станислава Красовицког пратићемо по њима, све док време коначно поново не почне да се боји, и док и он и сви ми, један по један, или у таласима, или у бљесковима, не кренемо - „последњим степеницама“.

петак, 28. јул 2017.

ЧИГРИН поново на Хипербореји!

После "Балканске" на Хипербореји је објављена још једна песма једног од водећих савремених руских песника Јевгенија Чигрина - "Котор":

https://hiperboreja.blogspot.rs/2017/07/kotor-jevgenij.html?m=1

уторак, 25. јул 2017.

Моји текстови објављени у Православљу и Теолошким погледима

Вучићев "унутрашњи дијалог" на Стању ствари!

О председниковом "унутрашњем дијалогу" и Вучићу као димној завеси:

https://stanjestvari.com/2017/07/25/vucicev-unutrasnji-dijalog/

петак, 7. јул 2017.

НОКТУРАМА (Бертран Бонело, 2016)

Владимир Коларић

СМРТ СВЕТУ

Чиста побуна против чисте репресије; терористи без дискурса против власти без идеологије. Због тога побуњеници сви до једног морају бити уклоњени, јер они чак нису ни терористи него државни непријатељи: као они који немају дискурс они су сасвим изван система и не могу бити контролисани. Они чак нису ни неки изузетни појединци, хероји или злочинци свеједно; они су болно обични, па се зато не могу надати ни накнадој фикционализацији и још мање митологизацији сопствених ликова и сопственог, и на појединачном и на колективном плану наизглед недовољно мотивисаног, подухвата.

Филм „Ноктурама“ (режија Бертран Бонело, 2016), о групи младих терориста која извршава синхронизовани напад на неколико локација у Паризу, са јаким симболичким набојем (од статуе Јованке Орлеанке до зграде Министарства унутрашњих послова), није ни фикционализација попут „Борилачког клуба“ ни есеј попут Годарових. Он стога нема мотивациону енергију фикционалног уметничког дела ни идејну продубљеност и провокативност филма-есеја, па стога ни довољно артистичког ни довољно анархистичког лудила да нас увери да је његов домет већи од илустровања помодне псеудо-левичарске литературе са не само антикапиталистичким, него и антицивилизацијским претензијама.

Ипак, схватање да квази-либерални образовни систем нуди само привид слободног мишљења, и да је као такав један од основних чинилаца репресивног система, да се систем боји само онога и оних које не може да контролише, а да су сви, па и они наизглед најрадикалнији, у основи итекако контролисани, као и да су могуће извесне макар и инстинктивне форме солидарности између оних који себе доживљавају као потлачене, а потлаченост као дубоко антиљудско стање, говоре да аутори овог филма нису баш сасвим просте бубалице.

Али, ако хоћете нешто више од готово ничега, дајте нам ликове да се идентификујемо, или дајте нам ходајуће идеје, али моћне и конкретне идеје, јер и идеја је једна конкретност, конкретност равна представљеној људској појединачности, и само као таква може ступити у дејство. Ако не ступи, она је само једна коцка у зиду, а онда више није ни идеја, није ништа, него једна апстракција, у рукама моћника.

То можда јесте „тако француски“, али много лица има Француска, њена култура, за коју нови француски председник рече да тако нешто уопште не постоји. Па дижите онда у ваздух кад не постоји, јер је све већ ионако привид. Осим појединачних људи који пате и умиру. А они не смеју да буду привид. То је једна од одговорности уметности.

среда, 5. јул 2017.

Светлана Алексијевич на Стању ствари!

Културни рат Светлане Алексијевич:

https://stanjestvari.com/2017/07/05/kolaric-aleksijevic/

ПЈЕР ЛЕМЕТР: АЛЕКС

Владимир Коларић

СЛИКА ПОГЛЕДА

Данас детективска проза више не може да се гради на поетици и етици генија и хероја. Шерлоке и Поарое заменили су тимови и макар и мало незгодни, самовољни и некарактеристични тимски играчи са богатим психолошким (најчешће породичним) багажом и јасном социјалном позиционираношћу.

Детектив Камиј Верхувен, кога Пјер Леметр уводи са романом „Алекс“ (Лагуна, 2014, превод Гордана Бреберина), уклапа се у ову схему: породично оптерећење везано за родитеље и смрт бремените жене, презир према ауторитетима, усамљенички етос у споју са високом професионалном одговорношћу.

Али Камиј Верхувен има још нешто: има мајку чувену сликарку и сопствени никада реализовани сликарски таленат. Има такође изузетно мали раст, који у многоме одређује његове односе са људима, посебно женама.

Верхувен не уме с речима, али су зато његов комуникациони и спознајни канал слике, менталне или оне које сам скицира решавајући случајеве. Романи Пјера Леметра о Верхувену стога врло самосвесно и програмски експлицирају мотив перспективе, као по себи један од кључних у детективском жанру, али и приповедању уопште.

У овом иницијалном роману о Верхувену питање перспективе одређује и сам сижејни образац дела, заснован на поигравању статусима кривца и жртве, односно различитим перспективама из којих се ликовима, било у поетичком било у етичком смислу, може приписати нека од тих функција.

Данашњи књижевни детективи су, а такви су ваљда увек и били, изразито старовременски, и то није толико питање носталгије и ескапизма, колико дистанце са које посматрамо свет у ком живимо, а који нам се чини све наухватљивији, и све мање прилагођен нашем рецептивном, па и спознајном, апарату. Детективи као да нам и даље нуде наду или макар друштвено и интелектуално прихватљиву илузију да је тај и такав свет ипак могуће не само разумети, него и у њему деловати, па и нешто променити. Па и да морална и професионална начела и даље нешто значе. Да институције још нешто значе.

Романи Пјера Леметра о Верхувену вероватно немају снагу једне Карен Фосум или већ класичног Ијана Ренкина, али својом метажанровском природом, широком литерарном и културном референтношћу, као и добрим владањем жанровским градивом, свакако су вредни читања.

уторак, 4. јул 2017.

ЛОМОНОСОВ у Корацима!

Мој превод поезије великог Михаила Ломоносова у новом броју часописа Кораци (4-6, 2017).
Ово је белешка коју сам објавио уз стихове:

Михаил Ломоносов (1711-1765) је велики руски научник из области хемије и физике, историчар, песник, један од најважнијих личности руске историје и културе. Несумњиви утемељивач руског стиха и зачетник савремене руске поезије. Ретко је превођен на српски језик, а овде доносимо три песме које репрезентују различите периоде и типове Ломоносовљевог песничког стваралаштва. „Јутарње размишљање о Божијој величини“ једна је од најзначајнијих Ломоносовљевих песама, беспрекоран пример оновремене „природне теологије“ исказане песничким језиком. Сатирична и урнебесна „Химна бради“ је вероватно најконтроверзнија Ломоносовљева песма због које је претрпео озбиљне нападе као критичар свештенства, иако се, не нарочито уверљиво, бранио да је у њој није критиковао православно свештенство него староверце; у једном читању свог превода пред руским гимназијалцима ову изузетну песму сам назвао „осамнаетовековним панком“. И најзад, песмицу о мувама и меду Ломоносов је написао још као ученик, и она открива његов немиран и „скомрашки“ дух, који ће га, поред несвакидашње посвећености науци, уметности и руском друштву и држави, красити током читавог живота.

Број је у целини доступан на:

https://issuu.com/nbkg/docs/koraci_2017_br_4-6

ЗАХАР ПРИЛЕПИН: ОБИТЕЉ

Владимир Коларић

АРХИПЕЛАГ РУСИЈА

Иако говори о Соловецком логору, подигнутом на месту чувеног манастира на далеком северу, роман „Обитељ“ Захара Прилепина (Самиздат Б92, 2015; превод Радмила Мечанин) не представља Прилепинове „Записе из мртвог дома“, колико „Зле духе“, или, можда најтачније, његове „Карамазове“.

Овде имамо обиман роман који се од реализма креће ка „реализму у вишем смислу“, односно мистичком или чак фантастичком реализму, као још од Гогоља и Достојевског, али и Љескова, једном од душа руске литературе, која је, како рекоше у овом роману, једина религија у Русији која се може мерити са православљем. Имамо човека не толико у свету колико разапетог „између светова“, имамо митолошку пројекцију (овоземаљске) власти као антихриста и једну специфично руску митологију страдања. Имамо чак и главног јунака оцеубицу, као и свештенике - двојнике старца Зосиме и оца Ферапонта, овај пут помирене у паклу (а и „он је само један од облика живота, ништа страшно“, казаће после свега главни јунак) совјетског логора.

Захар Прилепин има имиџ „пресног“ писца, који као материјал за писање користи сопствено богато и драматично животно искуство, искуство „граничне ситуације“, толико драго литератури и уметности. Ипак, Прилепин је сав у руској литератури, њеном специфичном језику, типологији, интертекстуалној отворености до границе одрицања од „ауторства“, и, наравно, њеној улози у друштву и култури.

Прилепин совјетско искуство сагледава као део општег руског историјског, културног, цивилизацијског искуства, у ком су чак и идеолошки или религијски сукоби у основи културно-идентитетски, у крајњој линији цивилизацијски, где су политичке промене, речима историчара цивилизације Вадима Цимбурског, у основи промене културне парадигме. А те културне парадигме и те промене у највећој мери одређује однос према цивилизацијском моделу који је постао доминантан после пада ромејског царства, а који углавном именујемо као западни, уже романо-германски, а сада већ готово искључиво као англо-амерички. Сва руска борба је у основи културно-идентитетска, и то објашњава кључну улогу речи и литературе у њеном културно-цивилизацијском моделу.

„Обитељ“, потпуно свестан кључне улоге литературе у тој борби, ослобођен тривијалних идеолошких и "дневнополитичких" налога и схематизација, до сада је најзначајнији роман овог популарног писца, и роман са којим се, свиђало се неком или не, мора рачунати, као битном сегменту трагања руске културе и руског друштва за самим собом. Он сумира и синтетише богато, вишевековно искуство руске књижевности и културе на том пољу. А да ли га и „ресетује“, преображава, отвара нове путање - то је на сваком од нас да процени. Он свакако позива на суочавање и одговор, а ако и није она врхунска, прворазредна литература - он је искуство.

А искуства је данас ионако све мање.

петак, 30. јун 2017.

Шта да се ради на Стању ствари!

Заиста, шта да се ради?

https://stanjestvari.com/2017/06/29/izmedju-svadbe-i-sahrane/

понедељак, 26. јун 2017.

Нови Теолошки погледи на сајту

Нови број Теолошких погледа са мојим радим "Филм и телесна лепота" у на званичном сајту:

https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/2017/1/full.pdf

Вучић и Брнабић на Стању ствари!

Кључне речи за Ану Брнабић:
https://stanjestvari.com/2017/06/24/%d0%b2%d0%bb%d0%b0%d0%b4%d0%b8%d0%bc%d0%b8%d1%80-%d0%ba%d0%be%d0%bb%d0%b0%d1%80%d0%b8%d1%9b-%d0%ba%d1%99%d1%83%d1%87%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d0%b7%d0%b0-%d0%b0%d0%bd%d1%83-%d0%b1%d1%80/

Барон Вучић или Вучићев флуидни имагинаријум:

https://stanjestvari.com/2017/06/26/kolaric-baron-vucic/

петак, 23. јун 2017.

ПСИХОПАТАК на Радио Београду!

Војислав Деспотов: ПСИХОПАТАК
Субота 24. јун 2017 у 23.15, на Трећем програму Радио Бг!

Улоге: Синиша Убовић, Феђа Стојановић и Паулина Манов
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Наташа Шуљагић
Тон-мајстор: Милан Филиповић
Музички сарадник: Драган Митрић
Режија: Милош Јагодић

У целини на подкасту РТС:

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2776392/.html

четвртак, 22. јун 2017.

Кадијевић и Огњановић на Поукама!

О књизи разговора са Ђорђем Кадијевићем које је водио Дејан Огњановић:

http://pouke.org/forum/index/1346437251/1346437614/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D1%83-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D0%B8-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B8-r6720/

уторак, 20. јун 2017.

МАКСИМ КАНТОР на Стању ствари!

4 одлична есеја Максима Кантора у мом преводу:

https://stanjestvari.com/2017/06/16/maksim-kantor-eseji/

четвртак, 15. јун 2017.

ХАСАН БЛАСИМ: Лудак са Трга слободе

Владимир Коларић

ЈУЖЊАЧКА УТЕХА

Приповедачи ирачког писца Хасана Бласима, у његовој збирци „Лудак са Трга слободе“ (Геопоетика, 2015, превод Српско Лештарић), стално осећају потребу да нас уверавају у истинитост својих прича, не толико због фантастичких, или потенцијално фантастичких мотива који су у њима присутни, већ због „настраности овога света“ коју тако огољено и уверљиво сведоче.

Ипак, та потреба је пре реторичка, сасвим у духу арапске прозе: тај реторички отклон, колико и фантастика, само су начини поетичког уобличења које би дошло уместо „крика ужаса“, оне једине могуће и замисливе реакције на описано, и што је најважније - на проживљено.

Како каже један његов јунак, „сваки човек има једну поетичку и другу, људску дужност“, где на пример брига о породици спада у људске дужности, а одбацивање мржње у поетичке. Поетичка дужност, дакле, подразумева неко уопштавање и идеју, али да ли је и људска дужност просто нешто „природно“, дато, што се подразумева? Јер, уче нас, све је у контексту.

Бласимов јунак ту недоумицу и ту разлику објашњава знатно суптилније, и неухватљивије: ми, каже, најчешће бркамо те две дужности и „не признајемо дијаболичну компоненту која усмерава обе“, јер, наставља - „ђавоље дужности подразумевају моћ да се заустави човек који је своје човештво усмерио ка провалији“.

Бласимове приче, као поетичко обликовање ужаса рата и избеглиштва, нису „алегорије ужаса“ ни идеолошки трактати, оне супериорно истражују границе и „остатке“ људског, сведочећи о тренуцима када човек може да се претвори у миша или сивог вука, или у демона, или чак у анђела, али за које човек није ни тај миш, ни вук, ни анђео или демон, већ човек, шта год да тај човек јесте.

Насиље је, Бласимовим речима, „кошмарно и нестварно“, и то је његова истина, а не јефтина, покровитељска и сентиментална алегорија. Оно је такво јер нас одваја од нас самих.

„Лудак са Трга слободе“ су приче о том одвајању, о том избеглиштву и том лудилу највећем од свих наших избеглиштава и лудила. О зачараности и изгубљености реалнијим од свега што иначе сматрамо реалним.

То искуство је оно које Хасан Бласим покушава поетички да обликује и фиксира, а да притом избегне могућу „дијаболичну“ - а ми на Западу бисмо (редукционистички) рекли манипулативну и идеолошку, можда чак и транс-хуману - усмереност таквог захвата.

Ове приче зато не почивају на оном неуметничком и антиуметничком „вишку реалности“, који поетску логику подређује измаштаној логици стварног, већ поетичко сведочење и поетички адекват реалности саме, у свој њеној сложености, пуноћи, лепоти и ужасу, од које смо одавно побегли у утеху идеологија, малограђанштине или просте тупости.

Или у утеху насиља. Суочимо се с тим.

уторак, 13. јун 2017.

Србија и цивилизацијски реализам на Стању ствари!

https://stanjestvari.com/2017/06/13/kolaric-srbija-civilizacijski-realizam/

И на Мој Недељник:

http://www.nedeljnik.rs/moj-nedeljnik/portalnews/vladimir-kolaric-srbija-i-civilizacijski-realizam

И на Искри:

http://iskra.co/reagovanja/vladimir-kolaric-srbija-i-civilizacijski-realizam/

И на Поукама:

http://pouke.org/forum/topic/46853-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D1%86%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%80%D0%B5%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC/

субота, 10. јун 2017.

Ана Резниченко на Стањи ствари

Мој превод текста Ане Резниченко о њеној посети Србији. Из угла стручњака за руску емиграцију и Сребрни век:

https://stanjestvari.com/2017/06/10/ana-reznicenko-srbija/

уторак, 6. јун 2017.

Руска идеологија на Стању ствари и Искри!

Два различита и комплементарна текста о савременој руској идеологији

на Стању ствари:
https://stanjestvari.com/2017/06/06/kolaric-ka-ruskoj-ideologiji/

и на Искри:
http://iskra.co/reagovanja/vladimir-kolaric-putevi-ruske-ideologije/

субота, 3. јун 2017.

ЈЕЗИК САВРЕМЕНЕ РУСКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ

У недељу 4. јуна у Сремским Карловцима на Трећим карловачким данима слободне мисли - Језик и (псеудо)особеност говорим на тему ЈЕЗИК САВРЕМЕНЕ РУСКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ.

Програм овог одличног скупа је на:

http://docs.wixstatic.com/ugd/69fea3_b700b9aa442145a0ae642cd4cbdd2493.pdf

а књига сажетака на:

https://www.academia.edu/33311393/Vladimir_Kolari%C4%87_Jezik_savremene_ruske_ideologije_._Me%C4%91unarodni_interdisciplinarni_studentski_skup_III_KARLOVA%C4%8CKI_DANI_SLOBODNE_MISLI_-_Jezik_i_pseudo_osobenost_Sremski_Karlovci_2-4_jun_2017_Knjiga_sa%C5%BEetaka

среда, 31. мај 2017.

(Евро)азијаска Русија - Амарсана Улзитујев на Стању ствари!

Настављамо са упознавањем Русије:

https://stanjestvari.com/2017/05/31/kolaric-amarsana-ulzitujev/

недеља, 28. мај 2017.

Холмогоров и Коларић о Бжежинском на Стању ствари!

https://stanjestvari.com/2017/05/27/o-bzezinskom/

субота, 27. мај 2017.

ХУМАНИСТИКА, први број!

Први број часописа Хуманистика у чијем сам уредништву, са мојим текстом "Филм је наша нечиста савест" и текстовима Дејана Огњановића, Јанка Нешића, Дамира Смиљанића, Бобана Томића, Игора Јовановића и Јелене Ђуровић.
За почетак на мом профилу на Академији, а ускоро на посебном сајту:

https://www.academia.edu/33215746/Vladimir_Kolari%C4%87_Film_je_na%C5%A1a_ne%C4%8Dista_savest_Humanistika_vol_01

четвртак, 25. мај 2017.

Псеудо-апокалиптичке стратегије у Новом Саду!

26. maj 2017, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu
konferencija Populizam, izbeglička kriza, religija, mediji
VLADIMIR KOLARIĆ, Beograd: Pseudo-apokaliptičke strategije i njihovo medijsko posredovanje na prostorima bivše Jugoslavije
(15-17h, sala 114)
Program na:

http://www.ff.uns.ac.rs/fakultet/konferencije/2017/CfP%20Agenda.pdf

субота, 20. мај 2017.

Балабанов на Стању ствари!

Мој потпуно нови текст о Алексеју Балабанову на Стању ствари:

https://stanjestvari.com/2017/05/20/kolaric-aleksej-balabanov/

петак, 19. мај 2017.

Балабанов - 4 године од смрти

У Мом Недељнику, поводом 4-годишњице од смрти, моји обједињени текстови о Алексеју Балабанову:

http://www.nedeljnik.rs/moj-nedeljnik/portalnews/vladimir-kolaric-aleksej-balabanov-4-godine-od-smrti-1959-2013

четвртак, 18. мај 2017.

Анонимни рат на Стању ствари!

О стратегијама анонимног рата:

https://stanjestvari.com/2017/05/18/anonimni-rat/

Tакође и на Искри:

http://iskra.co/reagovanja/vladimir-kolaric-anonimni-rat-i-kako-mu-se-suprotstaviti/

недеља, 14. мај 2017.

Филм и телесна лепота у Теолошким погледима!

Мој текст "Филм и телесна лепота" у новим Теолошким погледима:

https://www.academia.edu/33007318/Vladimir_Kolari%C4%87_Film_i_telesna_lepota_Teolo%C5%A1ki_Pogledi_L_1-2017_

Текст се директно надовезује на мој раније објављен рад "Слика и страст: испитивање филма":

https://www.academia.edu/11311175/Vladimir_Kolari%C4%87_Slika_i_strast_ispitivanje_filma_Image_and_passion_Research_on_film

среда, 10. мај 2017.

РИЧАРД ТРЕЋИ (режија Николај Кољада, Кољада театар, Јекатеринбург)

Владимир Коларић

БОРДЕЛ РАТНИКА

У Кољадином театру се баш ради да би се зарадило за свој „хлеб са кобасицом“: ради се тимски, сви раде све, нема ту примадона, укључујући и самог Кољаду. Тимски се ради и на сцени, али и сваки од њих, колико год их на сцени било (а у овом „Ричарду“ их је баш било), има своју неодољиву присутност и чулност.

Шекспиров „Ричард Трећи“, у адаптацији и режији Николаја Кољаде (Кољада театар, Јекатеринбург), изведен у оквиру Београдског фестивала савремене руске драме у Установи културе Вук, прави је спектакл, са разрађеном и истакнутом кореографијом и звучно-музичком сликом, у целини особено и упечатљиво сценско искуство. Знаковно-изражајни систем формиран је мање систематски-рационално колико на асоцијацијама и интуицијама, и на потки овог драмског класика моделује се један свет бордела, робова и поживотињења, са непрестано понављаним питањем „Зашто?“. Врло дубоким питањем у контексту саме представе, оним које обухвата различите и историјске и егзистенцијалне равни постојања, и различите могућности деловања разуларене и узохољене моћи на људе, па и на моћнике саме. А с обзиром на то да је у овој представи све, поред тога што је застрашујуће, толико духовито и иронично, непрестано нам се, међу одговорима намеће онај наизглед тако плакатски: зато што ми тако хоћемо.

И поред свог тог зноја и бруталности, у овој представи заправо нема ни грубости ни неукуса, јер, рекао бих, Кољада и његови глумци не омаловажавају човека. За њих он није наказа, чак и кад тежи поживотињењу, курвању или добровољном ропству, он је, најзад, само човек.

Али, зато, код Кољаде и његових нема ни сувишних илузија, јер и они сами су људи радници, не мамини и татини синови и не моћници, не припадници испразне класе „уметника“, него ваљда оно што је уметник увек био и што би требало да буде. Зато и тиранина на крају, када му не успе трампа краљевства за коња и када добије оно што је - суровим а тако људским језиком речено - заслужио, замењује неко можда још одвратнији, али слабашнији и у лепшем оделу, рекло би се - цивилизованији.

Змија искушења и змија лукавства-мудрости, која симболички обележава представу, на крају се претвара делом у пуког манекена, а делом у слику наше охлађене и потмуло насилне, а можда ипак само заплашене и од силника, света и сопствених слабости укроћене душе. А и то је, у недостатку илузија, од којих нас неке како мислимо и чине човеком, признаћете, ипак нека нада. Кољадин циљ, као што циљ уметности никада није нити би смео да буде, свакако није био у томе да нас остави опустошене.

Михаил Дурњенков: ЈЕЗЕРО (режија Невена Мијатовић)

Владимир Коларић

РУСКА БАРКА REVISITED

Пландовање на дачи, метафорика целог друштва у неколико махом у истом друштву неснађених ликова и неизбежна катастрофа - ни нова руска драма није поштеђена Чехова, и с њим читавог тог руског предреволуционарног катастрофичног реализма. Нова руска драма већ одавно није нова, руско друштво и свет се мењају, док њој, сасвим у руском стилу, главни непријатељи и даље остају време и држава. Држава као непријатељ је константа, а главни узрок личног и колективног распада као да више није само оваква или онаква прошлост него неизвесна и непредвидљива, али свакако апокалиптичка будућност.

Драма „Језеро“ Михаила Дурњенкова, која је у режији Невене Мијатовић, у облику јавног читања изведена у оквиру другог Београдског фестивала савремене руске драме (9-11. мај 2017), писана је сасвим у том кључу, са све експлицитном мотивом Нојеве барке, како неко случајно не би помислио да је овде реч тек о баналном копилету „другарског“ ситкома и црне хронике. Ипак, метафора Нојеве барке је овде да изрази бол за друштвом из ког нико, и баш нико, не би био искључен, за једним јединством свега и свакога, за загрљајем - а шта је друго она капитална мисао руске културе, оног најбитнијег у њој, него управо то?

Штета је што у програму фестивала нису наведена имена глумаца, студената Академије лепих уметности, који су учествовали у овој представи, јер јавно (боље би било рећи - сценско) читање је код нас очито и даље презрена врста. Ово је био добро осмишљен и урађан задатак, занимљивији и релевантнији сценски догађај него већина представа нашег репертоарског позоришта.

Прекрајање граница на Стању ствари!

О новим предлозима за прекрајање граница на Балкану:

https://stanjestvari.com/2017/05/10/kolaric-krojaci/

субота, 6. мај 2017.

БАРБАРОГЕНИЈЕ на Радију!

10. мај – среда

РАДИО ИГРА (Радио Београд 2 – 18.32)

Љубомир Мицић: БАРБАРОГЕНИЈЕ ДЕЦИВИЛИЗАТОР (Премијера)

„Барбарогеније децивилизатор” представља значајно дело српске авангардне књижевности и програмски роман оснивача зенитизмa Љубомира Мицића. Кроз делимично и пародичну слику балканског „натчовека” у међуратним политичким превирањима која све очигледније воде новом рату, аутор преиспитује савремено друштво и европску цивилизацију, као и цивилизацију уопште. У радијској драматизацији наглашена је актуелност ове приче за савремени историјски тренутак.

Улоге тумаче: Слободан Бештић, Тамара Крцуновић, Дејан Чавић, Сања Радишић, Радован Миљанић и Милан Михаиловић

Превод: Радмила Јовановић

Драматизација: Владимир Коларић

Лектор: Наташа Шуљагић

Музички сарадник: Драган Митрић

Тон-мајстор: Зоран Узелац

Редитељ: Зоран Рангелов

Уредник серије: Оливера Коларић

На подкасту у целини:

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2728635/.html

петак, 5. мај 2017.

ДОСТОЈЕВСКИ И ЦРКВА: аудио снимак

Аудио снимак трибине "Достојевски и Црква: трагање за Христом", на којој сам учествовао са Драганом Стојановићем и Владимиром Меденицом:

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13447

четвртак, 4. мај 2017.

Мекејн на Стању ствари!

Мекејнове екскурзије; Србија и Северна Кореја:

https://stanjestvari.com/2017/05/04/kolaric-mekejnove-ekskurzije/

субота, 29. април 2017.

Руско-српска полемика на Стању ствари!

Моја реакција на текст С. Правосудова и одговор Милане Бабић:

https://stanjestvari.com/2017/04/29/kolaric-rusko-srpska-posla/

петак, 28. април 2017.

Балкански ратови на Стању ствари!

О најновијим наговорима на балкански рат:

https://stanjestvari.com/2017/04/28/balkanski-ratovi-ltd/?utm_source=dlvr.it&utm_medium=facebook

среда, 26. април 2017.

Културни ртаови на Стању ствари!

"Културни ратови: између света светлости и света сенке":

https://stanjestvari.com/2017/04/26/kolaric-kulturni-ratovi/

ВИКИНГ у Православљу!

Мој текст о руском филму Викинг у новом Православљу (број 1203, 1. мај 2017), у целини на:

https://www.academia.edu/32669341/Vladimir_Kolari%C4%87_Viking_-_film_o_Vladimiru_Kijevskom_i_kr%C5%A1tenju_Rusije_Pravoslavlje_1203

понедељак, 24. април 2017.

Француски избори и будућност Запада на Стању ствари

https://stanjestvari.com/2017/04/24/%d0%b2%d0%bb%d0%b0%d0%b4%d0%b8%d0%bc%d0%b8%d1%80-%d0%ba%d0%be%d0%bb%d0%b0%d1%80%d0%b8%d1%9b-%d1%84%d1%80%d0%b0%d0%bd%d1%86%d1%83%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d0%b8%d0%b7%d0%b1%d0%be%d1%80%d0%b8-%d0%b8-%d0%b1/?utm_source=dlvr.it&utm_medium=facebook

недеља, 23. април 2017.

Самоспаљивање на Стању ствари!

Текст о бизарној али промишљеној режимској стратегији манипулације свешћу:

https://stanjestvari.com/2017/04/23/kolaric-samospaljivanje/

СВЕТЛАНА АЛЕКСИЈЕВИЧ: Рат нема женско лице

Владимир Коларић

ЖЕНСКО ЛИЦЕ РАТА

„Рат нема женско лице“ добитнице Нобелове награде за књижевност 2015. године Светлане Алексијевич (Чаробна књига, 2016; превод с руског Неда Николић Бобић), као и друга дела ове ауторке, припада жанру нефикционалног романа или књижевности сведочења, у ком се уметничка моделизација гради коришћењем искључиво документарног материјала: моделизацијски принцип селекције остварује се, наравно, у самом одабиру грађе, а принцип апстраховања у процесу структурације, односно комбиновања документарних градивних елемената.

Документарни материјал у овом роману представљају сведочења совјетских жена - учесница у Другом светском рату. Роман је написан још у време Совјетског Савеза, објављен у време перестројке, а на српски је преведено његово издање с почетка 21. века.

Роман очекивано доноси такозвану „женску“, не херојску и не митотворну страну рата, окренуту субјективном доживљају, личним а не колективним емоцијама и свакодневници рата. У совјетско време такав приступ је одступао од званично прокламоване митотворне представе овог рата, која је трабало да трансцендира идеолошку репресију и друштвене конфликте генерисане у совјетско доба. Поред тога, роман јасно указује и на репресивни и манипулативни карактер совјетског државног и идеолошког апарата. Велики отаџбински рат, како га називају, и данас има важну улогу у идеологији нове руске државе, с том разликом што се жртвама овог рата приступа без идеолошке оптике која је важила у совјетско време, а која је дискриминативно приступала жртвама које су макар део рата провеле у заробљеништву или на окупираним територијама.

Рећи да је рат ужас и зло не значи ништа, и нема вредност информације; али представити тај ужас у његовој непосредној егзистенцијалној конкретности свакако може имати велику снагу; и управо то мотивише ауторкин избор овакве нискомоделизацијске уметничке форме у покушају да се суочи са искуством рата, и то баш као доживљајем и искуством, непосредним и појединачним, какво ваљда свако искуство и доживљај јесу.

Њене намере су зато пре спознајне и етичке, а естетске се крију у амбиваленцији између представљања конкретног, историјског човека и вечног човека „у њему“, између спољашње историје и „историје душе“.

И митотворством и миротворством може се манипулисати. Недвосмислено политичко сврставање Светлане Алексијевич у текућем рату стога не би смело да буде једини критеријум, можда ни критеријум уопште, за вредновање њеног књижевног дела, које свакако не би смело да буде истргнуто из историјског, а тиме и културолошког и идеолошког, контекста у ком је настајало.

Јер једно од питања имплицираних у роману, „шта се дешава када људи забораве Бога“, свакако није само идеолошко, и свакако није вазано само за једну историјску епоху.