Nil Grifits: PATRLJAK

Vladimir Kolarić

 

„SVE BLIŽE SMISLU, I IZMEĐU DVE KRVI“

 

U romanu „Patrljak“ Nila Grifitsa (Fabrika knjiga, Beograd, 2006, prevod Aleksandra Bajazetov Vučen; Niall Griffiths: „Stump“, 2003) presan žargon kao da je najpre alibi za poetičnost, ali i jednu vrstu konkretnosti kojom kao da se prevladava ne samo poetička, nego i egzistencijalna bezličnost (u svetu dela) ali, reklo bi se, i imperijalna bezličnost, koja čoveku u njegovom životu nameće okove funkcionalnosti.

Pored nesporne pripadnosti britanskoj i literaturi engleskog jezika, Grifits čuva i svoj velški (keltski) identitet, ne u smislu folklornog egzotizma nego u smislu identitetske svesti koja počiva na pravu na razlikovanje, a koja se u sve većoj meri legitimizuje u uslovima multipolarnog sveta.

Kraj jednog kulturnog i najpre civilizacijskog modela ne naznačavaju samo nasilje i dosada, odnosno besmisao i beznađe, nego, a sada je već sazreo trenutak za tako nešto, jasno iskazana neverica prema imperijalnim naracijama, pre svega onima koje sugerišu izvesnu (redukovanu i iskrivljenu) predstavu čoveka, uz pravo na izgrađivanje sopstvene (identitetske) pozicije koja bi u jednakoj meri kao i ona imperijalna mogla da pretenduje na univerzalnost.

Grifitsovi likovi pate svesni svojih okova i svoje blokiranosti, čeznu, makar i kroz autodestrukciju i nasilje za svetlošču i za osloncem. Shvataju da moraju da nađu nove puteve ili da propadnu, jer se već i samo njihovo telo, i sam njihov mozak, opire nametnutim okvirima koji bi da kolonizuju ne samo spoljašnju nego u unutrašnju stvarnost svakog od nas. A kada se telo opire i kada se mozak opire, nastaje presudno doba.

Slika prirode u ovom delu počiva na truležnosti, ali slika čoveka na nemirenju sa tom truležnošću, a usled nemirenja sa dominatnom individualističkom „baš me briga“ i „tako mu i treba“ psihologijom i ideologijom u odnosu prema ljudskoj ličnosti i društvu. Ljudska ličnost bi morala da se izgrađuje kroz odgovornost i brigu, kroz ipak jednu formu prihvatanja sveta, kao možda ne „dobrog“, ali „našeg“ sveta. Takođe, i kroz prihvatanje telesnosti i krvi: možda ne prihvatanje smrti i mirenja sa njom, ali ipak u pravcu želje za prevladavanjem (preosmišljavanjem) smrti, ako je moguće već sada i ovde. To je u osnovi ono što ovaj Grifitsov roman čini izuzetnim unutar savremene produkcije: suočavanje sa realnošću a ne iluzijama, otvorenost ka zaranjanju u, makar i sasvim nepoznatu, istinsku realnost, gde bi čovek trebalo da bude čovek, ono što je negde oduvek slutio da bi trebalo da bude.

Prevod Aleksandre Bajazetov Vučen srpsko izdanje ovog romana čini unikatnim.

 

GILLIAN FLYNN: Sharp Objects

Vladimir Kolarić

 

OBRAZAC I INVENCIJA

 

 

 

Američko književno i filmsko tržište je zapravo tržište priča: od onog koji se bavi pisanjem očekuje se da smišlja dobre priče ili da takve priče pronalazi i uspešno ih prevodi na jezik određenog medija. Priča se kasnije uobličava u skladu sa izvesnim sklopom pripovedačkih, a tek potom žanrovskih konvencija i standarda. Preplitanje obrasca i invencije ima primarno receptivnu motivaciju, i kao takvo se u osnovi zasniva na komunikaciji sa određenim modelom čitaoca i njegovim receptivnim iskustvom, odnosno horizontima očekivanja.

Prvi roman Gillian Flynn, autorke proslavljenog trilera „Gone Girl“, a pod naslovom „Sharp Objects“ (2006), počiva na trilerskoj matrici čiji je subjekat novinarka u potrazi za pričom, a koja se radi istrage ubistva dve devojčice vraća u mesto svog porekla. Slučaj koji istražuje, za novinarku Camillu Preaker nije, kako je to u ovakvim narativima uobičajeno, tek u odnosu analogije već pre tautologije sa gradivnim traumama soptvenog detinjstva i mladosti. Istraga ne donosi dakle tek posrednu i analognu spoznaju koja akterki pomaže da reši sopstvene egzistencijalne i psihološke probleme čije je poreklo u porodičnoj prošlosti, već najdirektniju spoznaju, odnosno direktno suočavanje sa izvorom sopstvenih problema, a koji su, podrazumevano, bazično identitetske prirode.

Postupak lažnog navođenja je vešto i inventivno sproveden, pa napadno narativno i semantičko sugerisanje krivca (ubice) biva neuverljivo pre iz estetskih, dakle receptivnih, nego iz logičkih i empirijskih razloga. Ukratko, ako bi prihvatili da je pravi i jedini ubica onaj na koji se (od strane narativne instance) „upire prstom“, ušli bismo u potpuno novi žanr, što bi podrazumevalo znatno veći stepen suspenzije neverice i prihvatanja uslovnosti nego što očekujemo od ovakve vrste proze, a koja se od početka (samo)identifikuje kao ona vrsta popularne i žanrovske literature koja se po stepenu realističke evokacije i motivacije, kao i značenjske višeslojnosti, smatra „višom“ unutar konteksta u osnovi (prema američkom modelu) tržišno orijentisane literature.

„Udvajanje“ krivca usmerava priču ka najbitnijem, porodičnoj istoriji, i ka bazičnom problemu glavne junakinje da se odredi prema svom porodičnom nasleđu i da svoje dalje izbore gradi na punoj svesti o njegovom karakteru i sopstvenoj odgovornosti prema tome.

Političke konotacije ovog romana, naročito u domenu razobličavanja duboko fundiranih mehanizama moći kao dominacije i kontrole u američkom i zapadnom društvu i kulturi, iako donekle konvencionalne i predvidljive, ipak su nezanemarljive i podrazumevaju priličnu meru različitih oblika identitetske osvešćenosti njegove autorke.

Iako preporučivana od strane Stephena Kinga, ova knjiga ipak ne poseduje onu meru slobode u rukovanju pripovedačkim i žanrovskim konvencijama karakterističnu za Kingove bolje romane, pa samim tim ni tu meru literarnog uživanja ni spoznaje. Ipak, „Sharp Objects“ su dobar proizvod tekuće američke tržišno usmerene produkcije, održavajući njene najviše standarde.

 

 

 

German Sadulajev: JA, ČEČEN

Vladimir Kolarić

 

ZAR?

 

Svaki rat neizbežno postaje mit, pa se u svakom vremenu postavlja pitanje kako uopšte pisati o ratu. Jer mit je već obavio posao umesto pisca, taj u osnovi prevodilački posao, pa čemu onda, šta bi uopšte bio predmet takvog pisanja – rat ili mit? Krečenje grobova u vidu osvežavanja mitologije, priče o malim ljudima u teškim vremenima, dekonstrukcija mita? Čemu, pitaće se ozbiljan pisac, a ne fondaš, na propagandista.

German Umaralijevič Sadulajev svoju zbirku povesti i pripovedaka o ratu „Ja, Čečen“ (Draslar partner, Beograd, 2014, prevod Žarko Milenić), a što je vidljivo već iz naslova, zasniva na problemu identiteta. Kod ovog autora čečensko-ruskog porekla, upravo je rat i sve ono što rat podrazumeva uopšte i postavio pitanje identiteta. Da nije bilo rata, ne bi bilo ni njegovog čečenskog identiteta, a ova se proza upravo bavi procesima formiranja takvog identiteta, prst-u-oko identiteta u kontaktu savremene Rusije. Ipak, Sadulajev odbija egzotizam takve identitetske pozicije i svoju spisateljsku poziciju čvrsto zasniva u kontekstu i prema kriterijumima ruske književnosti.

Ova, kako sam pisac insistira, poetsko-dokumentarna proza, sa uplivom usmenih pripovedačkih i pesničkih tradicija, koliko i odzivima na veliku rusku književnost, je, kako god, jedan od vrhunaca savremenog pisanja na ruskom jeziku.

Pravo naroda na slobodu i poreklo (imenovanje) bi moralo da bude neprikosnoveno, koliko i pravo pojedinca-subjekta na traganje za sopstvenim identitetom-identitetima i njegovim-njihovim imenovanjem. Ove osvežavajuća i nadahnjujuća proza je najbolje svedočanstvo ovakve slobode i ovakve istine, kao i svedočanstvo o značaju i smislu pisanja i umetnosti u današnje vreme. Ova umetnost dakle nije prevod bilo kog ideološkog i inog apriorizma, prevod bilo čega osim onoga čega književnost jedino može biti prevod. A to je valjda neka celina, neko iskustvo-doživljaj, neka ličnost. Prevod valjda kao svedočanstvo, a ne zadatak, kao sloboda a ne datost. A i takav izbor, autentičan umetnički izbor je svakako neka politika, i to onakva kakva bi politika uopšte morala biti.

Nikome ne poricati pravo na postojanje i svest o tom postojanju (identitet), znati da smo svi u nekom smislu jedno, to je  valjda nešto što bi moralo da postoji u svakoj umetnosti, u svakom umetniku. Zar to nije najvrednije nasleđe velike ruske literature? Zar to nije najveća vrednost ove knjige, knjige ovog, ipak, Čečenina? Zar to nije najvrednije nasleđe svega što smo ikad postigli, uradili i sagradili, čitavog ljudskog roda, pa i svega živog uopšte? Zar?

IVAN JOVIĆ: Žitije sela

Владимир Коларић

 

ВРЕМЕ ВЛАСТИ

 

Роман „Житије села“ Ивана Јовића (Чигоја штампа, Београд, 2013)  почива на параболи и алегорији, уколико њихову основу не заснивамо на рационалном и структуралном представљачком односу, већ на вербалном и иконичком односу призивања, оприсутњења, које ваћ само по себи жели да укине однос између субјекта и објекта, представљајућег и представљеног, па и трансформише (пре него укине) представљање само.

Простор конституисан светом дела овог романа је стога пара-средњевековни простор у потрази за средиштем, и самим  том за самим собом као светим простором. Време је цикличност разбијана трипартитношћу, као поступак који сугерише превођење циклично-линеарне конфликтности времена у време мита, као без-време, паралалну и огледну стварност, као стварност „у загради“ у односу на тријаду време-еон-есхатон.

Митопоетски интертекст овог романа је вишеслојан, те у себе укључује како свете, светоотачке и апокрифне хришћанске (или парахришћанске) текстове, тако и књижевне текстове са нагласком на „Великом Инквизитору“, који је и сам парабола, а сама по себи не самостално дело, него специфичан код који се односи на матични текст („Карамазове“) у целини. Овде парабола такође не би да буде све, што се надокнађује бујном реторичношћу у трагању за именовањем, што ће се, на крају, закључити декларативним одрицањем од сваког именовања, именовања самог.

Ово је стога у првом реду роман о власти, о темељима заснивања и легитимитета сваке власти, ма како она себе именовала и одређивала. Свака власт влада средствима „овога света“, „овај свет“ је њено средство и њена моћ. Овај свет је у канџама страсти, онај који „у злу лежи“ и чији је кнез зна се већ ко. Ипак, овај свет као „пали“ и онај који „лежи“ није прави свет и није неки нижи свет у односу на неки актуелни, паралелни, виши. То је исти онај свет који би могао да устане и који би да устане и да се преобрази, а за то смо само ми, људи, одговорни. Због тога се, као прво, не треба бојати власти, ни једне власти, ма на којим начинима и средствима заснивала свој (присилни) ауторитет. И не треба се бојати себе, ма какве све ужасе о себи открили, у самима себи или у лицима (огледалима) других.

Конкретно, никада није много књига које нас на колико-толико убедљив и кохерентан начин подсећају на вечну новост Исуса Христа, и на то колико смо сви ми, настрам тога, безнадежно стари. Овај роман је храбар и проживљен, писан од некога ко поседује не само богато искуство свакодневнице него и богато духовно искуство, и он слично филму „Исцељење“, чији је Иван Јовић редитељ, крчи неке храбре и нове путеве, у код нас никада довољно институционализованом и континуираном трагању за покушајем да наша култура, својим јединственим језиком, проговори о истини радосне вести. Потребно је просто више храбрости и енергије, више живота, а било какве примедбе на Јовићево дело и његове досеге може да има само онај који смело искористи врата које то дело отвара, и створи нека још личнија, још аутентичнија и још снажнија сведочења, која би трајно променила лик (и језик) српске културе. Али то, као што је случај и са рецепцијом вредног Јовићевог дела, зависи само од (сваког од) нас. У супротном, ова је књига само огледало наше срамоте.

 

 

 

 

STIV DŽOBS: Ja, Stiv

Vladimir Kolarić

 

POETIKA INVENCIJE

 

Osnovni principi prema kojima razmišlja Stiv Džobs se, paralelno i saglasno sa poslovnim, mogu smatrati estetičkim, ali i poetičkim. Estetički se definišu najpre brigom o recepciji, a poetički brigom o procesu nastanka i gradivnoj dovršenosti proizvoda. I jedan i drugi princip ujedinjeni su naglaskom na usmerenosti i jednostavnosti, i to na jednostavnosti koja je ujedno funkcionalna i receptivna, i na usmerenosti koja je ujedno proizvodna  i upotrebna.

Stalan naglasak na želji za promenom sveta ovde nije puki marketinški slogan, niti je želja za izvrsnošću i prvorazrednim kvalitetom proizvoda, kao i svih faza njegovog nastanka, počiva na isključivo „robnoj“ logici: ovde se radi o odsustvu idolatrije koja proizvod čini tek (makar i samo simboličkim) oruđem moći bilo njegovih neposrednih proizvođača bilo sistema i ideologije koja ga je proizvela, već, u sasvim liberalnom duhu, podsticanju i uvećanju kvaliteta iskustva onih koji proizvod koriste, odnosno odgovornosti onoga koji proizvodi nešto što omogućava, podstiče i uvećava stvaralaštvo i komunikaciju, i time pomaže razvijanju ljudskih ličnosti.

Citati koji oblikuju knjigu „Ja, Stiv: Stiv Džobs sopstvenim rečima“ (priredio Džordž Bim, Vulkan, Beograd, 2013) podstiču žal za manjkom ili čak odsustvom sličnih načela i težnji u savremenoj umetnosti, sličnog razumevanja etike i estetetike umetničkog poiesisa. Neshvatanje potrebe za izvrsnošću i inovativnošću, odnosno za odgovornošću, preveliki deo savremene umetnosti čini nepotrebnom i zamornom. Teza da „pravi umetnik isporučuje“, u kontestu poetičke i estetičke vizure (vizije) prisutne u ovoj knjizi, najednom više nije tako strašna, već nas podseća na vrhunce umetnosti: strah od kapitalizma ne bi trebalo toliko lako da se  pretvara u strah od umetnosti kao poisesisa i techne, odnosno strah od umetnosti kao takve.

U takvoj jednoj perspektvi, u osnovi svakog stvaranja i proizvođenja stoji vizija, a u osnovi vizije neko uviđanje, kao još jedna temeljna poetsko-estetska kategorija: „Mislim da se sposobnost uviđanja sastoji iz veštine da vidite ono što je oko vas, da objedinite elemente na dotad neviđen način i u pronalaženju načina da sve to predočite drugima, koji ne raspolažu takvim uviđanjem“.

Ako priručnici za pravljenje i podsticanje bilo koje umetnosti i umetničkog stvaralaštva uopšte imaju nekog smisla, bar posle Aristotelove „Poetike“, ova knjiga je, što već prethodni citat najavljuje,  jedan od boljih. Naravno, ako makar u osnovi prihvatate njen etos i njenu osnovnu motivaciju: „Raspolažete ograničenim vremenom, stoga nemojte da živite tuđe živote. Ne dozvolite da budete zarobljenici dogme. Nemojte živeti na osnovu tuđih razmišljanja. Ne dozvolite da buka tuđih mišljenja zatomi vaš unutrašnji glas. Najvažnije od svega je da iznađete hrabrost da sledite vlastito srce i intuiciju. Oni već nekako znaju šta stvarno želite da budete. Ništa drugo nije toliko važno“.

MAD MAX: FURY ROAD (George Miller, 2015)

Vladimir Kolarić

 

CRVENO-CRNA KOALICIJA

 

Očekivani postapokaliptički narativ sa naglašenom upravo apokaliptičkom simbolikom, sa sve motivima žigosanja i obezličavanja i pojedincima-individualcima u potrazi za subjektivitetom, u ovogodišnjem „Pobesnelom Maksu“ (Mad Max: Fury Road, 2015) je, što je već nekoliko godina moda imperijalnog mejnstrima, prožet makar i simulacijom nečega što bi smo mogli nazvati „klasnom svešću“. Što ukratko znači da se razlika između bogatih i siromašnih ne motiviše slučajnošću i etikom, već se smatra konstitutivnom za određeni društveni poredak i ideologiju koja ga legitimiše. Ako je danas toliko prezreni građanski poredak počivao na obećanju mogućnosti dosezanja subjektiviteta unutar društva, pri čemu se društvo legitimisalo upravo mogućnostima dosezanja subjektiviteta, kriza i-ili krah ovakvog društveno-ideološkog modela podrazumeva uverenje da se subjektivitet može dostići samo izvan i pre svega protiv društva, ili, s druge strane, jednako snažnu tendenciju da se težnja za subjektivizacijom zameni regresijom u ranije oblike ljudske organizacije, gde je postajanje subjektom ne samo nepotrebno, nego i nepoželjno.

Vlast bez adekvatne legitimizacije je obična pljačkaška horda, čiji interesi, samim tim, nisu etički imperativni za one koji nisu ili koji se ne smatraju pripadnicima vladajuće klase-grupe-elite. Utopija kao mesto nade za potlačene u tom slučaju nije rešenje – ukratko, ako ne postoji „mesto“ vlasti, ne može postojati ni ono ne-mesto (u-topija), koje je manje prostor izvan domašaja vlasti koliko njegov sistemski negativ.

Ovaj film o tome kaže ponešto: umesto bežati, treba udariti u srce zveri, uzeti ono što nam pripada i preuzeti odgovornost za uspostavljanje novog poretka. Takođe, nešto jednako aktuelno: bogatima od siromašnih ne treba samo njihov robovski rad, pa ni samo njihova krv, već najpre njihovi geni, pa je je svaki tlačiteljski poredak u biti rasni, kojom god logikom i retorikom da je motivisan. Kaže, a to nije manje bitno, da nas od promena i preuzimanja odgovornosti za sopstvene živote često odvraća strah od ludila, što je jedna od najuvreženijih, civilizacijski fundiranih, mehanizama dominacije i kontrole, odnosno mehanizama moći.

E, sad, kada jedan sistemski proizvod podstiče na promenu sistema, jedan proizvod (agent) poretka na promenu i rušenje poretka, to po pravilu znači da je na sceni ne toliko kriza tog sistema-poretka, koliko poziv na eliminisanje ostataka-elemenata starijeg poretka (ili starijih poredaka) u aktuelnom, odnosno određenih elemenata aktuelnog poretka. Oslobodioci s kraja filma, okićeni crnim i crvenim, ili crno-crvenim (jer oba čitanja su moguća) zastavama, u ovom kinematografski svakako ne naročito rafiniranim i inventivnom filmu, sa brojnim dramaturškim manjkavostima, počev od akcione postavke glavnog junaka, trebalo bi valjda da sugerišu kako je konačno došlo vreme da pobunu pokrenu najdosledniji i najradikalniji negatori samih kulturno-civilizacijskih osnova onog sistema koji nas tera da se uopšte pitamo „ko je ubio svet?“, a oličeni u anarhizmu i feminizmu.

Ipak, s obzirom na mogućnost drugačijeg (drugačijih) čitanja pobedničkih znamenja, ovaj film na ideološkom planu (pre koketujući nego samosvesno) pripada trendu osporavanja liberalne demokratije i „liberalno-demokratskog konsenzusa“ (kao da je to nešto oko čega smo se unapred i podrazumevajuće složili) nego što predstavlja aktivnu (ili, tek, aktivističku) promociju bilo kog od pomenutih političko-ideoloških i civilizacijskih izbora. „Pobesneli Maks“ stoga pre igra svoju, nužno krajnje sporednu, ulogu u aktuelnim globalnim previranjima oko prava na delegiranje, distribuciju i redistribuciju (globalne) moći, nego što ukazuje na bilo kakvu alternativu, pre parazirira i lešinari na sistemu (ili ostacima sistema) koji ga je stvorio i bez koga nikada niti bi postojao  niti mogao da postoji, nego što stvara i ukazuje na novo. Jer jadno je stvaranje koje nije stvaranje novog, ili makar ukazivanje na njega, a još jadnija reprodukcija koja ne reprodukuje više ni tek samu sebe, već nešto za šta sama veruje da je odavno mrtvo, i što, sama i slavodobitno, slika upravo kao mrtvo. Ali, a za to je ovaj film najmanje kriv - to je trenutak u kome živimo, i to je ono što vidimo kao apokaliptičko u njemu.

Hamid Parsanija: NAUKA I FILOZOFIJA

Vladimir Kolarić

 

„IZA ZASTORA NEMARA“

 

Ako već svoju civilizacijsku poziciju, situaciju i iskustvo konstruišemo kao ono „između Istoka i Zapada“, trebalo bi da poradimo i na preciznijim artikulacijama takvog samooodređenja, što bi trebalo da bude od ključnog značaja za našu kulturu, s obzirom da se tiče sržnih kategorija identiteta, i, u krajnjoj liniji, politike identiteta. Istok se kod nas, priznajmo, konstruiše najpre iz pozicije lažnih alternativa: kao mračni dvojnik Zapada (azijatstvo, antimodernost), kao drugo ime za identifikaciju sa antizapadnim ideološkim i političkim pozicioniranjem i kao, naročito kada je recepcija indijske kulture u pitanju, „odmor ratnika“, predah pred naletom civilizacijski dominantnog racionalizma, progresivizma i pragmatizma (utilitarizma). Takođe, ova „politika lažnih alternativa“ mogla bi da obuhvati i težnju ka „lažnim sintezama“, kojima se, na u osnovi pogrešnim osnovama relativizma i pragmatizma, želi prevladati kulturno-civilizacijski raskol, koji osećamo da za nas nije samo spoljašnja stvar, nego da prolazi kroz dubinu našeg bića, svakog od nas pojedinačno, i da nas, kao takav, najdublje određuje.

Za sada izuzetno plodotvorna delatnost Centra za religijske nauke „Kom“ iz Beograda, je upravo u tom smislu značajna i podsticajna u kontekstu savremene srpske kulture i društva. Kroz izdavanje sve boljeg naučnog časopisa „Kom“, elektronskog magazina za religijsku kulturu „Izvor“, izdavaštvo i edukaciju, ovaj centar ne afirmiše samo ovde inače preko potrebnu kulturu kako religijskog tako i kulturno-civilizacijskog dijaloga, obogaćujući time i uvećavajući ovde takođe preko potreban pluralitet, dinamizam i otvorenost javnog i akademskog diskursa, već donosi i prisustvo i nudi jedan drugačiji i osvežavajući pogled na mogućnosti i ciljeve nauke, filozofije i kulture uopšte, za koji ne možemo reći da je u našoj sredini nepoznat, ali za koji sa sigurnošću možemo reći da je u velikoj meri zaboravljen.

Primarna delatnost Centra, sa obzirom na kontekst u kom deluje, stoga se u prvom redu kreće u okvirima epistemologije, što je čitljivo već iz same sintagme „religijske nauke“ koja se nalazi u nazivu Centra. Ovo proširivanje i, sa zapadne tačke gledišta, reinterpretacija pojma nauke je ključan kako otežavajući faktor za pravilnu recepciju ovakvog pristupa znanju u našoj sredini, tako i istovremeno glavni adut koji ovakav pristup može da ponudi ovdašnjoj intelektualnoj sredini, i ovdašnjoj kulturi u celini.

Demonstriranje činjenice kako nauka i filozofija i dalje mogu biti od velike egzistencijalne važnosti sa čoveka, i da takav pogled na znanje nije tek arhaizam, relikt prošlih vremena i eksponat virtuelnog muzeja (odumrlog) znanja, podsticaj je za preuzimanje sličnih (analognih) poduhvata i u našoj sredini, pa i na celokupnom Zapadu, pokušaja mnogo plodotvornijih od onih prečesto svedenih na „dosadu binarnosti“ i produkciju lažnih alternativa između kolonijalno-imperijalnih epistemoloških i diskuzivnih modela s jedne i nastrane koalicije epigonstva i (samo)zatvorenosti s druge strane, pri čemu se svi prave kako ne primećuju (a i ako primećuju ne vide da je to problem) da se dominanta današnjeg znanja svela na splet i na trijumf sofistike i skepticizma, umesto na ono što bi se makar i u naznakama moglo odrediti kao istinito znanje.

Istinito znanje u ovom smislu ne bi bilo fokusirano na „istine“ (u množini) niti pak Istinu, kao apstraktnu kategoriju sa funkcijom konstruisanja realnosti, nego na realnost samu, na istinitu realnost, i na njenu, čoveku ipak, do neke mere, prirođenu (datu) sposobnost spoznaje te realnosti, i učešća u njoj.

Zbog svega ovoga, prvo izdanje Centar „Kom“ je bila upravo knjiga „Nauka i filozofija“ savremenog iranskog autora Hamida Parsanije, u prevodu Seida Halilovića (2012), koja izuzetno precizno, sofisticirano ali i „energično“ razrađuje ovakva pitanja.

Pa evo, čujmo malo Parsaniju, isprobajmo da li nam te reči paraju uši ili nas razgaljuju, ili pak ništa od toga dvoga, pa onda odlučino šta nam je činiti:

„Ako filozofija prenabregne apsolutnu i svestranu manifestaciju Egzistencije i, tačnije rečeno, ukoliko se ona sveobuhvatna Realnost prikrije iza zastora nemara, a čovek se ograniči u okvire svojih određenih i pojedinačnih sagledanja i opažanja, onda će pojmovne filozofske studije osetiti nemoćnost da se, u naučnom smislu, opravdaju, ubrzano zakoračiti stazom dekadencije i pripraviti podlogu za svoj pad u provaliju sofistike i skepticizma. Umesto da se ustanove u okrilju ontoloških i metafizičkih studija, epistemološke studije će, u ulozi filozofije nauke, u toj fazi zameniti filozofske studije.“

A kakve su posledice ovakvom „namara i „prenabregavanja“ za čoveka, a kakve pak dobiti od filozofije kakva bi mogla biti, i kakva je nakad, makar parcijalno i potencijalno, i bila? Kako čovek „nije nezavisan“, već je „znak i znamen“, a „spoznaja o čovekovoj biti i realnosti intuitivna“, to će i „naše intuitivno sagledanje nas samih biti slabo, krnjavo i greškama zamućeno sve dok ne bude propraćeno intuitivnim sagledanjem Lica Božjeg“, pa „sledstveno tome, osoba koja zanemari da sagleda Lepotu i Veličanstvo Božje, u stvari zanemaruje samu sebe“.

Kako su „nemar“ i „zanemarivanje“ istinite realnosti i težnje ka njoj (i njenom sticanju-zadobijanju) u osnovi stvar izbora, one se neposredno reflektuju i na društvenu i političku sferu, pa i, što je od posebnog značaja, na pitanja moći: „Nauka koja izbegava da razmišlja o postojanju i da se suoči sa tim, gubi svoj racionalni identitet i religijsku suštinu i ostaje lišena spoznaja obeleženih izvesnošću. Naposletku, nemajući kognitivnu vrednost, ona postaje oruđe koje služi svetovnim moćima“. I dalje: „Ovakva nauka, kojoj nedostaje izvesnost, nema moć da prosuđuje o političkim i nepolitičkim vrednostima i, samim tim, nema ni moć da prosuđuje o moći koja joj izdaje naredbe. To znači da je ograda instrumentalne nauke odvojena od domena političkih pitanja i društvenih naredbi i zabrana. A, dok nauka nema pravo da prosuđuje o politici, politici pripada pravo da sudi njoj“.

A šta čovek da radi, kad se već tako olako predao moći i odrekao svih onih ontoloških i spoznajnih darova kojima je „počastvovan“, a što donekle i objašnjava ovakvo čovekovo „odustajanje“ kao i strategije koje su ga motivisale, pošto je cela strategija „razoružavanja“ čoveka i moći njegove spoznaje išla upravo kroz dezaktiviranje shvatanja znanja kao askeze, a koje, kao takvo, preobražava ceo život i celo naše biće: „Intuitivno znanje se dobija isključivo kroz duhovno samopročišćavanje i promene u čovekovom biću i postojanju“. Pored ovoga, za čoveka je potrebna i izvesna mera tradicijske svesti koja počiva na uverenju da „u svakoj kulturi postoje određeni fundamentalni pojmovi, čije prisutvo u domenu misli i verovanja ljudi i odsustvo iz tog domena odražavaju život i izumiranje te kulture“.

Atak, prefiguracija i rekonceptualizacija znanja je istovemeno atak na čoveka i njegove (darovane mu) moći, promišljen i doktrinarno precizno formulisan proses njegove prefiguracije i rekonceptualizacije, što sve ima duboke ideološke ali i civilizacijske korene. Kako čovek nije ni rođen ni stvoren da bude rob drugom čoveku, treba makar biti svastan čega smo se odrekli ili čega smo spremni da se odreknemo, a u tome nam ovakve knjige, kakva je Parsanijina, itekako mogu biti od pomoći.