Vladimir Kolarić
„IZA
ZASTORA NEMARA“
Ako već svoju
civilizacijsku poziciju, situaciju i iskustvo konstruišemo kao ono „između
Istoka i Zapada“, trebalo bi da poradimo i na preciznijim artikulacijama takvog
samooodređenja, što bi trebalo da bude od ključnog značaja za našu kulturu, s
obzirom da se tiče sržnih kategorija identiteta, i, u krajnjoj liniji, politike
identiteta. Istok se kod nas, priznajmo, konstruiše najpre iz pozicije lažnih
alternativa: kao mračni dvojnik Zapada (azijatstvo, antimodernost), kao drugo
ime za identifikaciju sa antizapadnim ideološkim i političkim pozicioniranjem i
kao, naročito kada je recepcija indijske kulture u pitanju, „odmor ratnika“,
predah pred naletom civilizacijski dominantnog racionalizma, progresivizma i pragmatizma
(utilitarizma). Takođe, ova „politika lažnih alternativa“ mogla bi da obuhvati
i težnju ka „lažnim sintezama“, kojima se, na u osnovi pogrešnim osnovama
relativizma i pragmatizma, želi prevladati kulturno-civilizacijski raskol, koji
osećamo da za nas nije samo spoljašnja stvar, nego da prolazi kroz dubinu našeg
bića, svakog od nas pojedinačno, i da nas, kao takav, najdublje određuje.
Za sada izuzetno
plodotvorna delatnost Centra za religijske nauke „Kom“ iz Beograda, je upravo u
tom smislu značajna i podsticajna u kontekstu savremene srpske kulture i
društva. Kroz izdavanje sve boljeg naučnog časopisa „Kom“, elektronskog
magazina za religijsku kulturu „Izvor“, izdavaštvo i edukaciju, ovaj centar ne
afirmiše samo ovde inače preko potrebnu kulturu kako religijskog tako i
kulturno-civilizacijskog dijaloga, obogaćujući time i uvećavajući ovde takođe
preko potreban pluralitet, dinamizam i otvorenost javnog i akademskog diskursa,
već donosi i prisustvo i nudi jedan drugačiji i osvežavajući pogled na
mogućnosti i ciljeve nauke, filozofije i kulture uopšte, za koji ne možemo reći
da je u našoj sredini nepoznat, ali za koji sa sigurnošću možemo reći da je u
velikoj meri zaboravljen.
Primarna delatnost
Centra, sa obzirom na kontekst u kom deluje, stoga se u prvom redu kreće u
okvirima epistemologije, što je čitljivo već iz same sintagme „religijske nauke“
koja se nalazi u nazivu Centra. Ovo proširivanje i, sa zapadne tačke gledišta,
reinterpretacija pojma nauke je ključan kako otežavajući faktor za pravilnu
recepciju ovakvog pristupa znanju u našoj sredini, tako i istovremeno glavni
adut koji ovakav pristup može da ponudi ovdašnjoj intelektualnoj sredini, i
ovdašnjoj kulturi u celini.
Demonstriranje
činjenice kako nauka i filozofija i dalje mogu biti od velike egzistencijalne
važnosti sa čoveka, i da takav pogled na znanje nije tek arhaizam, relikt
prošlih vremena i eksponat virtuelnog muzeja (odumrlog) znanja, podsticaj je za
preuzimanje sličnih (analognih) poduhvata i u našoj sredini, pa i na celokupnom
Zapadu, pokušaja mnogo plodotvornijih od onih prečesto svedenih na „dosadu
binarnosti“ i produkciju lažnih alternativa između kolonijalno-imperijalnih
epistemoloških i diskuzivnih modela s jedne i nastrane koalicije epigonstva i
(samo)zatvorenosti s druge strane, pri čemu se svi prave kako ne primećuju (a i
ako primećuju ne vide da je to problem) da se dominanta današnjeg znanja svela
na splet i na trijumf sofistike i skepticizma, umesto na ono što bi se makar i
u naznakama moglo odrediti kao istinito znanje.
Istinito znanje u ovom
smislu ne bi bilo fokusirano na „istine“ (u množini) niti pak Istinu, kao
apstraktnu kategoriju sa funkcijom konstruisanja realnosti, nego na realnost
samu, na istinitu realnost, i na njenu, čoveku ipak, do neke mere, prirođenu
(datu) sposobnost spoznaje te realnosti, i učešća u njoj.
Zbog svega ovoga, prvo
izdanje Centar „Kom“ je bila upravo knjiga „Nauka i filozofija“ savremenog iranskog
autora Hamida Parsanije, u prevodu Seida Halilovića (2012), koja izuzetno
precizno, sofisticirano ali i „energično“ razrađuje ovakva pitanja.
Pa evo, čujmo malo Parsaniju,
isprobajmo da li nam te reči paraju uši ili nas razgaljuju, ili pak ništa od
toga dvoga, pa onda odlučino šta nam je činiti:
„Ako filozofija
prenabregne apsolutnu i svestranu manifestaciju Egzistencije i, tačnije rečeno,
ukoliko se ona sveobuhvatna Realnost prikrije iza zastora nemara, a čovek se
ograniči u okvire svojih određenih i pojedinačnih sagledanja i opažanja, onda
će pojmovne filozofske studije osetiti nemoćnost da se, u naučnom smislu,
opravdaju, ubrzano zakoračiti stazom dekadencije i pripraviti podlogu za svoj
pad u provaliju sofistike i skepticizma. Umesto da se ustanove u okrilju
ontoloških i metafizičkih studija, epistemološke studije će, u ulozi filozofije
nauke, u toj fazi zameniti filozofske studije.“
A kakve su posledice
ovakvom „namara i „prenabregavanja“ za čoveka, a kakve pak dobiti od filozofije
kakva bi mogla biti, i kakva je nakad, makar parcijalno i potencijalno, i bila?
Kako čovek „nije nezavisan“, već je „znak i znamen“, a „spoznaja o čovekovoj
biti i realnosti intuitivna“, to će i „naše intuitivno sagledanje nas samih
biti slabo, krnjavo i greškama zamućeno sve dok ne bude propraćeno intuitivnim
sagledanjem Lica Božjeg“, pa „sledstveno tome, osoba koja zanemari da sagleda
Lepotu i Veličanstvo Božje, u stvari zanemaruje samu sebe“.
Kako su „nemar“ i „zanemarivanje“
istinite realnosti i težnje ka njoj (i njenom sticanju-zadobijanju) u osnovi
stvar izbora, one se neposredno reflektuju i na društvenu i političku sferu, pa
i, što je od posebnog značaja, na pitanja moći: „Nauka koja izbegava da razmišlja
o postojanju i da se suoči sa tim, gubi svoj racionalni identitet i religijsku
suštinu i ostaje lišena spoznaja obeleženih izvesnošću. Naposletku, nemajući
kognitivnu vrednost, ona postaje oruđe koje služi svetovnim moćima“. I dalje: „Ovakva
nauka, kojoj nedostaje izvesnost, nema moć da prosuđuje o političkim i
nepolitičkim vrednostima i, samim tim, nema ni moć da prosuđuje o moći koja joj
izdaje naredbe. To znači da je ograda instrumentalne nauke odvojena od domena
političkih pitanja i društvenih naredbi i zabrana. A, dok nauka nema pravo da
prosuđuje o politici, politici pripada pravo da sudi njoj“.
A šta čovek da radi,
kad se već tako olako predao moći i odrekao svih onih ontoloških i spoznajnih
darova kojima je „počastvovan“, a što donekle i objašnjava ovakvo čovekovo „odustajanje“
kao i strategije koje su ga motivisale, pošto je cela strategija „razoružavanja“
čoveka i moći njegove spoznaje išla upravo kroz dezaktiviranje shvatanja znanja
kao askeze, a koje, kao takvo, preobražava ceo život i celo naše biće: „Intuitivno
znanje se dobija isključivo kroz duhovno samopročišćavanje i promene u
čovekovom biću i postojanju“. Pored ovoga, za čoveka je potrebna i izvesna mera
tradicijske svesti koja počiva na uverenju da „u svakoj kulturi postoje određeni
fundamentalni pojmovi, čije prisutvo u domenu misli i verovanja ljudi i
odsustvo iz tog domena odražavaju život i izumiranje te kulture“.
Atak, prefiguracija i
rekonceptualizacija znanja je istovemeno atak na čoveka i njegove (darovane mu)
moći, promišljen i doktrinarno precizno formulisan proses njegove prefiguracije
i rekonceptualizacije, što sve ima duboke ideološke ali i civilizacijske korene.
Kako čovek nije ni rođen ni stvoren da bude rob drugom čoveku, treba makar biti
svastan čega smo se odrekli ili čega smo spremni da se odreknemo, a u tome nam
ovakve knjige, kakva je Parsanijina, itekako mogu biti od pomoći.
Нема коментара:
Постави коментар