MAD MAX: FURY ROAD (George Miller, 2015)

Vladimir Kolarić

 

CRVENO-CRNA KOALICIJA

 

Očekivani postapokaliptički narativ sa naglašenom upravo apokaliptičkom simbolikom, sa sve motivima žigosanja i obezličavanja i pojedincima-individualcima u potrazi za subjektivitetom, u ovogodišnjem „Pobesnelom Maksu“ (Mad Max: Fury Road, 2015) je, što je već nekoliko godina moda imperijalnog mejnstrima, prožet makar i simulacijom nečega što bi smo mogli nazvati „klasnom svešću“. Što ukratko znači da se razlika između bogatih i siromašnih ne motiviše slučajnošću i etikom, već se smatra konstitutivnom za određeni društveni poredak i ideologiju koja ga legitimiše. Ako je danas toliko prezreni građanski poredak počivao na obećanju mogućnosti dosezanja subjektiviteta unutar društva, pri čemu se društvo legitimisalo upravo mogućnostima dosezanja subjektiviteta, kriza i-ili krah ovakvog društveno-ideološkog modela podrazumeva uverenje da se subjektivitet može dostići samo izvan i pre svega protiv društva, ili, s druge strane, jednako snažnu tendenciju da se težnja za subjektivizacijom zameni regresijom u ranije oblike ljudske organizacije, gde je postajanje subjektom ne samo nepotrebno, nego i nepoželjno.

Vlast bez adekvatne legitimizacije je obična pljačkaška horda, čiji interesi, samim tim, nisu etički imperativni za one koji nisu ili koji se ne smatraju pripadnicima vladajuće klase-grupe-elite. Utopija kao mesto nade za potlačene u tom slučaju nije rešenje – ukratko, ako ne postoji „mesto“ vlasti, ne može postojati ni ono ne-mesto (u-topija), koje je manje prostor izvan domašaja vlasti koliko njegov sistemski negativ.

Ovaj film o tome kaže ponešto: umesto bežati, treba udariti u srce zveri, uzeti ono što nam pripada i preuzeti odgovornost za uspostavljanje novog poretka. Takođe, nešto jednako aktuelno: bogatima od siromašnih ne treba samo njihov robovski rad, pa ni samo njihova krv, već najpre njihovi geni, pa je je svaki tlačiteljski poredak u biti rasni, kojom god logikom i retorikom da je motivisan. Kaže, a to nije manje bitno, da nas od promena i preuzimanja odgovornosti za sopstvene živote često odvraća strah od ludila, što je jedna od najuvreženijih, civilizacijski fundiranih, mehanizama dominacije i kontrole, odnosno mehanizama moći.

E, sad, kada jedan sistemski proizvod podstiče na promenu sistema, jedan proizvod (agent) poretka na promenu i rušenje poretka, to po pravilu znači da je na sceni ne toliko kriza tog sistema-poretka, koliko poziv na eliminisanje ostataka-elemenata starijeg poretka (ili starijih poredaka) u aktuelnom, odnosno određenih elemenata aktuelnog poretka. Oslobodioci s kraja filma, okićeni crnim i crvenim, ili crno-crvenim (jer oba čitanja su moguća) zastavama, u ovom kinematografski svakako ne naročito rafiniranim i inventivnom filmu, sa brojnim dramaturškim manjkavostima, počev od akcione postavke glavnog junaka, trebalo bi valjda da sugerišu kako je konačno došlo vreme da pobunu pokrenu najdosledniji i najradikalniji negatori samih kulturno-civilizacijskih osnova onog sistema koji nas tera da se uopšte pitamo „ko je ubio svet?“, a oličeni u anarhizmu i feminizmu.

Ipak, s obzirom na mogućnost drugačijeg (drugačijih) čitanja pobedničkih znamenja, ovaj film na ideološkom planu (pre koketujući nego samosvesno) pripada trendu osporavanja liberalne demokratije i „liberalno-demokratskog konsenzusa“ (kao da je to nešto oko čega smo se unapred i podrazumevajuće složili) nego što predstavlja aktivnu (ili, tek, aktivističku) promociju bilo kog od pomenutih političko-ideoloških i civilizacijskih izbora. „Pobesneli Maks“ stoga pre igra svoju, nužno krajnje sporednu, ulogu u aktuelnim globalnim previranjima oko prava na delegiranje, distribuciju i redistribuciju (globalne) moći, nego što ukazuje na bilo kakvu alternativu, pre parazirira i lešinari na sistemu (ili ostacima sistema) koji ga je stvorio i bez koga nikada niti bi postojao  niti mogao da postoji, nego što stvara i ukazuje na novo. Jer jadno je stvaranje koje nije stvaranje novog, ili makar ukazivanje na njega, a još jadnija reprodukcija koja ne reprodukuje više ni tek samu sebe, već nešto za šta sama veruje da je odavno mrtvo, i što, sama i slavodobitno, slika upravo kao mrtvo. Ali, a za to je ovaj film najmanje kriv - to je trenutak u kome živimo, i to je ono što vidimo kao apokaliptičko u njemu.