Vladimir Kolarić
MILOVANJE
JE JEZIK
U filmu „U smiraj
života“ (Au crépuscule d'une vie, 2015), prikazanom na festivalu „7 veličanstvenih“, izraelski reditelj Silven Bigelajzen prati
poslednje etape života svoje 94-godišnje majke. U skladu sa naslovom, Bigelajzen pravi film o
životu a ne o smrti, a što pre svega znači - ne film o prošlosti, nego sadašnjosti
i budućnosti. Pri čemu ta budućnost nije predstojeća smrt, mada ni potencijalna
zagrobna egzistencija, već opet život.
Ovaj svedeni crno-beli
dokumentarac je začuđujuće rasterećen od priča o prošlosti, sećanja, toponima i
biografskih podataka, i u potpunosti je usredsređen na sadašnji trenutak jedne
po svemu izuzetne osobe, u stalnom dijalogu (u kom je primat na odnosu a ne
informaciji) sa svojim sinom, rediteljem filma.
Vizuelna svedenost i
konkretnost, sa tek ponegde naglašenijom poetskom funkcijom (emocije, „atmosfera“),
oslobođena napadne metaforizacije i simbolizacije, svoj adekvat ima i na
verbalnoj ravni, lišenoj velikih pojmova, pojmova-klišea kada su slični
narativi u pitanju, kakve su „duh“ ili „ljubav“, a koji se tako lako pretvore u
apstrakcije. Jedina „velika reč“ u ovom filmu je život, uz veliki oprez na ni ona
ne postane puki pojam i apstrakcija, da se ne pretvori u deklaraciju i praznu
reč.
Ovde se život ispoljava
u svoj svojoj konkretnosti, ogoljenosti, baš u tom oronulom telu, baš u tom
odsustvu kulturno-socijalnih nanosa i referenci, o svojoj „ogoljenosti“, ali ne
onoj agambenovski „žrtvenoj“, već iskustvenoj, onoj koja pročišćava ne samo
našu prezasićenu recepciju i sujetno umovanje, već možda najpre - naš jezik.
Jer tako gde je milovanje jezik, a život činjenica, sve preko toga deluje kao
onaj sujetni višak, taština. A to nije odbacivanje kulture niti društva, ne „varvarstvo
kao smrt stila i jezika“, nego pitanje na čemu se ta kultura i to društvo
grade, i čemu ta kultura i to društvo vode, i čemu (zaboga) služe.
Apstrakcijama ili životu, onoj konkretnosti koju je teško imenovati ali za koju
smo svi negde duboko uvereni da znamo šta je, ma koliko nam izmicala, ma koliko
je zatrpavali nepotrebnostima i zatrpavali „sobom“, našim sujetnim „ja“.
Nema ovde
trancendencije, tačno, ali ni vitalizma kao njene moderne metafizičke zamene.
Nema ni prazne „njuejdžovske“ pseudopsihologije, nema ni religije ni filozofije, bar kao doktrine, apriorizma .
Ima možda jedino poezije, kao posrednika između tog neimenljivog života i same
mogućnosti njegovog izražavanja, mogućnosti jezika. A to ukazivanje na vrednost
i lepotu poezije, danas je to već skandal.
Stidimo se da fraziramo
posle ovog filma, stidimo se da ne živimo. Pa šta nam još treba?
(Silven Bigelajzen: „Pripadam
onoj vrsti koja veruje da naše lične aktivnosti i rad dovode do promene društva
i da su te akcije neodvojiv deo priče o ‘humanosti’ i ’univerzumu’ u celini. Verujem
da se nalazimo pred novim dobom u kojem će umetnost i duh zauzimati značajan
prostor, da će dozvoliti ljudima da otvore oči i srca i tako izgraditi bolji
svet“.)
