PALUBA ISPOD TERAZIJA (Dejan Vlaisavljević Nikt, 2016)

Vladimir Kolarić

 

UMETNIK JE PRISUTAN

 

Evo još jednog filma na koji mogu da šilje kurac pripadnici naše većinske nacionalno socijalističke „kulturnjačke“ elite, pod kojom god bojom trenutno nastupali. Tu je opet taj omraženi „krug dvojke“ (Terazije čak!), estetika koju je tako lako opisati u terminima „pretencioznosti i dilentatizma“, kao i sve što ispada iz okvira propisanog festivalskog i propisanog nazovi-žanrovskog modela proizvodnje filmova u ovoj još ni u primesama slobodnoj kinematografiji.

I naravno, opet je tu Saša Radojević umešao prste, pa je tu i metafilmičnost, elitističkipopulizam/populističkielitizam, konspirološka metafizika, fiction-faction, Beograd, poza sofisticiranog mačističkog erotizma. A ovde, još, jednu ulogu tumači i Nebojša Pajkić, doduše tek glasom a ne i likom, ali glasom koji je ionako njegov prepoznatljivi ikonički znak.

Ali u „Palubi ispod Terazija“, u režiji Dejana Vlaisavljevića Nikta, građenoj na stilsko-žanrovskoj matrici noara, metafilmičnost apsolutno, znatno jače nego u prošlogodišnjim i prošlodecenijskim filmovima koje na neki način potpisuje Saša Radojević (scenario, režija, gluma, produkcija), dominira nad ma koliko posredovanom estetičkom refleksijom stvarnosti, usmerenoj inače pre ka „podražavanju“ strukture te stvarnosti, nego njenog spoljašnjeg lika. Metafilmičnost ovde kao da dakle nije alat, nego cilj. Ambicioznija vizuelnost i veća usmerenost ka žanrovskom gradivu dodatno podcrtavaju niskobudžetni karakter projekta, što u ovom slučaju teško da je vrlina.

Predmet ovog filma stoga nije stvarnost, nego nostalgija, a njegova želja nije usmerena ka tome da bilo šta govori, nego da stvara, doduše toliko puta već stvarane, forme. Da ispituje forme pa makar i reprodukovanjem, stvara makar i bez potpisa. A zar to ipak nije nekakva želja za slobodom, zar to nije neki pokušaj prevazilaženja onog ukorenjenog, onog koje bi da potre svaki pojedinačni, izdvojeni glas i pogled, dakle svaki glas i pogled uopšte? Autor, umetnik, uvodi sebe u film, sopstveni fantazam o sebi u umetnosti i umetnosti u sebi. On hoće da gledamo njegov, ipak, lepi lik. Hoće da gledamo. Pa zar i to već nije nešto? Makar na zabavu bilo pozvano i tek nekolicina posvećenih, onih koji već znaju šta da gledaju i šta treba da vide. Makar i neko znanje, za početak.

HANDKE, MARKOVIĆ i KOLARIĆ na Radio Bg!

Вероватно најбоље реализован уметнички пројекат на ком сам до сада учествовао. Ремек дело водећег европског писца, моја драматизација, најбоља српска редитељка, најбољи глумци невероватних гласова. Као и "Осветник" Томаса де Квинсија на ком сам радио, као и "Загушење" Ксеније Драгунске у режији Дмитрија Николајева, овакве ствари мењају Србију!

Снимак драме доступан на:
http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2223438/drama-treceg-programa.html
и
https://www.youtube.com/watch?v=yRXcR8MBc3Q&feature=share

Žarko Radaković, Handkeov prevodilac i savršen poznavalac njegovog dela mi je o ovome napisao:
"Ponovo sam preslusao snimak. Izvanredno! Zbilja me je pokrenulo to sto ste uradili. Uzbudljivo. Hvala na ovom dozivljaju!"



27. фебруар - субота  

 

  ДРАМА ТРЕЋЕГ ПРОГРАМА (Радио Београд 3 – 23.00)

Петер Хандке “МОРАВСКА НОЋ” (премијера)

 

Роман Петера Хандкеа „Моравска ноћ” прича је о писцу који привремено напушта своје уточиште на реци Морави и отискује се на духовно путовање Европом. На пресеку Истока и Запада, он трага за својим породичним, културним и уметничким идентитетом. Издвајајући ликове Аутора, Приповедача и Жене, поред питања идентитета, у радијској адаптацији нагласак је на сталном преиспитивању сопствене ауторске и културолошке позиције, на неприхватању задатог погледа на стварност.

Улоге тумаче: Иван Николић, Тамара Кукић и Андреј Шепетковски

Превод: Жарко Радаковић

Драматизација: Владимир Коларић

Лектор: Олга Бабић

Музички сарадник: Предраг Васић

Тон-мајстор: Зоран Узелац

Режија: Јелена Марковић

Уредник серије: Оливера Коларић

 

 

Снимак доступан на:

 

https://www.youtube.com/watch?v=yRXcR8MBc3Q&feature=share
и

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2223438/drama-treceg-programa.html

Još jednom o VUKU

Vladimir Kolarić

 

FANTASTIKA U „ISUSOVIM MEMOARIMA“ VUKA DRAŠKOVIĆA

 

Fantastički motivi u romanu „Isusovi memoari“ Vuka Draškovića (Laguna, Beograd, 2015), reklamiranom kao neka vrsta nastavka nacrealističkog klasika "Nož", potiču iz autorove želje za prevazilaženjem usuda sopstvene biografije i, samim tim, odgovarajućih čitalačkih očekivanja. Fantastika je u ovoj priči o ratovima devedesetih, a kroz prizmu ne toliko „malog čoveka“, pojedinca u teškim vremenima, koliko donekle tipizovanog, premda naglašeno „oneobičenog“ prestavnika „običnog naroda“, pre dodatni učinak u pokušaju  intenzivne fikcionalizacije materijala iz i dalje aktuelne istorijske i društveno-političke stvarnosti nego konsenkvetno žanrovsko ili stilsko opredeljenje.

Mitopoetsko referisanje na novozavetni narativ ima tako funkciju značenjskog proširivanja i modelizacijskog intenziviranja u obradi prividno dokumentarne, „stvarnosne“ građe, ali i uopštavanja istorijskog iskustva, čime bi ono dobilo na poetičkom identitetu i samim tim intenzitetu. Uvođenje entiteta „natprirodnog“ ontološkog statusa, inspirisanih narodnim predanjima, kao i destabilizovanje identiteta određenog broja protaginista, takođe ima ulogu umetničke legitimizacije, koliko i pojačavanja pre svega emotivnog dejstva na čitaoce. „Natprirodnost“ je stoga zamena za usled pasivnosti glavnog lika nedosegnutu tragičnost, a ujedno i alibi za pojednostavljenu i apriorističku tipološko-značenjsku shematičnost, koja onemogućava istinsku identifikaciju čitalaca sa likovima.

Fantastika je stoga u „Isusovim memoarima“ zapravo surogat „slabog“ identiteta kako protagonista, tako i poetičkog (ujedno gradivnog i rodovnog) identiteta samog romana, kao proizvoda umetničke modelizacije.

Atmosferu „fantastičkog“ priziva i autoreferencijani paralelizam vidljiv u postupku uvođenja samog autora u narativ, u vidu ovlaš fikcionalizovane skice pisca-političara Maksima i njegovog okruženja. Takođe, sugerisanje jedne „konspirološke matafizike“ u vidu delovanja i uloge tajnih službi u i dalje aktuelnoj srpskoj stvarnosti, ima fantastički prizvuk, kao i svako naznačavanje delovanja „nevidljivih“ i „nemerljivih“ sila na predmetno-istorijsku stvarnost, bez obzira na to šta bi bio njihov izvor, odnosno na to kakav je njihov ontološki status.

Fantastika, makar i kao izgovor sa fikcionalizaciju i samim tim snažnije suočavanje sa stvarnošću sveta, makar i tek kao nostalgija za mitskim koje je nostalgija za celinom i dovršenjem (čoveka i sveta), i u ovakvom, ne naročito uspelom romanu, pokazuje svoju snagu i smisao. Isuviše onih koji žele slobodu i dalje poseže za fantastikom, a veća „odbrana“ fantastike od te teško da je potrebna. A kao da „odbrana“ fantastike sve više počinje da liči na „odbranu“ umetnosti same.

Moj prvi tekst o ovom romanu nalazi se na:

 

http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2016/02/vuk-draskovic-isusovi-memoari.html

 

 

SICARIO (Denis Villeneuve. 2015)

Vladimir Kolarić

 

DOVIĐENJA U SLEDEĆEM RATU

 

Svetovi kreirani u filmovima Denija Vilneva prizivaju osećaj vanzemaljskog, ne u smislu čudesnosti, nego stranosti: oni modeluju stanje udaljenosti čoveka od sebe samog i samim tim neljudskosti čovekovog sveta.

Međutim, ni njegovo najnovije remek-delo, „Sicario“ (2015) nikako nije ono što se obično naziva „mračnim“ filmom, jer ne može biti „mračan“ film koji govori istinu. I ne može biti „mračan“ kultivisan film dovršene forme, koji „jasno zbori“. Svako drugačije shvatanje „mračnosti“ je poza i (lažna) metafizika, osim onog koji se tiče opštenja, govora dakle, slova, odnosno odsustva ili zamućenosti istog.

Ovaj film o sukobima i spregama američkih bezbednosnih agencija sa meksičkim i kolumbijskim narko kartelima, a genijalno modelovan tako da podjednako govori i o aktuelnom Bliskom istoku, u osnovi je vrhunska ekspertiza kraja pravne civilizacije, koja je najveća rak rana našeg doba.

Institucionalizacija ličnih sloboda, pravnog poretka i socijalno-ekonomske regulacije proglašena je nečim beznadežno zastarelim i opasnim, što otvara prostor etabliranju moći i nasilja kao jedine društveno-političke činjenice i regulatora. Inaugurisanje odsustva vrednosti kao najveće vrednosti, odnosno sistema vrednosti zasnovanog na označavanju „neprijatelja“ umesto na stvaralaštvu u cilju unapređenja ljudskog života i zajednice, ukida politiku pa čak i ideologiju, otvarajući prostor mamonističkom voluntarizmu.

Jer nije problem sve dok je zlato samo zlato, pa čak i kad je zlato „mnogo zlata“, već kad zlato postane bog. Nijedan zakon, ni jedno pravo, ni jedna institucija, ni jedan poredak ne može da se održi pod udarom tolike količine zlata u toliko malo ruku. A to zlato i te ruke imaju svoju religiju, religiju moći, čije je oružje refeudalizacija. Za razliku od nekadašnjeg feudalnog sistema, koji je poziciju vlastodršca-aristokrate bar donekle institucionalizovao i uključivao je u širi poredak, pa samim tim i podrazumevao odgovornost nosilaca vlasti, nastajući feudalizam lišen je čak i privida bilo kakve institucionalizacije i legitimizacije, i stoga budi apokaliptičke strahove i priziva apokaliptičke vizije.

Rat je ovo, i samo rat, kaže nam se sasvim trezveno, bez kvazi-okultističkog i kvazi-konspirološkog mahnitanja u ovom Vilnevljevom filmu. Ali čuti istinu, to je tako ohrabrujuće. I shvatiti, sasvim jasno, da i nad moćima ima moć. I da njihovo zlato širi smrad govana, a njihovo zlatno tele smrad crkotine. I da dok ima nas i dok ima života ima i nade. Da je glavno ne predati se strahu i, što je još važnije, beslovesnosti. Ne pristati, a radovati se. Jer tako nije neprijatelj onaj koji će doći po svoje, već, kad bude vreme, doći će samo onaj ko nam želi dobro, ko nas voli više od nas samih, ko i jeste mi sami više nego što bi mi to ikada bili u stanju.

 

VUK DRAŠKOVIĆ: ISUSOVI MEMOARI

Vladimir Kolarić

 

„IZDAJA, VUČE!“

 

 

 

Nekada poređen što sa Isusom što sa Raspućinom, Vuk Drašković zna da nema lažljivijeg književnog žanra od memoara, pa se stoga razumno opredeljuje za fikcionalizaciju svog iskustva, kao i svog pogleda na svet. I svog pogleda na istoriju i na politiku, od čega u svojoj književničko-političkoj razapetosti ionako ne može da pobegne. Takođe, zna i da se u ovdašnju književnu istoriju ulazi romanima epskog karaktera na temu bliže ili dalje nacionalne prošlosti. A Vuku Draškoviću je do istorije svakako stalo, kao i do svog mesta u njoj.

Epičnost i aktersko-recipijentska utemeljenost na „glasu prostog naroda“ i u njegovoj je literaturi koliko i u politici, u izvesnom je (makar i prividnom) raskoraku sa njegovom doktrinarnom pro-zapadnom ili tačnije pro-natovskom političko-ideološkom pozicijom, što na estetsko-poetičkoj ravni rezultira raskorakom između modelovanja individualnog i kolektivnog iskustva.

I u romanu „Isusovi memoari“ (Laguna, 2015) se tako individualni pogled „običnog“ čoveka, posmatrača, pre žrtve istorijskih okolnosti i tuđe volje nego samosvesnog i voljnog aktera, „proširuje“ kako mitopoetskom referencijalnošću na novozavetni narativ, tako i tipološkom usmerenošću na priču o „sudbini naroda“. Lik fotografa-fotoreportera Ćopavog Isusa zbog tog deficita „volje“ svakako ne može biti tragičan, a s obzirom ma makar i nenamerni naglasak na „kolektivnom iskustvu“ i tipološkoj shematizaciji "sveta dela", teško da uopšte može biti posmatran kao „lik“. Legitimno opredeljenje za karakterološku tipizaciju, umesto individalizaciju,  ne može služiti kao izgovor, pošto ona nije adekvatno poetski, odnosno žanrovski motivisana.

Deficit na planu likova prisutan je i u pokušaju piščevog „kritičkog“ preispitivanja sopstvenog „lika i dela“, u ovlašno fikcionalizovanoj skici pisca-političara Maksima i njegovog okruženja, koja biva tek nauspeo alibi za postojanje ovog romana, a koji bi valjda trebalo da sugeriše potencijal njegove „dijalogičnosti“, a u slučaju autora - potencijal samoprevazilaženja.

Autor u osnovi nije uspeo u tome da motivacija njegovog romana bude shvaćena kao primarno književna. A to je donekle šteta, jer možda je od svega ipak i moglo biti nešto, a ne tek za nekog gorak, za nekog očekivan, a za nekog trujumfalan osećaj nedovršenosti, nedosegnutosti, rascepa. Samo da je bilo više volje i snage, i unutrašnje oslobođenosti, nečega što kao da u ovoj kulturi uvek nedostaje.


Moj drugi tekst o ovom romanu nalazi se na:
http://www.vladimirkolaric.blogspot.rs/2016/02/jos-jednom-o-vuku.html

 

Osvetnik TOMASA DE KVINSIJA na podkastu RTS

Užas je tu, među nama, nema povlačenja, nema izgovora.
Sada i na podkastu, u celini:


http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE+%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4+2/2201362/%D0%A2%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%81+%D0%B4%D0%B5+%D0%9A%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%B8:+%D0%9E%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA+(%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B0).html

ПАУКОВА МРЕЖА (Радио Београд 2 – 18.32)    

Томас Де Квинси: “ОСВЕТНИК” (премијера)

 

Кратак садржај: Британски писац Томас де Квинси у кратком роману „Осветник”, из 1838. године, прати серију бруталних и тешко објашњивих убистава у наизглед мирном универзитетском градићу у Немачкој. Поред убистава, мештане потресају и присуство тајанственог странца-студента и сазнање да се иза злочина крију мрачне тајне из прошлости града. Радијска адаптација романа, у складу са савременим тренутком, прича је о идентитету човека европске културе, која – осим психолошких и филозофских – поседује и политичке импликације.

Улоге тумаче: Радован Миљанић, Никола Вујовић, Бојан Жировић, Дејан Чавић и Маја Колунџија Зорое

Превод: Милан Милетић

Драматизација: Владимир Коларић

Лектор: Наташа Шуљагић

Музички сарадник: Предраг Васић

Тон-мајстор: Зоран Узелац

Режија: Зоран Рангелов

Уредник серије: Оливера Коларић