PALUBA ISPOD TERAZIJA (Dejan Vlaisavljević Nikt, 2016)

Vladimir Kolarić

 

UMETNIK JE PRISUTAN

 

Evo još jednog filma na koji mogu da šilje kurac pripadnici naše većinske nacionalno socijalističke „kulturnjačke“ elite, pod kojom god bojom trenutno nastupali. Tu je opet taj omraženi „krug dvojke“ (Terazije čak!), estetika koju je tako lako opisati u terminima „pretencioznosti i dilentatizma“, kao i sve što ispada iz okvira propisanog festivalskog i propisanog nazovi-žanrovskog modela proizvodnje filmova u ovoj još ni u primesama slobodnoj kinematografiji.

I naravno, opet je tu Saša Radojević umešao prste, pa je tu i metafilmičnost, elitističkipopulizam/populističkielitizam, konspirološka metafizika, fiction-faction, Beograd, poza sofisticiranog mačističkog erotizma. A ovde, još, jednu ulogu tumači i Nebojša Pajkić, doduše tek glasom a ne i likom, ali glasom koji je ionako njegov prepoznatljivi ikonički znak.

Ali u „Palubi ispod Terazija“, u režiji Dejana Vlaisavljevića Nikta, građenoj na stilsko-žanrovskoj matrici noara, metafilmičnost apsolutno, znatno jače nego u prošlogodišnjim i prošlodecenijskim filmovima koje na neki način potpisuje Saša Radojević (scenario, režija, gluma, produkcija), dominira nad ma koliko posredovanom estetičkom refleksijom stvarnosti, usmerenoj inače pre ka „podražavanju“ strukture te stvarnosti, nego njenog spoljašnjeg lika. Metafilmičnost ovde kao da dakle nije alat, nego cilj. Ambicioznija vizuelnost i veća usmerenost ka žanrovskom gradivu dodatno podcrtavaju niskobudžetni karakter projekta, što u ovom slučaju teško da je vrlina.

Predmet ovog filma stoga nije stvarnost, nego nostalgija, a njegova želja nije usmerena ka tome da bilo šta govori, nego da stvara, doduše toliko puta već stvarane, forme. Da ispituje forme pa makar i reprodukovanjem, stvara makar i bez potpisa. A zar to ipak nije nekakva želja za slobodom, zar to nije neki pokušaj prevazilaženja onog ukorenjenog, onog koje bi da potre svaki pojedinačni, izdvojeni glas i pogled, dakle svaki glas i pogled uopšte? Autor, umetnik, uvodi sebe u film, sopstveni fantazam o sebi u umetnosti i umetnosti u sebi. On hoće da gledamo njegov, ipak, lepi lik. Hoće da gledamo. Pa zar i to već nije nešto? Makar na zabavu bilo pozvano i tek nekolicina posvećenih, onih koji već znaju šta da gledaju i šta treba da vide. Makar i neko znanje, za početak.