Vladimir Kolarić
PEJZAŽI U MAGLI
„Vlažnost“ Nikole Ljuce
je srpski film koji se do sad najeksplicitnije bavi domaćom kompradorskom
elitom, i to upravo kao kompradorskom, a samim tim i našim kolonijalnim
iskustvom.
Ova elita se sagledava
sa stanovišta telesnosti, pa ovi odreda lepi glumci reprezentuju likove koji
se bukvalno raspadaju i zaudaraju u svojim skupim odelima, guše u svojim skupim
domovima, a koji teško da se uopšte mogu nazvati domovima.
I ova elita se sagledava
sa stanovišta njihove društvene izolacije i njihove društvene svesti, gde se sveopšta
rasprodaja otkriva kao njihova jedina poslovna strategija. Funkcija
kvantitativno većinskog ostatka društva je tek u opsluživanju ove elite, a
njen kompradorski identitet se otvoreno izjednačava sa kvislinškim.
Estetski i poetski
predvidiv derivat euroimažovskog ideološko-birokratskog modela, i samog u
osnovi kolonijalnog, „Vlažnost“ je ipak rađen sa dozom poetičke brižljivosti i
izražajne kultivisanosti, da mu ipak treba pristupiti kao umetničkom i filmskom
delu, a ne tek kao segmentu jednog velikog projekta manipulacije svešću, što je
već sasvim izuzetno. Bez preteranog kinestetičkog rafinmana i suptilnog i autentično
filmskog osećaja za podtekst (dramaturgija termita), ovaj film i njegovi autori
se ipak ne odriču izvesne računice, prava da govore iz kontre, prava da u zadatim
okvirima plasiraju neke makar i prividno subverzivne sadržaje. Oni računaju na
publiku, nadajući se da će ona umeti da prepozna ono nerečeno i nedorečeno, da
će ona dati filmu ono čega u njemu možda i nema ili makar nema u obećanoj i
najavljenoj ili tek naslućenoj (željenoj?) meri. Ovaj film dakle računa na
publiku koja će biti spremna da učitava, na publiku hrabriju nego što su sami
njegovi stvaraoci. Računa i na mode i na tendencije i na talase koji će ono
skriveno, zabranjeno i potisnuto učiniti vidljivim i štaviše, legitimnim i
poželjnim, a što velikim delom već čine. Računa na vreme za koje se čini radi
za njega.
A da li je sve to dobra
računica, da li se može tako lako pomiriti konformizam i provokacija,
kalkulacija i stvaralaštvo, videćemo. Najpre na osnovu odgovora publike,
sadašnje i buduće, koja će ovaj film prepoznati i osetiti kao poziv - ili ne. U
oba slučaja, publika neće biti kriva. Kriv je uvek onaj ko drži baklju, kada se
za baklju već mašio. Ili to uopšte nije bila baklja, nego nam se u magli tek
pričinilo? Možda tek propisani saobraćajni znak?
Нема коментара:
Постави коментар