Владимир Коларић
А не плашити се патетике и утопизма у наше време,
то је храброст, права храброст нашег времена, једна превратничка храброст.
Утопија не као догма него отвореност новом, непристајање
на нашу људску ограниченост, на лажни реализам пасивизације, кукавичлук одвратног
цивилизаторско-расистичког социјалдарвинизма тако драгог нашем времену. И
патетика не као расцеп свести, расцеп имеђу свести и речи, већ допуштање
осећању да проговори, непристајање на равнодушност која води само и једино
насиљу, и која је постала норма.
Прва књига Огњена Томића „Аполонов јаук“
(Књижевна заједница Васо Пелагић, Бања Лука, 2015) је у том смислу апартна и
дирљива. Свакако још невешта и преексплицитна, без довољно поверења у језик и
приповедање, она је светла као мало шта од оног што се данас пише. Не глупава,
наивна, идеалистичка, него баш светла, освежавајућа.
Мит и фантастика ових приповедака није бежање у
алегоризам и апстракцију, нити бежање уопште, него својеврсно трагање за
осматрачком позицијом, али и позицијом са које се нешто може и говорити, упозоравати,
па и брзо сићи на тло ради акције. И, макар и недовољно освешћено, трагање за
изворима сопствених доживљаја и уверења, за оним културним и цивилизацијским традицијама
које се нису плашиле истине да је мир могућ.
А та светлост је, поред интелигенције и неусахлости
осећања, најпре у храбром уверењу о лепоти, дивној сложености и богатству света,
уверењу да је слобода могућа, да човек може много и много више, и што је
најважније - да му се у томе и даље може помоћи, да једни другима морамо помоћи.
Ако вам неко каже да је сада, или да је икада било, другачије, лаже вас. То је
најважније од свега онога на шта може да нас подсети овај млади човек. А ко се
жали на његову наивност и невештину, па - нека покуша сам. Нека нас окупа,
освежи и осветли, ко му брани.
Нема коментара:
Постави коментар