субота, 22. октобар 2016.

JAKOB IZRAEL DE HAN: Priče iz predgrađa Pejp


Владимир Коларић

БОЈЕ ТУГЕ

 

Жестоко је Јакоб Израел де Хан (1881-1924) платио за свој први роман: изгубио је посао и пријатеље, а великим делом и своју књижевну будућност, и то све као још веома млад човек. Касније се разочаран у револуцију, јер на примеру Совјетског Савеза „није донела обећану владавину правде“, окреће ционизму, најпосле се враћа свом породичном ортодоксном јеврејству, и залажући се за суживот Арапа и Јевреја бива убијен у политичком атентату. Моћници овог света до краја нису дали мира овом очито правдољубивом и талентованом човеку, па је његову ликвидацију наложио будући шеф израелске државе Јицсак Бен-Цви. Де Хан остаје донекле познат тек као прото-семиотичар (дисертација посвећена лингвистичко-философском истраживању правне терминологије) и песник, па се и као зачетник експлицитне хомосексуалне тематике у холандској књижевности данас помиње неко сасвим други, који је писао читавих пола века касније. Пример оваквог третмана је и податак да је његов „фатални“ роман написан 1904. године „Приче из предграђа Пејп“ (Pijpelijntjes, Ариус-Завет, Београд, 2011, превод Јелица Новаковић Лопушина) поред холандског доступан још једино на чешком и, сада, на српском језику. А то је изузетна привилегија!

Јер као што је веровао да је могуће и дозвољено залагати се за мир и суживот историјски завађених народа, Де Хан је изгледа веровао и у бесмислену утопистичку идеју да не постоји разлог због чега се не би могло рећи (или написати) оно што се има рећи. Да је свет беспримерно богат и да се може посматрати из практично бесконачно много перспектива, бар онолико колико има људи на земљи, а и људи се мењају, па и то треба да им буде допуштено, да се ни свако од њих не ограничава на прописан број и „тип“ погледа на стварност.

Фокус овог модерно, динамично, суптилно и занимљиво (да, све то) писаног романа није на експлицитној друштвеној репресији према припадницима „другачије сексуалне оријентације“, већ пре на болној жудњи за целовитим људским контактом у времену претварања (или сазреле свести о претварању) људи и људских односа у функционализоване апстракције. Сама позиција Сама и Јоупа између грађанске класе којоj (пре свега путем образовања) теже и радничко-лумпенског окружења амстердамског предрађа Пејп, коме реално и економски припадају, у некој мери је децентрирана и флуидна и даје посебну особеност ( и „боју“) сагледавању актуелне стварности, пре свега стварности људских односа из њихове перспективе.

За Де Хана ни забрањена мушка љубав ни живот нижих друштвених слојева, а што ће најскупље платити, нису предмет дистанциране медицинско-социолошке егзегезе, нити самодовољног естетизма, већ рафинирано  и саосећајно приповедање у првом лицу (Јоуп), које ни у једном тренутку не тражи оправдање за мотивисање сопствене приповедачке позиције, понашајући се као да је она подједнако легитимна као било која друга.

Свет овог романа, однос јунака и стварности, одређен је насиљем и „тужном жудњом“ са најсуптилнијим могућим утопистичким призвуком ("а што не би могло да буде другачије?"), као и саосећајним плачем за патњом свега живог, макар он, у складу са доминантним идентитетом „савременог“ човека, био производ тек сујетног самосажаљења.

Поред Сама и Јоупа, протагониста овог романа је и Амстердам, посебно Пејп. „Боже, овај град је једна горопадна животиња“, каже у једном тренутку Јоуп, на шта му Сам оговара: „Напиши песму о томе“. И заиста, овај роман је и једна велика песма, песма оних који искрено признају да се боје „горопадних животиња“ и да нипошто не би желели да се претворе у једну од њих, чак и кад изгледа да управо то и јесу. А куд ћете већи утопизам од тог?

Нема коментара:

Постави коментар