Umetnicima-slugama: Ne bojte se.
Umetnicima-slobodnim ljudima: Ne bojte se.
петак, 31. децембар 2010.
понедељак, 27. децембар 2010.
Priča: Kurva
Moja priča, objavljena u zbirci "Lutalice" (SKC Kragujevac, 2006).
Vladimir Kolarić
KURVA
Otkrio je grudi, krenuo je prema njoj, osećao se dobro.
«Sviđa ti se ovo, vojniče?»
Oblizivao je gornju usnu, požudno.
Milovala mu je bradavice, rasplitala malje.
«Koliko dugo ovo nisi radio, vojniče?»
Nije želeo da priča. Legao je preko nje.
«Lep si vojniče, znaš li to», rekla je.
Zastao je. Gledao je kurvu u oči.
«Muškarci nisu lepi. Muškarci su snažni.»
«Kako ti kažeš, vojniče.»
Otišao je. Znala je da neće moći. Trudio se.
Krenula je dalje. Ušla je u Zeleni cvet, okupljalište kurvi, svodnika i divljih taksista.
«Mi smo najgora sorta», potapšala je Melani po leđima.
Melani joj je ostavila trag ruža na obrazu.
«Našla sam nešto, lutko.»
Kurva je ispružila dlan.
«Ne to, lutko. Nešto za sebe. Nekog. Lovana.»
«Patetična si, Melani.»
«Rekao mi je da moram da popravim zube. Ništa drugo. Šta misliš, koliko će to da košta?»
«Ako je lovan, neka plati.»
«Obećala sam da to preuzimam na sebe. To je pitanje časti.»
«Otkud tebi čast, Melani?»
«Stvarno si kurva, Zarzet.»
«Jesam.»
Zarzet je zapalila cigaretu. Bilo je zagušljivo.
«Da izađemo malo?»
«Zar se nisi dovoljno nakupila zime?»
«Zime nikad dovoljno.»
Ustala je. Pogledala je Melani.
«Taj tvoj... lovan.»
«Da?»
«Valjda ne očekuje devicu?»
«Idi, Zarzet.»
Zarzet je znala gde da nađe Maršala. On je dobar čovek. Prodavao je šešire na buvljaku.
«Ko još kupuje šešire, druže?», pitala ga je, svaki put kad ga vidi.
«Ne takvi kao ti, Zarzet», odgovorio bi on, uvek ozbiljan.
«Pokloni mi jedan, hoćeš?»
«Kupi i pokloniću ti.»
Sela je na stolicu pored njegove. Grejala je noge na njegovom kaloriferu.
«Popušiću ti.»
«Prvo operi zube», rekao je Maršal.
«Zašto me ne uzmeš?»
«Zato što si kurva.»
Uvek bi lepo razgovarali. Pričao bi joj o svom sinu, koji je u domu u Koviljači. Majka mu je bila luda i umrla je, Maršal nije mogao sam da ga gaji, pa su ga dali u dom.
«Uzmi Darka iz doma. Ja ću ga čuvati. Da budemo familija, druže.»
«Jes, familija, ko u Kumu.»
«Ti si loš čovek, druže.»
«Idi onda.»
Uvek je ostajala. Maršal je danas prodao čak dva šešira.
«Poslao sam mu paket. Nadam se da mu tamo sve ne razgrabe.»
«Neće, jak je on.»
«Kako znaš, kad ga nisi videla?»
«Jesam. Tvojim očima.»
Maršal je izgledao dirnut.
«Život je težak, Zarzet.»
«To je najpametnije što imaš da kažeš?»
«Tukao bih te da si moja.»
«Neka.»
Uveče ju je pokupio neki ugojeni, u krajsleru.
«To, to, to», groktao je kao svinja.
Kurac mu je smrdeo na ribu.
Sela je u taksi i odvezla se do Banje Koviljače. Potrošila je sve što je imala.
Potražila je Darka u domu. Stao je pred nju.
«Ja sam tvoja nova mama», rekla je. Pošle su joj suze.
Darko ju je gledao.
«Ti si kurva», rekao je.
Maršala je našla za tezgom, na starom mestu.
«Tvoj sin je divan. Zavolela sam ga ko rođenog.»
Zgrabio ju je za vrat. Privukao sebi. Krkljala je.
«Ne prilazi mom sinu.»
Dok je odlazila, posrćući, dodao je za njom:
«Kurvo.»
Vojnik je došao ponovo. Rekao je:
«U džepu imam bajonet.»
«Ubodi me.»
Čekala je. Spremna.
Ponovo nije mogao.
Melani je pušila cigaretu.
«Još nisi popravila zube.»
Melani je odmahnula glavom.
«Šta je sa onim tvojim, lovanom?»
Melani je ćutala.
«Ništa», rekla je najzad.
Vladimir Kolarić
KURVA
Otkrio je grudi, krenuo je prema njoj, osećao se dobro.
«Sviđa ti se ovo, vojniče?»
Oblizivao je gornju usnu, požudno.
Milovala mu je bradavice, rasplitala malje.
«Koliko dugo ovo nisi radio, vojniče?»
Nije želeo da priča. Legao je preko nje.
«Lep si vojniče, znaš li to», rekla je.
Zastao je. Gledao je kurvu u oči.
«Muškarci nisu lepi. Muškarci su snažni.»
«Kako ti kažeš, vojniče.»
Otišao je. Znala je da neće moći. Trudio se.
Krenula je dalje. Ušla je u Zeleni cvet, okupljalište kurvi, svodnika i divljih taksista.
«Mi smo najgora sorta», potapšala je Melani po leđima.
Melani joj je ostavila trag ruža na obrazu.
«Našla sam nešto, lutko.»
Kurva je ispružila dlan.
«Ne to, lutko. Nešto za sebe. Nekog. Lovana.»
«Patetična si, Melani.»
«Rekao mi je da moram da popravim zube. Ništa drugo. Šta misliš, koliko će to da košta?»
«Ako je lovan, neka plati.»
«Obećala sam da to preuzimam na sebe. To je pitanje časti.»
«Otkud tebi čast, Melani?»
«Stvarno si kurva, Zarzet.»
«Jesam.»
Zarzet je zapalila cigaretu. Bilo je zagušljivo.
«Da izađemo malo?»
«Zar se nisi dovoljno nakupila zime?»
«Zime nikad dovoljno.»
Ustala je. Pogledala je Melani.
«Taj tvoj... lovan.»
«Da?»
«Valjda ne očekuje devicu?»
«Idi, Zarzet.»
Zarzet je znala gde da nađe Maršala. On je dobar čovek. Prodavao je šešire na buvljaku.
«Ko još kupuje šešire, druže?», pitala ga je, svaki put kad ga vidi.
«Ne takvi kao ti, Zarzet», odgovorio bi on, uvek ozbiljan.
«Pokloni mi jedan, hoćeš?»
«Kupi i pokloniću ti.»
Sela je na stolicu pored njegove. Grejala je noge na njegovom kaloriferu.
«Popušiću ti.»
«Prvo operi zube», rekao je Maršal.
«Zašto me ne uzmeš?»
«Zato što si kurva.»
Uvek bi lepo razgovarali. Pričao bi joj o svom sinu, koji je u domu u Koviljači. Majka mu je bila luda i umrla je, Maršal nije mogao sam da ga gaji, pa su ga dali u dom.
«Uzmi Darka iz doma. Ja ću ga čuvati. Da budemo familija, druže.»
«Jes, familija, ko u Kumu.»
«Ti si loš čovek, druže.»
«Idi onda.»
Uvek je ostajala. Maršal je danas prodao čak dva šešira.
«Poslao sam mu paket. Nadam se da mu tamo sve ne razgrabe.»
«Neće, jak je on.»
«Kako znaš, kad ga nisi videla?»
«Jesam. Tvojim očima.»
Maršal je izgledao dirnut.
«Život je težak, Zarzet.»
«To je najpametnije što imaš da kažeš?»
«Tukao bih te da si moja.»
«Neka.»
Uveče ju je pokupio neki ugojeni, u krajsleru.
«To, to, to», groktao je kao svinja.
Kurac mu je smrdeo na ribu.
Sela je u taksi i odvezla se do Banje Koviljače. Potrošila je sve što je imala.
Potražila je Darka u domu. Stao je pred nju.
«Ja sam tvoja nova mama», rekla je. Pošle su joj suze.
Darko ju je gledao.
«Ti si kurva», rekao je.
Maršala je našla za tezgom, na starom mestu.
«Tvoj sin je divan. Zavolela sam ga ko rođenog.»
Zgrabio ju je za vrat. Privukao sebi. Krkljala je.
«Ne prilazi mom sinu.»
Dok je odlazila, posrćući, dodao je za njom:
«Kurvo.»
Vojnik je došao ponovo. Rekao je:
«U džepu imam bajonet.»
«Ubodi me.»
Čekala je. Spremna.
Ponovo nije mogao.
Melani je pušila cigaretu.
«Još nisi popravila zube.»
Melani je odmahnula glavom.
«Šta je sa onim tvojim, lovanom?»
Melani je ćutala.
«Ništa», rekla je najzad.
уторак, 21. децембар 2010.
Priča: Zora ratnika
Još jedna neobjavljena priča, srodna "Poju boga Kršne".
Vladimir Kolarić
ZORA RATNIKA
Zora je, kći neba, došla s bljeskom.
To vreme ide, najviši bog.
Smrti okata, ne odnosi potomstvo, muževe naše!
Ljudi sa severa spuštaju se na nas. Ti ljudi se pretvaraju u zmije i u ptice. Kljuju našim muževima oči, izlivaju u njih otrov.
Kako da se bore protiv zverova? Kakva je nagrada bogova za ubijanje zveri?
Začeće decu u nama, ženama, od nas će postati oni. Ne mrze nas toliko da bi nas pobili. Mrze nas još više – pretvoriće nas u sebe.
Naše reči će nestati, naše pesme, i vi – bogovi naši, nestaćete.
Kakav je to život pod tuđim bogovima, tuđim pesmama, na tuđem jeziku!
Rekoše: I noć je ustupila mesto Zori.
Rekoše: Onima čiji je pogled skučen, široki je vidik rasprostrla Zora.
O Zoro, dok tako raspoređuješ sve što je zemaljsko, zasijaj sada i ovde!
Otišli su oni koji su sreli ranije Zore kako sviću, smrtnici, a sada je i nama dato da ih gledamo, dok oni koji će ih gledati ubuduće treba tek da dođu.
Zasjaj nam sada, Zoro najlepša!
I dolazi Zora, sa riđim konjima, u dobro zapregnutim kočijama!
Zora pruža bljesak na čelu dana.
Tamo su naši muževi okupljeni oko zastave u boju, gde nema radosti, gde bića strepe pred prizorom beloga dana!
Zazivamo, dođite nam u pomoć! Bogovi!
I vratiše se naši muževi.
Živi ste! Vraćate se, kao pobednici!
Nismo pobedili.
Mrtvi ste?
Poštedeše nas.
Dolaze ljudi sa severa, pretvaraju se u zmije i u ptice, oplođuju nas.
Ja, Rada, odlazim van sela. Nosim nož i sečem bilo. Sa mnom je samo Adita, dadilja.
«Položi me na rogozinu», kažem joj.
Vladimir Kolarić
ZORA RATNIKA
Zora je, kći neba, došla s bljeskom.
To vreme ide, najviši bog.
Smrti okata, ne odnosi potomstvo, muževe naše!
Ljudi sa severa spuštaju se na nas. Ti ljudi se pretvaraju u zmije i u ptice. Kljuju našim muževima oči, izlivaju u njih otrov.
Kako da se bore protiv zverova? Kakva je nagrada bogova za ubijanje zveri?
Začeće decu u nama, ženama, od nas će postati oni. Ne mrze nas toliko da bi nas pobili. Mrze nas još više – pretvoriće nas u sebe.
Naše reči će nestati, naše pesme, i vi – bogovi naši, nestaćete.
Kakav je to život pod tuđim bogovima, tuđim pesmama, na tuđem jeziku!
Rekoše: I noć je ustupila mesto Zori.
Rekoše: Onima čiji je pogled skučen, široki je vidik rasprostrla Zora.
O Zoro, dok tako raspoređuješ sve što je zemaljsko, zasijaj sada i ovde!
Otišli su oni koji su sreli ranije Zore kako sviću, smrtnici, a sada je i nama dato da ih gledamo, dok oni koji će ih gledati ubuduće treba tek da dođu.
Zasjaj nam sada, Zoro najlepša!
I dolazi Zora, sa riđim konjima, u dobro zapregnutim kočijama!
Zora pruža bljesak na čelu dana.
Tamo su naši muževi okupljeni oko zastave u boju, gde nema radosti, gde bića strepe pred prizorom beloga dana!
Zazivamo, dođite nam u pomoć! Bogovi!
I vratiše se naši muževi.
Živi ste! Vraćate se, kao pobednici!
Nismo pobedili.
Mrtvi ste?
Poštedeše nas.
Dolaze ljudi sa severa, pretvaraju se u zmije i u ptice, oplođuju nas.
Ja, Rada, odlazim van sela. Nosim nož i sečem bilo. Sa mnom je samo Adita, dadilja.
«Položi me na rogozinu», kažem joj.
субота, 11. децембар 2010.
Aleksej Pisemski
Moj tekst o Alekseju Pisemskom, objavljen u Ruskom almanahu, br. 14, 2009.
Владимир Коларић
О стварима какве јесу
(Алексеј Писемски: Млакоња, превео Радослав Божић, Логос, Београд, 2008.)
Велики британски писац Квентин Крисп у свом Разголићеном државном службенику каже да вас „када ствари описујете бољим него што јесу, људи сматрају романтиком. Ако их, пак, описујете горим од онога какве су, рећи ће да сте реалиста. Напокон, ако о стварима пишете управо онако какве оне јесу, мислиће да сте сатиричар“. По оваквој луцидној подели, Алексеј Писемски (1821 – 1881), кога су савременици сматрали једноставним и скромним човеком, и свакако реалистом, са својом склоношћу да ствари назива својим именима и говори само о ономе што је и њему самом јасно, пре припада сатиричном него реалистичком дискурсу, и то једној узвишеној сатири која готово да искључује сваку једностраност, типизацију и гротеску, и која сведочећи о лажи света, не своди тај свет на маску, и испитујући лажни живот својих ликова, не своди те ликове-личности на карикатуру.
Уоквирујући повест под називом Млакоња народном изреком по којој је „о породичним стварима веома тешко, штавише, немогуће судити“, Писемски се у својој супериорној егзегези породичних односа, одриче суда да се не би одрекао истине, а немогућност изрицања управо претвара у њен критеријум. Иако код њега можемо препознати готово бодлеровску страст за разобличавањем (Бодлер у песми Читаоцу: „Лицемеру, ти мој брате, налик на ме“), Писемски никада не прелази границе којима би се прокламована истинољубивост претварила у гордост. Он палост света сагледава кроз недостатак љубави, чак елементарног људског разумевања, а главни узрок пропасти свог јунака, Павла Васиљевича, не види толико у окрутности околине, колико у његовој сопственој немоћи да оствари своје Богом дано назначење, у његовој слабости карактера (воље), у крајњој линији – слабости вере. Тиме Писемски судбину свог јунака уздиже са социјалне и етичке на онтолошку (дакле христолошку) раван, а како хришћанство не прави разлику између догматике и морала, а грех сагледава као онтолошку категорију, то открива и истински хришћански смисао и назначење овог дела.
У својој борби против сваког, па и сопственог, празнословља и празноумља, у неприклањању како нихилизму, као изразу измаштаног страха од људи и од живота, тако и „ружичастом хришћанству“ (израз К. Леонтјева), као, опет измаштаној, вери у обећања која нам никад нису ни дата, Алексеј Писемски је, уз Леонтјева и Љескова например, преко потребан нашем раслабљеном добу, добу крупних одлука, колико то један писац-уметник уопште може бити.
Владимир Коларић
О стварима какве јесу
(Алексеј Писемски: Млакоња, превео Радослав Божић, Логос, Београд, 2008.)
Велики британски писац Квентин Крисп у свом Разголићеном државном службенику каже да вас „када ствари описујете бољим него што јесу, људи сматрају романтиком. Ако их, пак, описујете горим од онога какве су, рећи ће да сте реалиста. Напокон, ако о стварима пишете управо онако какве оне јесу, мислиће да сте сатиричар“. По оваквој луцидној подели, Алексеј Писемски (1821 – 1881), кога су савременици сматрали једноставним и скромним човеком, и свакако реалистом, са својом склоношћу да ствари назива својим именима и говори само о ономе што је и њему самом јасно, пре припада сатиричном него реалистичком дискурсу, и то једној узвишеној сатири која готово да искључује сваку једностраност, типизацију и гротеску, и која сведочећи о лажи света, не своди тај свет на маску, и испитујући лажни живот својих ликова, не своди те ликове-личности на карикатуру.
Уоквирујући повест под називом Млакоња народном изреком по којој је „о породичним стварима веома тешко, штавише, немогуће судити“, Писемски се у својој супериорној егзегези породичних односа, одриче суда да се не би одрекао истине, а немогућност изрицања управо претвара у њен критеријум. Иако код њега можемо препознати готово бодлеровску страст за разобличавањем (Бодлер у песми Читаоцу: „Лицемеру, ти мој брате, налик на ме“), Писемски никада не прелази границе којима би се прокламована истинољубивост претварила у гордост. Он палост света сагледава кроз недостатак љубави, чак елементарног људског разумевања, а главни узрок пропасти свог јунака, Павла Васиљевича, не види толико у окрутности околине, колико у његовој сопственој немоћи да оствари своје Богом дано назначење, у његовој слабости карактера (воље), у крајњој линији – слабости вере. Тиме Писемски судбину свог јунака уздиже са социјалне и етичке на онтолошку (дакле христолошку) раван, а како хришћанство не прави разлику између догматике и морала, а грех сагледава као онтолошку категорију, то открива и истински хришћански смисао и назначење овог дела.
У својој борби против сваког, па и сопственог, празнословља и празноумља, у неприклањању како нихилизму, као изразу измаштаног страха од људи и од живота, тако и „ружичастом хришћанству“ (израз К. Леонтјева), као, опет измаштаној, вери у обећања која нам никад нису ни дата, Алексеј Писемски је, уз Леонтјева и Љескова например, преко потребан нашем раслабљеном добу, добу крупних одлука, колико то један писац-уметник уопште може бити.
недеља, 5. децембар 2010.
Priča: Poj boga Kršne
Jedna od mojih značajnijih priča, još neobjavljena.
Vladimir Kolarić
POJ BOGA KRŠNE
Junaci su izašli na polje.
Arđuna je posmatrao redove, pozlaćena tela i grimizne oči.
Arđuna je na dlanove urezao svetlosni krst.
«Svaka pobeda na zemlji, pobeda je na nebu. Pobeđujem da bi me voleli bogovi», govorio je Arđuna.
«O Arđuna, kroz tebe nas vole bogovi», klicali su junaci.
Arđuna je gledao vojske. Podigao dlanove prema nebu:
«Ako pobedim cela će zemlja biti vaša, bogovi.»
Tada istupi Kršna, kočijaš Arđuninih bojnih kola:
«Ja sam bljesak blistavih stvari, pobeda, odlučnost, istina istinitih. Ja sam šiba kojom se kažnjava, ja sam državnička mudrost onih koji traže pobedu, kod tajni ja sam ćutanje, ja sam znanje onih koji znaju. Ja sam klica svih stvorenja, o Arđuna, ne postoji ništa bilo živo ili mrtvo bez mene. Ja sam onaj koji je jednim delom sebe učvrstio celu vasionu.»
I Arđuna poteže mač na Kršnu:
«Ne treba mi istina, meni treba pobeda, kočijašu.»
Kršna mu mač pretvori u splet zmija, i Arđuna pobeže.
Kršna ga pronađe među šibljem.
«Vidiš li sad kako je zemaljsko krhko, a hrabrost varljiva, o Arđuna?»
Arđuna iskoči pred boga Kršnu.
«Ti si Kršna, sad znam, i tebi darujem pobedu.»
«Daruješ mi maglu, Arđuno. Daruješ ono čega nema.»
«Ja sam heroj, o Kršno. Moj život nije magla.»
«Umrećeš danas, Arđuno.»
Arđuna poblede. Zgrabi mač.
«Pobediću smrt.»
«Nisi stvoren za zemlju, junače.»
«Ti si bog, ja sam čovek, šta mi drugo preostaje?»
«Gledaj, Arđuno.»
I na nebesima, umesto oblaka, pojavi se slika.
Tamo beše jagnje i tamo beše mesečev srp. I srp odrubi glavu jagnjetu.
Gde pade glava, procveta lotos. Na lotosu ležaše dete. Dete odraste i proguta srp.
Dete, sada čovek, sinu poput sunca, i pruži ruku Arđuni.
«Ne boj se, Arđuno», reče tiho Kršna.
Slike nestade.
Arđuna uze mač i krenu u boj.
Arđuni odsekoše glavu.
Arđuna stajaše pred planinom. Bila je noć bez zvezda.
«Pokaži mi se, o Kršno.»
Tama ćutaše.
Arđuni je bilo hladno. Arđuna zaplaka. Nije nikad tako plakao, ni kao dete.
Munja bljesnu, planina se rascepi.
Arđuna začu glas. Arđuna se osećao kao u majčinom krilu.
O Arđuna, letiš kao ptica!
Vladimir Kolarić
POJ BOGA KRŠNE
Junaci su izašli na polje.
Arđuna je posmatrao redove, pozlaćena tela i grimizne oči.
Arđuna je na dlanove urezao svetlosni krst.
«Svaka pobeda na zemlji, pobeda je na nebu. Pobeđujem da bi me voleli bogovi», govorio je Arđuna.
«O Arđuna, kroz tebe nas vole bogovi», klicali su junaci.
Arđuna je gledao vojske. Podigao dlanove prema nebu:
«Ako pobedim cela će zemlja biti vaša, bogovi.»
Tada istupi Kršna, kočijaš Arđuninih bojnih kola:
«Ja sam bljesak blistavih stvari, pobeda, odlučnost, istina istinitih. Ja sam šiba kojom se kažnjava, ja sam državnička mudrost onih koji traže pobedu, kod tajni ja sam ćutanje, ja sam znanje onih koji znaju. Ja sam klica svih stvorenja, o Arđuna, ne postoji ništa bilo živo ili mrtvo bez mene. Ja sam onaj koji je jednim delom sebe učvrstio celu vasionu.»
I Arđuna poteže mač na Kršnu:
«Ne treba mi istina, meni treba pobeda, kočijašu.»
Kršna mu mač pretvori u splet zmija, i Arđuna pobeže.
Kršna ga pronađe među šibljem.
«Vidiš li sad kako je zemaljsko krhko, a hrabrost varljiva, o Arđuna?»
Arđuna iskoči pred boga Kršnu.
«Ti si Kršna, sad znam, i tebi darujem pobedu.»
«Daruješ mi maglu, Arđuno. Daruješ ono čega nema.»
«Ja sam heroj, o Kršno. Moj život nije magla.»
«Umrećeš danas, Arđuno.»
Arđuna poblede. Zgrabi mač.
«Pobediću smrt.»
«Nisi stvoren za zemlju, junače.»
«Ti si bog, ja sam čovek, šta mi drugo preostaje?»
«Gledaj, Arđuno.»
I na nebesima, umesto oblaka, pojavi se slika.
Tamo beše jagnje i tamo beše mesečev srp. I srp odrubi glavu jagnjetu.
Gde pade glava, procveta lotos. Na lotosu ležaše dete. Dete odraste i proguta srp.
Dete, sada čovek, sinu poput sunca, i pruži ruku Arđuni.
«Ne boj se, Arđuno», reče tiho Kršna.
Slike nestade.
Arđuna uze mač i krenu u boj.
Arđuni odsekoše glavu.
Arđuna stajaše pred planinom. Bila je noć bez zvezda.
«Pokaži mi se, o Kršno.»
Tama ćutaše.
Arđuni je bilo hladno. Arđuna zaplaka. Nije nikad tako plakao, ni kao dete.
Munja bljesnu, planina se rascepi.
Arđuna začu glas. Arđuna se osećao kao u majčinom krilu.
O Arđuna, letiš kao ptica!
Пријавите се на:
Постови (Atom)