ЏОЗЕФ ХАНСЕН: ФЕЈДАУТ

Владимир Коларић

ADIOS, QUERIDO

 

Провинцијски ноар Западне обале САД не црпи своју атмосферу хладно-апокалиптичне претње, чежњиве усамљености, слатке опорости и горке слободе из лавиринтских улица и мрачних јазбина велеграда, већ из пустиња, распаднутих скрајнутих градића окружених плантажама поморанџи, али и безочности локалних моћника, који су то постали присвајањем читавих бескрајних пространстава - од староседелаца-Индијанаца, Мексиканаца или Јапанаца чија су имања конфискована током Другог светског рата.

Роман „Фејдаут“ Џозефа Хансена, написан 1970. године (Студио Лео, Београд, 2016; превод Бранислава Ерак), обележен је постратном атмосфером и унутaрамеричким одјеком постхарборовског (и постнагасакијевског!) америчког експанзионизма, где коначно освојени Запад постаје метафора целог света, са перспективом да својим коначним освајањем-ослобађањем једном и заувек осване претворен у еколошку пустињу, егзистенцијални ћорсокак и моралну пустош.

Случај забављача који „из штоса“ улази у политичку трку и постаје озбиљан политички фактор, и потенцијална претња „наследним баронима“ псудо-аристократског естаблишмента Западне обале, у данашњем „ријалити“ тренутку може бити актуелнији него у време када је написан. Такође, увођење детектива хомосексуалца, као главног јунака ноар-серијала чији је овај роман био зачетак, сасвим успешно је поетички мотивисано и интегрисано у наратив, са занимљивим консеквенцама на устаљену стилистику и типологију ноар-хардбојлд естетике, нарочито у домену иконографије и карактеризације женских ликова (укључујући неизбежно и тип „фам фатала“).

Ипак, у основи - као и многи велики амерички романи - и ово је роман о писању, о могућности или немогућности писања да нас оријентише у животу и свету, о једној сасвим прагматистичком погледу на егзистенцијалну вредност писања, тако погодном за фикционализацију, па и ону детекцијски моделовану. О некоме ко је жртва само зато што је једино што је у животу желео било да напише добар роман, али то му никако није успевало, па је све друго (п)остало само симулација. Не због недостатка талента, вештине и знања, него оне специфичне уметничке одважности да се прича своја прича. О уметности која постоји само тамо где је уметник способан да разоткрије самога себе. А помало и о готово декадентском поимању лепоте која може постати највећа невоља наших малих, привремених и ка сигурности и колотечини усмерених живота; њихова највећа, некад и једина радост, али и неиздрживи бол.

„Терет живота је љубав. Испод бремена самоће, испод бремена незадовољства, тај терет, терет који носимо је љубав“ - стихови су Алена Гинзберга којим сам Хансен упућује на највећу тајну свог одличног романа, који на јединствен и антиципаторски начин укршта неке од најплоднијих тенденција савремене америчке не само литературе, него и културе у целини.