Владимир Коларић
ПОЕТИКА
МИРА
Јесте први роман Огњена Томића „Ловац“ (Свет
књиге, Београд, 2016) у извесној мери оптерећен алегоризмом, „андрићевском“
сентенциозношћу и историјско-антрополошки мотивисаном меланхолијом, и једним
почетништвом које „поетску“ језичку фразу претпоставља наративности, што
очекивано резултира дефицитом сижеа.
Ипак, као и у његовој збирци приповедака „Аполонов
јаук“, овде је, чак зрелије и фокусираније, посредовано једно племенито,
најплеменитије виђење литературе, по којој би она морала да буди човека, макар
то чинила и буђењем оног дубоко ураслог трна у нама, позивајући га, кроз
неподношљив бол, напоље - на сунце и слободу. Или макар представљала огледало
за Каина у нама, у сваком од нас, могућност да сами себе видимо као део
дуге-предуге историје насиља и палости; па онда или да умремо или се коначно
пробудимо, у једно светло јутро спознаје себе самих, онаквих какви смо, али и
какви би требало да будемо.
Овај млади брчански писац, као и његов суграђанин,
песник Борис Марић, освежење су и пут за нашу литературу, и то баш као „нашу“;
литературу једног прелазничког дела света, једног искуства
културно-цивилизацијских укрштања и отежалог историјског искуства, која би
морала коначно да нађе свој модел превладавања дуализама, бинаризама и претварања
свог искуства од маргиналног у средишње, од искуства „светске“ провинције ка
искуству духовном. Без мистификација, митологизација и готових идеолошких
схема, више као пут срца него разума (разума осветљеног срцем и срцем
осветљеног разумом), не пут политика него пут херојства, који схвата како је
свако од нас непоновљив и како смо сви ми, на целом свету, у свим просторима и
временима - једно.
Босна не мора бити наш „мрачни Запад“, већ једно
крило оне суштинске цивилизацијске осовине, која као да нас и даље, својим
древним кодовима језика и заједнице, држи на окупу.
Велике тајне су посејане у поетици мира ових
младих аутора, и ваљда ће из ње настати дела која ће ако не променити онда
осветлити свет, у свим временима и свим просторима, уназад и унапред, у сваком
од нас и међу нама, како бисмо коначно уклонили баријере које од нас чине све
оно што човек свакако не би смео да буде. То је мисија која би можда могла да
се укаже пред једним древним и прокаженим делом света, одређеним да своја блага
можда излије једним до сада невиђеним јуродством, јуродством вере да је мир, и
поред свега, могућ.
као и о збирци Бориса Марића:
Нема коментара:
Постави коментар