четвртак, 23. март 2017.

T2: TRAINSPOTTING (Deni Bojl, 2017)


Владимир Коларић

ИДЕ ВОЗ

 

Питање „када је све пошло наопако?“, постављено у овом филму, не односи се на период између два дела „Трејнспотинга“, односно двадесет година које су протекле од тренутка када је Рентон покрао своје ортаке и његовог повратка у Единбург. Све је наопако пошло много пре, можда и пре рођења главних јунака или када су они били деца, а одговор који је назначен у филму очекивано се тиче оног сплета социјалних и економских процеса које одређујемо појмом неолиберализма. Зависност и криминогеност јунака стога су делом одређени социјалним околностима, делом су последица либералистички схваћеног личног избора, а делом, у свом кинематографско-медијском третману, представљају попкултурну атракцију и спектакл.

Носталгија према времену које ниједном од јунака није донело ништа добро, осим заједништва у пороку као још једном облику зависности, у другом делу популарног филма Денија Бојла, опет очекивано, има функцију утехе постиђених сопственим друштвеним и економским неуспехом, не напуштајући веру и наду у могућност, увек и изнова, „нових почетака“.

Осим носталгије, наставак „Трејнспотинга“ ваља погледати и због појединих за Бојла карактеристичких захвата којима је он, да су околности биле другачије или да је било више среће и снаге, могао у много већој мери да освежи или чак препороди изражајне могућности филма у последње две деценије, налазећи поетички адекват технолошким (дигиталним) иновацијама. Сачувати наративност, а наћи начине филмског моделовања симултаности и мултиперпективности, као доминантних парадигми данашњице, главни су задаци филмске поетике и драматургије нашег времена, и Дени Бојл је свакако дао значајне прилоге у том правцу.

 

Нема коментара:

Постави коментар