Владимир Коларић
ИДЕ ВОЗ
Питање „када је све пошло наопако?“, постављено у
овом филму, не односи се на период између два дела „Трејнспотинга“, односно
двадесет година које су протекле од тренутка када је Рентон покрао своје ортаке
и његовог повратка у Единбург. Све је наопако пошло много пре, можда и пре
рођења главних јунака или када су они били деца, а одговор који је назначен у
филму очекивано се тиче оног сплета социјалних и економских процеса које
одређујемо појмом неолиберализма. Зависност и криминогеност јунака стога
су делом одређени социјалним околностима, делом су последица либералистички схваћеног
личног избора, а делом, у свом кинематографско-медијском третману, представљају
попкултурну атракцију и спектакл.
Носталгија према времену које ниједном од јунака
није донело ништа добро, осим заједништва у пороку као још једном облику
зависности, у другом делу популарног филма Денија Бојла, опет очекивано, има функцију
утехе постиђених сопственим друштвеним и економским неуспехом, не напуштајући
веру и наду у могућност, увек и изнова, „нових почетака“.
Осим носталгије, наставак „Трејнспотинга“ ваља
погледати и због појединих за Бојла карактеристичких захвата којима је он, да
су околности биле другачије или да је било више среће и снаге, могао у много
већој мери да освежи или чак препороди изражајне могућности филма у последње
две деценије, налазећи поетички адекват технолошким (дигиталним) иновацијама. Сачувати
наративност, а наћи начине филмског моделовања симултаности и
мултиперпективности, као доминантних парадигми данашњице, главни су задаци
филмске поетике и драматургије нашег времена, и Дени Бојл је свакако дао
значајне прилоге у том правцу.
Нема коментара:
Постави коментар