Владимир Коларић
„Шта год да
је ходало тамо, ходало је само“
„Уклета Кућа на брду“ Ширли Џексон, написан 1959
(Орфелин, Нови Сад, 2016, превод и поговор Дејан Огњановић), спада у класике
хорор жанра, као „квинтесенција“ романа о духовима. То је такође роман који
успешније него већина других сведочи о нашем односу са светом, импликацијама
нашег прилагођавања и уклапања у тај и такав свет, који нам се приказује као
дат, а који у основи представља мрежу људских односа. Односа које, колико год „нормализовани“
и „социјализовани“ били, макар у најдубљим слојевима нашег бића перципирамо као
дубоко извитоперене, онакве какви људски односи никако не би смели да буду.
Без улажења у расправу о природи надприродног у
овом роману, јер како један од његових ликова рече „нећу да дајем име нечему
што нема имена“, могло би се нешто проговорити о природи света и природи страха
које он тако непогрешиво слика.
Наш најизворнији однос према свету је страх да ће
нас „једном заробити у особу попут свих других“, док је корен људских односа у „дубинској
структури“ породице. Та структура се као матрица пресликава на читав историјат
наших односа, који, ако је и онолико колико је извитоперен, укида и саму историју,
изолујући нас у један свет за себе, лавиринтски свет унутар света, који даје све
да нас убеди да је он заправо „наш“ прави свет, а затвореност наша судбина и
назначење.
Страх је увек и обавезно „страх од себе“, као и
од тога да, застрашени од губитка разума
„под условима апсолутне стварности“, „видимо себе јасно и без маски“;
најзад, то је и страх од „тога да знамо шта заиста желимо“, као и тога шта заиста
желимо од других људи, и зашто су нам ти други уопште потребни.
Сама ауторка своје интересовање за натприродно, а
самим тим и своје виђење света и страха пред тим светом - а који као да сам тај
свет и конституише - одређује „осећајем о људском и не сасвим рационалном
поретку који се неадекватно бори да под контролом држи силу великог уништења,
које је можда ђаво, а можда је интелектуално просветљење“.
Страх нас дакле егзистенцијално окива и паралише,
али и призива могућност да буде макар прозор у нашој тамници, још боље пукотина
која би довела до њеног рушења. Бојимо га се подједнако зато што нас додатно
окива у свет, али и зато што би можда могао да нас тог света ослободи, и суочи
са силом и светлошћу (или празнином?) које, својим ненавиклим и неприпремљеним очима,
не бисмо могли да поднесемо.
Роман Ширли Џексон не нуди јефтине утехе, нити
психолошке, социјалне, идеолошке, или чак морално-религијске рационализације
које би нас помириле са светом, заборавом нашег треперавог бића. Оног које се, смртно и смрћу застрашено,
нада и верује да нас „на крају путовања увек чека љубавник“, али и слути да је
мапа тог путовања сакривена толико дубоко у нама, да је ни сами самцити, али ни
уз помоћ других људи и њихових доктрина, највероватније никад нећемо досегнути.
Потребно је ту још нешто, нешто и неко трећи, али потребни су и овакви романи
које нас постављају пред нас саме и неумољиво суочавају са светом који смо како
одрастамо све спремнији да прихватимо као „наш“. Романом који доводи у питање
све постојеће - самооправдавајуће и самоуспављујуће - језике, колико и нека од
највећих дела светске књижевности; а која су и која ће увек бити, више него
било шта друго, величанствена сведочанства о људској слободи.
Нема коментара:
Постави коментар