Владимир Коларић
ЖРВЊЕВИ И ДВЕРИ
С обзиром на сопствени културни и уметнички
бекграунд, од Ханифа Курејшија се, у овој причи о младом писцу (рођеном Енглезу)
који пише биографију мушичавог англо-индијског живог класика, иза ког нимало
прикривено стоји грандиозна и контроверзна фигура В. С. Најпола, очекивало да
прича једну од оних прича о идентититету, па и сопственом идентитету, наравно и
писању, могућим улогама писања у уметности у формирању, потрагама и спознајама
идентитета.
И Курејши се у роману „Последња реч“ (Booka,
2014; „The Last Word“
превод Александар Милајић) управо и понашао као неко од кога се тако нешто
очекивало, па отуда и понешто пренапрегнут и преексплицитан, мада врло читљив и
проходан, стил, на граници литерарне легитимности и уверљивости. Отуда иронична
игра са уписивањем сопственог лика у систем дела, игра колико са читалачким и
интерпретаторским очекивањима, толико и са самим собом.
А као производ те игре, оно најважније у овом
делу - један приказ личних и колективних самообмана и делузија, које су увелико
прихваћене и нормализоване као део сопственог идентитета. Самообмана и губитка
везе са стварношћу једне класе, једног класног система, једне професије
(уметничке), али и читаве једне културе и цивилизације, зачарене самодовољношћу
док се распадају већ и последње кулисе света у чију се трајност и неупитност толико веровало.
Али нема овде сладострасти, нема ни цинизма, ни
накнадне памети, свега онога што је толико драго данашњим псеудо-апокалиптичарима
или псеудо-револуционарима, свеједно. То је у основи роман о (не)могућности
литературе да се носи са хаосом света, као и са хаосом у унутрашњим световима
оних који је производе. Једна литература која гута сама себе и покушава да што
је мирније могуће,, „плутајући над хаосом“, прати тај процес сопственог
претварања у црну рупу, што је већ много опасније него претварање у ништа.
Осим, ако црне рупе заиста не воде у неке друге светове, друге космосе. Ако,
уместо великог жрвња, нису заправо двери.
Нема коментара:
Постави коментар