Vladimir Kolarić
TELO
PISCA, MUŠKO TELO
Roman „Slon“ savremenog
kineskog pisca Chen Cuna (Književni klub Brčko, 2015, prevod Leontin Čapo
Milenić) nije ni basna ni alegorija, već roman o piscu i o pisanju, gde
likovi-pojave živog sveta i različitih modusa postojanja tog sveta imaju
karakter ne, književnoteorijskim žargonom rečeno, „realizovanih“ metafora, već
bukvalno „oživljenih“ metafora, koje postaju integralni deo i akteri unutar „sveta
dela“. Sam autor-pripovedač, unutar umetničkog teksta romana govori kako je „ovaj
roman pun simbolizma, ljudi simboliziraju ljude, slonovi simboliziraju slonove,
džungle simboliziraju džungle, mjesec simbolizira mjesec i Kilimandžaro
simbolizira Kilimandžaro. Drugim riječima, sve simbolizira mene. To je sve“.
Ipak, takva pripovedačeva izričitost ne bi trebalo da zavara, jer ovaj roman
odstupa od svakog solipsizma, već i stoga što je temeljna autorska-pripovedačka
pozicija gradi na dovođenju sebe pa time i sopstvene pozicije u pitanje. Na taj
način ovo delo umesto esteticističkog redukcionizma ili plitkog društveno-psihološkog
alegorizma, vodi demonstriranju i aktualizaciji onih najdubljih razloga zbog
kojih volimo umetnost, pripovedanje, roman, zbog kojih uostalom volimo sve
te simbole i metafore koje produkujemo ili koje se produkuju za nas (i koje nas
produkuju), i koje nam se na ovaj ili onaj način nude kao prizme kroz koje ćemo
ili kroz koje bi trebalo da posmatramo svet.
Jer i pisanje je neka
stvarnost, jer i produkt pisanja je neka stvarnost, a svaka stvarnost hoće neku
konkretnost i hoće, na kraju krajeva, neko telo. Stoga je polazište celokupne
potrage ovog zamalo pa detektivskog romana, kako sam autor ironiše, telo pisca
i telo muškarca, a to je i u jednom i u drugom slučaju neko invalidno telo, ono
kojem nešto nedostaje i koje nešto hoće. Slon je stoga primarno metafora te štake
i tog implanta, koji je ujedno žalja za ucelovljenjem (dovršenjem svog
unutrašnjeg sveta) i za uspostavljanjem interfejsa i interakcije (obavezno i
telesne) sa svim onim što doživljavamo kao (nama) spoljašnji svet. On je i
metafora usamljeništva, potrage i kopulacije, on je matafora želje da se
(samo)ostvari sagorevanjem, da se smrt vidi kao izlazak i kao izbor, kao
nešto-mene-dostojno.
To je i metafora za
putovanje koje je zajednica i koje je bratstvo i koje je samo identitet a ne
tek put ka nakakvom identitetu kao cilju, jedno, prema u romanu citiranim
stihovima Volta Vitmena, „kružno“ putovanje „nas dvoje“, ili pre i radije „nas
dvojice“, na kom „smo se od svega umorili osim slobode i osim naše vlastite
radosti“. U tom smislu, u takvom svetu i u takvoj perspektivi, žena nije i ne
može biti „drugo“, telesno drugo, što bi stvaralo tek konflikt i strah, dakle
rat, već eterično možda-biće, ni ogledalo ni projekcija, a najpre tek strah zbog
nekad davno, iz ko zna kog razloga, propuštene inicijacije, one inicijacije u
kojoj i putem koje telo muškarca, a time neminovno i telo pisca, nalazi svoju
potvrdu i svoje istinsko postojanje.
I ipak, poginuti od
vlastitog dela glavna je i nikada ostvarena težnja pisca, a to znači baš telesno
umreti, umreti od nekog tela, od nekoga kome si dao telo. I da je to neko drugo
telo, jer šta je slon nego telo, telo kao takvo – i zar baš iz tog razloga slon
nije idealna i centralna metafora ovog romana, tačnije ovog-ovde mesta bez
adrese omeđenog romanom – dakle neko drugo i drugačije telo, koje sugeriše
kako pisanje svakako nema veze sa opstankom, ni čoveka, ni zajednice, ni vrste,
pa ni pisca i njegovog tela, nema dakle veze sa biologijom i generacijama, jer
(pazimo, žensko-fikcionalno-eterični lik to kaže) „ljepota je bila jedina stvar
vrijedna pažnje“, pa makar svi pomrli, pa makar umrlo i samo sećanje.
Ali, ponovo ipak, ta
tela nisu sam rat i samo nevolja, ta tela su i veza i povezanost, koja stvaramo
i koja rađamo da bismo došli jedni do drugih, da bi zajedno stigli bar donekle,
jer drugačije nikada i nigde i ne možemo stići. Telo je ono što nas upravo
spasava od tog nikada i nigde, i ono je, samo kao takvo, nada svakog pisanja, a
takvo pisanje, i samo kao takvo, nada za telo muškarca i telo pisca, možda
jedina njegova - nikada izrečena - potreba i žudnja, njegovo pravo da bude drugo
i da traži drugo, njegovo pravo na ljubav.
A telo umetnosti je
telo čoveka, da bi živelo mora da se
obnavlja, a obnavlja se na različite načine, pa i rečima. Samo kultura koja to
zna, živeće. A kako kulture žive? Tako što hoće da žive. A ovakvi romani, kao
Chen Cunov, su dahovi tog života, i što ih je više, više je i života. U tom „više
života“ sustiču se sve naše nade, i ne propustimo ni jednu priliku da se životom
napunimo, iz svakog (sve teže, čini nam se) dostupnog izvora. Kao takav jedan
izvor, ovaj Chen Cunov roman je sam za sebe najbolja odbrana umetnosti i
odbrana čoveka, odbrana sveg živog sveta, jer tamo gde se uništava i unižava
umetnost uništava se i unižava čovek, i s njim sve što je živo i što bi volelo da je
živo. Umetnost ne sme da bude idolatrija, ali umetnost ne sme ni da bude ništa. Jer - zar smo mi ništa? Pa pogledajte oko sebe i unutar sebe - zar smo stvarno i nepopravljivo ništa?
Нема коментара:
Постави коментар