Vojislav Tufegdžić: VIDIMO SE U ČITULJI: 20 godine posle

Vladimir Kolarić

 

ZBOGOM, LEPOJKO

 

Knjiga „Vidimo se u čitulji: 20 godina posle“ (Oberon media, Beograd, 2015) Vojislava Tufegdžića ne predstavlja nastavak, nego pre dodatak, apendiks, epilog koliko knjige „Kriminal koji je izmenio Srbiju“ toliko i, sugerisano naslovom, dokumentarnog filma „Vidimo se u čitulji“ koji je režirao Janko Baljak i koji je s mnogo razloga postao jedan od najpoznatijih i najrelevantnijih domaćih dokumentaraca proteklih decenija. Nova knjiga, koju je potpisao samo Tufegdžić, pošto se Aleksandar Knežević, koautor prve knjige u međuvremenu zamonašio, postavši prestižno ime u intelektualnije nastrojenim crkvenom krugovima, prema svom predlošku se bazično odnosi kao prema referentu, gradeći svoju poetiku i strukturu na principu intertekstualnosti.

Prvobitna knjiga i film detektuju trenutak kada kriminal u Srbiji ne postaje samo politička, nego i svojevrsna estetska činjenica, pa i svoj izraz grade u skladu sa tim. Kriminal i njegov medijski odraz dobijaju i izgrađuju svoj narativ, svoju „ikonografiju“ i svoj odnos prema svetu, odnosno svoju kako etičku tako i estetičku motivaciju, koja se tiče projekcije sopstvene uloge i sopstvene delatnosti kao izvesnog, čak privilegovanog, oblika „intenziviranja života“, prevazilaženja svakodnevnice, onog što se jezikom popularne kulture naziva „većim od života“. Kriminal i njegova medijatizacija tako postaju prizma kroz koje se sagledava i razotkriva sama struktura događaja koji su oblikovali našu stvarnost od raspada Jugoslavije do danas, ali i prizma kroz koju se, na način prilagođen potrebama konstrukcije praktično svih dominantnih postjugoslovenskih ideologija, sagledava i interpretira čitava socijalističko-jugoslovenska prošlost i nasleđe; kriminalci i njihov medijski lik postaju stoga istovremeno nacionalne i kapitalističke vedete i simboli, čija inauguracija postaje proces od ključnog značaja za formulisanje identiteta i vrednosti utemeljenih u savremenom srpskom društvu.

U novoj knjizi, Tufegdžić se pristupajući demistifikaciji opisane estetičko-političke formacije ne odriče narativa, dok se svest o „ikonografiji“ pretvara u začetak jedne moguće i preko potrebne „semiotike kriminala“ u novijoj istoriji srpskog društva i, ništa manje, srpske kulture. Sasvim u skladu sa postupkom narativizacije i simbolizacije materijala iz predmetno-istorijske stvarnosti, sam završetak, zaključni čin knjige jasno, tematizovanjem zemunskog klana i ubistva premijera Đinđića, sugeriše i motiviše posledice „hibrisa“, odnosno na opisani način konstruisane želje za bivanjem „većim od života“, a koji je koliko „hibris“ posebnih i izdvojenih pojedinaca i grupa, toliko i „hibris“ čitavog jednog društva, i mora se ponovo reći – kulture.

Detektujući aktuelnu „normalizaciju“ ovakvog konstruisanja identiteta i društveno-kulturnih vrednosti, kroz strategije zaborava, relativizacije i institucionalizacije, Tufegdžić samom strukturacijom knjige uspostavlja jedan značenjski, konceptualni i narativni luk sa predloškom, odnosno predlošcima (knjiga i film) nastalim pre dve decenije. Retrospektivno gledajući, najzanimljiviji aspekt filma „Vidimo se u čitulji“ predstavlja već u prvim kadrovima pojavljivanje onoga kog prijatelji znaju kao Cema, što je u kontekstu sredine devedesetih, a sa obzirom na posledice sa kojima se, na ovaj ili onaj način, suočila tek akcija „Sablja“, deluje gotovo proročki. Središnje mesto ovog kasnije, uveliko medijatizovanog i sopstvenim „spisateljskim“ ambicijama estetizovanog lika, jedinice i miljea kom je pripadao, predstavlja dekodiranje kako začetka tako i zaokruženja istorijskog perioda obeleženog pre svega ratom i svim onom što on podrazumeva i, u krajnjoj liniji, označava. Tako je i najbitniji deo ove nove knjige upravo njeno završno poglavlje, u kome lik s početka filma ponovo, makar i „iz senke“ igra glavnu ulogu, i koje je najekspilicitnije posvećeno kako demitilogizaciji čitavog sklopa politika-kriminal-bezbednosne strukture, koji je temeljno obeležio i obeležava savremenu srpsku kulturu, u svim njenim ravnima i pojavnim oblicima, tako i demistifikaciji implicitno i podsvesno izuzetno funkcionalnih narativa vezanih za ubistvo premijera Đinđića, a time i za same osnove postpetoooktobarskog poretka.

Premda i sama uronjena u spektakl, motivisana logikom konzumerizma, ova knjiga omogućava da prevladamo zaborav, da dezaktiviramo mehanizme koji nam ometaju pogled na celinu (i u dijahronom i u sinhronom smislu), i da strukturacijom društveno-kulturnog iskustva strukturišemo i svoje sopstveno iskustvo, i tako najzad prihvatimo i sopstvenu odgovornost, a koja je kao i svaka odgovornost najpre odgovornost odnosa i izbora, odnosno za odnos i za izbor, tačnije i konkretno – lična odgovornost. A sve ovo su koliko politička, toliko i estetička pitanja, što samo uvećava značaj ne samo ove knjige nego i čitavog književno-publicističko-filmskog teksta objedinjenog sloganom iz naslova filma i aktuelne knjige, a koji već sam po sebi upućuje na to koliko je naše iskustvo ne samo, rečima Radomira Konstantinovića, palanačko, nego i pomodno rečeno – medijsko.