Владимир Коларић
О ХЕРОЈИМА
И ЉУДИМА
После промоције у Руском дому у Београду, Јуриј
Нечипоренко је одржао промоцију свог романа „Ломоносов, царски помоћник“ у
Брчком, где је, за све значајнијег издавача, са додуше нерешеним проблемом
дистрибуције сопствених издања, Књижевни клуб, овај роман и објављен. Промоција
је била сјајна, једна од најлепших на којима сам учествовао, подједнако као и она
од пре пет година, када је у истом граду, на истом месту, промовисан
Нечипоренков роман о Гогољу, „Дечак са вашара“. Ипак, исто место, исти тим
(Нечипоренко-Миленић-Коларић), исти успех, није призивао доживљај дежавија – све је било ново и стварно.
Нечипоренко је овим упечатљивим (и увек дијалошким) наступом заокружио
теме о којима је говорио на промоцији у Руском дому и наступима у оквиру
Београдских преводилачких сусрета. Поред биолошких инстиката који служе
опстанку, човек има и инстикт за знањем, односно инстикт стицања духовних
вредности, који главни смисао људског живота усмерава ка развоју сопствене
личности. У том смислу, Ломоносов је средиште руског мита, који за разлику од
америчког – а који под именом „америчког сна“ истиче циљ
стицања материјалне добити напорним радом – иконизује представу самоостварења путем
жудње за знањем, и то не знањем у кумулативном, квантитативном смислу, већ
квалитативном, које се остварује у духовном расту. Због тога Ломоносов за децу
има значење примера, а за одрасле подстицаја. Овакво „охрабрење надахнућем“,
које нам подарују хероји културе, неопходно је ономе који не жели да се креће
утртим путевима искључиво материјалног стицања, и/или, додајем, путем моћи. Моћ оваквих хероја је управо у
енергији надахнућа коју поседују и коју несебично дарују.
Хероји нам, такође, помажу у стицању културне самосвести, чији је центар у
језику, који, сваки језик за себе, у себи садржи, и на културу пројектује,
одређену слику, или модел, света. Истинско стваралаштво је стога у креирању
аутентичне слике света, односно личног доприноса, личног гласа у креирању, као
и евентуалној трансформацији и реинтерпретацији, језички кодираног модела света
једне посебне културе. Разногласје култура је неопходност, њихов „живи
живот“, а
универзалност је управо у том увек „живом животу“, ономе што се не да укалупити
или изманипулисати. Разумевамо сопствену (онтолошку, егзистенцијалну, друштвено-политичку)
ситуацију у мери у којој разумевамо кодове који граде специфичне културне
обрасце, а који су у основи модела света у чијем оквиру се крећемо, и ког,
онолико колико нам је задат, неопходно желимо да превазиђемо и преобразимо,
чиме увек преображавамо и себе, културу (културе), али и друге људе-личности,
све који учествују у тој богатој и тајновитој енергетској и логосној размени.
За мој симултани превод током промоције,
Нечипоренко је приметио да је, пре него дословна транслација, заправо
философска интерпретација његових речи, па је то и овај текст у односу на
Нечипоренкове идеје. Оне су, на лицу места, биле исказане тако да су непосредно
дотицале срца људи, јасно и разговетно, доступно сваком бар мало посвећеном
развоју сопствене личности. Као код Пушкина или Ломоносова, ове идеје су биле
изражене чисто, јасно и разговетрно, ни мало налик на тобожњу напојмљивост „мистичне
руске (словенске) душе“, што је тек алиби „Запада“ за сопствену духовну лењост
и незнање, а који ту лењост и незнање (пре свега као незнање о другом) жели да
успостави као норму. Дакле, овде говоримо о Западу као једној конструкцији која
сопствену партикулатност жели да представи као (нормативну) универзалност,
једној затворености и искључивости као таквој, једном искључењу других као таквом.
Ако Запад хоће то да буде, нека му. А они хероји надахнућа ће имати коме да се
обрате, увек и свуда, на свим меридијанима и свим странама света, у свим временима, међу онима који
неће себе да конструишу у задатим оквирима који програмирају на искључивање, окрутност
и (директно, системско или културно, све једно) насиље. У том смислу, овакви
хероји су истински хероји мира, и они нису ту да би себе истицали него да би
људе уједињавали у добру. Долазак Нечипоренка и Ломоносова у Србију и у Босну
је прилив мира неопходан једном напаћеном и дезоријентисаном поднебљу, једној
култури која одриче да је култура, која се одриче свог језика и своје слике
света, која се, тиме неминовно, све више одриче личности и слободе.
Па нека то онда буде један нови, један истински
универзализам. Кренимо!
Нема коментара:
Постави коментар