Vladimir Kolarić
IME
I MOĆ
Ono što se obično naziva
tradicionalnim poretkom na Zapadu se u osnovi temelji(lo) na razlici, odnosno
razlikovanju ili utemeljenju razlike između čistog i nečistog, a koja je, tako
uspostavljena, određivala koordinate prostora i prostornosti tog, ili tako
ustrojenog sveta, generišući čitav poredak simboličke moći, a time i njene
realizacije putem direktnog, indirektnog (sistemskog) i kulturnog nasilja.
Moć u osnovi
predstavlja odnos nekakve simboličke instance prema predmetno-istorijskom
svetu, a priroda tog odnosa definiše i-ili je definisana čitavim ideološki-doktrinarnim
sklopom koji je modeliran i koji modelira jedno društvo, jedna kultura i jedna
epoha, i svoje ishodište zapravo ima u ravni temeljnih (i time
u rangu najapstraktnijih) civilizacijskih izbora. Upravo kao simbolička instanca, moć,
odnosno jedan određeni (uspostavljeni) sistem moći se neminovno preslikava (i
odražava) i na sve ostale simboličke strukture i sisteme, pa tako i na
umetnost, u svim ravnima njene proizvodnje, distribucije i recepcije.
Poetiku kojoj pripada i
unutar koje se (samo)definiše film „Žigosana“ (2015) scenariste i reditelja
Saše Radojevića, a pred ovogodišnji FEST definisanu u okvirima „garažnog filma“
(zajedno sa drugim filmovima samog Radojevića, kao i onih koji su režirali
Milutin Petrović, Tamara Drakulić, Jelena Marković i Mirko Abrlić), više nego
produkcioni uslovi i metatekstualnost (metafilmičnost) karakteriše upravo odnos
prema kategorijama, odnosno sistemima moći, i osvešćivanje tog odnosa na svim
pobrojanim ravnima – dakle kako na ravni proizvodnje, tako i na ravni
distribucije i recepcije. što osim produkcionih konstituiše i osnovne idejne,
strukturalne i estetske osobenosti ovakve poetike.
U vremenu
deteritorijalizacije tradicionalnog poretka, i samim tim dezaktiviranja
strategija imperijalnog kosmološkog simbolizma, granice čistog i nečistog se
premeštaju na ravan tela i telesnosti, što dovodi do percipiranja tela i
telesnosti u okvirima prostora i prostornosti, umesto u okvirima simboličkog,
kako je u tradicionalnom poretku. Telo nije dakle sredstvo koje moć koristi samo utoliko
ukoliko ga posmatra kao simboličko-ukazujuće na nešto što je od realnog
interesa za moć kao takvu i sa aktuelan sistem moći, i što se u datoj
konstelaciji sagledava kao realno; telo i telesnost su sada prostori i kao
takvi prostori moći, ispoljavanja i konstitucije svake posebne i konkretne
moći, sistema moći.
Tako uvezujući pitanja
tela, prostora i moći, Saša Radojević se u ovom filmu neizbežno bavi i
problemom diskursa, jer čime se drugo ovladava telom, ovakvim telom kao
prostorom, nego diskursom. A diskurs je uvek neki izbor, čiji su nam izvori
tako često nedostupni kako u dijahronom tako i u sinhronom smislu, pa su nam
stoga isto tako nedostupne i sve moguće (i ako ne baš nemoguće a ono svakako i
neverovatne) implikacije naših izbora. Zato, kada diskursi toliko uzurpiraju
telo, koliko nam se čini da ga uzurpiraju danas, i onoliko koliko nam ovaj film
sugeriše da ga uzurpiraju, nastaje užas, i to upravo onaj najveći – užas granice.
Odnosno, strah da se granica uvek i svugde može preći a da mi i ne znamo i
nemamo nikakvu kontrolu nad tim da li smo je, gde i kada prešli. Takav strah je
krajnja instanca našeg trajnog straha od gubitka identiteta, od gubitka sposobnosti
da, ako nas neko pita, uopšte odgovorimo na pitanje „ko sam ja?“; u krajnjoj
liniji, strah od gubitka sopstvenog imena. A tamo gde više nema imena i imenovanja,
može biti još jedino žigova i žigosanja. Tamo gde rane nisu preobražene
ljubavlju, tamo one postaju zamena za identitet i zamena za ime, a pristajanje
na takvu zamenu, zamenu umesto na izbor (datost umesto na slobodu) je žigosanje, pa takva rana, rana onoga ko se
više ne može imenovati – žig.
Ovaj film je u osnovi
promišljen i samosvestan obračun sa svim onim diskursima koji nam pod bilo
kojim izgovorom sugerišu odricanje od prava na izbor. Mrežu koju nad nama
uspostavlja bilo koja vojna, bezbednosna ili politička struktura nije ništa
opasnija od one koju uspostavljaju svi ti (sve raznorosniji) diskursi koji sebe
predstavljaju kao oslobodilačke. Ne moramo stoga reći da je ovo konzervativan
film, jer zavisi šta podrazumevamo pod konzervativnim i pod konzervativizmom, ali
svakako jeste onaj koji oponira nabujalim tendenzijama koje manipulaciju svešću
vide i projektuju samo kao prelaznu i pripremnu fazu pred onu krajnju – manipulaciju
telom. Ovakva, i pored svih tehničkih nedostataka, u osnovi ubedljivo ostvarena apokaliptička perspektiva, perspektiva žigosanja,
predstavlja glavni adut ovog filma, njegovu najveću vrednost, koja ga uvodi u
onaj, danas toliko potreban, prostor istine, ljubavi i slobode, nepropustan
manipulaciji, iritantan za moćnike, ohrabrujući za sve koji bi da i dalje imaju
ime, a koji bi da se ne boje.
Нема коментара:
Постави коментар