среда, 10. мај 2017.

РИЧАРД ТРЕЋИ (режија Николај Кољада, Кољада театар, Јекатеринбург)


Владимир Коларић

БОРДЕЛ РАТНИКА

 

У Кољадином театру се баш ради да би се зарадило за свој „хлеб са кобасицом“: ради се тимски, сви раде све, нема ту примадона, укључујући и самог Кољаду. Тимски се ради и на сцени, али и сваки од њих, колико год их на сцени било (а у овом „Ричарду“ их је баш било), има своју неодољиву присутност и чулност.

Шекспиров „Ричард Трећи“, у адаптацији и режији Николаја Кољаде (Кољада театар, Јекатеринбург), изведен у оквиру Београдског фестивала савремене руске драме у Установи културе Вук, прави је спектакл, са разрађеном  и истакнутом кореографијом и звучно-музичком сликом, у целини особено и упечатљиво сценско искуство. Знаковно-изражајни систем формиран је мање систематски-рационално колико на асоцијацијама и интуицијама, и на потки овог драмског класика моделује се један свет бордела, робова и поживотињења, са  непрестано понављаним питањем „Зашто?“. Врло дубоким питањем у контексту саме представе, оним које обухвата различите и историјске и егзистенцијалне равни постојања, и различите могућности деловања разуларене  и узохољене моћи на људе, па и на моћнике саме. А с обзиром на то да је у овој представи све, поред тога што је застрашујуће, толико духовито и иронично, непрестано нам се, међу одговорима намеће онај наизглед тако плакатски: зато што ми тако хоћемо.

И поред свог тог зноја и бруталности, у овој представи заправо нема ни грубости ни неукуса, јер, рекао бих, Кољада и његови глумци не омаловажавају човека. За њих он није наказа, чак и кад тежи поживотињењу, курвању или добровољном ропству, он је, најзад, само човек.

Али, зато, код Кољаде и његових нема ни сувишних илузија, јер и они сами су људи радници, не мамини и татини синови и не моћници, не припадници испразне класе „уметника“, него ваљда оно што је уметник увек био и што би требало да буде. Зато и тиранина на крају, када му не успе трампа краљевства за коња и када добије оно што је - суровим а тако људским језиком речено - заслужио, замењује неко можда још одвратнији, али слабашнији и у лепшем оделу, рекло би се - цивилизованији.

Змија искушења и змија лукавства-мудрости, која симболички обележава представу, на крају се претвара делом у пуког манекена, а делом у слику наше охлађене и потмуло насилне, а можда ипак само заплашене и од силника, света и сопствених слабости укроћене душе. А и то је, у недостатку илузија, од којих нас неке како мислимо и чине човеком, признаћете, ипак нека нада. Кољадин циљ, као што циљ уметности никада није нити би смео да буде, свакако није био у томе да нас остави опустошене.

Михаил Дурњенков: ЈЕЗЕРО (режија Невена Мијатовић)


Владимир Коларић

РУСКА БАРКА REVISITED

 

Пландовање на дачи, метафорика целог друштва у неколико махом у истом друштву неснађених ликова и неизбежна катастрофа - ни нова руска драма није поштеђена Чехова, и с њим читавог тог руског предреволуционарног катастрофичног реализма. Нова руска драма већ одавно није нова, руско друштво и свет се мењају, док њој, сасвим у руском стилу, главни непријатељи и даље остају време и држава. Држава као непријатељ је константа, а главни узрок личног и колективног распада као да више није само оваква или онаква прошлост него неизвесна и непредвидљива, али свакако апокалиптичка будућност.

Драма „Језеро“ Михаила Дурњенкова, која је у режији Невене Мијатовић, у облику јавног читања изведена у оквиру другог Београдског фестивала савремене руске драме (9-11. мај 2017), писана је сасвим у том кључу, са све експлицитном мотивом Нојеве барке, како неко случајно не би помислио да је овде реч тек о баналном копилету „другарског“ ситкома и црне хронике. Ипак, метафора Нојеве барке је овде да изрази бол за друштвом из ког нико, и баш нико, не би био искључен, за једним јединством свега и свакога, за загрљајем - а шта је друго она капитална мисао руске културе, оног најбитнијег у њој, него управо то?

Штета је што у програму фестивала нису наведена имена глумаца, студената Академије лепих уметности, који су учествовали у овој представи, јер јавно (боље би било рећи - сценско) читање је код нас очито и даље презрена врста. Ово је био добро осмишљен и урађан задатак, занимљивији и релевантнији сценски догађај него већина представа нашег репертоарског позоришта.

Прекрајање граница на Стању ствари!

О новим предлозима за прекрајање граница на Балкану:

https://stanjestvari.com/2017/05/10/kolaric-krojaci/