петак, 22. фебруар 2019.

Страница на Википедији

Страница Владимира Коларића (Владимир Коларић, писац) на Википедији (wikipedia):

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B_(%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%86) 

недеља, 27. јануар 2019.

Владимир Коларић: 2 ПРИЧЕ О СВЕТОМ САВИ

Владимир Коларић
 
СВЕТИ САВА И ВУКОВИ


Чобанин Небешко је управо брао крушке кад се појавише вуци. Небешко скочи на дрво и вукови га опколише. Очи су им блистале. Небешко је рачунао колико дуго може да издржи на дрвету.

Тада се појави Свети Сава и позва вукове. Вукови се окупише око Саве, који им је нешто говорио. Небешко се још није усуђивао да сиђе и почне да бежи, стигли би га.

«Реци им да ме не кољу, свече», довикну чобанин Сави.

Сава се не осврну. Небешку је постајало све теже да се одржи на грани.

Тада се на рубу пољане појави јагње и вуци појурише да га растргну. Сава Небешку даде знак да сиђе.

«Што их пусти да закољу јагње, свече?» упита Небешко, чим се нашао на земљи.

«То су вуци. Таква им је природа, Небешко», одговори му мирно Сава. «Да нису заклали јагње, заклали би тебе. Него, пожури ти, Небешко, јагње им није довољно.»

Чобанин отрча, врати се у село, а Свети Сава настави својим путем.

Нико се у селу није жалио да му је заклано јагње.
 
 

ЦРНО ЈЕЗЕРО
Сиђох с планине, прођох кроз тисову шуму, нађох се крај црног језера. Дувао је слаб ветар, вода се није померала, нигде није било живота.
«Какво је ово језеро, Бујане?» упитах сапутника и хтедох да се умијем.
«Не прилази тој води. Погледај.»
Бујан баци кошпицу шљиве у језеро и она нестаде, не остављајући никакав траг на површини.
«Ако убациш нешто живо, исто ће тако бити», објаснио је Бујан.
«Иза тога постоји прича, зар не, Бујане?» седох у траву, поједох шљиву.
«Увек постоји.»
Ту је био манастир, у који је једном свратио Свети Сава, као просјак. Нико у манастиру није га препознао, а Сава се понашао као најобичнији путник-богомољац. Манастир је био богат, али Сава примети да за сиротињу одвајају само симболично. Монаси су јели печене пилиће и срнетину, а њему дадоше само сувог хлеба. Кад дође петак, цео манастир је мрсио, осим Саве. Изобличише га као лицемера и истераше на ледину.
Дође Сава и догодине у исти манастир. Све беше пропало, виноград уништен, стока поцркала, монаси су живели на хлебу и на води.
Свети Сава поче да им говори о Божијој Промисли. Калуђери га зграбише, свезаше и поново бацише на ледину.
«Ти си нас проклео, сиротињо, па сад се патимо ко најгори олош. Јеси ли задовољан?» рекоше му и Сава продужи.
«Можда је то превелико искушење за браћу. Треба им помоћи», помислио је Сава. Преко свог брата, краља Стефана, учинио је да манастир добије велику помоћ и догодине Сава поново сврати.
Не примише га, истераше га чим је ушао.
«Завист је најгори грех, бедо. Просјаци и сиротиња су завидљиви, па их зато не примамо.»
Сава прође кроз тисову шуму, попе се на врх.
Доле, уместо манастира, већ је лежало црно, непомично, отровно језеро.
Сава забоде штап у земљу и помоли се за душе монаха.
«Помолимо се и ми», рекох Бујану и помолисмо се.
 

 

понедељак, 21. јануар 2019.

ГОДИНА МАЈМУНА (Владимир Блажевски, 2018)


Владимир Коларић

Балканe мој: О филму „Година мајмуна“ Владимира Блажевског



За разлику од Кустуричиног „Подземља“, где „побуњени“ мајмун улази у тенк и отвара нову рунду хаоса међу житељима једног привидно уљуљканог и заштићеног света, у „Години мајмуна“ Владимира Блажевског (2018) бекство мајмуна Кокоа из зоолошког врта даје прилику за увид у друштвену структуру данашњег македонског, као и пост-југословенског, транзиционог, свебалканског расапа, али је и комични подстицај његовим заточницима да се побуне против таквог стања ствари, не толико ради „боље прошлости“ него у име сопственог људског достојанства.

Помињање Кустурице није тек узгредно, јер и у овом филму имамо маргиналце, јуродивце, „карневализацију“, бриколаж, додуше у једном смиренијем и сведенијем, у мањој мери „(нео)барокном“ издању него код чувеног редитеља. Багаж једног одавно етаблираног и тиме од „балканског“ редитеља очекиваног поетичког израза овде је понуђен у једном освежавајуће релаксираном облику, са непретенциознишћу и фином (само)иронијом која само потцртава емотивност и међуљудску топлину, што је очито био циљ, а што јесте највећа вредност овог филма.

Па тако чак и „југоносталгија“ овде није присутна као наметнути идеолошки конструкт, него је – поред улазнице за ка „региону“ усмерене фондове – пре представљена у виду физичких и менталних трагова једног поретка који је јунацима нудио какав-такав смисао њихових живота, уместо садашњости у којој (још) нису успели да нађу сопствени пут.

Наизглед парадоксално, коришћење препознатљивих и етаблираних формалних, иконографских или тематских поступака и образаца помаже овом филму да разгрне сву шуму пројектованих слика и менталних конструката која служи колонијалним господарима пожељном представљању наше врле стварности, и усредсреди се на оно најважније – ликове у њиховој људскости (или, у случају Кокоа, „мајмунскости“). Мајмун, који у једном тренутку носи униформу аустроугарског војника, тако асоцира на империјалне и колонијалне конструкте који и даље најдубље одређују судбину нашег дела света, затим на војника Швејка, али може да има улогу ауторове ироничне саморефлексије на припадност сопственог филма наслеђу такозване прашке школе.

И управо је то најлепше у ауторском приступу Блажевског, способност да иронија и ауторска самосвест буду у служби рецепцијске непосредности и дијалога са заједницом којој се обраћа, а која се не своди само на припаднике европских филмско-фестивалских елита, него бар у некој мери и овдашњем, свебалканском, напаћеном и (само)слуђеном народу, будећи на један вишеструко посредован начин, веру у снагу тог народа. Снагу која се, надајмо се, неће и надаље потврђивати само у пуком самоодржању, него и у стваралачкој изградњи, која би од нашег дивног Брега, бисера Евроазије - и у овом филму на свој начин прослављеног - поново створила место вредно пуног и поносног живљења.

А до тада, као и у овом филму, може се исказати нешто и помало застарелим и наметнутим језицима, из једне скромне, многих претензија лишене перспективе, уз услов да - опет као у овом филму - она никада не пређе границу доброг укуса и људског достојанства.  Најзад, сви смо ми само сироти људи, и све то нам је остало нису залудна маштања, него могућност да се помажемо, да се нађемо једни другима, а то је нешто што нам нико не може одузети.


понедељак, 12. новембар 2018.

САН СМЕШНОГ ЧОВЕКА (Андреј Пиповић, 2018)


Владимир Коларић

На храбром путу

 


„Сан смешног човека“ је изузетно значајна параболичка приповетка Достојевског, која помаже осветљавању његових најважнијих дела попут „Записа из подземља“, „Идиота“ или „Карамазових“. Она представља концентрацију његових најважнијих религијских и-или парарелигијских идеја и чини разумљивим оптужбе из неких православних кругова на његов рачун за „ружичасто хришћанство“, односно хилијастичко уверење у могућност стварања раја на земљи, али представља и типолошки сажетак значајних одлика његове поетике, уз неизбежне мотиве неурастеничности-јуродивости или „дечије сузе“.

За постављање ове приповетке на сцену, у виду монодраме, потребно је много одважности, ако не већ глупости, јер је у питању пре идеоморфна него наративна или драмска структура, која добија целовитост тек у укрштању са другим делима великог писца или културног контекста који га је формирао. Тим више што се Андреј Пиповић, у својој интерпретацији, одличио за „огољену“ сценско-драматуршку интерпретацију која не укључује интепролације  из других текстова, суочавајући се са текстом „један на један“. Интерполације, односно укрштања са другим текстовима, као и више свести о артифицијелним и метатектовним (пародијским) особинама текста Достојевског можда не би сметале овом сценском тексту, али у овом извођењу, у галерији „Полет“ улогу интерполација и међутекстуалног дијалога замењује самосвесно третиран контекст рођендана Достојевског а још више Дана примирја у Првом светском рату (11. новембар), који жудњу за светом који није кланица чини по себи разумљивом.

Андреј Пиповић је млад глумац данас ретке говорне културе, коме остаје да још више ради на свом гласу, не толико у техничком смислу, колико у поверењу у његову способност да „носи“ извођење, односно буде основни енергетски проводник његове иначе упечатљиве игре. Ради се о образованом глумцу који разуме текст који интерпретира, а у извођење уноси и данас опет тако редак жар и уверење, са дирљивим спојем изразите култивисаности, самодисциплине и дечије наивности, на граници данас презреног патоса.

Ова представа, његова дипломска (под менторством Мирјане Карановић), може да буде не само појединачни сценски догађај свакако вредан гледања, него и медијум усавршавања овог глумца, одличан мотив за борбу са самим собом, самопревладавање, јачање поверења у своје знатне способности, одбацивање свих уза и самозапрека у правцу потпуног стваралачког самоослобађања, смелост френвенцијски и интензитетски равноправног општења са највећим духовима који су прошли кроз овај свет, независно од просторних и временских граница. Јер ко је на том храбром путу бољи сарадник у овоме од Достојевског и свог оног културног багажа који са собом носи, а који је овај глумац, као не тако много српских уметника, свакако у стању да разуме, осети и да га спроведе у дело.

 
 

четвртак, 01. новембар 2018.

Владимир Коларић: Драме на интернету

Три моје драме доступне на интернету, на најбољим сајтовима:

Смрт у Паризу

Антибарбарус: http://ratkoviceve.bijelopolje.co.me/index.php/arhiva/arhiva-antibarbarus/558-vladimir-kolaric-smrt-u-parizu



Хиполит

Хипербореја: https://hiperboreja.blogspot.com/2016/10/hipolit-drama-vladimir-kolaric.html

Екерман: http://eckermann.org.rs/article/hipolit/



Тадеуш Ружевич и Френсис Бејкон на зубарској столици

Екерман: http://eckermann.org.rs/article/tadeus-ruzevic-frensis-bejkon-na-zubarskoj-stolici/

среда, 19. септембар 2018.

МИЛАН Р. СИМИЋ: Дневник читаоца 2


Владимир Коларић

ЧИТАЊЕ УМЕТНОСТИ






Милан Р. Симић је писац који као да је осуђен да се до публике пробија кроз уске канале, не само својим обитавањем у „провинцији“ и личној неконвенционалности и неуклопивости у уобичајене системе контроле у нашој литерарној и културној сцени, него и по томе што је најприсутнији у „маргиналним“ жанровима, какви су афоризам и критика-есејистика. Али ти уски канали у његовом случају функционишу као процепи у (само)задатим и наизглед непробојним механизмима конформирања и контроле, који омогућавају да се његова изузетна стваралачка енергија пробије још већом јачином.
„Дневник читаоца 2“ (Агора, 2017) представља зборник приказа и есеја посвећених углавном савременој српској књижевности. Како сам наслов сугерише, ради се о текстовима редовног и посвећеног читаоца који књиге процењује из личне перспективе, а себе ставља управо у скромну позицију читаоца, који није ту да пресуђује него да дели и упућује, позива на читање и активан однос са прочитаним. Из такве позиције проистиче и Симићево декларативно опредељење да пише само „позитивне“ критике, односно само од оним књигама које га надахњују на одзив.
И он заиста пише надахнуто, лепо, енергично, истовремено скроман и потпуно раван или супериоран у односу на оне о којима пише, тако да вам просто ослади савремену српску књижевност. Али не само то, он у њој открива многе теже уочљиве стране, чак континуитете, који вас терају да јој се посветите много помније него што бисте то по навици чинили, посвећујући пажњу већином класицима и иностраним писцима.
Тако и његова наклоност такозваним постмодерним ауторима није само генерацијско питање нити априорно теоријско-идеолошко опредељење, него начин да говори о најскривенијем у уметности, позив на трагање за начинима достојног одговарања на изазове времена и литературом као простором духа.
Најбоље есејистичке књиге су оне које су и саме изванредна литература, које се читају као што се чита уметност. А ово је једна од њих.

среда, 22. август 2018.

Владимир Коларић: Приче о хајдуцима

Приче о хајдуцима из моје за сада необјављене збирке "Тајна пурпурних зора".


Владимир Коларић

Vladimir Kolarić



HAJDUK VELJKO SREĆE SMRT


I Hajduk Veljko srete smrt.
«Kleči preda mnom», naredi mu smrt.
«Znam te. Ti si đavo. Ukloni se, rogati», Hajduk Veljko zamahnu sabljom.
«Ja nisam đavo, ja sam smrt», odgovori mu smrt.
«I nudiš mi sva blaga sveta?» smejao joj se Hajduk Veljko u brk, držeći je sabljom na odstojanju.
«Ja ništa ne nudim. Ja samo vodim.»
Smrt je kružila oko Hajduk Veljka.
«A ako neću da pođem?»
«Nateraću te», mirno je odgovorila smrt.
Hajduk Veljko je izvadio amajliju koju je dobio od paše Aslagića, kad je paši oprostio život.
Smrt se samo osmehivala.
Hajduk Veljko izvadi vodu adžijazmu, koju pop Gruja donese iz Jerusalima.
Smrt se ne pomeri.
«E, pa Bože pomozi», reče Hajduk Veljko i zamahnu sabljom.
Smrt se dobro branila.
Na kraju je klečala pred Hajduk Veljkom.
«Bila si dostojan protivnik. Poštedeću te», reče joj.
«Ne možeš me poštedeti. Ne možeš me ni ubiti. Ja sam smrt.»
«Pobeđena si.»
Smrt tužno podiže glavu. Zagleda se Hajduku u oči.
«Otpratiću te.»
I Hajduk Veljko se, zajedno sa smrću, vinu u večnost.





ŽENIDBA STOJANA JANKOVIĆA

Gledala je njegovo telo u blatu, kako sija, među kostima.
«Oči su ti kao izvori», rekao joj je, još slabim glasom, «Reci mi svoje ime, devojko.»
Hajkuna mu ne odgovori, vrati se u belu kulu. Gledala je Mustaj-begove vojske kako pljačkaju po selima, opijaju se.
Spor crni dim dizao se ka nebu. A dole blato.
Hajkuna zaplaka, upita sluškinju za kaurina u tamnici.
«To je Stojan Janković, opasan hajduk, zubima kolje.»
Vrati se Hajkuna u tamnicu i on joj se osmehnu.
Ona mu reče ime.
«Sad, kad si mi dala ime, Hajkuna devojko, hoćeš li mi dati i svoju ljubav?»
Hajkuna se vrati u belu kulu. Preplaka noć. Ujutru joj rekoše da će danas Stojanu odrubiti glavu.
«To je milost», objasni joj sluškinja, «Samo junacima odrubljuju glave. Ostali idu na kolac.»
«Zar moj brat Mustaj-beg zna za milost?» reče Hajkuna i zaćuta.
Sluškinja je pogleda podozrivo i prenese njene reči Mustaj-begu.
«Žena govorila ili prdela, isto je», reče Mustaj i nastavi sa pripremama za pogubljenje.
Hajkuna je čula begove reči. Prećuta, a onda ode u tamnicu.
«Oslobodiću te», reče mu.
«Ako me voliš, već sam slobodan», reče Stojan Janković, sam među kostima.
«Ne mogu te osloboditi od okova, ali mogu od ovog mračnog sveta.»
«Zar to isto ne priprema i tvoj brat, Hajkuno devojko?» osmehnu joj se Stojan Janković iz mraka.
«Zar je isto koja te ruka ubija? Zar sam isto ja koja te volim, i moj brat Mustaj-beg, bludnik i ubica?»
I Stojan Janković pruži ruku.
Kad su došli da ga pogube, nađoše ga otrovanog.
Mustaj-beg uđe u sestrine odaje.
«Od sad mi ne smeš na oči», reče sestri.
Hajkuna se nasmeja. Hajkuna skoči, sa bele kule.



GLAVA MALAGINA

Vide Daničić ubi Mal-agu, ali ne stiže da mu skine glavu, Turci su nadirali.
Hajduci dočekaše Vida, nosaše ga na rukama.
Tada Mijat harambaša zatraži Malaginu glavu.
«Ubij se, Vide Daničiću, operi svoju sramotu. Kako da ti verujemo da si ubio Malagu, kad nam ni glavu nisi doneo?»
Vide pokaza Malagin pojas, optočen zlatom. Harambaša odmahnu rukom.
«Sve su to devojačke priče, Vide Daničiću. Kažem ti: ubij se, speri sramotu, ili nisi više hajduk.»
Hajduci se odmakoše od Vida. Vide uze pušku i kuburu. Siđe u Lijevno.
Turci su ga videli još iz daleka. Senka se crnela na prašini.
«Pogledaj, ima pojas Mal-agin!» viknu jedan i skoči.
Vide ga ubi iz kubure. Puškom obori stražara sa kule, na ostale jurnu sabljom i handžarom.
«Eno Vida u Lijevnu», preneše glasnici harambaši, «Bori se kao gladan vuk.»
«Kako izazva Turke?» pitao je harambaša, pred okupljenim hajducima.
«Prepoznaše pojas Malagin.»
«Valja pomoći Vidu», odluči Mijat harambaša, i hajduci krenuše na Lijevno.
Vide ih dočeka na nogama, u borbi, sav krvav.
«Glave su moje, harambašo. Dirni ma koju i tvojom ću se ukrasiti.»
«Bori se, Vide, ne pričaj. Ima još glava na ramenima», doviknuo mu je Mijat i stao seći Turke.
Uzeše hajduci Lijevno, Vide poskida glave Turcima. Potrpa ih u vreću, pa tek onda leže na nosila, da ga vrate u planinu, i vidaju.
Nosili su Vida, a za njim glave. Puna kola turskih glava.

Jedino Mijat, umesto glava, nosaše Hajkunu, sestru Malaginu.


SENJANIN TADIJA

«Sve je ništa», reče Hasan-aga Kuna i leže na divan. Prinese nargilu, zagrli milosnice.
Mujaga uđe i pokloni se.
«Šta je, rekao sam da mi ne izlaziš na oči», zareža Hasan-aga Kuna.
«Vojnicima je tesno u gradu, čestiti aga. U Senju se osilili, a mi se ovde razvlačimo kao žene, kažu», nastavi mirno Mujaga.
«A ti, Mujaga, šta ti kažeš? Ne boj se», reče aga, preko nargile.
«Dosadili su mi hrana i žene, čestiti ago. Rođen sam za sablju, a ne za ženske skute.»
«A, lepog dana. Vide li ti to, Mujaga?» Hasan-aga je gledao trešnje kako cvatu.
«Lepota ubija snagu, čestiti aga.»
«U redu. Idemo onda da lovimo te tvoje Senjane, Mujaga.»
Mujaga poskoči, Hasan-aga ga otpusti, poljubi milosnicu.
«A, možda ti se više i ne vratim, Husnija.»
Husnija ništa ne reče, povuče i ona malo mirisnog duvana, iz nargile.
Senjani krenuše u susret Turcima.
«Ljudi se boje. Hasan-aga Kuna je krvolok i ako izgubi, neće im poštedeti ni decu», govorio je Komnen Barjaktar Tadiji.
«Onda neka ne izgube», odbrusi Senjanin Tadija.
«Pričaju da su Turci dovukli pojačanje iz Bosne. Naši ne znaju na šta će naići.»
Senjanin Tadija odra ovna i odra jarca. Pusti ih kroz granje. Jarac je vikao na sav glas, ovan ćutao.
«Ko ne može kao ovan, nek se vrati ženi pod skute», reče hajducima Tadija.
Hajduci se vratiše ženama pod skute. Ostadoše samo Tadija, Komnen Barjaktar i Kotarac Jovan.
«Jači smo bez pleve», reče Tadija i njih trojica krenuše u šumu, da čekaju Kunu.
Sve je već bilo gotovo. Tadija se nadnese nad ranjenog Kunu.
«Šta uradismo, Senjanine?» krkljao je Hasan-aga, «Po ovako lepom danu.»
«Živi, Hasan-aga», reče Tadija i vrati sablju u korice.
«Nemoj. Kud ću bez mojih sokolova. Daj, uzmi mi glavu, ko junaku. Budi čovek, Senjanine.»
«Junak si, Kuno. Učiniću kako kažeš.»
Sečivo bljesnu na suncu.
«Sve je ništa», reče Hasan-aga Kuna. Glava polete.
Tadija podiže Komnen Barjaktara, stavi ga na konja. Podiže i Kotarac Jovana.
Uzjaha, natrag, u Senj.

SMRT ILIJE SMILJANIĆA

Umirao je Ilija Smiljanić, u visokoj travi. Sunce ga je obasjavalo, ptice su pevale.
Tad trava zašušta i pojavi se vila. Stade nad Iliju, osmehnu mu se.
Uzela je malo krvi sa njegovih rana, kapnula ih na zemlju. Iz zemlje izraste ruža.
«Vidiš», reče mu vila, tiho, kao da pevuši.
Ilija je uze za ruku.
«Hvala ti. Voleo bih da je smrt tako lepa», reče joj.
«Nema smrti za junake», prošapta vila, poljubi ga u šaku.
Ilija izdahnu, vila ubra ružu i produži, kroz travu, prema tek procvaloj šumi.
Iz daljine, i dalje su dopirali sve slabiji zvuci bitke.


SMRT STOJANA JANKOVIĆA

I ponovo umre Stojan Janković.
Krenu Stojan u Livno, da otme sestru Atlagića, da ubije krvnike Bajagić Aliju i Bojčić Delaliju.
Povede Tintor barjaktara i trideset momaka, boljeg od boljega.
«Nema lepše od sestre Atlagića. Kažu da zbog nje vredi umreti. Pa da proverimo, Tintor barjaktare, šta kažeš?» zvonko je govorio Stojan, jašući.
Pre polaska, vila posestrima reče Stojanu:
«Ako poljubiš sestru Atlagića, ubiću te.»
«Mene ne ubiše ni Turci ni vampiri, pa nećeš ni ti», odgovori joj Stojan i uzjaha.
Pred Livnom stadoše da se odmore. Iz cevi Stojanove puške izpuza zmija, uplete se konju u grivu.
Tintor poseče zmiju, krv zali ždrepca.
«Šta uradi, Tintore?»
«Ubih gada, Stojane, što žderpca htede da ti udavi. S kim bi onda oteo sestru Atlagića, je li, hajduče?»
Stojan Janković pade na kolena, stade ljubiti zmijsku krv. Hajduci su ga gledali u čudu.
«To nije zmija, Tintore. To je moja vila posestrima.»
Zamukoše. Sedoše na konje, krenuše na Livno.
«Da se vratimo, Stojane?» usudi se Tintor barjaktar.
«Junaci umiru kako oni hoće,  a ne kako im je suđeno.»
I upadoše hajduci u Livno. I pogibe Stojan Janković, pred očima sestre Atlagića.
Bajagić Alija stade i popiša se na telo. Bojčić Delalija mu odseče uši.
Sestra Atlagića se vrati u kulu. Jedan od njih dvojice, njen je budući muž.


POVRATAK STOJANA JANKOVIĆA

I uzjahaše Stojan Janković i Ilija Smiljanić, poleteše, za Stambol.
«Pljačkaćemo sultanove dvore», rekoše.
Izljubiše se sa ženama, Jelom i Jelicom, krenuše.
«Stojan i Ilija su napustili Kotare», javiše Sinan-paši, i Sinan-paša se zamisli.
Nikako mu nije uspevalo da ubije Stojana Jankovića i Iliju Smiljanića.
«Upašćemo u Kotare. Oteti im žene. Namamiti ih.»
Složiše se Turci. Upadoše u Kotare, odvedoše Jelu i Jelicu.
Hajduci su opljačkali Stambol, vratili se. Prošle su godine.
«Odvedoše Jelu i Jelicu», reče im Stojanova majka.
«Kuda?»
«U pašine dvore.»
Stojan i Ilija opasaše sablje i kubure. Krenuli su na pašine dvore.
«Čekaju nas, Stojane. Pobiće nas», reče Ilija Smiljanić, kad su već odmakli.
«Junaci ginu samo jednom. Ako se bojiš, a ti se vrati», odgovori Stojan Janković, gledajući u daljinu.
Ilija ostade. Upadoše u dvore. Turci ih pobiše.
Jela i Jelica, već su nosile Sinan-pašinu decu.