уторак, 30. март 2021.

Приказ и одломак из романа АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА на Вавилонској библиотеци

 На страници Вавилонска библитека, која врло посвећено прати књижевно стваралаштво у земљама бивше Југославије, објављено је прво поглавље мог необјављеног романа Авантуре победника и одличан приказ који је написала Катарина Сарић:


Roman Vladimira Kolarića koji danas premijerno predstavljamo u rubrici "Promocija knjige", počiva na okvirnim granicama biseksualnosti, čije potencijalno tumačenje čitam u ženskom ključu Nadežde Čačinovič, s ključnim terminom "anhedonije" koja doslovno znači strah od užitka. Obično i ne vrlo često, termin se upotrebljava u užem kliničkom smislu u vezi sa poteškoćama sa orgazmom, a ponegdje na novi, pomodan način, kao varijanta tzv. Stendhala bolesti od koje oboljevaju turisti kad su previše i prebrzo (sa snažnom koncentracijom na jednom prostoru) izloženi ljepotama. Anhedonija je malaksalost, vrtoglavica na ivici života za koji u trenutku vidimo da se može odvijati na previše poželjan i požudan način. Kod autora, Vladimira Kolarića, ona počinje već uvodnom slikom rađanja koja je krajnje naturalistički prikazana, kao da se odvija sa trake dokumentarnog filma. Čin rađanja a kasnije i otkrivanja tjelesnosti sa svim užicima koje ona nosi u tim prvim danima u ravni je sa orgazmom koji u romanu ima višeslojnu semantiku, kako tjelesnog, tako i duhovnog pražnjenja, katarzičkog pročišćavanja. Arhetipska matrica majke, kao prva svjesna slika junaka romana, postaje obrazac koji će se kasnije primjenjivati na sve ženske likove a u njenoj osnovi će se naizmjenično smjenjivati slike žene R. Dž. Kalvervela iz studije "Porneopatologija" u kojoj autor iznosi očigledno kontradiktornu tezu o ,,čednosti kao najljepšem ukrasu koji žena posjeduje”, a o čemu ,,istinski svjedoči bijeda histerije i drugih nervnih poremećaja koji obuzimaju mlade i starije djevice u svakoj porodici, stvarajući tako golemog neprijatelja porodičnoj sreći, sa jedne, a nezasitu bludnicu raširenih nogu jednog H. Milera sa druge strane.
Motiv "ženskosti" takođe se semantički usložnjava, mutirajući u muškost u više navrata, ili pak obrnuto što roman čini biseksualnim ali na jednoj, lucidnoj, halucinogenoj ravni i to po principu anime i animusa kojeg svi u sebi imamo kako kaže Jung, samo većina, iz straha od užitka, mračnih tajni utrobe, nutrine; straha od konvencionalno ustanovljene kazne - provede život u heteroseksualnosti, heterokategoričnosti, isključivosti svih tipova. Ne i Vladimirov junak, avanturista, odlučan da kroz svijet igre a igra jeste simbol svijeta po Finku, sazna i dokuči sve raspoložive mogućnosti koje mu se nude, počev od otkrića sopstvene tjelesnosti, samodopadljive protegnutosti "sebe u sebi", prije izlaska u spoljašnji svijet u kojem ga tek očekuju avanture. Zakoračivši duboko u svoje sopstvo, bez straha (gnoti sauton - spoznaj sebe, bio je prvi zadatak upisan na pročelju Delfskog hrama) on je već načinio prvi pobjednički korak. Ipak, igra nije tek neozbiljan činilac u romanu, kao što to nije ni u životu, iznad nje uvijek lebdi oreol smrti ili, kako je to maestralno zapazio Andrić u Znakovima pored puta: u svakoj igri, kao i u svakoj umjetnosti uostalom, čovjek gubi sebe, postaje žrtva igre koju je sam stvorio. Pa nisu slučajno mitste antičke slike Erosa i Tanatosa bile u pojavnoj sprezi a ta erotičko-tanatoička dimenzija, prate romanesknu stvarnost već od prološke granice i matrice majke iz čije raskrečene utrobe dječak posmatra izlazak djevojčice, sestre koje nedugo zatim umire. Da li je to umrla njegova anima (ženska strana u njemu) ili je umro on sam, saznaćemo u nastavcima. (Iz prikaza Katarine Sarić, Vavilonska biblioteka)
AВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА (роман)
ДЕЧАШТВО И МЛАДОСТ ПОБЕДНИКА – ПРВЕ ПОБЕДЕ
Већ са пет година, схватио сам колико је свет диван.
Тада, у пола два поподне, једног пролећног дана, први пут ми се показао у виду раширених женских ногу. Ноге, голе, беле и избријане, обликоване у латинично слово В, знак победе. А у средини те победе налазила се црна рупа, сочна и мирисна бразда, пут…
Била је то пичка моје мајке. Рађала је девојчицу. Отац ме је довео да порођај гледамо кроз стаклену преграду, као на биоскопском платну. Мислио сам да мајка умире и било ми је досадно. Отац је рекао да се смирим, да ће се све брзо завршити и да ћемо бити слободни. Кроз стакло није допирао ниједан једини звук. Мајка се грчила, као кишна глиста кад је пробадам иглом, у дворишту. Насмејао сам се. Тражио сам кокице, кад смо већ у биоскопу, као да гледамо неми филм у Кинотеци, у коју ме је отац понекад водио. А он је сад ћутао.
Девојчица је сутрадан умрла. Знао сам да је болесна, чим сам је угледао, ослобођену, у рукама бабица. Била је крвава, неки велики црв вирио јој је из стомака и између ногу није имала ништа. Била је наказа, помислио сам, а наказе умиру. Правда.
После тога, сећам се тишине. Мајка ми никад није опростила што сам једини преживео. Неће ми то никад опростити, и нико. Не знам зашто је то тако. Никад ни у чему нисам погрешио.
Отац је ускоро отишао. Најпре авионом, негде далеко, а онда је и умро, у Северној Африци, у Тангеру. Сећам се само да је био леп. Да сам на њега. Његова слика и прилика, говорила ми је мајка.
Не волим сећања. Пишем само оно што живи у мени. Ово долази случајно. Мора се од некуд почети. А почиње се од слика. Речи долазе после или никад, свеједно.
Прво сећање. Шишање код фризера. Прецизно и тихо, ритмично. Жмурим. Маказе пријатно хладе теме. Осећам трнце по целом телу. Убеђен сам да ћу устати промењен, да ћу имати други лик. Да је ово што струји кроз мене – промена. Разочаран сам кад видим свој лик у огледалу, исти онај, поново. Мајка не разуме зашто плачем. Мислио сам да су маказе моћније, да метал обликује, да људи могу да буду нешто друго, да се све мења. Фризерски салон мирише на лаванду. Имам три године, и већ сам другачији од осталих.
Памћење је превара, детињство нам ништа не говори. Бити дете значи бити разочаран. Све остало долази после.
Мене су чекале само победе. Знао сам то, још тада. Једва сам чекао да одрастем. Ево ме.
Све је почело оног дана када сам открио да имам тело. Да нисам безоблична прозирна маса, облак и покрет, струја и бљесак, шум. Да нисам бесмртан. Да ме други виде и препознају, да је око мене свет и да сам ја у њему. Да имам име, једино могуће.
Ово више није сећање. Ово сам ја.
Плафон изнад мене трепери, рађа се из белила и таме, честице светлости круже, играју се, то су коњи, бели и сјајни, као око.
Не. То су једнорози. Видим једног како ме гледа, прилази ми, нешто ми говори, без звука, као ветар. Јер, знао сам, тако говоре једнорози.
- Зар ти ниси мртав? – питам га.
- Ти си.
- Ја, шта?
- Ушао си у брод, а ја нисам. Сад си мртав. Хоћеш да се играмо?
Падам. У понор. Отварам очи. Дрхтим. Хладно је, а већ је пролеће.
Устајем. То је замор, упала мишића. Откуд то мени? Зар нисам тек убран, питам се. Зар се црв већ испилио?
Пљувачка се скорила на бради и на уснама. Светлост ме привлачи прозору. Гледам у небо. Гледам у јабланове. У базен.
Мушкарац ког сам угледао био је го, преплануо, окренут леђима, до бокова у води. Црнокос, чврстих гузова, без маља. Са златним ланчићем око врата и тетоважом у облику змаја, на десном рамену. Све сам то видео, одавде, са прозора.
Жена је била плава, крупна, јаких костију, чврста и глатка, пожудна. Мушкарца је опкорачила око бокова, лактовима наслоњена на ивицу базена, поплочаног плавим.
Тај мушкарац је био наш шофер. Жена – моја мајка. Раширених ногу, увијајући се, као да га рађа, њега, страшног, великог, увек насмејаног и намирисаног, са ментол жваком у устима, снажним вилицама животиње, навиком да се чеше иза увета, увек на истом месту.
Значи, тај шофер, он је мој брат. Рађа га, као што је некада рађала и мене.
Изашао је из базена, једним покретом изронио, као делфин. Зграбио је пешкир, брисао се, окренут према мени грудима. Између ногу имао је животињу, смеђу и ружичасту, до пола бутина.
Био је смешан.
Мајка је заронила, опуштена, и нестала. Ја сам и даље гледао у њега, и у животињу. Мајка је изронила, уз пљусак. Поново је била ту.
У купатилу, скинуо сам све са себе. Гледао сам се у огледалу, великом, до пода. Као да се гледам први пут.
То сам ја.
Шта сад?
То сам ја, ово што видим у огледалу и ништа друго.
И шта сад да урадим са тим?
Са тим што се мрда у мени, плави ме.
Сви смо ми луди, кажем у себи.
Зашто ми се то дешава?
То што трепери у мени, мења ме. Да.
Одлазим...
Мој курац је гладак, са кожицом повученом скроз уназад, главићем јарко црвеним, као не сасвим дозрела јагода, правилно развијен, при ерекцији незнатно закривљен у леву страну. Јаја су усклађена са величином и обликом курца, обла и симетрична, са тек нешто ниже спуштеним десним тестисом. Длаке су густе, не претерано дугачке, правилно распоређене.
Уопште, симетричност тела једна је од највећих тајни мог успеха. Рекли су ми то, не једанпут.
Без младежа, флека, било чега. Кажу ми да је то ретко. Видео сам неке такве пичке, чисте као анђеоске. За мушкарце не знам.
Сперма ми има благо слаткаст укус. Мирис курца у ерекцији нека је мешавина тоза од кафе, цимета и чоколаде.
Понекад га мажем кремама и уљима. То је мој тајни рецепт. Однећу га са собом у гроб. Чува глаткост и арому. Афродизијаке не користим, никакву хемију, никада. Користим само та уља, понекад неки чај. Бринем о курцу и он ми то враћа. У оно што волите, морате улагати.
Нисам писац, жао ми је што не могу боље да га опишем. Заслужује то. Овај писац, дебели, што ме стално прати (причаћу вам о њему), умео би. Пише роман о мени. Можда у три тома, каже да мој живот нуди много материјала. Мрзим дебеле књиге. Али свеједно, ова његова ће, ако је буде, изаћи тек после моје смрти, обавезао сам га на то. Отуда ово. Никад нисам рачунао на смрт. Ни кад је истина у питању, ни љубав. Можда ћу живети вечно. Ко то може да зна? Треба само изаћи из окова природне нужности, тако се то ваљда каже. Звучи лако. Пробајте.
А ко сте ви? Да ли сте икада пробали, икада, ишта? Пробати значи умрети. Узети и отићи. Ви сте можда верни. Али ко сте ви уствари? За сада, само сте лудило у мојој глави. Сутра, ко зна.
Можда само ја и постојим на свету. Можда ни свет уствари не постоји, него само ја. Ако сам сам, онда значи да сам потпуно луд, јер тога нисам свестан.
Како би то било добро… Да сам сам на свету, а да сте сви ви само утваре, и то моје утваре, које сам сам створио, сасвим несвесно и без намере. И које ће нестати заједно са ном, мада без моје воље и знања.
За сад, нека иде овако како је. Мада, понекад ми се чини да смо већи него што би смели да будемо. Да сви обухватамо све. Да је свет чуднији од нашег лудог мозга. Од игре мрава. Већи од свих ствари заједно, на гомили.
Знатно касније, схватио сам колико сам леп. Лепота настаје поређењем. Колико сам у ствари лепши од свих тих жена. Не знам чему толико устручавање.
O autoru:
Владимир Коларић, прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, преводилац, дипломирао драматургију и докторирао на Факултету драмских уметности у Београду. Објавио збирке приповедака "Луталице" (СКЦ Крагујевац, 2006), "Рат љубави и друге приче" (Филип Вишњић, 2007), "Тајна пурпурних зора" (Еверест медиа, 2020) и теоријске књиге "Хришћанство и филм" (2017) и "Cultural Policy of Yugoslav Self-Management" (2018). Објављује прозне и драмске текстове, преводе прозе, есејистике и поезије и научне радове из области филма, књижевности, културе и медија. Истраживач у Заводу за проучавање културног развитка и доцент на Високој школи за комуникације. Редовни сарадник Драмског програма и Трећег програма Радио Београда. Члан Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије.

https://www.facebook.com/621692624594329/posts/3831893993574160/




понедељак, 01. март 2021.

Илија Бакић о књизи Тајна пурпурних зора

 Илија Бакић

ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА Владимира Коларића - (Не)поверење у Човека


Књигу „Тајна пурпурних зора“ Владимира Коларића (1975), у прошлогодишњем издању куће „Еверест медиа“, чини 60-так кратких прича-цртица које се крећу по „територијама“ познатим из српских народних песама и легенди односно хришћанских апокрифа и Индоевропског митолошког забрана.
с
Фото: Тајна пурпурних зора, насловна промо

Ипак, ове одреднице су само номиналне јер у причама није на делу ни историјска фактографија ни њена знана фантазијска надоградња, односно настављање исте (мање или више следствено В. И. Проповим теоријама). Ови се антрополошко-архетипски слојеви подразумевају као део културног фундуса читаоца и аутор „рачуна“ на њихово постојање јер је намеран да од тих темеља започне своју уникатну литерарну авантуру! Коларић све поменуте традиције третира као једно духовно тело; тај културолошки „објекат“ има одлике космолошког Сингуларитета у коме се, јер је ван-времен и над-времен, симултано стичу сви постојећи/могући елементи творећи ентитет који има засебан живот. Отуда у причама не само да се преплићу разнородне културолошке иконографије већ се и обрасци народних песама и легенди мењају и допуњују према искуствима и логици постојећих миленијума људске цивилизацијске самосвести окружене божанским (надчовечанским) силама. Стога најчешћи јунаци прича, који припадају српском средњевековном периоду (пре пада под Турке односно током њихове владавине-окупација) и носе знана имена (Краљевића Марка, Хајдука Вељка, Сењанин Јанка, Вожда Карађорђа, Светог Саве...), нису одиста они из десетераца нити из историјских докумената већ су специфична, Коларићевом руком саздана бића која се само делимично понашају и поступају као њихови темељни обрасци. А разлика између очекиваног понашања и оног описаног у причама јесте најпре у одступању од матрице, јер је њихов основни делатни принцип трагедијски и нимало херојски, уз повремено превладавање чисте радости лудизама и неодговорности за сопствено постојање. Слично се дешава и у причама у којима су актери  сасвим обичне јединке (Босиљка, Радан, Иво...); ни њихова поступања не подлежу само идиличним обрасцима части, поштења и људскости, већ су неретко (пречесто) потчињена поривима злобе, љубоморе, прељубе, зависти и подлости. Ни у групи људи нису бољи већ су спремни на дволичност, издају и убиство, из користољубља или из пуке обести. Коларић одбија да подржава матрице и није вољан да маскама племенитости и доброте скрива ружно и зло; таквим поступањем дарује животност причама иако оне израстају из темеља чију задату етичку ваљаност он ставља под сумњу.

Но, ово одбацивање никако не значи да је све иза маски ружно и недостојно; у низу епизода пламте љубав, саможртвовање, стид, понос и друге емоције које јединку чине племенитим, осећајним бићем. Ако је поверење у Човека у неким причама пољуљано, у другим се оно обнавља и буја новом снагом. Писац не бежи ни од позитивних ни од негативних емоција што даје пуну слику људских бића са свим врлинама и манама. Једнако тако се понашају и надприродна бића, од вила и змајева до божанстава, представљајући се (налик античким боговима) као одраз људског понашања – или су, ипак, људи одраз божанског понашања? У том се широком контексту безвремености (која подразумева настанак, трајање и нестанак) ишчитавају и религијска учења и институције иако су они најчешће залог телесне и духовне чистоте.

Сериозно бављење есенцијом емоција и поступцима који су одраз деловања елемената који људску врсту чине јединственом (али не етички савршеном), намеће језичку строгост и прецизност. Писац стога није маниристички китњаст и распричан већ аскетски смеран; употреба архаичних речи доноси племениту патину древности истовремено враћајући и свакодневним речима вулгаризацијом загубљену дубину. Започињући читање знатижељник бива преплављен утиском свечане важности текста да би, по склапању корица, био сигуран да је присуствовао обзнани књиге ванредне вредности.

Дневник, 28.2. 2021.

https://www.dnevnik.rs/kultura/knjiga/tajna-purpurnih-zora-vladimira-kolarica-nepoverene-u-coveka-28-02-2021?fbclid=IwAR1ZOGWlAFwnI0Ns5pLR_vtXANUT1DkBZootnppAUCv8rIQWujUiceZIJew 

петак, 11. децембар 2020.

Oнлајн промоција књиге ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА Владимира Коларића

Онлајн промоција зборке прича ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА Владимира Коларића одржана је 10. децембра 2020. и учествовали су Адријан Сарајлија, Зпран Стефановић и Тајана Потерјахин.


Промоција се може видети на Јутјуб каналу Владимира Коларића:


https://www.youtube.com/watch?v=4zOQms6e7kU&fbclid=IwAR3WOq7YdGEFA_iLhKkD-kuWwaORPZEt4WkgCuzsRuGgb-bLug0eIN0WfSo

четвртак, 03. децембар 2020.

Ивана Милаковић о књизи ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

Сјајна списатељица Ивана Милаковић (Мачји снови) на свом блогу је написала неколико речи о збирци Тајна пурпурних зора:


Ивана Милаковић

Тајна пурпурних зора, Владимир Коларић. Збирка прича. 


Неке јунаке већ знате, мада можда не баш у оваквом издању, а опет, они су то, препознатљиви. Знате и неке приче, било зато што сте их буквално читали негде раније, било зато што сте нешто слично читали раније. Или помало слично. Или сте сањали тако нешто. Тек, биће вам познато.

Све је кратко, сажето, без непотребног детаљисања и развлачења (да не буде забуне, све што стварно треба да буде у причи и јесте у њој).

Ова збирка је излет у лепоте (и не само лепоте) колективног несвесног, као и светског (и нашег) културног наслеђа. Може да се чита у даху, а можете и да правите паузе и да јој се враћате, уз осећај да зарањате у познато које наново откривате.


https://ivanamilakovic.wordpress.com/2020/12/01/procitano-u-novembru-2020-godine-deo-prvi/?fbclid=IwAR2hYZfUVBkNcqW0uk8gqxuCA1epbQa7MGCSK0XcZa_atvihIcZvYIRgqr4 



среда, 25. новембар 2020.

Гордана Влајић о књизи ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

Списатељица Гордана Влајић је написала кратак текст о збирци прича ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

Гордана Влајић
"ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА", КЊИГА КОЈА ОСТАЈЕ ОТВОРЕНА.
На полеђини нове књиге Владимира Коларића, под насловом „Тајна пурпурних зора“, стоји испис о тематици: „Приче према мотивима народних песама и легенди, индоевропске митологије и хришћанских апокрифа. Кратке, усредсређене, интензивне, забављају и надахњују за откривање тајни нашег огромног наслеђа – и себе самих.“
Довољно.
Надаље ме је самосвојност овог дуговечног рукописа учинила саучесницом сваке од 64 кратких прича.
Мало је књига, које истински поучавају, и које при том, искористићу Гетеов позив на делотворност, појачавају нашу делатност непосредно је подстичући.
Са поверењем у посвећеништво читалаца ове књиге, не бих да умањујем сласт откривања „Тајне пурпурних зора“ нити се усуђујем да уперим прст у могуће правце њихових запитаности и спознаја током читања - над: личним и општим, над сопством и људством, над интуитивним и каузалним, над благословеним и анатемисаним, над светлима и светилиштима, над сврисходношћу и несврсисходношћу...
Духовна и материјална нераздвојива запретеност за овоземаљског човека је Гордијев чвор. У покушају да га развеже, греши и подвизава се. Мислим да је то разлог зашто добре књиге попут ове, остају отворене. Подстичу на размишљање: - Да ли се одмичемо или примичемо?

https://www.facebook.com/vladimir.kolaric.16/posts/3588386491228537?notif_id=1606306540065132&notif_t=feedback_reaction_generic&ref=notif



петак, 13. новембар 2020.

Приказ књиге ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА на сајту Право у мету!

 На сајту Право у мету, Давид Наум је написао приказ моје књиге ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА:

TAJNA PURPURNIH ZORA - VLADIMIR KOLARIĆ

I pre izlaska knjige iz štampe, čitalačka publika našeg Magazina je mogla da se upozna sa nekoliko priča iz pomenute zbirke. 64 priče smeštene u knjigu od nešto preko 120 stranica.

Odmah mi se nametnula ideja, odlično štivo “za laku noć”. Tematski veoma raznolike, u širokom rasponu vremena i prostora, a opet sve objedinjene veoma preciznim, i odmerenim rečenicama, gde se ni za jednu reč ne može reći kako je višak. Očigledno je ovde Gospodin Kolarić pokazao svu lepotu i preciznost srpkog književnog jezika. Sa druge strane, svoje dramaturško umeće je maksimalno iskoristio. Pažnju čitaoca  u svakoj priči “kupuje” prvom rečenicom i ne dozvoljava istoj toj pažnji da se umanji sve do kraja teksta. Rekoh, lepota i preciznost srpskog književnog jezika.

Namerno ponovo upotrebljavam ove zadnje reči, jer  spadam u one koje su, ne samo učeni od strogih profesora maternjeg jezika, već su isti   crvenim mastilom podvlačili reči koje su se nazivale provincijalizmi. U današnjim gramatikama takva odrednica  ne postoji (ili smo svi postali provincija, ili smo se svi potpuno opismenili), pa jezički znalci ne treba da se čude što za neku knjigu možemo (pre bih rekao moramo) da kažemo kako je pisana čistim srpskim jezikom, koji više ne možemo niti čuti, niti pročitati u medijima.

Srbi nisu maštali o gremlinima, kao nordijski narodi, jer su i u snovima teško bežali od realnosti, one jučerašnje i one, najverovatnije, sutrašnje, koja ih neminovno čeka, nisu imali vremena u dugozimskim noćima da izmišljaju bajke slične ruskim, niti su molitve Bogu duge kao u istočnih naroda, pa da junaci, i zli i dobri, budu iz panteona svetaca. Zbog svega toga su im i bajke, ako se išta kod srba može nazvati bajkom, životnije. Čak i kada se priča o događaju koji se zbio u bliskoj prošlosti, počinje se veoma često sa: “Legenda kaže”, ne bi li se sačuvala intimnost, to jest obraz onoga koga bi prepoznali u priči.

“Everest media” iz Novog Beograda nas je poštedeo mišljenja recenzenata, ako uopšte i postoje, valjda će svi izdavači shvatiti kako to ni jedan ljubitelj beletristike ne čita i da ta imena više odbijaju, nego što privlače čitaoce (o tome mnogo više, naravno i oštrije) u prikazu sledeće knjige.

Za budućeg čitaoca stoji kratko objašnjenje na poleđini: “Priče prema motivima srpskih narodnih pesama i legendi, indoevropske mitologije i hrišćanskih apokrifa.

Kratke, usresređene, intenzivne, zabavljaju i nadahnjuju za otkrivanje tajni našeg ogromnog nasleđa – i sebe samih.”

Iako nisam sklon citatima, postavio sam ovo kao primer sažetosti i istovremeno veoma odmerenog marketinškog poteza, kako bi  želja onoga ko se pred knjigom dvoumi, prevagnula na stranu koja glasi: Kupi i pročitaj!

Uočavam simboliku u onom broju 64. Toliko je polja na šahovskoj table, najdrevnijoj i najrasprostranjenijoj igri na svetu. Jedinoj misaonoj igri koja spada u sport. I jedinoj igri gde još čovek, sa mogućim kombinacijama u glavi, može da nadmaši i najjači kompjuter. Na budućem čitaocu je da otkrije sve magije Kolarićeve zbirke.

Autor često za početak priče uzima već poznati motiv, bilo da je iz narodne pesme, ili zapisanih priča tokom zadnja dva veka. Istorijske ličnosti dovodi od basnopisačkih, do antičkih dramskih situacija kako bi se došlo do onog što smo davno zaboravili i da postoji, a ime mu je naravoučenije. I baš ta dva pojma, narav i učenost, to jest mudrost, ovde su date u onom najkarakterističnijem obliku za ovaj narod i ovo podneblje. Tako se među koricama (volim taj “đački” naziv za omot) knjige nađe čarolija, od krajnje satiričnog prikaza postupka čuvenog Save Savanovića, do priča ispred kojih se sa punim pravom može staviti predložak Zen. Jer je Kolarić svom dramaturškom umeću, kao retko ko, dao punu slobodu i dobismo ono što poštovaoci lepih reči i misli sa težinom i ne treba da diraju, pogotovo da objašnjavaju. Iz tog razloga, prekidam… A Vi uđite u magiju broja 64 koju nam je ponudio Vladimir Kolarić .

David Naum

https://pravoumetu.com/2020/11/13/tajna-purpurnih-zora-vladimir-kolaric/?fbclid=IwAR1_0oGRz2h5HIZfFiZYdk2_mRuZEv1pFsF36f_1U9GGGuRZVzK0WnJTZvc 

среда, 28. октобар 2020.

Нова књига Владимира Коларића: ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

Владимир Коларић: ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

приче, издавач Еверест медиа, 2020.

Продаја: http://www.everest.rs/2.html



Реч аутора

Збирка Тајна пурпурних зора састоји се из краћих прича према мотивима из српских народних песама и легенди, индоевропске митологије и хришћанских апокрифа.

Настала је у једном даху, без посебног предумишљаја, покренута снажном сликом планинског језера и над њим соколом, призваном читањем песме „Бог ником дужан не остаје“. Касније су се приче низале саме од себе, по неком свом реду који нисам мењао. А које су опет некако водиле потем колективног искуства, од архајских и паганских наноса из индоевропске, општесловенске и општебалканске прошлости ка христијанизацији, уз неизбежне искуства хајдучије, херојског бунта и завета. Уверен сам да су, ипак, а можда и понајвише, сведочиле о мом тадашњем, унутрашњем путу, који у основи никад не престаје.

Ове приче свакако нису пародија и демитологизација, али нису ни свечарске, помпезне, смртно озбиљне. У њима се трага за неким дубоким обрасцима, о тајнама оних пурпурних свитања из наслова, али их отвара и ка популарној култури и вишеслојној читалачкој и интерпретативној динамици.

Културолошки ове приче вероватно имају спој са нашим међуратним ауторима попут Растка, Настасијевића, Црњанског, Божовића, који су трагали за спојем традиције и модерности, који су градили у свом времену и тако да то што раде не буде учмало и досадно, али ослушкијући матерњу мелодију. Поетички, кад су ове приче у питању, сетим се речи Григорија Божовића из предговоружа збирке Под законом, где отприлике каже како он својим причама даје само обрасце и мотиве, које ће други тек разрађивати. А од којих је свака, додао бих, један филм у малом, једна целовитост која позива на развијање, али која је сама језгро и која баш зато садржи енергетски набој који једна разводњенија форма не би истрпела.

Не поредим се са Божовићем и ни са ким од поменутих, само говорим о неким сродностима, контекстима, додирима. Мислим да је Тајне пурпурних зтора тешко поредити са било чим; стоје издвојене, али пружају зраке свему и свакоме.

Књига је издата у едицији препознатљивој по фантастици, јер није први пут да су фантастичари први препознали оно што радим. То говори нешто о снази фантастике да препозна и представи неке од битних тенденција нашег времена, његову унутрашњу срж.

Владимир Коларић

(са сајта Српског књижевног друштва, https://www.skd.rs/vladimir-kolaric-tajna-purpurnih-zora/?fbclid=IwAR3vD869xmpDRTv4E-_YWWlp92RgU4-R2HAz_rN_RqM4xCLhrNX2sQIcL3M )