петак, 17. фебруар 2017.

среда, 15. фебруар 2017.

Светислав Пушоњић: Изван њиховог домашаја


Владимир Коларић

ОВАКВИ КАО ОН

 
Приповетке Светислава Пушоњића из збирке „Изван њиховог домашаја“ (Жагор-Логос, Београд, 2006) су реалистичне, у смислу једног „пресног“ реализма који не избегава незгодна питања свог времена, па и она о чијој легитимности не постоји „званични“, дакле медијски и институционално верификован, друштвени консензус; истовремено једног релативно детаљистичког реализма који се мање ослања на утицај медијског посредовања а више на обрасце језички (идиомски) модернизоване реалистичке приче деветнаестог века; који се не клони жаргона, али избегава ослањање на иконографију и кодове популарне културе.

Извесна тенденциозност и типизираност у овим причама стога није последица списатељске невештине или жанровских конвенција, колико једног отуђења од оног што се сматра савременим светом; рецимо то отворено - од западног света. И то неспорно једног аутентичног отуђења, које тражи свој литерарни и свој културни израз; а које је, волели то или не, један сегмент српске историје и културе, пред којим не бисмо смели да жмуримо, колико год се некима од нас чинио несхватљивим, па можда и опасним.

Ове приповетке и овај реализам стога стварају известан ефекат онеобичавања, „очуђења“ на нашем макар и критички обликованом погледу на савремену друштвену, културну и политичку стварност. По томе се, због другачијег културно-политичког контекста, највише и разликују од својих пандана, који на трагу на пример Валентина Распутина, социјалистичког реализма и сеоске прозе итекако постоје у савременој Русији.

Ипак, та отуђеност није овде само декларативна и програмска, она је и болна. Она је, пре него призивање некаквог „златног доба“ патријархалности, у својим бољим моментима у основи вапај за „живом душом, која се са нечим рве и за нечим трага“, душом коју још није смрвио механизам „овог света“, ма под којом идеологијом се тај свет крио. А ту свакако има нешто од оног бунтовништва и слободарства, које једино и може бити достојно истинског писца.

уторак, 14. фебруар 2017.

ЕГИПЋАНКА Бранимира Ћосића на Радио Бг!


Уторак, 14. 2. 2017.
ПАУКОВА МРЕЖА (Радио Београд 2 – 18.32)
Бранимир Ћосић: ЕГИПЋАНКА (Премијера)

Приповетка „Египћанка” српског међуратног писца Бранимира Ћосића говори о „уклетој” љубави младог Београђанина који у Лозани упознаје загонетну лепотицу египатског порекла. Сложен љубавни однос и загонетни нестанак Египћанке доводе до расцепа у младићевом идентитету. У споју авангардног сензибилитета и мотива хорор књижевности, у драми се испитују теме двојништва, сложености међуполних односа и културно-цивилизацијских веза.

Учествовали су: Лазар Ђукић, Милица Стефановић, Михајло Јовановић, Лазар Јованов и Никола Вишњић (инструменталиста на хенг драму)
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадник: Предраг Стаменковић
Тон-мајстор: Милан Филиповић
Режија: Марија Крстић

Снимак драме у целини на подкасту РТС-а:
http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2629082/.html

понедељак, 13. фебруар 2017.

недеља, 12. фебруар 2017.

BORIS MARIĆ: Uvod u san


Владимир Коларић

ОВО НИЈЕ СВЕ

 

Песме Бориса Марића у збирци „Увод у сан“ (Књижевни клуб Брчко, 2016) су апокалиптичке. Не, у њима нема експлицитне, догматске или доктринарне религиозности, али постоји осећање краја, и перспектива која на свет и човека гледа са њиховог краја, који је већ уписан у њихово, како актуелно тако и историјско, постојање.

Сан овде није метафора ни смрти ни света као симулације-илузије, већ једна унутрашња перспектива, у сталној борби са собом и поунутарњеним светом, поглед унутра и изнутра, поглед не изгубљен у времену и не замрзнут у метафизици, поглед живог односа са светом у који је укључено читаво наше биће, као појединачно биће сваког од нас.

Човек је сахрањен у лешу, а наше слабости, грешности и мучнине су као капсуле смртоносног отрова у нама, који сваког часа могу да експлодирају. Свет нас и као хладни космос, и као технолошка објективизација, и као систематско поље страсти, окива и замало распиње, и то увек нас распиње изнутра. То изнутра, то трвење са светом у нама - то је сан, и то је простор песме.

Али друго лице тог сна, или макар његова друга гримаса, је и жеља за бекством, раскидањем окова природе, силе и страсти, за објављеним смислом пред којим се занеми, у једној људима доступној кенози реалног сагледавања самог себе и, што је најважније, једна нада за оживљавањем и истинским живљењем, о ономе да ко је „попио превише вина“ ни „вода није без укуса“. Јер шта је за нас тај хладни свет, та овосветска сила и та страст, ако смо слободни? Ако смо  се напунили оним што чини да никаква смрт за нас више не постоји.

То је наравно само наслућено у овим песмама, као могућност која се пролама кроз нашу унутрашњу рањеност и празнину, затрованост, обогаљеност и окруженост богаљима, и тежњу нашег срца да „поново постане облак“; у њима свакако има нешто од оне „мудрости којом одишу самртне постеље“, која је достиже слободом као буђењем наше уснулости, охладнелости и угаслости, проговарањем духа језиком нашег „непослуха“ према ужасном стању света и човека које смо прихватили као норму.

Песме су увод у сан само онда ако су наша припрема за „нападе радости“, за онај мир „који не треба сведока“, лудило слутње да ћемо се не само пробудити из мртвих, него да из мртвих можемо будити и друге.

Чак и независно од њихове песничке вредности, песме Бориса Марића имају древне корене. Једне мистериозне традиције гађења према свету, спасења као ослобођења кроз  лични раст све до мере надчовека-свечовека, и самилости која произилази из увиђања нашег заједничког егзистенцијалног положаја и оног духа који повезује све нас као мала божанства; једне традиције чији је једини императив императив мира, традиције једне истинске, пре имплицитне него икад остварене, свечовечанске културе, која у поглед на свет и човека, поред садашњости прошлости и будућности, поред простора и материјалности-телесности, укључује и димензију бесмртности.

Ако би Борис Марић и даље наставио тим путем, постао би свима нама сестра и брат, постао би неко, можда један од ретких, са којим би се заиста могло даље, са којим би се могло разумети тамо где је разумевање једино и могуће. Јер:

„Ово није све

На зачељу свијести

Још увијек постоји свијет

Без да и без не

Можемо пити и јести

Трулим страстима

Гасити своје давне сне

Бити свако у свима

Рјечите усне

За тишину у људима

И опет ноћима слушати глас

Који у нама буди само нас

Врисак, што нас повлачи на дне

Сабласно пусте

Ово није све.“

Зашто да не?