Приче о хајдуцима из моје за сада необјављене збирке "Тајна пурпурних зора".
Владимир Коларић
Vladimir Kolarić
HAJDUK VELJKO
SREĆE SMRT
I Hajduk
Veljko srete smrt.
«Kleči preda
mnom», naredi mu smrt.
«Znam te. Ti
si đavo. Ukloni se, rogati», Hajduk Veljko zamahnu sabljom.
«Ja nisam
đavo, ja sam smrt», odgovori mu smrt.
«I nudiš mi
sva blaga sveta?» smejao joj se Hajduk Veljko u brk, držeći je sabljom na
odstojanju.
«Ja ništa ne
nudim. Ja samo vodim.»
Smrt je
kružila oko Hajduk Veljka.
«A ako neću
da pođem?»
«Nateraću
te», mirno je odgovorila smrt.
Hajduk Veljko
je izvadio amajliju koju je dobio od paše Aslagića, kad je paši oprostio život.
Smrt se samo
osmehivala.
Hajduk Veljko
izvadi vodu adžijazmu, koju pop Gruja donese iz Jerusalima.
Smrt se ne
pomeri.
«E, pa Bože
pomozi», reče Hajduk Veljko i zamahnu sabljom.
Smrt se dobro
branila.
Na kraju je
klečala pred Hajduk Veljkom.
«Bila si
dostojan protivnik. Poštedeću te», reče joj.
«Ne možeš me
poštedeti. Ne možeš me ni ubiti. Ja sam smrt.»
«Pobeđena
si.»
Smrt tužno podiže
glavu. Zagleda se Hajduku u oči.
«Otpratiću
te.»
I Hajduk
Veljko se, zajedno sa smrću, vinu u večnost.
ŽENIDBA
STOJANA JANKOVIĆA
Gledala je
njegovo telo u blatu, kako sija, među kostima.
«Oči su ti
kao izvori», rekao joj je, još slabim glasom, «Reci mi svoje ime, devojko.»
Hajkuna mu ne
odgovori, vrati se u belu kulu. Gledala je Mustaj-begove vojske kako pljačkaju
po selima, opijaju se.
Spor crni dim
dizao se ka nebu. A dole blato.
Hajkuna
zaplaka, upita sluškinju za kaurina u tamnici.
«To je Stojan
Janković, opasan hajduk, zubima kolje.»
Vrati se
Hajkuna u tamnicu i on joj se osmehnu.
Ona mu reče
ime.
«Sad, kad si
mi dala ime, Hajkuna devojko, hoćeš li mi dati i svoju ljubav?»
Hajkuna se
vrati u belu kulu. Preplaka noć. Ujutru joj rekoše da će danas Stojanu odrubiti
glavu.
«To je
milost», objasni joj sluškinja, «Samo junacima odrubljuju glave. Ostali idu na
kolac.»
«Zar moj brat
Mustaj-beg zna za milost?» reče Hajkuna i zaćuta.
Sluškinja je
pogleda podozrivo i prenese njene reči Mustaj-begu.
«Žena
govorila ili prdela, isto je», reče Mustaj i nastavi sa pripremama za
pogubljenje.
Hajkuna je
čula begove reči. Prećuta, a onda ode u tamnicu.
«Oslobodiću
te», reče mu.
«Ako me
voliš, već sam slobodan», reče Stojan Janković, sam među kostima.
«Ne mogu te
osloboditi od okova, ali mogu od ovog mračnog sveta.»
«Zar to isto
ne priprema i tvoj brat, Hajkuno devojko?» osmehnu joj se Stojan Janković iz
mraka.
«Zar je isto
koja te ruka ubija? Zar sam isto ja koja te volim, i moj brat Mustaj-beg,
bludnik i ubica?»
I Stojan
Janković pruži ruku.
Kad su došli
da ga pogube, nađoše ga otrovanog.
Mustaj-beg
uđe u sestrine odaje.
«Od sad mi ne
smeš na oči», reče sestri.
Hajkuna se
nasmeja. Hajkuna skoči, sa bele kule.
GLAVA
MALAGINA
Vide Daničić
ubi Mal-agu, ali ne stiže da mu skine glavu, Turci su nadirali.
Hajduci
dočekaše Vida, nosaše ga na rukama.
Tada Mijat
harambaša zatraži Malaginu glavu.
«Ubij se,
Vide Daničiću, operi svoju sramotu. Kako da ti verujemo da si ubio Malagu, kad
nam ni glavu nisi doneo?»
Vide pokaza
Malagin pojas, optočen zlatom. Harambaša odmahnu rukom.
«Sve su to
devojačke priče, Vide Daničiću. Kažem ti: ubij se, speri sramotu, ili nisi više
hajduk.»
Hajduci se odmakoše
od Vida. Vide uze pušku i kuburu. Siđe u Lijevno.
Turci su ga
videli još iz daleka. Senka se crnela na prašini.
«Pogledaj,
ima pojas Mal-agin!» viknu jedan i skoči.
Vide ga ubi
iz kubure. Puškom obori stražara sa kule, na ostale jurnu sabljom i handžarom.
«Eno Vida u
Lijevnu», preneše glasnici harambaši, «Bori se kao gladan vuk.»
«Kako izazva
Turke?» pitao je harambaša, pred okupljenim hajducima.
«Prepoznaše
pojas Malagin.»
«Valja pomoći
Vidu», odluči Mijat harambaša, i hajduci krenuše na Lijevno.
Vide ih
dočeka na nogama, u borbi, sav krvav.
«Glave su
moje, harambašo. Dirni ma koju i tvojom ću se ukrasiti.»
«Bori se,
Vide, ne pričaj. Ima još glava na ramenima», doviknuo mu je Mijat i stao seći
Turke.
Uzeše hajduci
Lijevno, Vide poskida glave Turcima. Potrpa ih u vreću, pa tek onda leže na
nosila, da ga vrate u planinu, i vidaju.
Nosili su
Vida, a za njim glave. Puna kola turskih glava.
Jedino Mijat,
umesto glava, nosaše Hajkunu, sestru Malaginu.
SENJANIN
TADIJA
«Sve je
ništa», reče Hasan-aga Kuna i leže na divan. Prinese nargilu, zagrli milosnice.
Mujaga uđe i
pokloni se.
«Šta je,
rekao sam da mi ne izlaziš na oči», zareža Hasan-aga Kuna.
«Vojnicima je
tesno u gradu, čestiti aga. U Senju se osilili, a mi se ovde razvlačimo kao žene,
kažu», nastavi mirno Mujaga.
«A ti,
Mujaga, šta ti kažeš? Ne boj se», reče aga, preko nargile.
«Dosadili su
mi hrana i žene, čestiti ago. Rođen sam za sablju, a ne za ženske skute.»
«A, lepog
dana. Vide li ti to, Mujaga?» Hasan-aga je gledao trešnje kako cvatu.
«Lepota ubija
snagu, čestiti aga.»
«U redu.
Idemo onda da lovimo te tvoje Senjane, Mujaga.»
Mujaga
poskoči, Hasan-aga ga otpusti, poljubi milosnicu.
«A, možda ti
se više i ne vratim, Husnija.»
Husnija ništa
ne reče, povuče i ona malo mirisnog duvana, iz nargile.
Senjani
krenuše u susret Turcima.
«Ljudi se
boje. Hasan-aga Kuna je krvolok i ako izgubi, neće im poštedeti ni decu»,
govorio je Komnen Barjaktar Tadiji.
«Onda neka ne
izgube», odbrusi Senjanin Tadija.
«Pričaju da
su Turci dovukli pojačanje iz Bosne. Naši ne znaju na šta će naići.»
Senjanin
Tadija odra ovna i odra jarca. Pusti ih kroz granje. Jarac je vikao na sav
glas, ovan ćutao.
«Ko ne može
kao ovan, nek se vrati ženi pod skute», reče hajducima Tadija.
Hajduci se
vratiše ženama pod skute. Ostadoše samo Tadija, Komnen Barjaktar i Kotarac
Jovan.
«Jači smo bez
pleve», reče Tadija i njih trojica krenuše u šumu, da čekaju Kunu.
Sve je već
bilo gotovo. Tadija se nadnese nad ranjenog Kunu.
«Šta
uradismo, Senjanine?» krkljao je Hasan-aga, «Po ovako lepom danu.»
«Živi,
Hasan-aga», reče Tadija i vrati sablju u korice.
«Nemoj. Kud
ću bez mojih sokolova. Daj, uzmi mi glavu, ko junaku. Budi čovek, Senjanine.»
«Junak si,
Kuno. Učiniću kako kažeš.»
Sečivo
bljesnu na suncu.
«Sve je
ništa», reče Hasan-aga Kuna. Glava polete.
Tadija podiže
Komnen Barjaktara, stavi ga na konja. Podiže i Kotarac Jovana.
Uzjaha,
natrag, u Senj.
SMRT ILIJE
SMILJANIĆA
Umirao je
Ilija Smiljanić, u visokoj travi. Sunce ga je obasjavalo, ptice su pevale.
Tad trava
zašušta i pojavi se vila. Stade nad Iliju, osmehnu mu se.
Uzela je malo
krvi sa njegovih rana, kapnula ih na zemlju. Iz zemlje izraste ruža.
«Vidiš», reče
mu vila, tiho, kao da pevuši.
Ilija je uze
za ruku.
«Hvala ti.
Voleo bih da je smrt tako lepa», reče joj.
«Nema smrti
za junake», prošapta vila, poljubi ga u šaku.
Ilija
izdahnu, vila ubra ružu i produži, kroz travu, prema tek procvaloj šumi.
Iz daljine, i
dalje su dopirali sve slabiji zvuci bitke.
SMRT STOJANA
JANKOVIĆA
I ponovo umre
Stojan Janković.
Krenu Stojan
u Livno, da otme sestru Atlagića, da ubije krvnike Bajagić Aliju i Bojčić
Delaliju.
Povede Tintor
barjaktara i trideset momaka, boljeg od boljega.
«Nema lepše
od sestre Atlagića. Kažu da zbog nje vredi umreti. Pa da proverimo, Tintor
barjaktare, šta kažeš?» zvonko je govorio Stojan, jašući.
Pre polaska,
vila posestrima reče Stojanu:
«Ako poljubiš
sestru Atlagića, ubiću te.»
«Mene ne
ubiše ni Turci ni vampiri, pa nećeš ni ti», odgovori joj Stojan i uzjaha.
Pred Livnom
stadoše da se odmore. Iz cevi Stojanove puške izpuza zmija, uplete se konju u
grivu.
Tintor poseče
zmiju, krv zali ždrepca.
«Šta uradi,
Tintore?»
«Ubih gada,
Stojane, što žderpca htede da ti udavi. S kim bi onda oteo sestru Atlagića, je
li, hajduče?»
Stojan
Janković pade na kolena, stade ljubiti zmijsku krv. Hajduci su ga gledali u
čudu.
«To nije
zmija, Tintore. To je moja vila posestrima.»
Zamukoše.
Sedoše na konje, krenuše na Livno.
«Da se
vratimo, Stojane?» usudi se Tintor barjaktar.
«Junaci umiru
kako oni hoće, a ne kako im je suđeno.»
I upadoše
hajduci u Livno. I pogibe Stojan Janković, pred očima sestre Atlagića.
Bajagić Alija
stade i popiša se na telo. Bojčić Delalija mu odseče uši.
Sestra
Atlagića se vrati u kulu. Jedan od njih dvojice, njen je budući muž.
POVRATAK
STOJANA JANKOVIĆA
I uzjahaše
Stojan Janković i Ilija Smiljanić, poleteše, za Stambol.
«Pljačkaćemo
sultanove dvore», rekoše.
Izljubiše se
sa ženama, Jelom i Jelicom, krenuše.
«Stojan i
Ilija su napustili Kotare», javiše Sinan-paši, i Sinan-paša se zamisli.
Nikako mu
nije uspevalo da ubije Stojana Jankovića i Iliju Smiljanića.
«Upašćemo u
Kotare. Oteti im žene. Namamiti ih.»
Složiše se
Turci. Upadoše u Kotare, odvedoše Jelu i Jelicu.
Hajduci su
opljačkali Stambol, vratili se. Prošle su godine.
«Odvedoše
Jelu i Jelicu», reče im Stojanova majka.
«Kuda?»
«U pašine
dvore.»
Stojan i
Ilija opasaše sablje i kubure. Krenuli su na pašine dvore.
«Čekaju nas,
Stojane. Pobiće nas», reče Ilija Smiljanić, kad su već odmakli.
«Junaci ginu
samo jednom. Ako se bojiš, a ti se vrati», odgovori Stojan Janković, gledajući
u daljinu.
Ilija ostade.
Upadoše u dvore. Turci ih pobiše.
Jela i
Jelica, već su nosile Sinan-pašinu decu.
