ЗАГОНЕТКА РЕВОЛУЦИЈЕ (ДАХ Театар, 2018)

Владимир Коларић

Oh, revolution!                     

 

ДАХ Театар у својој новој представи „Загонетка револуције“ (режија Дијана Милошевић, 2018) не поставља загонетку да би на њу дао дефинитиван и једнозначан одговор - загонетке ионако представљају пре вежбу ума, једну игру која служи да унапреди наше сазнајне способности и искуство пре него да поучи.

Ова интерактивна и мултипросторна али и, што је најважније - и у формалном и у значењском смислу - мултиперспективна представа најпре нас суочава са итекако добром разлозима за револуцију, као средство, идеју и праксу промене једног дубоко неправедног света, али затим нас суочава и са искуством и последицама револуције (и револуција) које нису нимало једнозначне.

У представи се издвајају ликови четворо револуционара - Роза Луксембург, Камило Сјенфуегос, Улрике Мајнхоф и Фани Каплан - који нису победили, односно који се нису нашли међу победницима, не само у смислу учешћа у неуспелим револуцијама него и у смислу непартиципирања у изградњи постреволуционарних поредака као историјски најефикаснијем механизму издаје почетних идеја на којима је револуција била заснована. Њих четворо, при томе, репрезентују различите делове света, различите епохе и револуционарне акције, али, што је најважније, и различито схватање револуције.

При томе, представа се обраћа нама садашњима, јасно нам и неувијено саопштавајући да смо као појединци обично робље, а као заједница окупирани. Али и показујући не само тамну страну досадашњих револуција, него и олако и помодно позивање на револуцију многих припадника такозваних интелектуалних елита и псеудолевичара, који данашњих глобалним тлачитељима дају тако згодан изговор да своје империјалистичке акције ставе у контекст и континуитет са револуционарним искуством и праксама. Када узвик „живела!“ прати помињање Француске или Октобарске револуције је једно, јер нам се чини историјски далеким и вредносно одавно нормализованим, али када почне да прати и Арапско пролеће и Мејдан, многима свакако застане кнедла у грлу. А зашто, заправо? Одговор на то питање је од кључне важности како за наше поимање историје револуција и њиховог утицаја на обликовање садашњег света и актуелних поредака глобалне моћи, али и на однос према актуелним глобалним тлачитељима, који тако лепо умеју да певају револуцији.

Очекивано, ова представа покушава да нас наведе-натера да размишљамо о сопственој одговорности отпора неправедном поретку и могућим облицима тог отпора, а што је могуће тек када спознамо и доживимо праву природу наше - одмах морамо рећи нимало ласкаве - егзистенцијалне и друштвене ситуације у којој обитавамо, а што је - овако нам успаванима и поткупљенима - свакако најтеже. При томе се неминовно, макар и не сасвим имплицитно, задржава на судбини појединца и остацима оног људског у временима смрти и помора, насиља физичког и насиља апстрактних идеја, као и на питању уметности - да ли је уметност довољна или уопште могућа у временима када се одређује судбина света, или се макар пројектује свест о таквим временима.

Ови сјајни уметници - поред редитељке и осталих, глумци Евгенија Ешкина Ковачевић, Ивана Миленовић Поповић, Ивана Миловановић и Иван Николић - нам јасно представљају да је промена неопходна јер овако више на може, али с друге стране, њихова уметничка и зашто не рећи интелектуална и етичка снага је у томе да нам јасно демонстирају сопствену немоћ, односно отвореност за разиличите односе према смислу свега онога што раде, па и уметничког чињења као таквог у ономе што су већ сами прогласили да се мора, па да се - зато, ваљда и може. Управо тој немоћи, али и том људском и уметничком „остатку“ и највећој мери и служи хармсовски оквир и подтекст целе представе, отклањајући нас својим алогизмом и апсурдом, од лаких закључака и упућујући нас на нас саме, наше искуство и доживљај, ослобођене претераних предрасуда и научених историјских и идеолошких лекција, које су се дубоко усадиле у наш начин размишљања и деловања у свету.

А да ли оно што „ваљда може“ то може и заиста, и да ли је уметност довољна, као и моје лично (најчешће самооправдавајуће и самообмањујуће) непрљање руку - то је кључна запитаност ове одличне представе.

Страница на Википедији

Страница Владимира Коларића (Владимир Коларић, писац) на Википедији (wikipedia):

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B_(%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%86) 

Владимир Коларић: 2 ПРИЧЕ О СВЕТОМ САВИ

Владимир Коларић

 

СВЕТИ САВА И ВУКОВИ

Чобанин Небешко је управо брао крушке кад се појавише вуци. Небешко скочи на дрво и вукови га опколише. Очи су им блистале. Небешко је рачунао колико дуго може да издржи на дрвету.

Тада се појави Свети Сава и позва вукове. Вукови се окупише око Саве, који им је нешто говорио. Небешко се још није усуђивао да сиђе и почне да бежи, стигли би га.

«Реци им да ме не кољу, свече», довикну чобанин Сави.

Сава се не осврну. Небешку је постајало све теже да се одржи на грани.

Тада се на рубу пољане појави јагње и вуци појурише да га растргну. Сава Небешку даде знак да сиђе.

«Што их пусти да закољу јагње, свече?» упита Небешко, чим се нашао на земљи.

«То су вуци. Таква им је природа, Небешко», одговори му мирно Сава. «Да нису заклали јагње, заклали би тебе. Него, пожури ти, Небешко, јагње им није довољно.»

Чобанин отрча, врати се у село, а Свети Сава настави својим путем.

Нико се у селу није жалио да му је заклано јагње.

 

 

ЦРНО ЈЕЗЕРО

Сиђох с планине, прођох кроз тисову шуму, нађох се крај црног језера. Дувао је слаб ветар, вода се није померала, нигде није било живота.

«Какво је ово језеро, Бујане?» упитах сапутника и хтедох да се умијем.

«Не прилази тој води. Погледај.»

Бујан баци кошпицу шљиве у језеро и она нестаде, не остављајући никакав траг на површини.

«Ако убациш нешто живо, исто ће тако бити», објаснио је Бујан.

«Иза тога постоји прича, зар не, Бујане?» седох у траву, поједох шљиву.

«Увек постоји.»

Ту је био манастир, у који је једном свратио Свети Сава, као просјак. Нико у манастиру није га препознао, а Сава се понашао као најобичнији путник-богомољац. Манастир је био богат, али Сава примети да за сиротињу одвајају само симболично. Монаси су јели печене пилиће и срнетину, а њему дадоше само сувог хлеба. Кад дође петак, цео манастир је мрсио, осим Саве. Изобличише га као лицемера и истераше на ледину.

Дође Сава и догодине у исти манастир. Све беше пропало, виноград уништен, стока поцркала, монаси су живели на хлебу и на води.

Свети Сава поче да им говори о Божијој Промисли. Калуђери га зграбише, свезаше и поново бацише на ледину.

«Ти си нас проклео, сиротињо, па сад се патимо ко најгори олош. Јеси ли задовољан?» рекоше му и Сава продужи.

«Можда је то превелико искушење за браћу. Треба им помоћи», помислио је Сава. Преко свог брата, краља Стефана, учинио је да манастир добије велику помоћ и догодине Сава поново сврати.

Не примише га, истераше га чим је ушао.

«Завист је најгори грех, бедо. Просјаци и сиротиња су завидљиви, па их зато не примамо.»

Сава прође кроз тисову шуму, попе се на врх.

Доле, уместо манастира, већ је лежало црно, непомично, отровно језеро.

Сава забоде штап у земљу и помоли се за душе монаха.

«Помолимо се и ми», рекох Бујану и помолисмо се.

 

 

ГОДИНА МАЈМУНА (Владимир Блажевски, 2018)

Владимир Коларић

Балканe мој: О филму „Година мајмуна“ Владимира Блажевског

За разлику од Кустуричиног „Подземља“, где „побуњени“ мајмун улази у тенк и отвара нову рунду хаоса међу житељима једног привидно уљуљканог и заштићеног света, у „Години мајмуна“ Владимира Блажевског (2018) бекство мајмуна Кокоа из зоолошког врта даје прилику за увид у друштвену структуру данашњег македонског, као и пост-југословенског, транзиционог, свебалканског расапа, али је и комични подстицај његовим заточницима да се побуне против таквог стања ствари, не толико ради „боље прошлости“ него у име сопственог људског достојанства.

Помињање Кустурице није тек узгредно, јер и у овом филму имамо маргиналце, јуродивце, „карневализацију“, бриколаж, додуше у једном смиренијем и сведенијем, у мањој мери „(нео)барокном“ издању него код чувеног редитеља. Багаж једног одавно етаблираног и тиме од „балканског“ редитеља очекиваног поетичког израза овде је понуђен у једном освежавајуће релаксираном облику, са непретенциознишћу и фином (само)иронијом која само потцртава емотивност и међуљудску топлину, што је очито био циљ, а што јесте највећа вредност овог филма.

Па тако чак и „југоносталгија“ овде није присутна као наметнути идеолошки конструкт, него је – поред улазнице за ка „региону“ усмерене фондове – пре представљена у виду физичких и менталних трагова једног поретка који је јунацима нудио какав-такав смисао њихових живота, уместо садашњости у којој (још) нису успели да нађу сопствени пут.

Наизглед парадоксално, коришћење препознатљивих и етаблираних формалних, иконографских или тематских поступака и образаца помаже овом филму да разгрне сву шуму пројектованих слика и менталних конструката која служи колонијалним господарима пожељном представљању наше врле стварности, и усредсреди се на оно најважније – ликове у њиховој људскости (или, у случају Кокоа, „мајмунскости“). Мајмун, који у једном тренутку носи униформу аустроугарског војника, тако асоцира на империјалне и колонијалне конструкте који и даље најдубље одређују судбину нашег дела света, затим на војника Швејка, али може да има улогу ауторове ироничне саморефлексије на припадност сопственог филма наслеђу такозване прашке школе.

И управо је то најлепше у ауторском приступу Блажевског, способност да иронија и ауторска самосвест буду у служби рецепцијске непосредности и дијалога са заједницом којој се обраћа, а која се не своди само на припаднике европских филмско-фестивалских елита, него бар у некој мери и овдашњем, свебалканском, напаћеном и (само)слуђеном народу, будећи на један вишеструко посредован начин, веру у снагу тог народа. Снагу која се, надајмо се, неће и надаље потврђивати само у пуком самоодржању, него и у стваралачкој изградњи, која би од нашег дивног Брега, бисера Евроазије - и у овом филму на свој начин прослављеног - поново створила место вредно пуног и поносног живљења.

А до тада, као и у овом филму, може се исказати нешто и помало застарелим и наметнутим језицима, из једне скромне, многих претензија лишене перспективе, уз услов да - опет као у овом филму - она никада не пређе границу доброг укуса и људског достојанства.  Најзад, сви смо ми само сироти људи, и све то нам је остало нису залудна маштања, него могућност да се помажемо, да се нађемо једни другима, а то је нешто што нам нико не може одузети.

САН СМЕШНОГ ЧОВЕКА (Андреј Пиповић, 2018)

Владимир Коларић

На храбром путу

 

„Сан смешног човека“ је изузетно значајна параболичка приповетка Достојевског, која помаже осветљавању његових најважнијих дела попут „Записа из подземља“, „Идиота“ или „Карамазових“. Она представља концентрацију његових најважнијих религијских и-или парарелигијских идеја и чини разумљивим оптужбе из неких православних кругова на његов рачун за „ружичасто хришћанство“, односно хилијастичко уверење у могућност стварања раја на земљи, али представља и типолошки сажетак значајних одлика његове поетике, уз неизбежне мотиве неурастеничности-јуродивости или „дечије сузе“.

За постављање ове приповетке на сцену, у виду монодраме, потребно је много одважности, ако не већ глупости, јер је у питању пре идеоморфна него наративна или драмска структура, која добија целовитост тек у укрштању са другим делима великог писца или културног контекста који га је формирао. Тим више што се Андреј Пиповић, у својој интерпретацији, одличио за „огољену“ сценско-драматуршку интерпретацију која не укључује интепролације  из других текстова, суочавајући се са текстом „један на један“. Интерполације, односно укрштања са другим текстовима, као и више свести о артифицијелним и метатектовним (пародијским) особинама текста Достојевског можда не би сметале овом сценском тексту, али у овом извођењу, у галерији „Полет“ улогу интерполација и међутекстуалног дијалога замењује самосвесно третиран контекст рођендана Достојевског а још више Дана примирја у Првом светском рату (11. новембар), који жудњу за светом који није кланица чини по себи разумљивом.

Андреј Пиповић је млад глумац данас ретке говорне културе, коме остаје да још више ради на свом гласу, не толико у техничком смислу, колико у поверењу у његову способност да „носи“ извођење, односно буде основни енергетски проводник његове иначе упечатљиве игре. Ради се о образованом глумцу који разуме текст који интерпретира, а у извођење уноси и данас опет тако редак жар и уверење, са дирљивим спојем изразите култивисаности, самодисциплине и дечије наивности, на граници данас презреног патоса.

Ова представа, његова дипломска (под менторством Мирјане Карановић), може да буде не само појединачни сценски догађај свакако вредан гледања, него и медијум усавршавања овог глумца, одличан мотив за борбу са самим собом, самопревладавање, јачање поверења у своје знатне способности, одбацивање свих уза и самозапрека у правцу потпуног стваралачког самоослобађања, смелост френвенцијски и интензитетски равноправног општења са највећим духовима који су прошли кроз овај свет, независно од просторних и временских граница. Јер ко је на том храбром путу бољи сарадник у овоме од Достојевског и свог оног културног багажа који са собом носи, а који је овај глумац, као не тако много српских уметника, свакако у стању да разуме, осети и да га спроведе у дело.

 

 

Владимир Коларић: Драме на интернету

Три моје драме доступне на интернету, на најбољим сајтовима:

Смрт у Паризу

Антибарбарус: http://ratkoviceve.bijelopolje.co.me/index.php/arhiva/arhiva-antibarbarus/558-vladimir-kolaric-smrt-u-parizu



Хиполит

Хипербореја: https://hiperboreja.blogspot.com/2016/10/hipolit-drama-vladimir-kolaric.html

Екерман: http://eckermann.org.rs/article/hipolit/



Тадеуш Ружевич и Френсис Бејкон на зубарској столици

Екерман: http://eckermann.org.rs/article/tadeus-ruzevic-frensis-bejkon-na-zubarskoj-stolici/

МИЛАН Р. СИМИЋ: Дневник читаоца 2

Владимир Коларић

ЧИТАЊЕ УМЕТНОСТИ

Милан Р. Симић је писац који као да је осуђен да се до публике пробија кроз уске канале, не само својим обитавањем у „провинцији“ и личној неконвенционалности и неуклопивости у уобичајене системе контроле у нашој литерарној и културној сцени, него и по томе што је најприсутнији у „маргиналним“ жанровима, какви су афоризам и критика-есејистика. Али ти уски канали у његовом случају функционишу као процепи у (само)задатим и наизглед непробојним механизмима конформирања и контроле, који омогућавају да се његова изузетна стваралачка енергија пробије још већом јачином.

„Дневник читаоца 2“ (Агора, 2017) представља зборник приказа и есеја посвећених углавном савременој српској књижевности. Како сам наслов сугерише, ради се о текстовима редовног и посвећеног читаоца који књиге процењује из личне перспективе, а себе ставља управо у скромну позицију читаоца, који није ту да пресуђује него да дели и упућује, позива на читање и активан однос са прочитаним. Из такве позиције проистиче и Симићево декларативно опредељење да пише само „позитивне“ критике, односно само од оним књигама које га надахњују на одзив.

И он заиста пише надахнуто, лепо, енергично, истовремено скроман и потпуно раван или супериоран у односу на оне о којима пише, тако да вам просто ослади савремену српску књижевност. Али не само то, он у њој открива многе теже уочљиве стране, чак континуитете, који вас терају да јој се посветите много помније него што бисте то по навици чинили, посвећујући пажњу већином класицима и иностраним писцима.

Тако и његова наклоност такозваним постмодерним ауторима није само генерацијско питање нити априорно теоријско-идеолошко опредељење, него начин да говори о најскривенијем у уметности, позив на трагање за начинима достојног одговарања на изазове времена и литературом као простором духа.

Најбоље есејистичке књиге су оне које су и саме изванредна литература, које се читају као што се чита уметност. А ово је једна од њих.