Oнлајн промоција књиге ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА Владимира Коларића

Онлајн промоција зборке прича ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА Владимира Коларића одржана је 10. децембра 2020. и учествовали су Адријан Сарајлија, Зпран Стефановић и Тајана Потерјахин.

Промоција се може видети на Јутјуб каналу Владимира Коларића:

https://www.youtube.com/watch?v=4zOQms6e7kU&fbclid=IwAR3WOq7YdGEFA_iLhKkD-kuWwaORPZEt4WkgCuzsRuGgb-bLug0eIN0WfSo

Ивана Милаковић о књизи ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

Сјајна списатељица Ивана Милаковић (Мачји снови) на свом блогу је написала неколико речи о збирци Тајна пурпурних зора:

Ивана Милаковић

Тајна пурпурних зора, Владимир Коларић. Збирка прича. 

Неке јунаке већ знате, мада можда не баш у оваквом издању, а опет, они су то, препознатљиви. Знате и неке приче, било зато што сте их буквално читали негде раније, било зато што сте нешто слично читали раније. Или помало слично. Или сте сањали тако нешто. Тек, биће вам познато.

Све је кратко, сажето, без непотребног детаљисања и развлачења (да не буде забуне, све што стварно треба да буде у причи и јесте у њој).

Ова збирка је излет у лепоте (и не само лепоте) колективног несвесног, као и светског (и нашег) културног наслеђа. Може да се чита у даху, а можете и да правите паузе и да јој се враћате, уз осећај да зарањате у познато које наново откривате.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2020/12/01/procitano-u-novembru-2020-godine-deo-prvi/?fbclid=IwAR2hYZfUVBkNcqW0uk8gqxuCA1epbQa7MGCSK0XcZa_atvihIcZvYIRgqr4 

Гордана Влајић о књизи ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

Списатељица Гордана Влајић је написала кратак текст о збирци прича ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

Гордана Влајић

"ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА", КЊИГА КОЈА ОСТАЈЕ ОТВОРЕНА.

На полеђини нове књиге Владимира Коларића, под насловом „Тајна пурпурних зора“, стоји испис о тематици: „Приче према мотивима народних песама и легенди, индоевропске митологије и хришћанских апокрифа. Кратке, усредсређене, интензивне, забављају и надахњују за откривање тајни нашег огромног наслеђа – и себе самих.“

Довољно.

Надаље ме је самосвојност овог дуговечног рукописа учинила саучесницом сваке од 64 кратких прича.

Мало је књига, које истински поучавају, и које при том, искористићу Гетеов позив на делотворност, појачавају нашу делатност непосредно је подстичући.

Са поверењем у посвећеништво читалаца ове књиге, не бих да умањујем сласт откривања „Тајне пурпурних зора“ нити се усуђујем да уперим прст у могуће правце њихових запитаности и спознаја током читања - над: личним и општим, над сопством и људством, над интуитивним и каузалним, над благословеним и анатемисаним, над светлима и светилиштима, над сврисходношћу и несврсисходношћу...

Духовна и материјална нераздвојива запретеност за овоземаљског човека је Гордијев чвор. У покушају да га развеже, греши и подвизава се. Мислим да је то разлог зашто добре књиге попут ове, остају отворене. Подстичу на размишљање: - Да ли се одмичемо или примичемо?

https://www.facebook.com/vladimir.kolaric.16/posts/3588386491228537?notif_id=1606306540065132&notif_t=feedback_reaction_generic&ref=notif

Приказ књиге ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА на сајту Право у мету!

 На сајту Право у мету, Давид Наум је написао приказ моје књиге ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА:

TAJNA PURPURNIH ZORA - VLADIMIR KOLARIĆ

I pre izlaska knjige iz štampe, čitalačka publika našeg Magazina je mogla da se upozna sa nekoliko priča iz pomenute zbirke. 64 priče smeštene u knjigu od nešto preko 120 stranica.

Odmah mi se nametnula ideja, odlično štivo “za laku noć”. Tematski veoma raznolike, u širokom rasponu vremena i prostora, a opet sve objedinjene veoma preciznim, i odmerenim rečenicama, gde se ni za jednu reč ne može reći kako je višak. Očigledno je ovde Gospodin Kolarić pokazao svu lepotu i preciznost srpkog književnog jezika. Sa druge strane, svoje dramaturško umeće je maksimalno iskoristio. Pažnju čitaoca  u svakoj priči “kupuje” prvom rečenicom i ne dozvoljava istoj toj pažnji da se umanji sve do kraja teksta. Rekoh, lepota i preciznost srpskog književnog jezika.

Namerno ponovo upotrebljavam ove zadnje reči, jer  spadam u one koje su, ne samo učeni od strogih profesora maternjeg jezika, već su isti   crvenim mastilom podvlačili reči koje su se nazivale provincijalizmi. U današnjim gramatikama takva odrednica  ne postoji (ili smo svi postali provincija, ili smo se svi potpuno opismenili), pa jezički znalci ne treba da se čude što za neku knjigu možemo (pre bih rekao moramo) da kažemo kako je pisana čistim srpskim jezikom, koji više ne možemo niti čuti, niti pročitati u medijima.

Srbi nisu maštali o gremlinima, kao nordijski narodi, jer su i u snovima teško bežali od realnosti, one jučerašnje i one, najverovatnije, sutrašnje, koja ih neminovno čeka, nisu imali vremena u dugozimskim noćima da izmišljaju bajke slične ruskim, niti su molitve Bogu duge kao u istočnih naroda, pa da junaci, i zli i dobri, budu iz panteona svetaca. Zbog svega toga su im i bajke, ako se išta kod srba može nazvati bajkom, životnije. Čak i kada se priča o događaju koji se zbio u bliskoj prošlosti, počinje se veoma često sa: “Legenda kaže”, ne bi li se sačuvala intimnost, to jest obraz onoga koga bi prepoznali u priči.

“Everest media” iz Novog Beograda nas je poštedeo mišljenja recenzenata, ako uopšte i postoje, valjda će svi izdavači shvatiti kako to ni jedan ljubitelj beletristike ne čita i da ta imena više odbijaju, nego što privlače čitaoce (o tome mnogo više, naravno i oštrije) u prikazu sledeće knjige.

Za budućeg čitaoca stoji kratko objašnjenje na poleđini: “Priče prema motivima srpskih narodnih pesama i legendi, indoevropske mitologije i hrišćanskih apokrifa.

Kratke, usresređene, intenzivne, zabavljaju i nadahnjuju za otkrivanje tajni našeg ogromnog nasleđa – i sebe samih.”

Iako nisam sklon citatima, postavio sam ovo kao primer sažetosti i istovremeno veoma odmerenog marketinškog poteza, kako bi  želja onoga ko se pred knjigom dvoumi, prevagnula na stranu koja glasi: Kupi i pročitaj!

Uočavam simboliku u onom broju 64. Toliko je polja na šahovskoj table, najdrevnijoj i najrasprostranjenijoj igri na svetu. Jedinoj misaonoj igri koja spada u sport. I jedinoj igri gde još čovek, sa mogućim kombinacijama u glavi, može da nadmaši i najjači kompjuter. Na budućem čitaocu je da otkrije sve magije Kolarićeve zbirke.

Autor često za početak priče uzima već poznati motiv, bilo da je iz narodne pesme, ili zapisanih priča tokom zadnja dva veka. Istorijske ličnosti dovodi od basnopisačkih, do antičkih dramskih situacija kako bi se došlo do onog što smo davno zaboravili i da postoji, a ime mu je naravoučenije. I baš ta dva pojma, narav i učenost, to jest mudrost, ovde su date u onom najkarakterističnijem obliku za ovaj narod i ovo podneblje. Tako se među koricama (volim taj “đački” naziv za omot) knjige nađe čarolija, od krajnje satiričnog prikaza postupka čuvenog Save Savanovića, do priča ispred kojih se sa punim pravom može staviti predložak Zen. Jer je Kolarić svom dramaturškom umeću, kao retko ko, dao punu slobodu i dobismo ono što poštovaoci lepih reči i misli sa težinom i ne treba da diraju, pogotovo da objašnjavaju. Iz tog razloga, prekidam… A Vi uđite u magiju broja 64 koju nam je ponudio Vladimir Kolarić .

David Naum

https://pravoumetu.com/2020/11/13/tajna-purpurnih-zora-vladimir-kolaric/?fbclid=IwAR1_0oGRz2h5HIZfFiZYdk2_mRuZEv1pFsF36f_1U9GGGuRZVzK0WnJTZvc 

Нова књига Владимира Коларића: ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

Владимир Коларић: ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

приче, издавач Еверест медиа, 2020.

Продаја: http://www.everest.rs/2.html

Реч аутора

Збирка Тајна пурпурних зора састоји се из краћих прича према мотивима из српских народних песама и легенди, индоевропске митологије и хришћанских апокрифа.

Настала је у једном даху, без посебног предумишљаја, покренута снажном сликом планинског језера и над њим соколом, призваном читањем песме „Бог ником дужан не остаје“. Касније су се приче низале саме од себе, по неком свом реду који нисам мењао. А које су опет некако водиле потем колективног искуства, од архајских и паганских наноса из индоевропске, општесловенске и општебалканске прошлости ка христијанизацији, уз неизбежне искуства хајдучије, херојског бунта и завета. Уверен сам да су, ипак, а можда и понајвише, сведочиле о мом тадашњем, унутрашњем путу, који у основи никад не престаје.

Ове приче свакако нису пародија и демитологизација, али нису ни свечарске, помпезне, смртно озбиљне. У њима се трага за неким дубоким обрасцима, о тајнама оних пурпурних свитања из наслова, али их отвара и ка популарној култури и вишеслојној читалачкој и интерпретативној динамици.

Културолошки ове приче вероватно имају спој са нашим међуратним ауторима попут Растка, Настасијевића, Црњанског, Божовића, који су трагали за спојем традиције и модерности, који су градили у свом времену и тако да то што раде не буде учмало и досадно, али ослушкијући матерњу мелодију. Поетички, кад су ове приче у питању, сетим се речи Григорија Божовића из предговоружа збирке Под законом, где отприлике каже како он својим причама даје само обрасце и мотиве, које ће други тек разрађивати. А од којих је свака, додао бих, један филм у малом, једна целовитост која позива на развијање, али која је сама језгро и која баш зато садржи енергетски набој који једна разводњенија форма не би истрпела.

Не поредим се са Божовићем и ни са ким од поменутих, само говорим о неким сродностима, контекстима, додирима. Мислим да је Тајне пурпурних зтора тешко поредити са било чим; стоје издвојене, али пружају зраке свему и свакоме.

Књига је издата у едицији препознатљивој по фантастици, јер није први пут да су фантастичари први препознали оно што радим. То говори нешто о снази фантастике да препозна и представи неке од битних тенденција нашег времена, његову унутрашњу срж.

Владимир Коларић

(са сајта Српског књижевног друштва, https://www.skd.rs/vladimir-kolaric-tajna-purpurnih-zora/?fbclid=IwAR3vD869xmpDRTv4E-_YWWlp92RgU4-R2HAz_rN_RqM4xCLhrNX2sQIcL3M ) 

Радио драме Владимира Коларића

Владимир Коларић: Радио драме емитоване на Радио Београду (са линковима ка подкастима тамо где постоје):

„Пикменов модел”, драматизација приповетке Х. Ф. Лавкрафта, режија Зоран Рангелов, 13. октобар 2015. https://www.youtube.com/watch?v=d7qf6EiirJs

„Дете душе“, драматизација приповетке Константина Леонтјева, режија Зоран Рангелов, 27. октобар 2015. 

„Несмислице“, драматизација поезије Едварда Лира, режија Марија Крстић, 11. новембар 2015. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/2098284/radio-igra.html

„Теразије“, драматизација романа Бошка Токина, режија Зоран Рангелов, 13. јануар 2016. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/2170751/bosko-tokin-terazije-premijera.html

„Осветник“, драматизација романа Томаса де Квинсија, режија Зоран Рангелов, 9. фебруар 2016. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2201362/tomas-de-kvinsi-osvetnik-premijera.html

„Моравска ноћ“, драматизација романа Петера Хандкеа, режија Јелена Марковић, 27. фебруар 2016. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2223438/drama-treceg-programa.html

„Житије села“, драматизација романа Ивана Јовића, режија Зоран Рангелов, 30. април 2016. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2302201/drama-treceg-programa.html

„Пакао“, драматизација романа Рјуносуке Акутагаве, режија Зоран Рангелов, 11. октобар 2016. https://www.youtube.com/watch?v=h8UFyX12mRw

„Египћанка“, драматизација приповетке Бранимира Ћосића, режија Марија Крстић, 14. фебруар 2017. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2629082/paukova-mreza.html

„Панчатантра“, драматизација класичног дела староиндијске књижевности, режија Зоран Рангелов, 8. март 2017. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2654392/radio-igra.html

„Багра дише“, драматизација приповетке Илије Бакића, режија Милош Јагодић, 11. април 2017. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2696059/paukova-mreza.html

„Барбарогеније децивилизатор“, драматизација романа Љубомира Мицића, режија Зоран Рангелов, 10. мај 2017. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2728635/radio-igra.html

„Психопатак“, драматизација романа Војислава Деспотова, режија Милош Јагодић, 24. јун 2017. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2776392/vojislav-despotov-psihopatak-premijera.html

„Смртни бесмртник“, драматизација приповетке Мери Шели, режија Милош Јагодић, 10. октобар 2017. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/2897857/.html

„Велико срце“, драматизација приповетке Меше Селимовића, режија Зоран Рангелов, 15. октобар 2017. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/27/radio-beograd-1/2903342/radioteka-mesa-selimovic-veliko-srce-premijera.html

„Болесница“, драматизација приповетке Николаја Костомарова, режија Зоран Рангелов, 12. децембар 2017. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/2968865/.html

„Доктор Глас“, драматизација романа Јалмара Седерберга, режија Марија Крстић, 24. фебруар 2018. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/3052964/jalmar-sederberg-doktor-glas.html

„Легенда о Уснулој долини“, драматизација приповетке Вашингтона Ирвинга, режија Зоран Рангелов, 14. март 2018. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3069722/radio-igra.html?fbclid=IwAR0CtG8UrUG9k1LHLpQS-r1NQV4AhrDoik9uUQbhhXQp5gTNjjSqAeJp7G0

„Портрет Едварда Рандолфа“, драматизација приповетке Натанијела Хоторна, режија Милош Јагодић, 10. април 2018. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3096019/paukova-mreza.html

„Стал Кијева“, драматизација приповетке Григорија Божовића, режија Зоран Рангелов, 15. април 2018. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/27/radio-beograd-1/3103671/radioteka---grigorije-bozovic-stal-kijeva-premijera.html

„Мала од вртешке“, драматизација поезије Александра Миланковића, режија Марија Крстић, 9. мај 2018. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3130189/radio-igra-mala-od-vrteske-premijera.html

„Искушења“, драматизација приповетке Светислава Стефановића, режија Милош Јагодић, 17. јун 2018. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3162703/radioteka-svetislav-stefanovic--iskusenja-premijera.html

„Три гвинеје“, драматизација књиге Вирџиније Вулф, режија Јелена Марковић, 30. јун 2018. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/3251358/virdzinija-vulf-tri-gvineje-premijera.html

„Истеривање ђавола“, драматизација приповетке Николаја Љескова, режија Зоран Рангелов, 9. октобар 2018. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3282520/paukova-mreza.html

„Речи о Свечовеку“, драматизација књиге Николаја Велимировића, режија Зоран Рангелов, 14. новембар 2018. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3320241/radio-igra.html?fbclid=IwAR0HC__quyRcu-J-Im6VJrPPp69qSvnLlGHK7fOJoZf3cz646JwUqEXteZc

„Једна ласта не чини пролеће“, драматизација приповетке Германа Садулајева, режија Зоран Рангелов, 23. фебруар 2019. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/3428431/german-sadulajev-jedna-lasta-ne-cini-prolece.html

"Шкргут зуба", драматизација поезије Предрага Јакшића, режија Зоран Рангелов, 13. март 2019. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3452867/radio-igra.html

"PR", драматизација романа Александра Илића, режија Зоран Рангелов, 27. април 2019. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/3499815/aleksandar-ilic-pi-ar.html

"Аријел Аноним", драматизација поезије Јане Алексић, режија Милош Јагодић, 8. мај 2019. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3513150/radio-igra.html

"Отицања", драматизација поезије Огњена Обрадовића, 11. септембар 2019. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3652649/radio-igra.html

"Black Light", драматизација романа Миомира Петровића, режија Милутин Петровић, 28. октобар 2019. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/3727688/drama-treceg-programa--miomir-petrovic-black-light.html

"Сликар и ђаво", драматизација приповетке В. М. Текерија, режија Марија Крстић, 10. децембар 2019. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3762900/.html?fbclid=IwAR2xivpDiZO-o3Ex0yJ4dNFpMKPduKfRgSPUhBTtik5cMyoR-8ZzRVT_w2o

ЗАГОНЕТКА РЕВОЛУЦИЈЕ (ДАХ Театар, 2018)

Владимир Коларић

Oh, revolution!                     

 

ДАХ Театар у својој новој представи „Загонетка револуције“ (режија Дијана Милошевић, 2018) не поставља загонетку да би на њу дао дефинитиван и једнозначан одговор - загонетке ионако представљају пре вежбу ума, једну игру која служи да унапреди наше сазнајне способности и искуство пре него да поучи.

Ова интерактивна и мултипросторна али и, што је најважније - и у формалном и у значењском смислу - мултиперспективна представа најпре нас суочава са итекако добром разлозима за револуцију, као средство, идеју и праксу промене једног дубоко неправедног света, али затим нас суочава и са искуством и последицама револуције (и револуција) које нису нимало једнозначне.

У представи се издвајају ликови четворо револуционара - Роза Луксембург, Камило Сјенфуегос, Улрике Мајнхоф и Фани Каплан - који нису победили, односно који се нису нашли међу победницима, не само у смислу учешћа у неуспелим револуцијама него и у смислу непартиципирања у изградњи постреволуционарних поредака као историјски најефикаснијем механизму издаје почетних идеја на којима је револуција била заснована. Њих четворо, при томе, репрезентују различите делове света, различите епохе и револуционарне акције, али, што је најважније, и различито схватање револуције.

При томе, представа се обраћа нама садашњима, јасно нам и неувијено саопштавајући да смо као појединци обично робље, а као заједница окупирани. Али и показујући не само тамну страну досадашњих револуција, него и олако и помодно позивање на револуцију многих припадника такозваних интелектуалних елита и псеудолевичара, који данашњих глобалним тлачитељима дају тако згодан изговор да своје империјалистичке акције ставе у контекст и континуитет са револуционарним искуством и праксама. Када узвик „живела!“ прати помињање Француске или Октобарске револуције је једно, јер нам се чини историјски далеким и вредносно одавно нормализованим, али када почне да прати и Арапско пролеће и Мејдан, многима свакако застане кнедла у грлу. А зашто, заправо? Одговор на то питање је од кључне важности како за наше поимање историје револуција и њиховог утицаја на обликовање садашњег света и актуелних поредака глобалне моћи, али и на однос према актуелним глобалним тлачитељима, који тако лепо умеју да певају револуцији.

Очекивано, ова представа покушава да нас наведе-натера да размишљамо о сопственој одговорности отпора неправедном поретку и могућим облицима тог отпора, а што је могуће тек када спознамо и доживимо праву природу наше - одмах морамо рећи нимало ласкаве - егзистенцијалне и друштвене ситуације у којој обитавамо, а што је - овако нам успаванима и поткупљенима - свакако најтеже. При томе се неминовно, макар и не сасвим имплицитно, задржава на судбини појединца и остацима оног људског у временима смрти и помора, насиља физичког и насиља апстрактних идеја, као и на питању уметности - да ли је уметност довољна или уопште могућа у временима када се одређује судбина света, или се макар пројектује свест о таквим временима.

Ови сјајни уметници - поред редитељке и осталих, глумци Евгенија Ешкина Ковачевић, Ивана Миленовић Поповић, Ивана Миловановић и Иван Николић - нам јасно представљају да је промена неопходна јер овако више на може, али с друге стране, њихова уметничка и зашто не рећи интелектуална и етичка снага је у томе да нам јасно демонстирају сопствену немоћ, односно отвореност за разиличите односе према смислу свега онога што раде, па и уметничког чињења као таквог у ономе што су већ сами прогласили да се мора, па да се - зато, ваљда и може. Управо тој немоћи, али и том људском и уметничком „остатку“ и највећој мери и служи хармсовски оквир и подтекст целе представе, отклањајући нас својим алогизмом и апсурдом, од лаких закључака и упућујући нас на нас саме, наше искуство и доживљај, ослобођене претераних предрасуда и научених историјских и идеолошких лекција, које су се дубоко усадиле у наш начин размишљања и деловања у свету.

А да ли оно што „ваљда може“ то може и заиста, и да ли је уметност довољна, као и моје лично (најчешће самооправдавајуће и самообмањујуће) непрљање руку - то је кључна запитаност ове одличне представе.