Не постоји препрека да се сними филм у Србији,
ако је снимање филма оно што заиста желите, а не игре моћи. Јелена Марковић је
жив пример за то - „Претпоставка невиности“ је чак четврти дугометражни филм
који је режирала, у мало је рећи немогућим условима.
Ако желите да снимите филм, борићете се, радићете
нешто до чега вам је заиста стало, али узимајући у обзир све околности, не ићи
на све или ништа него користећи сваку прилику.
Па тако ћете и од филма у продукцији школе глуме,
снимљеног као педагошко и маркетиншко оруђе, направити озбиљно дело, уметнички,
занатски и интелектуално супериорније од већине филмова у садашњој српској
продукцији.
„Претпоставка невиности“ је римејк чувеног филма „12
гневних људи“ Сиднија Лумета, према сценарију Реџиналда Роуза, врхунског
примера драмског филма, у ком је драматичност основни структурални и поетички
принцип - то је она врста филмске драматургије коју, на пример, афирмише Дејвид
Мамет у својим филмовима и, на српски нажалост до неупотребљивости лоше
преведеној књизи „Бамби против Годзиле“.
Таква драматургија подразумева јасан драмски
сукоб и прецизно вођене ликове, што је, поред широке референтности филма, био
добар избор за овај, иницијално наменски рађен филм.
Филм није насилно осавремењиван нити фикционално прилагођаван
локалном контексту, што би било и немогуће с обзиром на битно другачији судски
систем између Србије и САД, већ је питање условности, као и питање продукцијских
околности (финансије и узраст глумаца-полазника школе глуме), решено
захваљујући метафилмском принципу, односно јасном свешћу да се ради о филму.
Али овде метафилмски принцип не умањује снажан, у
основи фикционални доживљај филма - напротив, он нас ослобађа непотребног
баласта који намеће како „логика стварног“ тако и нормализована конвенционалност
доминантних филмских форми.
У том смислу, филм који говори о 12, овај пут
поротница, које одлучују о животу и смрти младића оптуженог за убиство оца, има
и формално покриће да се залаже за примат љубави над законом и да указује на
дуг и одговорност који сви имамо једни према другима, јер формална средства
која користи нису употребљена у сврхе моћи, односно моделовања манипулативних
идеолошких апстракција, већ у као средства посредовања нечег личносног и
људског, који од почетне (и подразумеване) нетрпељивости сасвим мотивисано води
ка међусобном загрљају.
Наглашавам, ако нисам био довољно јасан -
метафилмски оквир у овом филму био је неопходан да би отворио врата истинској
фикцији, односно дао могућност да се у ограниченим продукцијским условима
направи пунокраван, узбудљив и драматичан филм, у ком дијалошки принцип не
укида поетичку идентификацију, а интерактивност имагинацију.
Филм који вас се тиче, јер вашу спољашњу и
унутрашњу стварност не представља огледално него суштински - то је ваш свет, то
сте ви, заробљени у својим играма моћи, сујетама и свакодневној заробљености,
али и ви у ономе што бисте волели да заиста јесте, и што бисте могли да будете.
Одавно нисмо видели узбудљив и драматичан српски
филм са озбиљно вођеним и грађеним улогама и беспрекорним ритмом режије. А још
мање филм за који не слутите да жели да вас, на овај или онај начин, убеди у нешто
што у основи никако не бисте волели да будете убеђени. Па ето, нада долази са
рубова, па макар то биле и приватне школе глуме.
Као што видите, предузетништво итекако има своје
врлине. Нећу говорити о нади коју доноси младост и сличном фразама, али од
нечег се једном мора почети. За почетак од тога да волимо и да умемо да радимо
оно што радимо. И да то, заиста, радимо.
