Владимир Коларић
ЈУЖЊАЧКА
УТЕХА
Приповедачи ирачког писца Хасана Бласима, у
његовој збирци „Лудак са Трга слободе“ (Геопоетика, 2015, превод Српско
Лештарић), стално осећају потребу да нас уверавају у истинитост својих прича,
не толико због фантастичких, или потенцијално фантастичких мотива који су у
њима присутни, већ због „настраности овога света“ коју тако огољено и уверљиво
сведоче.
Ипак, та потреба је пре реторичка, сасвим у духу
арапске прозе: тај реторички отклон, колико и фантастика, само су начини поетичког
уобличења које би дошло уместо „крика ужаса“, оне једине могуће и замисливе
реакције на описано, и што је најважније - на проживљено.
Како каже један његов јунак, „сваки човек има
једну поетичку и другу, људску дужност“, где на пример брига о породици спада у
људске дужности, а одбацивање мржње у поетичке. Поетичка дужност, дакле,
подразумева неко уопштавање и идеју, али да ли је и људска дужност просто нешто
„природно“, дато, што се подразумева? Јер, уче нас, све је у контексту.
Бласимов јунак ту недоумицу и ту разлику објашњава
знатно суптилније, и неухватљивије: ми, каже, најчешће бркамо те две дужности и
„не признајемо дијаболичну компоненту која усмерава обе“, јер, наставља - „ђавоље
дужности подразумевају моћ да се заустави човек који је своје човештво усмерио
ка провалији“.
Бласимове приче, као поетичко обликовање ужаса
рата и избеглиштва, нису „алегорије ужаса“ ни идеолошки трактати, оне супериорно
истражују границе и „остатке“ људског, сведочећи о тренуцима када човек може да
се претвори у миша или сивог вука, или у демона, или чак у анђела, али за које
човек није ни тај миш, ни вук, ни анђео или демон, већ човек, шта год да тај
човек јесте.
Насиље је, Бласимовим речима, „кошмарно и
нестварно“, и то је његова истина, а не јефтина, покровитељска и сентиментална
алегорија. Оно је такво јер нас одваја од нас самих.
„Лудак са Трга слободе“ су приче о том одвајању,
о том избеглиштву и том лудилу највећем од свих наших избеглиштава и лудила. О
зачараности и изгубљености реалнијим од свега што иначе сматрамо реалним.
То искуство је оно које Хасан Бласим покушава поетички да
обликује и фиксира, а да притом избегне могућу „дијаболичну“ - а ми на Западу
бисмо (редукционистички) рекли манипулативну и идеолошку, можда чак и
транс-хуману - усмереност таквог захвата.
Ове приче зато не почивају на оном неуметничком и
антиуметничком „вишку реалности“, који поетску логику подређује измаштаној
логици стварног, већ поетичко сведочење и поетички адекват реалности саме, у
свој њеној сложености, пуноћи, лепоти и ужасу, од које смо одавно побегли у утеху
идеологија, малограђанштине или просте тупости.
Или у утеху насиља. Суочимо се с тим.
