четвртак, 23. март 2017.

T2: TRAINSPOTTING (Deni Bojl, 2017)


Владимир Коларић

ИДЕ ВОЗ

 

Питање „када је све пошло наопако?“, постављено у овом филму, не односи се на период између два дела „Трејнспотинга“, односно двадесет година које су протекле од тренутка када је Рентон покрао своје ортаке и његовог повратка у Единбург. Све је наопако пошло много пре, можда и пре рођења главних јунака или када су они били деца, а одговор који је назначен у филму очекивано се тиче оног сплета социјалних и економских процеса које одређујемо појмом неолиберализма. Зависност и криминогеност јунака стога су делом одређени социјалним околностима, делом су последица либералистички схваћеног личног избора, а делом, у свом кинематографско-медијском третману, представљају попкултурну атракцију и спектакл.

Носталгија према времену које ниједном од јунака није донело ништа добро, осим заједништва у пороку као још једном облику зависности, у другом делу популарног филма Денија Бојла, опет очекивано, има функцију утехе постиђених сопственим друштвеним и економским неуспехом, не напуштајући веру и наду у могућност, увек и изнова, „нових почетака“.

Осим носталгије, наставак „Трејнспотинга“ ваља погледати и због појединих за Бојла карактеристичких захвата којима је он, да су околности биле другачије или да је било више среће и снаге, могао у много већој мери да освежи или чак препороди изражајне могућности филма у последње две деценије, налазећи поетички адекват технолошким (дигиталним) иновацијама. Сачувати наративност, а наћи начине филмског моделовања симултаности и мултиперпективности, као доминантних парадигми данашњице, главни су задаци филмске поетике и драматургије нашег времена, и Дени Бојл је свакако дао значајне прилоге у том правцу.

 

уторак, 21. март 2017.

ПЛАТОН БЕСЕДИН на Стању ствари

Кратак текст Платона Беседина поводом трогодишњице присаједињења Крима и Севастопоља Руској Федерацији у мом преводу на Стању ствари:

https://stanjestvari.com/2017/03/21/besedin-prisajedinjenje-krima/

ШИРЛИ ЏЕКСОН: УКЛЕТА КУЋА НА БРДУ


Владимир Коларић

„Шта год да је ходало тамо, ходало је само“

 

„Уклета Кућа на брду“ Ширли Џексон, написан 1959 (Орфелин, Нови Сад, 2016, превод и поговор Дејан Огњановић), спада у класике хорор жанра, као „квинтесенција“ романа о духовима. То је такође роман који успешније него већина других сведочи о нашем односу са светом, импликацијама нашег прилагођавања и уклапања у тај и такав свет, који нам се приказује као дат, а који у основи представља мрежу људских односа. Односа које, колико год „нормализовани“ и „социјализовани“ били, макар у најдубљим слојевима нашег бића перципирамо као дубоко извитоперене, онакве какви људски односи никако не би смели да буду.

Без улажења у расправу о природи надприродног у овом роману, јер како један од његових ликова рече „нећу да дајем име нечему што нема имена“, могло би се нешто проговорити о природи света и природи страха које он тако непогрешиво слика.

Наш најизворнији однос према свету је страх да ће нас „једном заробити у особу попут свих других“, док је корен људских односа у „дубинској структури“ породице. Та структура се као матрица пресликава на читав историјат наших односа, који, ако је и онолико колико је извитоперен, укида и саму историју, изолујући нас у један свет за себе, лавиринтски свет унутар света, који даје све да нас убеди да је он заправо „наш“ прави свет, а затвореност наша судбина и назначење.

Страх је увек и обавезно „страх од себе“, као и од тога да, застрашени од губитка разума  „под условима апсолутне стварности“, „видимо себе јасно и без маски“; најзад, то је и страх од „тога да знамо шта заиста желимо“, као и тога шта заиста желимо од других људи, и зашто су нам ти други уопште потребни.

Сама ауторка своје интересовање за натприродно, а самим тим и своје виђење света и страха пред тим светом - а који као да сам тај свет и конституише - одређује „осећајем о људском и не сасвим рационалном поретку који се неадекватно бори да под контролом држи силу великог уништења, које је можда ђаво, а можда је интелектуално просветљење“.

Страх нас дакле егзистенцијално окива и паралише, али и призива могућност да буде макар прозор у нашој тамници, још боље пукотина која би довела до њеног рушења. Бојимо га се подједнако зато што нас додатно окива у свет, али и зато што би можда могао да нас тог света ослободи, и суочи са силом и светлошћу (или празнином?) које, својим ненавиклим и неприпремљеним очима, не бисмо могли да поднесемо.

Роман Ширли Џексон не нуди јефтине утехе, нити психолошке, социјалне, идеолошке, или чак морално-религијске рационализације које би нас помириле са светом, заборавом нашег треперавог бића. Оног које се, смртно и смрћу застрашено, нада и верује да нас „на крају путовања увек чека љубавник“, али и слути да је мапа тог путовања сакривена толико дубоко у нама, да је ни сами самцити, али ни уз помоћ других људи и њихових доктрина, највероватније никад нећемо досегнути. Потребно је ту још нешто, нешто и неко трећи, али потребни су и овакви романи које нас постављају пред нас саме и неумољиво суочавају са светом који смо како одрастамо све спремнији да прихватимо као „наш“. Романом који доводи у питање све постојеће - самооправдавајуће и самоуспављујуће - језике, колико и нека од највећих дела светске књижевности; а која су и која ће увек бити, више него било шта друго, величанствена сведочанства о људској слободи.
 

недеља, 19. март 2017.

Путин и старообредници на ИСКРИ

Мој текст поводом историјског сусрета председника Руске Федерације В. Путина и митрополита Руске православне старообредне цркве Корнилија на ИСКРИ:


http://iskra.co/svet/moskva-istorijski-susret-ruske-drzavne-vlasti-i-staroobrednika/
 

петак, 17. март 2017.

А. А. МИЛН: Убиство у Црвеној кући


Владимир Коларић

„Где ће се и сви јастребови срести“

 

„Драги мој оче, као и сви заиста фини људи, ти волиш детективске приче и мислиш да их нема довољно. И заиста, после свега што си учинио за мене, најмање што ја могу да урадим за тебе јесте да ти напишем једну. И ево је, уз много више захвалности и љубави него што у њу може да стане“ - тако гласи посвета  у овој књизи, једна од најлепших на које сам наишао. Баш некако личи на аутора Винија Пуа, зар не?

Једини кримић Алана Александра Милна, „Убиство у Црвеној кући“, написан 1922. године (Студио Лео, Београд, 2015; превод Бранислава Ерак), на тај начин открива своју донекле узгредну и наменску, свакако и пастишну природу. То је роман вештог писца-професионалца који се опробао у различитим врстама писања, па ето и овде - баш у његово британско „златно доба“ - у детективском роману.

Убиство је типски ситуирано - у изоловану богаташку кућу на селу, док је детектив донекле необичан: он то, слично аутору, постаје случајно, узгред, али се, опет као и аутор, свом новом позиву и новооткривеном таленту предаје својски. Његов успех је у изузетном опажању и памћењу, али и способности да прозре глуму и илузију; и једној специфичној смирености коју доноси тачно опажање и свест о илузивности.

Написан изузетним језиком, истим оним умећем у коришћењу речи које је заслужно и за винипуовске коане, ово је у првом реду једна дечије радосна авантура, мистична фантазија о другарству, и то од оних најплеменитијих - мотивисана жудњом за световима у којима „ће се и сви јастребови срести“.

четвртак, 16. март 2017.

ЏОЗЕФ ХАНСЕН: ФЕЈДАУТ


Владимир Коларић

ADIOS, QUERIDO

 

Провинцијски ноар Западне обале САД не црпи своју атмосферу хладно-апокалиптичне претње, чежњиве усамљености, слатке опорости и горке слободе из лавиринтских улица и мрачних јазбина велеграда, већ из пустиња, распаднутих скрајнутих градића окружених плантажама поморанџи, али и безочности локалних моћника, који су то постали присвајањем читавих бескрајних пространстава - од староседелаца-Индијанаца, Мексиканаца или Јапанаца чија су имања конфискована током Другог светског рата.

Роман „Фејдаут“ Џозефа Хансена, написан 1970. године (Студио Лео, Београд, 2016; превод Бранислава Ерак), обележен је постратном атмосфером и унутaрамеричким одјеком постхарборовског (и постнагасакијевског!) америчког експанзионизма, где коначно освојени Запад постаје метафора целог света, са перспективом да својим коначним освајањем-ослобађањем једном и заувек осване претворен у еколошку пустињу, егзистенцијални ћорсокак и моралну пустош.

Случај забављача који „из штоса“ улази у политичку трку и постаје озбиљан политички фактор, и потенцијална претња „наследним баронима“ псудо-аристократског естаблишмента Западне обале, у данашњем „ријалити“ тренутку може бити актуелнији него у време када је написан. Такође, увођење детектива хомосексуалца, као главног јунака ноар-серијала чији је овај роман био зачетак, сасвим успешно је поетички мотивисано и интегрисано у наратив, са занимљивим консеквенцама на устаљену стилистику и типологију ноар-хардбојлд естетике, нарочито у домену иконографије и карактеризације женских ликова (укључујући неизбежно и тип „фам фатала“).

Ипак, у основи - као и многи велики амерички романи - и ово је роман о писању, о могућности или немогућности писања да нас оријентише у животу и свету, о једној сасвим прагматистичком погледу на егзистенцијалну вредност писања, тако погодном за фикционализацију, па и ону детекцијски моделовану. О некоме ко је жртва само зато што је једино што је у животу желео било да напише добар роман, али то му никако није успевало, па је све друго (п)остало само симулација. Не због недостатка талента, вештине и знања, него оне специфичне уметничке одважности да се прича своја прича. О уметности која постоји само тамо где је уметник способан да разоткрије самога себе. А помало и о готово декадентском поимању лепоте која може постати највећа невоља наших малих, привремених и ка сигурности и колотечини усмерених живота; њихова највећа, некад и једина радост, али и неиздрживи бол.

„Терет живота је љубав. Испод бремена самоће, испод бремена незадовољства, тај терет, терет који носимо је љубав“ - стихови су Алена Гинзберга којим сам Хансен упућује на највећу тајну свог одличног романа, који на јединствен и антиципаторски начин укршта неке од најплоднијих тенденција савремене америчке не само литературе, него и културе у целини.