понедељак, 16. јул 2018.

КЕМАЛ МУСИЋ: Недоказиве истине Ламека Ћисума


Владимир Коларић

Балкански барок Кемала Мусића

 

Најбољи су често они наши прозни писци који пишу као песници, који певају уместо да конструишу, трагају и боре се са речима уместо да објашњавају и постављају готове моделе света. Као да је балканска стварност исувише хаотична, идентитети сувише компликовани, сувише гранични за једно сређено приповедање, за причу као образац спознаје.

Медијум такве литературе онда увек постаје језик, који као да укида дуализам светова, свих светова у којима живимо, и хоризонталних и вертикалних.

Па теко и роман Кемала Мусића „Недоказиве истине Ламека Ћисума“ (Центар за дјелатност културе, Бијело Поље, 2017), чији је главни јунак-приповедач, очекивано, ауторов анаграмски алтер-его, меша натурализам и фантастику, књижевне референце и народну легенду, анегдоте и безмало публицистику са чистом поезијом, уз обавезне по балканском моделу јуродиве ликове, довитљивост као основну пучку врлину, књижевно приповедање које се лако стапа са трачарењем, пијаним солилоквијима или бардовском нарацијом. Све је ту, наравно - и бриколаж и карневализација као пучки антиколонијални отпор, и повлашћено место јуродиваца као оних неуклопљених, кроз које још можемо уберљиво да изразимо чуђење пред светом који нас је задесио, а који као да нисмо очекивали.

„Истине“ провинцијског писца Ламека Ћисума никако не могу бити доказиве, јер речи којима их сведочи готово као да су излучевине његовог крхког тела, које не може ни само да се раздвоји од приче коју наводно хоће да исприча и којом би да ипак посредује своје убого балканско искуство, и да га, ако не објасни, а оно макар изрази на једино себи својствен начин.

На крају овог кратког романа прича се заиста и буквално осамостаљује и метеријализује, постајући некаква псеудо-вавилонска скаламерија, и сама један велики бриколаж, који ништа и никоме не објашњава, него је просто ту. Јер и ми, сиротиња, смо просто ту.

Наши „Борхеси“ су најбољи када, без обзира на ниво образовања, не покушавају да буду логичари и стилисти, него народни певачи који све крхотине савременог света, у споју са муљем, костурима и утварама прошлости - и митске и историјске - преобликују у живо искуство живота који не жели да се представи као оно што није. А то искуство, какво год да је, свакако није „европско“.

Кемал Мусић, релативно изграђен писац, лепог и упечатљивог језика, свакако је добар пример тог, макар и недовољно освештеног и нагонског, антиколонијалног отпора, као изданка једне од најважнијих традиција књижевности нашег предивног и трагичног Брега.

Наша песма је и даље нажалост пречесто песма залуталости и очаја, а морала би, као у својим највишим врховима, бити песма слободе.

петак, 13. јул 2018.

ПРОСИПАЊЕ ЗЛАТНЕ РОГОЗЕ СТИХОВА (Лука Пиљагић, 2018)


Владимир Коларић

Више од игре – поетска представа Луке Пиљагића



Поезија је била најбоља када није била раздвајана од певања и одигравања. И данас се на Истоку, па и у Русији, чувају такве традиције, где је поезија оно по треба да буде тек кад се изводи – у споју изговарања, песме и глуме, чувајући конкретност извођачевог присуства, догађајност изговорене речи и заједништво учешћа у истом симболичко-перформативном простору.

Представа Луке Пиљагића „Просипање златне рогозе стихова“ је ипак пре свега позориште, позоришни чин, које поред изговарања стихова подразумева и песму, сведен али прецизан гест и реквизиту са прегледном знаковно-симболичком функцијом.

Представа, поред тога, има  јасну структуру, где поезија, на проживљен и нимало декламаторски и патетичан начин „просипана“ пред публику, није распоређивана произвољно, него тако да прати и поетски трансформише читав људски живот, и то не било који живот, него баш живот тог конкретног, овде-и-сада Луке Пиљагића, у његовом дијалогу, и као човека богатог искуства и као глумца, са великим песницима са којима осећа да је у сагласју. И то не, како је истакао у једном лепом разговору, сагласју на анегдотално-интригантском нивоу, повезаном са пикантеријама из живота песника, већ баш са оним што остаје иза њих – песмама.

Као што иза глумца, после свог сећања, проживљавања и давања остају само, као на крају ове представе, ципеле вечитог путника и шешир који покрива главу и који прихвата скромна уздарја – али, ипак, и успомена, лебдећа реч и трептај у срцима.

Рогоз је један од симбола чистоте, на кога су у Индији полагали преминуле како би наставак њиховог пута био што растерећенији од све прљавштине некупљене од света. Одигравање Луке Пиљагића, којим нас овај глумац-подвижник враћа на истинске, трагедијско-литургијске основе позоришта, такође је једно прочишћавање, оно што би уметност морала да буде у нашим животима.

Лука Пиљагић, један од најплеменитијих и најсуштинскијих изданака велике традиције КПГТ-а, је својом храброшћу, непосредношћу, посвећеништвом, енергијом и слободарством, много од онога што ми данас више већином нисмо.

Али позориште је ту, ако отворимо очи и припустио га у срца, да нам помогне да се пробудимо и кренемо даље, у нашу личну и народну слободу, тамо где нам  је једино и место.


О претходним представама Луке Пиљагића:

субота, 30. јун 2018.

Харолд Пинтер: БЕЗ ПОГОВОРА (режија Вида Огњеновић, 2018)


Владимир Коларић

Без поговора


Опште је место да је мало оних који су тако успешно, сценски их одигравајући, разоткривали дубоке механизме друштвеног насиља као Харолд Пинтер. Уз увек присутну или присутно-одсутну инстанцу моћи и контроле која на тајанствени начин утиче на животе ликова, али која понекад поприма и нешто другачије, амбивалетније конотације, дајући ликовима и њиховој драми егзистенцијалну и чак метафизичку дубину.

Комад „Без поговора“ је донекле типичан Пинтеров краћи комад о лудилу насиља, које се не представља као ексцес него упућује на структуру поретка, с тим што овај пут његови јунаци нису „мирни грађани“ који западају у свето лудило моћи, него професионалне убице. Од којих један страда не само зато што покаже вишак слабости према жртви женског пола, него пре свега зато што се усуди да, и то чак више него једном, постави питање „Ко му је рекао да то уради?“, односно ко је тај који је човеку рекао „Убиј!“, а пре тога научио човека да се таквом налогу повинује.

Представа „Без поговора“, у продукцији Факултета савремених уметности и Драмске групе „Жаока“, у режији Виде Огњеновић прецизно је и прегледно режирана, са основним циљем да да простора младим глумцима, Милану Узелцу (Бен) и Огњену Дрењанину (Гас), којима је ово била дипломска представа.

А они су од свог испита имали снаге да направе истински позоришни чин, који има разлога да постоји и независно од повода, односно да интересује и друге осим њихових рођака и другара. У представи се осећа та специфична и тешко описива пинтеровска тензија, која превазилази психо-социјалну мотивацију, глума почива на прецизном маркирању односа моћи, који дају ритам сваком гесту и реплици, а нечије свевидеће око, и оно овозамаљско и оно друго, тајанственије, готово је опипљиво присутно. Пад метком покошеног Гаса на крају представе, акробатски прворазредно изведен, стога не бива тек атракција, него оприсутњење највеће трагедије свеопштег постојања - (само)поробљености не само човека него и свега живог, и бесмисла смрти која из такве поробљености не избавља.

У таквом свету нема поговора, јер нема ни разговора, ни живота.

четвртак, 21. јун 2018.

Моје приче за децу на руском

Моје приче за децу, од којих на Радио Бг емитована и на овом блогу објављена једна (Рупа), у преводу Јелене Бујевич на руски, у електронском часопису Камертон:

http://webkamerton.ru/2018/06/rasskazy

четвртак, 14. јун 2018.

Носталгија 9/8 (Саша Петровић Зуља, 1998/2018)


Владимир Коларић

Деведесете: искуство пораза и слободе



Саша Петровић Зуља је свој кратки документарни филм „Носталгија 9/8“, у продукцији Академског филмског центра, снимио 1998. године, са намером да буде приказан двадесет године касније.
На тај начин се овај једноставан и непретенциозан филм, који у свом главном сегменту бележи исказ ауторовог пријатеља који из свог оскудног стана у Лазаревцу машта о путовањима Европом, од документа једног историјског тренутка претвара у својеврсну временску капсулу и, неминовно, објекат носталгије.
Носталгија је била тема и занимљивог и за наше услове ретко узаврелог разговора, који је после пројекције са аутором водио Илија Лабало. Да ли је могућа носталгија према деведесетима, или је наша перспектива на тај период нужно обликована идеологијом? Идеологијом која ауторовој, Лабаловој или мојој генерацији на свој начин укида право на младост и носталгију, више можда него они који су нам је, како је то пожељно говорити, отимали током ратних и околоратних деведесетих.
Питање које филм, самим ауторовим маневром одложеног приказивања, неминовно поставља – да ли се ишта променило у међувремену, са (пожељном) тенденцијом да одговор буде негативан, много је мање битно од његове егзистенцијалне универзалности: Саша Петровић се ни тад није бавио идеологијом него егзистенцијом, па зато и сада његов филм не би требало посматрати са идеолошке него са егзистенцијалне тачке гледишта. Па тако ни носталгија коју евентуално призива, а која је донекле такође била укалкулисана у ауторовој жељи да види како ћемо две деценије касније гледати на „најбоље године наших живота“ (а то су увек године свесне и борбене младости), не би требало да буде тумачена у идеолошком него егзистенцијалном кључу, оном интимном, о коме је готово непристојно питати.
Деведесете су још неинтерпретиран део наше блиске прошлости и нашег живог искуства и стоје као велики задатак пред уметницима и другим тумачима стварности, пре свега као задатак одбацивања задатих идеолошких оптика и храброг суочавања са оним што су деведесете, у свој својој сложености и за сваког од нас појединачно, биле или могле да буду. Филм „Носталгија 9/8“ је можда мали, али леп и подстицајан прилог, позив на такве интерпретације, које за многе могу представљати животно важне интерпретације њихових сопствених живота и сопственог егзистенцијалног искуства. У ком ипак није, и не може бити, баш све и само идеологија.
Већ и самим тим што је окупио и повео живу дискусију између једног броја креативних припадника једне генерације „идиоритмика“, овај филм је учинио много. У очекивању једне велике приче, или лакше је претпоставити омањег спектра микронаратива, остаје нада да ће искуство слободе коју је ова генерација искусила као можда ниједна друга, у коначници надвладати њено искуство пораза.

недеља, 10. јун 2018.

СА ФИДЕЛОМ, ПА ШТА БУДЕ (Горан Радовановић, 2011)


Владимир Коларић

Са Фиделом, па шта буде

 

У последње време сам се, стицајем околности - дружећи се са великим кубанским писцем Франсиском Лопесом Сачом и упознајући младог философа Хорхеа Гонсалеса Ароху, као и припремајући испоставило се сјајну трибину о кубанској култури данас - више бавио културом ове интересантне земље. Такође, проучавајући теологију ослобођења, а одраније колонијализам и рађање неолибералног монструма из крви латиноамеричких народа, боље упознавање са историјским  искуством Кубе ми се чини све неопходнијим за разумевање данашњег света и нужном трагању за алтернативама.

Тако је дошло и до упознавања са јединим филмом насталим у српско-кубанској продукцији, документарцем „Са Фиделом, па шта буде“ (Con Fidel, pase lo que pase, 2011), редитеља Горана Радовановића, о чијем филму „Енклава“ сам писао (на овом блогу), а „Хитну помоћ“ ценио, али чији ми је добар део опуса до сада, нажалост, промицао.

Мој приказ „Енклаве“ није био у потпуности позитиван, али упркос томе Горан Радовановић ми се тада јавио и похвалио мој текст, што је један од доказа посвећености овог аутора, која је данас, а код нас свакако, сасвим ретка, а о вредностима мањка сујете и вишка скромности да не говорим.

И овај, „кубански“, филм Горана Радовановића такође је рађен из посвећености и љубави, што свакако искључује сентименталност и идеолошко, макар и улепшавајуће, деформисање стварности. У уметничком делу оправдано је и нужно једино естетско деформисање стварности, које произилази из поступака селекције материјала из предметно-историјске стварности и претварања „света ствари у свет знакова“, што сваки естетички и поетички захват подразумева. Које ипак није значењски, па ни идеолошки неутрално, али је оправдано онолико колико иницијативу у креирање значења у већој мери препушта гледаоцу.

„Са Фиделом, па шта буде“ приказује дан уочи прославе 52-годишњице кубанске револуције у месту Сијера Маестра, у ком се ликови такозваних обичних људи у свакодневним ситуацијама и простори у којима делују повезују и поетички структуришу различитим облицима комуникације. У првом делу филма се, пратећи старог мотоциклисту, упознајемо са сиромашним предграђима Сијера Маестре, у другом пратимо превоз младог зубара од села до града, у трећем пратимо дневни ритам јавне телефонске говорнице, у четвртом, у контексту празника, медиј комуникације су мегафон и телевизија, а у последње - за Кубу неизбежна -песма.

Овде приказана сиротиња није избезумљена сиротиња латино-диктатура разапета између унутрашњег и спољашњег насиља с једне и ослободилачке борбе и очајничке солидарности са друге стране, већ сиротиња социјалистичке земље обликоване вишедеценијским отпором колонијалном насиљу, чија стварност делује као сијеста, а култура као безгранични бриколаж.

Радовановић нас не лаже да је сиротиња романтична и морално супериорна, нити да је цена која се плаћа за одржање националне независности неважна, па чак ни лако подношљива.

Али нас не лаже ни да изван малограђанских идеала потрошачког друштва нема живота, нити да је сав тај живот који пулсира у свим тим људима мање вредан од живота самозадовољног белог господара, био он свестан тог свог самозадовољства и свог господарства или не.

Његова перспектива зато није идеолошка, него непоправљиво хуманистичка, и свакако се неће свидети ни онима који би се жалили да се у филму не тематизује империјалистичко насиље као такво, нити онима који би волели да се у њему очигледно види репресивност „недемократског режима“, који, ограничавајући слободу тржишта, сву ту сиротињу не упути на предузетништво, чиме би, је ли, решила све своје проблеме.

Комуникација, живот као (изнуђена или културно условљена) сијеста, идеолошки и социјално-економски бриколаж, нагласак на сиротињи, амблематични за земље такозваног „трећег света“, можда су очекивани поступци у естетско-документаристичкој обради једног мање-више просечног, мада симболички снажног дана на Куби, али поетички прецизно обликовање и неидеолошки приступ овај филм не чине само поузданим погледом на данашњу Кубу, него и огледалом нашег социјалистичког наслеђа, национално-ослободилачког историјског искуства, али и наше, освештене или не, колонијалне позиције.

четвртак, 05. април 2018.

Христос на филму!

У новој емисији ТВ Храм "Светлост у тами" Владан Таталовић и Владимир Коларић на тему Христос на филму. Водитељ је ђакон Дарко Радовановић.

https://www.youtube.com/watch?v=zf8rDVTgP9Q&feature=share