На страници Вавилонска библитека, која врло посвећено прати књижевно стваралаштво у земљама бивше Југославије, објављено је прво поглавље мог необјављеног романа Авантуре победника и одличан приказ који је написала Катарина Сарић:
Roman Vladimira Kolarića koji danas premijerno predstavljamo u rubrici "Promocija knjige", počiva na okvirnim granicama biseksualnosti, čije potencijalno tumačenje čitam u ženskom ključu Nadežde Čačinovič, s ključnim terminom "anhedonije" koja doslovno znači strah od užitka. Obično i ne vrlo često, termin se upotrebljava u užem kliničkom smislu u vezi sa poteškoćama sa orgazmom, a ponegdje na novi, pomodan način, kao varijanta tzv. Stendhala bolesti od koje oboljevaju turisti kad su previše i prebrzo (sa snažnom koncentracijom na jednom prostoru) izloženi ljepotama. Anhedonija je malaksalost, vrtoglavica na ivici života za koji u trenutku vidimo da se može odvijati na previše poželjan i požudan način. Kod autora, Vladimira Kolarića, ona počinje već uvodnom slikom rađanja koja je krajnje naturalistički prikazana, kao da se odvija sa trake dokumentarnog filma. Čin rađanja a kasnije i otkrivanja tjelesnosti sa svim užicima koje ona nosi u tim prvim danima u ravni je sa orgazmom koji u romanu ima višeslojnu semantiku, kako tjelesnog, tako i duhovnog pražnjenja, katarzičkog pročišćavanja. Arhetipska matrica majke, kao prva svjesna slika junaka romana, postaje obrazac koji će se kasnije primjenjivati na sve ženske likove a u njenoj osnovi će se naizmjenično smjenjivati slike žene R. Dž. Kalvervela iz studije "Porneopatologija" u kojoj autor iznosi očigledno kontradiktornu tezu o ,,čednosti kao najljepšem ukrasu koji žena posjeduje”, a o čemu ,,istinski svjedoči bijeda histerije i drugih nervnih poremećaja koji obuzimaju mlade i starije djevice u svakoj porodici, stvarajući tako golemog neprijatelja porodičnoj sreći, sa jedne, a nezasitu bludnicu raširenih nogu jednog H. Milera sa druge strane.
Motiv "ženskosti" takođe se semantički usložnjava, mutirajući u muškost u više navrata, ili pak obrnuto što roman čini biseksualnim ali na jednoj, lucidnoj, halucinogenoj ravni i to po principu anime i animusa kojeg svi u sebi imamo kako kaže Jung, samo većina, iz straha od užitka, mračnih tajni utrobe, nutrine; straha od konvencionalno ustanovljene kazne - provede život u heteroseksualnosti, heterokategoričnosti, isključivosti svih tipova. Ne i Vladimirov junak, avanturista, odlučan da kroz svijet igre a igra jeste simbol svijeta po Finku, sazna i dokuči sve raspoložive mogućnosti koje mu se nude, počev od otkrića sopstvene tjelesnosti, samodopadljive protegnutosti "sebe u sebi", prije izlaska u spoljašnji svijet u kojem ga tek očekuju avanture. Zakoračivši duboko u svoje sopstvo, bez straha (gnoti sauton - spoznaj sebe, bio je prvi zadatak upisan na pročelju Delfskog hrama) on je već načinio prvi pobjednički korak. Ipak, igra nije tek neozbiljan činilac u romanu, kao što to nije ni u životu, iznad nje uvijek lebdi oreol smrti ili, kako je to maestralno zapazio Andrić u Znakovima pored puta: u svakoj igri, kao i u svakoj umjetnosti uostalom, čovjek gubi sebe, postaje žrtva igre koju je sam stvorio. Pa nisu slučajno mitste antičke slike Erosa i Tanatosa bile u pojavnoj sprezi a ta erotičko-tanatoička dimenzija, prate romanesknu stvarnost već od prološke granice i matrice majke iz čije raskrečene utrobe dječak posmatra izlazak djevojčice, sestre koje nedugo zatim umire. Da li je to umrla njegova anima (ženska strana u njemu) ili je umro on sam, saznaćemo u nastavcima. (Iz prikaza Katarine Sarić, Vavilonska biblioteka)
AВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА (роман)
ДЕЧАШТВО И МЛАДОСТ ПОБЕДНИКА – ПРВЕ ПОБЕДЕ
Већ са пет година, схватио сам колико је свет диван.
Тада, у пола два поподне, једног пролећног дана, први пут ми се показао у виду раширених женских ногу. Ноге, голе, беле и избријане, обликоване у латинично слово В, знак победе. А у средини те победе налазила се црна рупа, сочна и мирисна бразда, пут…
Била је то пичка моје мајке. Рађала је девојчицу. Отац ме је довео да порођај гледамо кроз стаклену преграду, као на биоскопском платну. Мислио сам да мајка умире и било ми је досадно. Отац је рекао да се смирим, да ће се све брзо завршити и да ћемо бити слободни. Кроз стакло није допирао ниједан једини звук. Мајка се грчила, као кишна глиста кад је пробадам иглом, у дворишту. Насмејао сам се. Тражио сам кокице, кад смо већ у биоскопу, као да гледамо неми филм у Кинотеци, у коју ме је отац понекад водио. А он је сад ћутао.
Девојчица је сутрадан умрла. Знао сам да је болесна, чим сам је угледао, ослобођену, у рукама бабица. Била је крвава, неки велики црв вирио јој је из стомака и између ногу није имала ништа. Била је наказа, помислио сам, а наказе умиру. Правда.
После тога, сећам се тишине. Мајка ми никад није опростила што сам једини преживео. Неће ми то никад опростити, и нико. Не знам зашто је то тако. Никад ни у чему нисам погрешио.
Отац је ускоро отишао. Најпре авионом, негде далеко, а онда је и умро, у Северној Африци, у Тангеру. Сећам се само да је био леп. Да сам на њега. Његова слика и прилика, говорила ми је мајка.
Не волим сећања. Пишем само оно што живи у мени. Ово долази случајно. Мора се од некуд почети. А почиње се од слика. Речи долазе после или никад, свеједно.
Прво сећање. Шишање код фризера. Прецизно и тихо, ритмично. Жмурим. Маказе пријатно хладе теме. Осећам трнце по целом телу. Убеђен сам да ћу устати промењен, да ћу имати други лик. Да је ово што струји кроз мене – промена. Разочаран сам кад видим свој лик у огледалу, исти онај, поново. Мајка не разуме зашто плачем. Мислио сам да су маказе моћније, да метал обликује, да људи могу да буду нешто друго, да се све мења. Фризерски салон мирише на лаванду. Имам три године, и већ сам другачији од осталих.
Памћење је превара, детињство нам ништа не говори. Бити дете значи бити разочаран. Све остало долази после.
Мене су чекале само победе. Знао сам то, још тада. Једва сам чекао да одрастем. Ево ме.
Све је почело оног дана када сам открио да имам тело. Да нисам безоблична прозирна маса, облак и покрет, струја и бљесак, шум. Да нисам бесмртан. Да ме други виде и препознају, да је око мене свет и да сам ја у њему. Да имам име, једино могуће.
Ово више није сећање. Ово сам ја.
Плафон изнад мене трепери, рађа се из белила и таме, честице светлости круже, играју се, то су коњи, бели и сјајни, као око.
Не. То су једнорози. Видим једног како ме гледа, прилази ми, нешто ми говори, без звука, као ветар. Јер, знао сам, тако говоре једнорози.
- Зар ти ниси мртав? – питам га.
- Ти си.
- Ја, шта?
- Ушао си у брод, а ја нисам. Сад си мртав. Хоћеш да се играмо?
Падам. У понор. Отварам очи. Дрхтим. Хладно је, а већ је пролеће.
Устајем. То је замор, упала мишића. Откуд то мени? Зар нисам тек убран, питам се. Зар се црв већ испилио?
Пљувачка се скорила на бради и на уснама. Светлост ме привлачи прозору. Гледам у небо. Гледам у јабланове. У базен.
Мушкарац ког сам угледао био је го, преплануо, окренут леђима, до бокова у води. Црнокос, чврстих гузова, без маља. Са златним ланчићем око врата и тетоважом у облику змаја, на десном рамену. Све сам то видео, одавде, са прозора.
Жена је била плава, крупна, јаких костију, чврста и глатка, пожудна. Мушкарца је опкорачила око бокова, лактовима наслоњена на ивицу базена, поплочаног плавим.
Тај мушкарац је био наш шофер. Жена – моја мајка. Раширених ногу, увијајући се, као да га рађа, њега, страшног, великог, увек насмејаног и намирисаног, са ментол жваком у устима, снажним вилицама животиње, навиком да се чеше иза увета, увек на истом месту.
Значи, тај шофер, он је мој брат. Рађа га, као што је некада рађала и мене.
Изашао је из базена, једним покретом изронио, као делфин. Зграбио је пешкир, брисао се, окренут према мени грудима. Између ногу имао је животињу, смеђу и ружичасту, до пола бутина.
Био је смешан.
Мајка је заронила, опуштена, и нестала. Ја сам и даље гледао у њега, и у животињу. Мајка је изронила, уз пљусак. Поново је била ту.
У купатилу, скинуо сам све са себе. Гледао сам се у огледалу, великом, до пода. Као да се гледам први пут.
То сам ја.
Шта сад?
То сам ја, ово што видим у огледалу и ништа друго.
И шта сад да урадим са тим?
Са тим што се мрда у мени, плави ме.
Сви смо ми луди, кажем у себи.
Зашто ми се то дешава?
То што трепери у мени, мења ме. Да.
Одлазим...
Мој курац је гладак, са кожицом повученом скроз уназад, главићем јарко црвеним, као не сасвим дозрела јагода, правилно развијен, при ерекцији незнатно закривљен у леву страну. Јаја су усклађена са величином и обликом курца, обла и симетрична, са тек нешто ниже спуштеним десним тестисом. Длаке су густе, не претерано дугачке, правилно распоређене.
Уопште, симетричност тела једна је од највећих тајни мог успеха. Рекли су ми то, не једанпут.
Без младежа, флека, било чега. Кажу ми да је то ретко. Видео сам неке такве пичке, чисте као анђеоске. За мушкарце не знам.
Сперма ми има благо слаткаст укус. Мирис курца у ерекцији нека је мешавина тоза од кафе, цимета и чоколаде.
Понекад га мажем кремама и уљима. То је мој тајни рецепт. Однећу га са собом у гроб. Чува глаткост и арому. Афродизијаке не користим, никакву хемију, никада. Користим само та уља, понекад неки чај. Бринем о курцу и он ми то враћа. У оно што волите, морате улагати.
Нисам писац, жао ми је што не могу боље да га опишем. Заслужује то. Овај писац, дебели, што ме стално прати (причаћу вам о њему), умео би. Пише роман о мени. Можда у три тома, каже да мој живот нуди много материјала. Мрзим дебеле књиге. Али свеједно, ова његова ће, ако је буде, изаћи тек после моје смрти, обавезао сам га на то. Отуда ово. Никад нисам рачунао на смрт. Ни кад је истина у питању, ни љубав. Можда ћу живети вечно. Ко то може да зна? Треба само изаћи из окова природне нужности, тако се то ваљда каже. Звучи лако. Пробајте.
А ко сте ви? Да ли сте икада пробали, икада, ишта? Пробати значи умрети. Узети и отићи. Ви сте можда верни. Али ко сте ви уствари? За сада, само сте лудило у мојој глави. Сутра, ко зна.
Можда само ја и постојим на свету. Можда ни свет уствари не постоји, него само ја. Ако сам сам, онда значи да сам потпуно луд, јер тога нисам свестан.
Како би то било добро… Да сам сам на свету, а да сте сви ви само утваре, и то моје утваре, које сам сам створио, сасвим несвесно и без намере. И које ће нестати заједно са ном, мада без моје воље и знања.
За сад, нека иде овако како је. Мада, понекад ми се чини да смо већи него што би смели да будемо. Да сви обухватамо све. Да је свет чуднији од нашег лудог мозга. Од игре мрава. Већи од свих ствари заједно, на гомили.
Знатно касније, схватио сам колико сам леп. Лепота настаје поређењем. Колико сам у ствари лепши од свих тих жена. Не знам чему толико устручавање.
O autoru:
Владимир Коларић, прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, преводилац, дипломирао драматургију и докторирао на Факултету драмских уметности у Београду. Објавио збирке приповедака "Луталице" (СКЦ Крагујевац, 2006), "Рат љубави и друге приче" (Филип Вишњић, 2007), "Тајна пурпурних зора" (Еверест медиа, 2020) и теоријске књиге "Хришћанство и филм" (2017) и "Cultural Policy of Yugoslav Self-Management" (2018). Објављује прозне и драмске текстове, преводе прозе, есејистике и поезије и научне радове из области филма, књижевности, културе и медија. Истраживач у Заводу за проучавање културног развитка и доцент на Високој школи за комуникације. Редовни сарадник Драмског програма и Трећег програма Радио Београда. Члан Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије.
https://www.facebook.com/621692624594329/posts/3831893993574160/
