петак, 04. август 2017.

СТАНИСЛАВ КРАСОВИЦКИ: Царица црна Тамара


Владимир Коларић

„А ти одлазиш последњим степеницама“

 


Душа је још жива, а свет је камен, хладан, металан.

„И време се више ничега не боји“, а „звезде изнад нас / Стрпљиво постројене у последњи поздрав.“

„Сама земља је испуњена логиком смрти“, „и живота се распадање продужава“, а „непотребно вам небо плаво“.

И како у том свету и у том животу бљеснути („Ко не би желео да бљесне...“), и чиме?

Јер, ипак, без тријумфализма и јефтине утехе - „негде је под праменом, сред тмине, / Живела, охлађена до метала, / Честица љубави и топлине“.

А тек певати? Ево, да конкретније не може: „И схватих да је мој живот мали. / Да су за живот најважнија / ОГЛЕДАЛА. / Како би се могао видети до дна. / Док вам ништа не држи руку,“

Потребно су нам дакле понори, кад нас нико не држи за руку и усмерава, колико год били немоћни, уплашени, неснађени. Потребни већ и стога што их не можемо избећи.

Толико тога је потребно да би тихо „душа покренула точак измучени“.

А морамо се некако променити, прелетети тамо „где лакше се живи. / Где слабо је насељено“. Јер овако више не иде.

Станислав Красовицки је после ових песама („Царица црна Тамара“, Ревнитељ, Ниш, 2017, превод Светислав Травица), којима је педесетих година прошлог века одјекнуо у подземној Совјетији, постао, сопственим речима, „други човек“. Песама се одрекао, отишао „у дивљину“ и затим постао православни свештеник.

Ипак, те песме га и даље прате, за већину су те песме и даље он. Да ли имамо право да за (овог овде) живота постанемо неко други? Да ли на то има право песник? Има ли уопште песник икакава „права“, и шта ће му она. Да је хтео некаква „права“, зар би био песник?

Ове су песме трагови, и Станислава Красовицког пратићемо по њима, све док време коначно поново не почне да се боји, и док и он и сви ми, један по један, или у таласима, или у бљесковима, не кренемо - „последњим степеницама“.

петак, 28. јул 2017.

ЧИГРИН поново на Хипербореји!

После "Балканске" на Хипербореји је објављена још једна песма једног од водећих савремених руских песника Јевгенија Чигрина - "Котор":

https://hiperboreja.blogspot.rs/2017/07/kotor-jevgenij.html?m=1

уторак, 25. јул 2017.

Моји текстови објављени у Православљу и Теолошким погледима

Моји текстови објављени у Православљу и Теолошким погледима од маја 2016. до маја 2017:

У раљама лудила: о филму УНУТРА Јелене Марковић:
https://www.academia.edu/29092296/Vladimir_Kolari%C4%87_U_raljama_ludila_film_UNUTRA_Mirka_Abrli%C4%87a_i_Jelene_Markovi%C4%87_Pravoslavlje_1190

Иконички авангардизам Василија Чекригина:
https://www.academia.edu/29583809/Vladimir_Kolari%C4%87_Ikoni%C4%8Dki_avangardizam_Vasilija_%C4%8Cekrigina_Pravoslavlje_1191

Посредовања: о филму ИСЦЕЉЕЊЕ Ивана Јовића:
https://www.academia.edu/29825097/Vladimir_Kolari%C4%87_Posredovanja_-_O_filmu_Isceljenje_Ivana_Jovi%C4%87a_Pravoslavlje_1192_

Тајна Достојевског и тајна Цркве:
https://www.academia.edu/30591756/Vladimir_Kolari%C4%87_Tajna_Dostojevskog_i_tajna_Crkve_Pravoslavlje_1195-1196

Страх и нада: Лекције столећа:
https://www.academia.edu/30591838/Vladimir_Kolari%C4%87_Strah_i_nada_Lekcije_stole%C4%87a_Pravoslavlje_1195-1196

О наказама и људима: филм "Ја, Данијел Блејк" Кена Лоуча:
https://www.academia.edu/31050466/Vladimir_Kolari%C4%87._O_nakazama_i_ljudima_film_Ja_Danijel_Blejk_Pravoslavlje_1197

Достојевски у пет: о Достојевском и вери код Ијана Ренкина:
https://www.academia.edu/31415257/Vladimir_Kolari%C4%87_Dostojevski_u_pet_O_Dostojevskom_i_veri_kod_Ijana_Renkina_Pravoslavlje_1198_

Са вером у Бога: о филму "Завештање" Ивана Јовића:
https://www.academia.edu/31643898/Vladimir_Kolari%C4%87_Sa_verom_u_Boga_-_o_filmu_Zave%C5%A1tanje_Pravoslavlje_1199

Нови живот: "На млечном путу" Емира Кустурице":
https://www.academia.edu/32118212/Vladimir_Kolari%C4%87_Novi_%C5%BEivot_-_Na_mle%C4%8Dnom_putu_Emira_Kusturice._Pravoslavlje_1201

Викинг: филм о Владимиру Кијевском и крштењу Русије:
https://www.academia.edu/32669341/Vladimir_Kolari%C4%87_Viking_-_film_o_Vladimiru_Kijevskom_i_kr%C5%A1tenju_Rusije_Pravoslavlje_1203

Паде, паде Вавилон велики: Булгаков о Достојевском:
https://www.academia.edu/28916080/Vladimir_Kolari%C4%87_Pade_pade_Vavilon_veliki_Bulgakov_o_Dostojevskom

Филм и телесна лепота:
https://www.academia.edu/33007318/Vladimir_Kolari%C4%87_Film_i_telesna_lepota_Teolo%C5%A1ki_Pogledi_L_1-2017_
 

Вучићев "унутрашњи дијалог" на Стању ствари!

О председниковом "унутрашњем дијалогу" и Вучићу као димној завеси:

https://stanjestvari.com/2017/07/25/vucicev-unutrasnji-dijalog/

петак, 07. јул 2017.

НОКТУРАМА (Бертран Бонело, 2016)


Владимир Коларић

СМРТ СВЕТУ

 

Чиста побуна против чисте репресије; терористи без дискурса против власти без идеологије. Због тога побуњеници сви до једног морају бити уклоњени, јер они чак нису ни терористи него државни непријатељи: као они који немају дискурс они су сасвим изван система и не могу бити контролисани. Они чак нису ни неки изузетни појединци, хероји или злочинци свеједно; они су болно обични, па се зато не могу надати ни накнадој фикционализацији и још мање митологизацији сопствених ликова и сопственог, и на појединачном и на колективном плану наизглед недовољно мотивисаног, подухвата.

Филм „Ноктурама“ (режија Бертран Бонело, 2016), о групи младих терориста која извршава синхронизовани напад на неколико локација у Паризу, са јаким симболичким набојем (од статуе Јованке Орлеанке до зграде Министарства унутрашњих послова), није ни фикционализација попут „Борилачког клуба“ ни есеј попут Годарових. Он стога нема мотивациону енергију фикционалног уметничког дела ни идејну  продубљеност и провокативност филма-есеја, па стога ни довољно артистичког ни довољно анархистичког лудила да нас увери да је његов домет већи од илустровања помодне псеудо-левичарске литературе са не само антикапиталистичким, него и антицивилизацијским претензијама.

Ипак, схватање да квази-либерални образовни систем нуди само привид слободног мишљења, и да је као такав један од основних чинилаца репресивног система, да се систем боји само онога и оних које не може да контролише, а да су сви, па и они наизглед најрадикалнији, у основи итекако контролисани, као и да су могуће извесне макар и инстинктивне форме солидарности између оних који себе доживљавају као потлачене, а потлаченост као дубоко антиљудско стање, говоре да аутори овог филма нису баш сасвим просте бубалице.

Али, ако хоћете нешто више од готово ничега, дајте нам ликове да се идентификујемо, или дајте нам ходајуће идеје, али моћне и конкретне идеје, јер и идеја је једна конкретност, конкретност равна представљеној људској појединачности, и само као таква може ступити у дејство. Ако не ступи, она је само једна коцка у зиду, а онда више није ни идеја, није ништа, него једна апстракција, у рукама моћника.

То можда јесте „тако француски“, али много лица има Француска, њена култура, за коју нови француски председник рече да тако нешто уопште не постоји. Па дижите онда у ваздух кад не постоји, јер је све већ ионако привид. Осим појединачних људи који пате и умиру. А они не смеју да буду привид. То је једна од одговорности уметности.