Душа је још жива, а свет је камен, хладан,
металан.
„И време се више ничега не боји“, а „звезде изнад
нас / Стрпљиво
постројене у последњи поздрав.“
„Сама земља је испуњена логиком смрти“, „и живота
се распадање продужава“, а „непотребно вам небо плаво“.
И како у том свету и у том животу бљеснути („Ко
не би желео да бљесне...“), и чиме?
Јер, ипак, без тријумфализма и јефтине утехе - „негде
је под праменом, сред тмине, / Живела, охлађена до метала, / Честица
љубави и топлине“.
А тек певати? Ево, да конкретније не може: „И
схватих да је мој живот мали. / Да су за живот најважнија / ОГЛЕДАЛА.
/ Како
би се могао видети до дна. / Док вам ништа не држи руку,“
Потребно су нам дакле понори, кад нас нико не
држи за руку и усмерава, колико год били немоћни, уплашени, неснађени. Потребни
већ и стога што их не можемо избећи.
Толико тога је потребно да би тихо „душа
покренула точак измучени“.
А морамо се некако променити, прелетети тамо „где
лакше се живи. / Где слабо је насељено“. Јер овако више не иде.
Станислав Красовицки је после ових песама („Царица
црна Тамара“, Ревнитељ, Ниш, 2017, превод Светислав Травица), којима је
педесетих година прошлог века одјекнуо у подземној Совјетији, постао, сопственим
речима, „други човек“. Песама се одрекао, отишао „у дивљину“ и затим постао
православни свештеник.
Ипак, те песме га и даље прате, за већину су те
песме и даље он. Да ли имамо право да за (овог овде) живота постанемо неко
други? Да ли на то има право песник? Има ли уопште песник икакава „права“, и
шта ће му она. Да је хтео некаква „права“, зар би био песник?
Ове су песме трагови, и Станислава Красовицког
пратићемо по њима, све док време коначно поново не почне да се боји, и док и он и
сви ми, један по један, или у таласима, или у бљесковима, не кренемо - „последњим
степеницама“.
