уторак, 25. септембар 2012.

Film "Ložač" (Кочегар) A. Balabanova

Moj tekst o filmu "Ložač" (Кочегар) Alekseja Balabanova, objavljen u Ruskom almanahu broj 17, 2012.


Владимир Коларић



Деконструкција империје



За недоумице које је изазвао филм Ложач (Кочегар, 2011) Алексеја Балабанова, приказан на овогодишњем Фесту, могло би се рећи да су пре идеолошке, него поетичке и естетичке природе. Овај филм је генерално, према тврдњама руских коментатора, мало запажен изван Русије, и за то постоје нимало узгредни разлози, који се свакако не тичу уметничког квалитета филма, већ познавања основних кодова руске културе. Ову причу о ратном ветерану (Авганистан) и хероју Совјетског Савеза, пореклом Јакуту, који у новој Русији ради као ложач и учествује у спаљивању-уклањању лешева у корист банде којом руководи његов ратни друг, а који се затим крваво свети када се међу жртвама нађе и његова кћерка, свакако није лако уклопити у већ формиране и утврђене предрасуде о Балабанову било као о патриотском, па и евроазијски усмереном аутору, од значаја за формирање климе која је погодовала за путиновски заокрет на размеђу миленијума (Брат), или као о снажном критичару путиновске, колико и совјетско-империјалне Русије (Груз 200), али она је итекако конзистентна унутар целокупног ауторовог опуса и његових темељних поетичких опредељења. А она се пре свега тичу како традиције пушкинске „несводиве вишезначности“, тако и сложених интертекстуалних и метатекстуалних релација са различитим, не само филмским, и не само књижевним, делима. Поред сопственог незавршеног филма Река, у грађењу поетичке структуре и смисаоног језгра филма Ложач, учествују пре свега прича В. Серошевског „Хајлах“, коју протагониста филма поново пише, „по сећању“, али и, сасвим имплицитно, Љесковљева новела На крају света, чиме се бар делом остварује ауторова жеља за екранизацијом дела овог великог писца. Иако овај филм није екранизација, он представља пример можда најрафинираније стратегије филмске адаптације књижевног дела, у ком се књижевним текстом (или текстовима) кодира предметна историјска стварност која служи као сировина уметничког обликовања. Такво кодирање Балабанову у даљем процесу уметничког обликовања служи најпре у сврху деконструкције империје, саме идеје империје (не само руске, али и руске, била она царистичка, совјетска или „путиновска“), где је империја ништа друго него „царство овога света“, „царство палости“, објективизација и институционализација палости створеног света. У Ложачу се математички прецизно раскринкавају основне стратегије империје, попут манипулације енергентима, инструментализације религије, репресије и асимилације мањина, претензије за глобалном влашћу, моралног релативизма и насиља као основног облика комуникације, чему се заправо не нуди никаква вредносна алтернатива, осим можда позивања на праву људску меру у свему, на ону меру која човека упућује на другог човека, а не на деструктивне империјалне апстракције. Књижевни интертекст и његово претварање у инструмент кодирања стварности, односно код, значењски потенцијал филма упућује ка самим основном кодовима руске културе у културне традиције, изражене историјски први пут у сукобу „јосифоваца“ и следбеника Нила Сорског (15. век), а затим у „никоновском расколу“, са одјецима, преко „Петровског комплекса“ и поделе на „славјанофиле“ и „западњаке“, „евроазијце“ и „атлантисте“, све до данас. Тако је и овај филм заправо филм о природи „Царства земаљског“ и о антихристу, у коме се тајна рата разоткрива као тајна безакоња, империја као „царство ћесара“, а створени свет као поприште космичке борбе у којој је највећи и заправо једини улог целокупно људско биће, дакле људска личност, у свим световима у којима постоји и у којима делује. Балабанов ипак јасно показује да жртвена крв, колико ни „ватра очишћења“, никада не могу бити замена за људски живот, нити средство његовог преображења и искупљења. Оптужујући империјалне, дакле паганске, стратегије искупљења, Балабанов у овом филму макар сугерише оне друге, хришћанске (покајање), и у томе је заправо његова највећа вредност.

понедељак, 24. септембар 2012.

Roman "Douglas Tweed" Irine Kunine Aleksander

Moj tekst o knjizi "Douglas Tweed i ostali" Irine Aleksander (priredila Irena Lukšić), objavljen u "Ruskom almanahu" broj 17, 2012 (urednik Zorislav Paunković).


Владимир Коларић



У коме су и кактуси цвеће слободе



(Irina Aleksander: Douglas Tweed i ostali, priredila Irena Lukšić, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2011.)


Трећа књига са текстовима Ирине Александер, коју је приредила Ирена Лукшић, поред њеног романа из совјетског периода Даглас Твид: живот и достигнућа, обухвата и предговор приређивачице, изводе из дневника Павла Лукницког о Ирини Александер (приредио и превео Зорислав Паунковић), затим преписку ауторке са значајним српским писцима Растком Петровићем и Марком Ристићем (приредила Видосава Голубовић), и, најзад, документе, фотографије и избор критичких осврта на претходне две књиге, Сви животи једне љубави (2003) и Само чињенице, молим! (2007).

О Ирини Александер (1900-2002), списатељици и значајној и интригантној учесници књижевних кругова предратне Југославије, али и светског џет-сета, више пута је писано у Руском алманаху, где је први пут и објављен одломак из романа Даглас Твид: живот и достигнућа. Ради се о кратком роману насталом 1925. године, за време ауторкиног боравка у Совјетском Савезу, где је, између осталог, као глумица и сценаристкиња сарађивала у филмовима значајне авангардне групе ФЕКС. Роман је објављен у едицији популарних, пустоловних издања намењених широкој публици, и представља авангардистичку, у духу ФЕКС-а, рефлексију америчке популарне културе у њеним зачецима. Роман у том смислу нема амбицију да реалистички представља америчку друштвену стварност, већ за свој предмет узима представе и знакове којима се америчко друштво самоидентификује у формама популарне културе, најпре филму, музици, али и култури „селебритија“. Роман у целини представља пародично-пастишну обраду мемоара Хенрија Форда, док је само његово ауторство предмет поетичке игре: роман је потписан ауторкиним „девојачким“ именом и презименом Ирина Куњина, за које се „предговору аутора“ тврди да је псеудоним писца мушког пола, док главни женски лик у роману, Ирена Клан, садржи податке из живота саме ауторке. У складу са захтевима популарних, најпре филмских форми, знакови у овом делу функционишу најпре као сигнали, и то они који упућују како на „капиталистичку“ и „плутократску“, тако и на „прогресивну“ и „слободарску“ слику Америке формирану у глобалној свести. Настао у прелазној епохи, Даглас Твид неспорно има антиципаторки значај, како за даљи развој и рецепцију америчке популарне културе, али и глобалне америчке идеологије, тако и даљу судбину Русије и евроазијског света, затвореног у различите облике националног социјализма, од кога ни до данас није у стању да се отргне. Антикапиталистичка и револуционарна настројеност романа има своју противтежу у неспорној фасцинацији прогресивним и слободарским лицем Новог света, коју најбоље описује управо Растко Петровић у свом писму ауторки, као „овај крај у коме су и кактуси цвеће слободе“. Даглас Твид, попут дружења са Растком Петровићем, али и Марком Ристићем и Крлежом, као да дешифрује потрагу ауторке за једном другачијом, „истинском“ левицом, а заправо, са обзиром на антиципаторски карактер њеног романа – најпре када је у питању прави, „кјуклуксклановски“ карактер америчког глобалног империјализма – за једним трансиодеолошким, изнад левице и деснице али и изван „трећег пута“, становиштем, као становиштем слободе, којим се неће забрањивати колико право на рад, толико и извесна доза гламура.

Ова књига, роман заједно са додацима, не открива Ирину Александер само као ауторку и сведокињу значајну за руску и културе југословенских народа, на шта су већ у довољној мери указале књиге Сви животи једне љубави и Само чињенице, молим!, већ и као ауторку од значаја за будућност, за свет у ком живимо, а који се толико мучимо да дешифрујемо.

субота, 15. септембар 2012.

Ruski formalisti i film

U ponedeljak, 17. 9. 2012, na Trećem programu Radio Beograda, od 21.30h, emituje se moj tekst "Ruski formalisti i film".

недеља, 2. септембар 2012.

Ruski almanah br, 17, 2012

U Ruskom almanahu broj 17, 2012, objavljena su čak četiri moja teksta: "Dekonstrukcija imperije" (o filmu "Ložač" Balabanova), "U kome su i kaktusi cveće slobode" (o Irini Aleksander), i dva prevoda: tekst Stanislava Hatunceva o filmu "Okraina" i tekst Alekseja Mokrousova o slikaru Nikolaju Geu.
U broju su objavljena i dva teksta Ivana Velisavljevića (o ruskim piscima u jug. filmu i Šejkinoj izložbi), kao i poezija i proza Kostomarova, Holjina, Velera, Bunjina, Vvedenskog, Bajtova itd. tekstovi Bahtina o Tolstoju, savremenog filosofa Podoroge, i posebno ekskluzivno, prvi put u Almanahu, strip (Wostokove adaptacije ruskih pisaca), ali i erotska klasika iz Srebrnog veka, proza A. Morskoja "Sodomski greh".
Kao i uvek bogat i podsticajan broj Ruskog almanaha.