понедељак, 16. јул 2018.

КЕМАЛ МУСИЋ: Недоказиве истине Ламека Ћисума


Владимир Коларић

Балкански барок Кемала Мусића

 

Најбољи су често они наши прозни писци који пишу као песници, који певају уместо да конструишу, трагају и боре се са речима уместо да објашњавају и постављају готове моделе света. Као да је балканска стварност исувише хаотична, идентитети сувише компликовани, сувише гранични за једно сређено приповедање, за причу као образац спознаје.

Медијум такве литературе онда увек постаје језик, који као да укида дуализам светова, свих светова у којима живимо, и хоризонталних и вертикалних.

Па теко и роман Кемала Мусића „Недоказиве истине Ламека Ћисума“ (Центар за дјелатност културе, Бијело Поље, 2017), чији је главни јунак-приповедач, очекивано, ауторов анаграмски алтер-его, меша натурализам и фантастику, књижевне референце и народну легенду, анегдоте и безмало публицистику са чистом поезијом, уз обавезне по балканском моделу јуродиве ликове, довитљивост као основну пучку врлину, књижевно приповедање које се лако стапа са трачарењем, пијаним солилоквијима или бардовском нарацијом. Све је ту, наравно - и бриколаж и карневализација као пучки антиколонијални отпор, и повлашћено место јуродиваца као оних неуклопљених, кроз које још можемо уберљиво да изразимо чуђење пред светом који нас је задесио, а који као да нисмо очекивали.

„Истине“ провинцијског писца Ламека Ћисума никако не могу бити доказиве, јер речи којима их сведочи готово као да су излучевине његовог крхког тела, које не може ни само да се раздвоји од приче коју наводно хоће да исприча и којом би да ипак посредује своје убого балканско искуство, и да га, ако не објасни, а оно макар изрази на једино себи својствен начин.

На крају овог кратког романа прича се заиста и буквално осамостаљује и метеријализује, постајући некаква псеудо-вавилонска скаламерија, и сама један велики бриколаж, који ништа и никоме не објашњава, него је просто ту. Јер и ми, сиротиња, смо просто ту.

Наши „Борхеси“ су најбољи када, без обзира на ниво образовања, не покушавају да буду логичари и стилисти, него народни певачи који све крхотине савременог света, у споју са муљем, костурима и утварама прошлости - и митске и историјске - преобликују у живо искуство живота који не жели да се представи као оно што није. А то искуство, какво год да је, свакако није „европско“.

Кемал Мусић, релативно изграђен писац, лепог и упечатљивог језика, свакако је добар пример тог, макар и недовољно освештеног и нагонског, антиколонијалног отпора, као изданка једне од најважнијих традиција књижевности нашег предивног и трагичног Брега.

Наша песма је и даље нажалост пречесто песма залуталости и очаја, а морала би, као у својим највишим врховима, бити песма слободе.

петак, 13. јул 2018.

ПРОСИПАЊЕ ЗЛАТНЕ РОГОЗЕ СТИХОВА (Лука Пиљагић, 2018)


Владимир Коларић

Више од игре – поетска представа Луке Пиљагића



Поезија је била најбоља када није била раздвајана од певања и одигравања. И данас се на Истоку, па и у Русији, чувају такве традиције, где је поезија оно по треба да буде тек кад се изводи – у споју изговарања, песме и глуме, чувајући конкретност извођачевог присуства, догађајност изговорене речи и заједништво учешћа у истом симболичко-перформативном простору.

Представа Луке Пиљагића „Просипање златне рогозе стихова“ је ипак пре свега позориште, позоришни чин, које поред изговарања стихова подразумева и песму, сведен али прецизан гест и реквизиту са прегледном знаковно-симболичком функцијом.

Представа, поред тога, има  јасну структуру, где поезија, на проживљен и нимало декламаторски и патетичан начин „просипана“ пред публику, није распоређивана произвољно, него тако да прати и поетски трансформише читав људски живот, и то не било који живот, него баш живот тог конкретног, овде-и-сада Луке Пиљагића, у његовом дијалогу, и као човека богатог искуства и као глумца, са великим песницима са којима осећа да је у сагласју. И то не, како је истакао у једном лепом разговору, сагласју на анегдотално-интригантском нивоу, повезаном са пикантеријама из живота песника, већ баш са оним што остаје иза њих – песмама.

Као што иза глумца, после свог сећања, проживљавања и давања остају само, као на крају ове представе, ципеле вечитог путника и шешир који покрива главу и који прихвата скромна уздарја – али, ипак, и успомена, лебдећа реч и трептај у срцима.

Рогоз је један од симбола чистоте, на кога су у Индији полагали преминуле како би наставак њиховог пута био што растерећенији од све прљавштине некупљене од света. Одигравање Луке Пиљагића, којим нас овај глумац-подвижник враћа на истинске, трагедијско-литургијске основе позоришта, такође је једно прочишћавање, оно што би уметност морала да буде у нашим животима.

Лука Пиљагић, један од најплеменитијих и најсуштинскијих изданака велике традиције КПГТ-а, је својом храброшћу, непосредношћу, посвећеништвом, енергијом и слободарством, много од онога што ми данас више већином нисмо.

Али позориште је ту, ако отворимо очи и припустио га у срца, да нам помогне да се пробудимо и кренемо даље, у нашу личну и народну слободу, тамо где нам  је једино и место.


О претходним представама Луке Пиљагића:

субота, 30. јун 2018.

Харолд Пинтер: БЕЗ ПОГОВОРА (режија Вида Огњеновић, 2018)


Владимир Коларић

Без поговора


Опште је место да је мало оних који су тако успешно, сценски их одигравајући, разоткривали дубоке механизме друштвеног насиља као Харолд Пинтер. Уз увек присутну или присутно-одсутну инстанцу моћи и контроле која на тајанствени начин утиче на животе ликова, али која понекад поприма и нешто другачије, амбивалетније конотације, дајући ликовима и њиховој драми егзистенцијалну и чак метафизичку дубину.

Комад „Без поговора“ је донекле типичан Пинтеров краћи комад о лудилу насиља, које се не представља као ексцес него упућује на структуру поретка, с тим што овај пут његови јунаци нису „мирни грађани“ који западају у свето лудило моћи, него професионалне убице. Од којих један страда не само зато што покаже вишак слабости према жртви женског пола, него пре свега зато што се усуди да, и то чак више него једном, постави питање „Ко му је рекао да то уради?“, односно ко је тај који је човеку рекао „Убиј!“, а пре тога научио човека да се таквом налогу повинује.

Представа „Без поговора“, у продукцији Факултета савремених уметности и Драмске групе „Жаока“, у режији Виде Огњеновић прецизно је и прегледно режирана, са основним циљем да да простора младим глумцима, Милану Узелцу (Бен) и Огњену Дрењанину (Гас), којима је ово била дипломска представа.

А они су од свог испита имали снаге да направе истински позоришни чин, који има разлога да постоји и независно од повода, односно да интересује и друге осим њихових рођака и другара. У представи се осећа та специфична и тешко описива пинтеровска тензија, која превазилази психо-социјалну мотивацију, глума почива на прецизном маркирању односа моћи, који дају ритам сваком гесту и реплици, а нечије свевидеће око, и оно овозамаљско и оно друго, тајанственије, готово је опипљиво присутно. Пад метком покошеног Гаса на крају представе, акробатски прворазредно изведен, стога не бива тек атракција, него оприсутњење највеће трагедије свеопштег постојања - (само)поробљености не само човека него и свега живог, и бесмисла смрти која из такве поробљености не избавља.

У таквом свету нема поговора, јер нема ни разговора, ни живота.

четвртак, 21. јун 2018.

Моје приче за децу на руском

Моје приче за децу, од којих на Радио Бг емитована и на овом блогу објављена једна (Рупа), у преводу Јелене Бујевич на руски, у електронском часопису Камертон:

http://webkamerton.ru/2018/06/rasskazy

четвртак, 14. јун 2018.

Носталгија 9/8 (Саша Петровић Зуља, 1998/2018)


Владимир Коларић

Деведесете: искуство пораза и слободе



Саша Петровић Зуља је свој кратки документарни филм „Носталгија 9/8“, у продукцији Академског филмског центра, снимио 1998. године, са намером да буде приказан двадесет године касније.
На тај начин се овај једноставан и непретенциозан филм, који у свом главном сегменту бележи исказ ауторовог пријатеља који из свог оскудног стана у Лазаревцу машта о путовањима Европом, од документа једног историјског тренутка претвара у својеврсну временску капсулу и, неминовно, објекат носталгије.
Носталгија је била тема и занимљивог и за наше услове ретко узаврелог разговора, који је после пројекције са аутором водио Илија Лабало. Да ли је могућа носталгија према деведесетима, или је наша перспектива на тај период нужно обликована идеологијом? Идеологијом која ауторовој, Лабаловој или мојој генерацији на свој начин укида право на младост и носталгију, више можда него они који су нам је, како је то пожељно говорити, отимали током ратних и околоратних деведесетих.
Питање које филм, самим ауторовим маневром одложеног приказивања, неминовно поставља – да ли се ишта променило у међувремену, са (пожељном) тенденцијом да одговор буде негативан, много је мање битно од његове егзистенцијалне универзалности: Саша Петровић се ни тад није бавио идеологијом него егзистенцијом, па зато и сада његов филм не би требало посматрати са идеолошке него са егзистенцијалне тачке гледишта. Па тако ни носталгија коју евентуално призива, а која је донекле такође била укалкулисана у ауторовој жељи да види како ћемо две деценије касније гледати на „најбоље године наших живота“ (а то су увек године свесне и борбене младости), не би требало да буде тумачена у идеолошком него егзистенцијалном кључу, оном интимном, о коме је готово непристојно питати.
Деведесете су још неинтерпретиран део наше блиске прошлости и нашег живог искуства и стоје као велики задатак пред уметницима и другим тумачима стварности, пре свега као задатак одбацивања задатих идеолошких оптика и храброг суочавања са оним што су деведесете, у свој својој сложености и за сваког од нас појединачно, биле или могле да буду. Филм „Носталгија 9/8“ је можда мали, али леп и подстицајан прилог, позив на такве интерпретације, које за многе могу представљати животно важне интерпретације њихових сопствених живота и сопственог егзистенцијалног искуства. У ком ипак није, и не може бити, баш све и само идеологија.
Већ и самим тим што је окупио и повео живу дискусију између једног броја креативних припадника једне генерације „идиоритмика“, овај филм је учинио много. У очекивању једне велике приче, или лакше је претпоставити омањег спектра микронаратива, остаје нада да ће искуство слободе коју је ова генерација искусила као можда ниједна друга, у коначници надвладати њено искуство пораза.

недеља, 10. јун 2018.

СА ФИДЕЛОМ, ПА ШТА БУДЕ (Горан Радовановић, 2011)


Владимир Коларић

Са Фиделом, па шта буде

 

У последње време сам се, стицајем околности - дружећи се са великим кубанским писцем Франсиском Лопесом Сачом и упознајући младог философа Хорхеа Гонсалеса Ароху, као и припремајући испоставило се сјајну трибину о кубанској култури данас - више бавио културом ове интересантне земље. Такође, проучавајући теологију ослобођења, а одраније колонијализам и рађање неолибералног монструма из крви латиноамеричких народа, боље упознавање са историјским  искуством Кубе ми се чини све неопходнијим за разумевање данашњег света и нужном трагању за алтернативама.

Тако је дошло и до упознавања са јединим филмом насталим у српско-кубанској продукцији, документарцем „Са Фиделом, па шта буде“ (Con Fidel, pase lo que pase, 2011), редитеља Горана Радовановића, о чијем филму „Енклава“ сам писао (на овом блогу), а „Хитну помоћ“ ценио, али чији ми је добар део опуса до сада, нажалост, промицао.

Мој приказ „Енклаве“ није био у потпуности позитиван, али упркос томе Горан Радовановић ми се тада јавио и похвалио мој текст, што је један од доказа посвећености овог аутора, која је данас, а код нас свакако, сасвим ретка, а о вредностима мањка сујете и вишка скромности да не говорим.

И овај, „кубански“, филм Горана Радовановића такође је рађен из посвећености и љубави, што свакако искључује сентименталност и идеолошко, макар и улепшавајуће, деформисање стварности. У уметничком делу оправдано је и нужно једино естетско деформисање стварности, које произилази из поступака селекције материјала из предметно-историјске стварности и претварања „света ствари у свет знакова“, што сваки естетички и поетички захват подразумева. Које ипак није значењски, па ни идеолошки неутрално, али је оправдано онолико колико иницијативу у креирање значења у већој мери препушта гледаоцу.

„Са Фиделом, па шта буде“ приказује дан уочи прославе 52-годишњице кубанске револуције у месту Сијера Маестра, у ком се ликови такозваних обичних људи у свакодневним ситуацијама и простори у којима делују повезују и поетички структуришу различитим облицима комуникације. У првом делу филма се, пратећи старог мотоциклисту, упознајемо са сиромашним предграђима Сијера Маестре, у другом пратимо превоз младог зубара од села до града, у трећем пратимо дневни ритам јавне телефонске говорнице, у четвртом, у контексту празника, медиј комуникације су мегафон и телевизија, а у последње - за Кубу неизбежна -песма.

Овде приказана сиротиња није избезумљена сиротиња латино-диктатура разапета између унутрашњег и спољашњег насиља с једне и ослободилачке борбе и очајничке солидарности са друге стране, већ сиротиња социјалистичке земље обликоване вишедеценијским отпором колонијалном насиљу, чија стварност делује као сијеста, а култура као безгранични бриколаж.

Радовановић нас не лаже да је сиротиња романтична и морално супериорна, нити да је цена која се плаћа за одржање националне независности неважна, па чак ни лако подношљива.

Али нас не лаже ни да изван малограђанских идеала потрошачког друштва нема живота, нити да је сав тај живот који пулсира у свим тим људима мање вредан од живота самозадовољног белог господара, био он свестан тог свог самозадовољства и свог господарства или не.

Његова перспектива зато није идеолошка, него непоправљиво хуманистичка, и свакако се неће свидети ни онима који би се жалили да се у филму не тематизује империјалистичко насиље као такво, нити онима који би волели да се у њему очигледно види репресивност „недемократског режима“, који, ограничавајући слободу тржишта, сву ту сиротињу не упути на предузетништво, чиме би, је ли, решила све своје проблеме.

Комуникација, живот као (изнуђена или културно условљена) сијеста, идеолошки и социјално-економски бриколаж, нагласак на сиротињи, амблематични за земље такозваног „трећег света“, можда су очекивани поступци у естетско-документаристичкој обради једног мање-више просечног, мада симболички снажног дана на Куби, али поетички прецизно обликовање и неидеолошки приступ овај филм не чине само поузданим погледом на данашњу Кубу, него и огледалом нашег социјалистичког наслеђа, национално-ослободилачког историјског искуства, али и наше, освештене или не, колонијалне позиције.

четвртак, 05. април 2018.

Христос на филму!

У новој емисији ТВ Храм "Светлост у тами" Владан Таталовић и Владимир Коларић на тему Христос на филму. Водитељ је ђакон Дарко Радовановић.

https://www.youtube.com/watch?v=zf8rDVTgP9Q&feature=share


субота, 03. март 2018.

Милан Р. Симић: ЗОВИТЕ МЕ АРИСТОТЕЛ


Владимир Коларић

Назад, па около!

 

Иако волим кратку форму, што се види из дужине већине мојих текстова, никада нисам имао нарочитог поверења у афоризме. Не због њихове ефемерности, него због утиска како пречесто изричу натегнуто духовита општа места, са позиције некаквог „општег“, просечног човека, „грађанина покорног“ безбрижно помиреног и спријатељеног са својом пасивношћу.

Али Милана Р. Симића сам приметио још раније, а посебно када смо постали фејсбук пријатељи, и када су његови аформизми засијали у мору баналности и испразног паметовања.

Аформистичар мора да буде проницљив, да се на да лако замајати и да не заузима позицију друштвено и културно привилегованог посматрача, што је најчешћа мана наших писаца и интелигенције. И мора заиста да разуме друштвене процесе, а не да репродукује њихове пропагандно-манипулативне моделе, што је опет тако ретко код српских писаца и интелектауаца, који делују као да нису део друштва у коме пишу и да према њему немају никакву одговорност.

У књизи „Зовите ме Аристотел“ Милана Р. Симића (Агора, 2013), све је онако како треба и, иако је књига објављена пре пет година и даље актуелно и, дакле, нимало ефемерно, јер истина никада није ефемерна, макар се тицала и најнезнатнијег. Али ништа овде није незнатно, јер Симић не бежи од најважнијих тема које су нас обликовале протеклих деценија: он преиспитује демократију као такву и наше вишезначно искуство демократије, готово је опседнут темама фалсификовања и наметнутог ћутања, једног генералног утиска залуталости и не само пропуштених шанси, него и промашених путева. И наше све болније и све, употребићу тај израз, трагичније подвојености, расцепљености, болног суочења са истином да је све мање разлога због којих мислимо да треба да живимо заједно. И још болнијих дисконтинуитета, који као да су једина константа српске историје, осим неизбежног уха које би све чује и све да зна, и оних која свест о постојању тог уха и веровање у њега, спречава да осете сву ону лепоту живота, која је, макар једним делом, и до нас.
Писац не би требало да буде срески шпијун, ни да се боји среских шпијуна, него - како се то некада говорило - сведок епохе.

А целовитост ове књиге, која никако није проста колекција афоризама, је готово целовитост једног романа епохе, какав у српској књижевности, исправите ме ако грешим, у последњим деценијама нисмо имали. Некада заиста треба умети кренути од малог, не плашећи се ефемерности. Мудар афористичар је одавно схватио да никад неће добити своју бисту. А то је, изгледа, један од предуслова слободе.

У "Џепним теоријама" Нарциса Алиспахића

Главна улога у првој епизоди феноменалног серијала аутора Нарциса Алиспахића:

https://www.youtube.com/watch?v=RPibT_QKFqk&feature=share

четвртак, 01. март 2018.

среда, 28. фебруар 2018.

ПРЕТПОСТАВКА НЕВИНОСТИ (Јелена Марковић, 2018)


Владимир Коларић

Невиност и заштита




Не постоји препрека да се сними филм у Србији, ако је снимање филма оно што заиста желите, а не игре моћи. Јелена Марковић је жив пример за то - „Претпоставка невиности“ је чак четврти дугометражни филм који је режирала, у мало је рећи немогућим условима.

Ако желите да снимите филм, борићете се, радићете нешто до чега вам је заиста стало, али узимајући у обзир све околности, не ићи на све или ништа него користећи сваку прилику.

Па тако ћете и од филма у продукцији школе глуме, снимљеног као педагошко и маркетиншко оруђе, направити озбиљно дело, уметнички, занатски и интелектуално супериорније од већине филмова у садашњој српској продукцији.

„Претпоставка невиности“ је римејк чувеног филма „12 гневних људи“ Сиднија Лумета, према сценарију Реџиналда Роуза, врхунског примера драмског филма, у ком је драматичност основни структурални и поетички принцип - то је она врста филмске драматургије коју, на пример, афирмише Дејвид Мамет у својим филмовима и, на српски нажалост до неупотребљивости лоше преведеној књизи „Бамби против Годзиле“.

Таква драматургија подразумева јасан драмски сукоб и прецизно вођене ликове, што је, поред широке референтности филма, био добар избор за овај, иницијално наменски рађен филм.

Филм није насилно осавремењиван нити фикционално прилагођаван локалном контексту, што би било и немогуће с обзиром на битно другачији судски систем између Србије и САД, већ је питање условности, као и питање продукцијских околности (финансије и узраст глумаца-полазника школе глуме), решено захваљујући метафилмском принципу, односно јасном свешћу да се ради о филму.

Али овде метафилмски принцип не умањује снажан, у основи фикционални доживљај филма - напротив, он нас ослобађа непотребног баласта који намеће како „логика стварног“ тако и нормализована конвенционалност доминантних филмских форми.

У том смислу, филм који говори о 12, овај пут поротница, које одлучују о животу и смрти младића оптуженог за убиство оца, има и формално покриће да се залаже за примат љубави над законом и да указује на дуг и одговорност који сви имамо једни према другима, јер формална средства која користи нису употребљена у сврхе моћи, односно моделовања манипулативних идеолошких апстракција, већ у као средства посредовања нечег личносног и људског, који од почетне (и подразумеване) нетрпељивости сасвим мотивисано води ка међусобном загрљају.

Наглашавам, ако нисам био довољно јасан - метафилмски оквир у овом филму био је неопходан да би отворио врата истинској фикцији, односно дао могућност да се у ограниченим продукцијским условима направи пунокраван, узбудљив и драматичан филм, у ком дијалошки принцип не укида поетичку идентификацију, а интерактивност имагинацију.

Филм који вас се тиче, јер вашу спољашњу и унутрашњу стварност не представља огледално него суштински - то је ваш свет, то сте ви, заробљени у својим играма моћи, сујетама и свакодневној заробљености, али и ви у ономе што бисте волели да заиста јесте, и што бисте могли да будете.

Одавно нисмо видели узбудљив и драматичан српски филм са озбиљно вођеним и грађеним улогама и беспрекорним ритмом режије. А још мање филм за који не слутите да жели да вас, на овај или онај начин, убеди у нешто што у основи никако не бисте волели да будете убеђени. Па ето, нада долази са рубова, па макар то биле и приватне школе глуме.

Као што видите, предузетништво итекако има своје врлине. Нећу говорити о нади коју доноси младост и сличном фразама, али од нечег се једном мора почети. За почетак од тога да волимо и да умемо да радимо оно што радимо. И да то, заиста, радимо.

недеља, 07. јануар 2018.

Језик савремене руске идеологије!

Објављен зборник "Језик и (псеудо)особеност" у издању Карловачких дана слободне мисли, са мојим текстом "Језик савремене руске идеологије". Зборник у целини на:

https://www.academia.edu/35602845/Vladimir_Kolari%C4%87_Jezik_savremene_ruske_ideologije

Интервју на Стању ствари!

Интервју са мном, Милош Милојевић:

https://stanjestvari.com/2018/01/06/milojevic-kolaric/

петак, 05. јануар 2018.

Интервју за Нови Полис!

Интервју са мном, поводом књиге "Хришћанство и филм", Бојан Томић за Нови Полис:

http://www.novipolis.rs/intervju/31549/herojstvo-sinova-svetlosti.html

КАРИН ФОСУМ: Кад ђаво држи свећу

Владимир Коларић

Ђаволи у њој






Роман „Кад ђаво држи свећу“ норвешке списатељице Карин Фосум (Самиздат Б92, 2017) није худанит, и читалац од почетка зна много више од ликова, укључујући ту у детективе. Закључивањем истражитеља до те мере управља случај, да читава истражна процедура може да делује пародично. Ипак, циљ Карин Фосум није пародија, али ни метажанровска самосвест или проширење граница жанра. Такође, њено изузетно књижевно дело не може бити препознато искључиво у контексту ауторки какве су Патриша Хајсмит или П. Д. Џејмс, за које се каже да им је психологија важнија од заплета, и да се тиме наводно приближавају литератури главног тока, шта год то значило.
Може се рећи да Карин Фосум жанровским конвенцијама приступа слободно, не у смислу да их третира произвољно, него да их користи као средства за постизање циљева који нису жанровски – ако жанровске циљеве сведемо на задовољавање или провоцирање очекивања читаоца одређене књижевне врсте, што наравно не мора априорно бити лишено спознајних и естетичких импликација.
Њени циљеви такође нису сведени на литерарно посредовање одређених идеја или виђења човека и људског друштва, већ су пре искуствени и метафизички. Проблем њених јунака и генератор зла у њеним романима није просто отуђеност, као константа социјалне позиције модерног (западног) човека, нити психолошка истрауматизованост у контексту породице, шире друштвене заједнице или институције, већ пре један суштински однос јунака према животу, свету, другим људима и самом себи.
Ђаво држи свећу, рекла би Карин Фосум, када човек одустаје и повлачи се из живота, када диже руке од других и самог себе, када више не зна због чега и због кога живи. Ђаво нам осветљава пут само онда када се крећемо ка умору и одустајању, ка равнодушности и незаинтересованости, ка одрађивању својих дана како би умрли пре смрти и тако ваљда вечно трајали, у смрти. А знамо шта то значи.
То је дакле онај метафизички аспект њених романа. А онај искуствени је у одсуству апстрактних идејних или поетичко-естетичких схема, где се допушта да наратив структуришу не само априорни модели стварности или људског постојања у свету, него и тело и време, чија варљивост има сасвим други квалитет од варљивости илузије: они су заиста ту и немогуће их је превазићи укидањем већ само преображајем, не магијом самообмане него односом, поновним и оживотвореним односом према самој конкретности нашег постојања, и постојања свих других људи и бића на земљи - тих бесконачних самстава.