понедељак, 12. новембар 2018.

САН СМЕШНОГ ЧОВЕКА (Андреј Пиповић, 2018)


Владимир Коларић

На храбром путу

 


„Сан смешног човека“ је изузетно значајна параболичка приповетка Достојевског, која помаже осветљавању његових најважнијих дела попут „Записа из подземља“, „Идиота“ или „Карамазових“. Она представља концентрацију његових најважнијих религијских и-или парарелигијских идеја и чини разумљивим оптужбе из неких православних кругова на његов рачун за „ружичасто хришћанство“, односно хилијастичко уверење у могућност стварања раја на земљи, али представља и типолошки сажетак значајних одлика његове поетике, уз неизбежне мотиве неурастеничности-јуродивости или „дечије сузе“.

За постављање ове приповетке на сцену, у виду монодраме, потребно је много одважности, ако не већ глупости, јер је у питању пре идеоморфна него наративна или драмска структура, која добија целовитост тек у укрштању са другим делима великог писца или културног контекста који га је формирао. Тим више што се Андреј Пиповић, у својој интерпретацији, одличио за „огољену“ сценско-драматуршку интерпретацију која не укључује интепролације  из других текстова, суочавајући се са текстом „један на један“. Интерполације, односно укрштања са другим текстовима, као и више свести о артифицијелним и метатектовним (пародијским) особинама текста Достојевског можда не би сметале овом сценском тексту, али у овом извођењу, у галерији „Полет“ улогу интерполација и међутекстуалног дијалога замењује самосвесно третиран контекст рођендана Достојевског а још више Дана примирја у Првом светском рату (11. новембар), који жудњу за светом који није кланица чини по себи разумљивом.

Андреј Пиповић је млад глумац данас ретке говорне културе, коме остаје да још више ради на свом гласу, не толико у техничком смислу, колико у поверењу у његову способност да „носи“ извођење, односно буде основни енергетски проводник његове иначе упечатљиве игре. Ради се о образованом глумцу који разуме текст који интерпретира, а у извођење уноси и данас опет тако редак жар и уверење, са дирљивим спојем изразите култивисаности, самодисциплине и дечије наивности, на граници данас презреног патоса.

Ова представа, његова дипломска (под менторством Мирјане Карановић), може да буде не само појединачни сценски догађај свакако вредан гледања, него и медијум усавршавања овог глумца, одличан мотив за борбу са самим собом, самопревладавање, јачање поверења у своје знатне способности, одбацивање свих уза и самозапрека у правцу потпуног стваралачког самоослобађања, смелост френвенцијски и интензитетски равноправног општења са највећим духовима који су прошли кроз овај свет, независно од просторних и временских граница. Јер ко је на том храбром путу бољи сарадник у овоме од Достојевског и свог оног културног багажа који са собом носи, а који је овај глумац, као не тако много српских уметника, свакако у стању да разуме, осети и да га спроведе у дело.

 
 

четвртак, 01. новембар 2018.

Владимир Коларић: Драме на интернету

Три моје драме доступне на интернету, на најбољим сајтовима:

Смрт у Паризу

Антибарбарус: http://ratkoviceve.bijelopolje.co.me/index.php/arhiva/arhiva-antibarbarus/558-vladimir-kolaric-smrt-u-parizu



Хиполит

Хипербореја: https://hiperboreja.blogspot.com/2016/10/hipolit-drama-vladimir-kolaric.html

Екерман: http://eckermann.org.rs/article/hipolit/



Тадеуш Ружевич и Френсис Бејкон на зубарској столици

Екерман: http://eckermann.org.rs/article/tadeus-ruzevic-frensis-bejkon-na-zubarskoj-stolici/