петак, 31. децембар 2010.

Pouke 3

Umetnicima-slugama: Ne bojte se.

Umetnicima-slobodnim ljudima: Ne bojte se.

Pouke 2

Umetnicima-slugama: Ne namećite se, sami će vas primetiti.

Umetnicima-slobodnim ljudima: Ne namećite se, već su vas primetili.

Pouke

Umetnicima-slugama: Gazda od vas traži samo jedno - lošu umetnost.

Umetnicima-slobodnim ljudima: Slobodni ste tek onda kad shvatite da nemate izbora.

понедељак, 27. децембар 2010.

Priča: Kurva

Moja priča, objavljena u zbirci "Lutalice" (SKC Kragujevac, 2006).


Vladimir Kolarić


KURVA





Otkrio je grudi, krenuo je prema njoj, osećao se dobro.

«Sviđa ti se ovo, vojniče?»

Oblizivao je gornju usnu, požudno.

Milovala mu je bradavice, rasplitala malje.

«Koliko dugo ovo nisi radio, vojniče?»

Nije želeo da priča. Legao je preko nje.

«Lep si vojniče, znaš li to», rekla je.

Zastao je. Gledao je kurvu u oči.

«Muškarci nisu lepi. Muškarci su snažni.»

«Kako ti kažeš, vojniče.»

Otišao je. Znala je da neće moći. Trudio se.

Krenula je dalje. Ušla je u Zeleni cvet, okupljalište kurvi, svodnika i divljih taksista.

«Mi smo najgora sorta», potapšala je Melani po leđima.

Melani joj je ostavila trag ruža na obrazu.

«Našla sam nešto, lutko.»

Kurva je ispružila dlan.

«Ne to, lutko. Nešto za sebe. Nekog. Lovana.»

«Patetična si, Melani.»

«Rekao mi je da moram da popravim zube. Ništa drugo. Šta misliš, koliko će to da košta?»

«Ako je lovan, neka plati.»

«Obećala sam da to preuzimam na sebe. To je pitanje časti.»

«Otkud tebi čast, Melani?»

«Stvarno si kurva, Zarzet.»

«Jesam.»

Zarzet je zapalila cigaretu. Bilo je zagušljivo.

«Da izađemo malo?»

«Zar se nisi dovoljno nakupila zime?»

«Zime nikad dovoljno.»

Ustala je. Pogledala je Melani.

«Taj tvoj... lovan.»

«Da?»

«Valjda ne očekuje devicu?»

«Idi, Zarzet.»

Zarzet je znala gde da nađe Maršala. On je dobar čovek. Prodavao je šešire na buvljaku.

«Ko još kupuje šešire, druže?», pitala ga je, svaki put kad ga vidi.

«Ne takvi kao ti, Zarzet», odgovorio bi on, uvek ozbiljan.

«Pokloni mi jedan, hoćeš?»

«Kupi i pokloniću ti.»

Sela je na stolicu pored njegove. Grejala je noge na njegovom kaloriferu.

«Popušiću ti.»

«Prvo operi zube», rekao je Maršal.

«Zašto me ne uzmeš?»

«Zato što si kurva.»

Uvek bi lepo razgovarali. Pričao bi joj o svom sinu, koji je u domu u Koviljači. Majka mu je bila luda i umrla je, Maršal nije mogao sam da ga gaji, pa su ga dali u dom.

«Uzmi Darka iz doma. Ja ću ga čuvati. Da budemo familija, druže.»

«Jes, familija, ko u Kumu.»

«Ti si loš čovek, druže.»

«Idi onda.»

Uvek je ostajala. Maršal je danas prodao čak dva šešira.

«Poslao sam mu paket. Nadam se da mu tamo sve ne razgrabe.»

«Neće, jak je on.»

«Kako znaš, kad ga nisi videla?»

«Jesam. Tvojim očima.»

Maršal je izgledao dirnut.

«Život je težak, Zarzet.»

«To je najpametnije što imaš da kažeš?»

«Tukao bih te da si moja.»

«Neka.»

Uveče ju je pokupio neki ugojeni, u krajsleru.

«To, to, to», groktao je kao svinja.

Kurac mu je smrdeo na ribu.

Sela je u taksi i odvezla se do Banje Koviljače. Potrošila je sve što je imala.

Potražila je Darka u domu. Stao je pred nju.

«Ja sam tvoja nova mama», rekla je. Pošle su joj suze.

Darko ju je gledao.

«Ti si kurva», rekao je.

Maršala je našla za tezgom, na starom mestu.

«Tvoj sin je divan. Zavolela sam ga ko rođenog.»

Zgrabio ju je za vrat. Privukao sebi. Krkljala je.

«Ne prilazi mom sinu.»

Dok je odlazila, posrćući, dodao je za njom:

«Kurvo.»

Vojnik je došao ponovo. Rekao je:

«U džepu imam bajonet.»

«Ubodi me.»

Čekala je. Spremna.

Ponovo nije mogao.

Melani je pušila cigaretu.

«Još nisi popravila zube.»

Melani je odmahnula glavom.

«Šta je sa onim tvojim, lovanom?»

Melani je ćutala.

«Ništa», rekla je najzad.

уторак, 21. децембар 2010.

Priča: Zora ratnika

Još jedna neobjavljena priča, srodna "Poju boga Kršne".


Vladimir Kolarić


ZORA RATNIKA






Zora je, kći neba, došla s bljeskom.

To vreme ide, najviši bog.

Smrti okata, ne odnosi potomstvo, muževe naše!

Ljudi sa severa spuštaju se na nas. Ti ljudi se pretvaraju u zmije i u ptice. Kljuju našim muževima oči, izlivaju u njih otrov.

Kako da se bore protiv zverova? Kakva je nagrada bogova za ubijanje zveri?

Začeće decu u nama, ženama, od nas će postati oni. Ne mrze nas toliko da bi nas pobili. Mrze nas još više – pretvoriće nas u sebe.

Naše reči će nestati, naše pesme, i vi – bogovi naši, nestaćete.

Kakav je to život pod tuđim bogovima, tuđim pesmama, na tuđem jeziku!

Rekoše: I noć je ustupila mesto Zori.

Rekoše: Onima čiji je pogled skučen, široki je vidik rasprostrla Zora.

O Zoro, dok tako raspoređuješ sve što je zemaljsko, zasijaj sada i ovde!

Otišli su oni koji su sreli ranije Zore kako sviću, smrtnici, a sada je i nama dato da ih gledamo, dok oni koji će ih gledati ubuduće treba tek da dođu.

Zasjaj nam sada, Zoro najlepša!

I dolazi Zora, sa riđim konjima, u dobro zapregnutim kočijama!

Zora pruža bljesak na čelu dana.

Tamo su naši muževi okupljeni oko zastave u boju, gde nema radosti, gde bića strepe pred prizorom beloga dana!

Zazivamo, dođite nam u pomoć! Bogovi!

I vratiše se naši muževi.

Živi ste! Vraćate se, kao pobednici!

Nismo pobedili.

Mrtvi ste?

Poštedeše nas.

Dolaze ljudi sa severa, pretvaraju se u zmije i u ptice, oplođuju nas.

Ja, Rada, odlazim van sela. Nosim nož i sečem bilo. Sa mnom je samo Adita, dadilja.

«Položi me na rogozinu», kažem joj.

субота, 11. децембар 2010.

Aleksej Pisemski

Moj tekst o Alekseju Pisemskom, objavljen u Ruskom almanahu, br. 14, 2009.


Владимир Коларић



О стварима какве јесу



(Алексеј Писемски: Млакоња, превео Радослав Божић, Логос, Београд, 2008.)



Велики британски писац Квентин Крисп у свом Разголићеном државном службенику каже да вас „када ствари описујете бољим него што јесу, људи сматрају романтиком. Ако их, пак, описујете горим од онога какве су, рећи ће да сте реалиста. Напокон, ако о стварима пишете управо онако какве оне јесу, мислиће да сте сатиричар“. По оваквој луцидној подели, Алексеј Писемски (1821 – 1881), кога су савременици сматрали једноставним и скромним човеком, и свакако реалистом, са својом склоношћу да ствари назива својим именима и говори само о ономе што је и њему самом јасно, пре припада сатиричном него реалистичком дискурсу, и то једној узвишеној сатири која готово да искључује сваку једностраност, типизацију и гротеску, и која сведочећи о лажи света, не своди тај свет на маску, и испитујући лажни живот својих ликова, не своди те ликове-личности на карикатуру.

Уоквирујући повест под називом Млакоња народном изреком по којој је „о породичним стварима веома тешко, штавише, немогуће судити“, Писемски се у својој супериорној егзегези породичних односа, одриче суда да се не би одрекао истине, а немогућност изрицања управо претвара у њен критеријум. Иако код њега можемо препознати готово бодлеровску страст за разобличавањем (Бодлер у песми Читаоцу: „Лицемеру, ти мој брате, налик на ме“), Писемски никада не прелази границе којима би се прокламована истинољубивост претварила у гордост. Он палост света сагледава кроз недостатак љубави, чак елементарног људског разумевања, а главни узрок пропасти свог јунака, Павла Васиљевича, не види толико у окрутности околине, колико у његовој сопственој немоћи да оствари своје Богом дано назначење, у његовој слабости карактера (воље), у крајњој линији – слабости вере. Тиме Писемски судбину свог јунака уздиже са социјалне и етичке на онтолошку (дакле христолошку) раван, а како хришћанство не прави разлику између догматике и морала, а грех сагледава као онтолошку категорију, то открива и истински хришћански смисао и назначење овог дела.

У својој борби против сваког, па и сопственог, празнословља и празноумља, у неприклањању како нихилизму, као изразу измаштаног страха од људи и од живота, тако и „ружичастом хришћанству“ (израз К. Леонтјева), као, опет измаштаној, вери у обећања која нам никад нису ни дата, Алексеј Писемски је, уз Леонтјева и Љескова например, преко потребан нашем раслабљеном добу, добу крупних одлука, колико то један писац-уметник уопште може бити.

недеља, 5. децембар 2010.

Priča: Poj boga Kršne

Jedna od mojih značajnijih priča, još neobjavljena.


Vladimir Kolarić


POJ BOGA KRŠNE





Junaci su izašli na polje.

Arđuna je posmatrao redove, pozlaćena tela i grimizne oči.

Arđuna je na dlanove urezao svetlosni krst.

«Svaka pobeda na zemlji, pobeda je na nebu. Pobeđujem da bi me voleli bogovi», govorio je Arđuna.

«O Arđuna, kroz tebe nas vole bogovi», klicali su junaci.

Arđuna je gledao vojske. Podigao dlanove prema nebu:

«Ako pobedim cela će zemlja biti vaša, bogovi.»

Tada istupi Kršna, kočijaš Arđuninih bojnih kola:

«Ja sam bljesak blistavih stvari, pobeda, odlučnost, istina istinitih. Ja sam šiba kojom se kažnjava, ja sam državnička mudrost onih koji traže pobedu, kod tajni ja sam ćutanje, ja sam znanje onih koji znaju. Ja sam klica svih stvorenja, o Arđuna, ne postoji ništa bilo živo ili mrtvo bez mene. Ja sam onaj koji je jednim delom sebe učvrstio celu vasionu.»

I Arđuna poteže mač na Kršnu:

«Ne treba mi istina, meni treba pobeda, kočijašu.»

Kršna mu mač pretvori u splet zmija, i Arđuna pobeže.

Kršna ga pronađe među šibljem.

«Vidiš li sad kako je zemaljsko krhko, a hrabrost varljiva, o Arđuna?»

Arđuna iskoči pred boga Kršnu.

«Ti si Kršna, sad znam, i tebi darujem pobedu.»

«Daruješ mi maglu, Arđuno. Daruješ ono čega nema.»

«Ja sam heroj, o Kršno. Moj život nije magla.»

«Umrećeš danas, Arđuno.»

Arđuna poblede. Zgrabi mač.

«Pobediću smrt.»

«Nisi stvoren za zemlju, junače.»

«Ti si bog, ja sam čovek, šta mi drugo preostaje?»

«Gledaj, Arđuno.»

I na nebesima, umesto oblaka, pojavi se slika.

Tamo beše jagnje i tamo beše mesečev srp. I srp odrubi glavu jagnjetu.

Gde pade glava, procveta lotos. Na lotosu ležaše dete. Dete odraste i proguta srp.

Dete, sada čovek, sinu poput sunca, i pruži ruku Arđuni.

«Ne boj se, Arđuno», reče tiho Kršna.

Slike nestade.

Arđuna uze mač i krenu u boj.

Arđuni odsekoše glavu.

Arđuna stajaše pred planinom. Bila je noć bez zvezda.

«Pokaži mi se, o Kršno.»

Tama ćutaše.

Arđuni je bilo hladno. Arđuna zaplaka. Nije nikad tako plakao, ni kao dete.

Munja bljesnu, planina se rascepi.

Arđuna začu glas. Arđuna se osećao kao u majčinom krilu.

O Arđuna, letiš kao ptica!

среда, 1. децембар 2010.

Film "Car" Pavela Lungina

Tekst o filmu Car Pavela Lungina, objavljen u Ruskom almanahu, br. 15, 2010.


Владимир Коларић



Христ и Антихрист



У својој одбрани песништва и песника од свођења њиховог деловања на политичко, а конкретним поводом „сукоба на левици“ између Бретоновог опредељења за Троцког и Арагоновог за Стаљина, наш велики надреалиста Душан Матић о Стаљину и Троцком пише: „Од једног је историја (врло сумњив појам) начинила Ивана Грозног, а од другог громом пораженог пророка. Улоге су се без сумње могле изменити“. Сумњајући у историју, као и у оправданост (етичку и логичку) сваке дуалности, Матић је свестан да је у сваком покушају суђења неопходно постојање неког трећег, трећег не као неутралног арбитра или лажног помиритеља, већ једног присуства, једне силе која битно мења наш начин посматрања. Ако се историја схвати у њеном есхатолошком испуњењу, где је превладавање кризе, као превладавање света, могуће само кроз одвајање добра и зла, дакле коначним обелодањивањем онога што је истинито и добро и што ће ући у Царство Небеско, као трећи јавља се сам Господ, чији критеријуми добра и зла бескрајно превазилазе наше, људске, и где смо ми упркос свему и упркос свим неправдама света, обавезни само на љубав. У том смислу свака истинска апокалиптика је управо у трагању за трећим, а не призивању адских мука на ближње, ма каквог они опредељења били, и ма каква зла нам (у нашим очима) чинили.

Управо оваква оптика Лунгиновог филма Цар (Царь,2009), поред можда исувише експлицитног третмана приче о Ивану Грозном као метафоричке замене за причу о Стаљину, али и савременим тежњама нове, империјалне, Русије, суочава овај филм са критикама о историјској неверодостојности, недостатку патриотизма и „туђинској“ (овде француској, односно европској) логици, a у којима се патриотизам пречесто претпоставља истини, империјализам православљу, а идеологија жртвеном и животворном подвигу. Технички беспрекоран, иконографски и жанровски освешћен готово у поп-културном кључу, актуелан, свесно полемичан и стога безмало агресиван, овај филм је дирнуо у осињак покушаја да се створи империјална руска идеологија за двадесет први век, а где се „сукоби на левици“ са забрињавајућом прецизношћу преносе на терен некад „конзервативне“ и „традиционалистичке“ хришћанске јавности, са тенденцијом да се „мир у Духу Светоме“ замени неким другим, суштински секуларним, облицима јединства.

Управо у покушају да превлада дуализам непрестане борбе за власт у овом свету, као и „жрвањ историје“, Павел Лунгин „злодеју“, Ивану Грозном, не супротставља другог таквог „злодеја“, који се само стицајем (историјских) околности нашао у улози жртве и „пророка“, већ човека са мисијом, подвижника дакле, митрополита Филипа, убројаног, за разлику од Ивана Грозног, у диптихе Светих свете, саборне и апостолске Цркве. Позивање власти на Божије право није неусловљено творењем правде, као што ни статус Божијег народа (лаоса) није неусловљен савезом са „Сведржитељем, Творцем неба и земље“.

За Лунгина, који и у овом филму (слично Олигарху и Острву) трага за нечим јачим од земаљске власти, трећи је и она берђајевљевска веза љубави („ја, ти и неко трећи“), као што се и оправдање донекле спорних, „ренесансних“ склоности митрополита Филипа и редитељевих тврдњи о терору Ивана Грозног који је онемогућио руску ренесансу, налази у Берђајевљевој апологији људског стваралаштва. У том смислу, Берђајев, поред Федотова и неких савремених историчара, представља главно упориште оваквог редитељевог „читања“ односа Ивана Грозног и митрополита Филипа, као и његове уметничке, дакле нужно фикционалне, обраде.

Овај неспорно „опасан“, либералистички и анархистички филм, своје оправдање налази колико у свом уметничком, фикционалном, карактеру, толико и у разумевању специфичног тренутка савремене руске стварности, са немалом опасношћу од претварања религије у идеологију, а новостечене слободе у ропство. Имајући на уму да је схватање хришћанства као религије (повезаности, уместо јединства са Богом) већ деградација, тешко је преценити слободарски и еманципаторски значај филма Цар, где рок музичари, паралелно са заслужним совјетским уметницима, свештеницима и монасима (у додељеним им улогама, испред или иза камере) сведоче о једном свету страха и насиља, покушавајући да у њега унесу бар нешто светлости, па макар неко ту светлост видео искључиво као „светлост са Запада“.

Ситуација Ивана Грозног (Пјотр Мамонов), суоченог са адским силама уништења, али и са адским у себи, дата је са динамизмом који искључује сваки једнозначност, док жртвено опредељење митрополита Филипа (Олег Јанковски) питање верности и издајства диже на ретко висок (спознајни и обликовни) ниво. Док Иван Грозни оправдање за своје поступке и своју владарску идеологију налази у Старом Завету, Лунгин без трунке оклевања сваком обоготворењу власти, миленаристичкој идеји Трећег Рима и псевдозилотској апокалиптици придаје искључиво пагански карактер, наглашавајући тако еманципаторску улогу хришћанства како на личном, тако и на цивилизацијском плану. У том смислу, овај филм јесте „западњачки“, утолико што прихвата апсолутни примат хришћанства над паганством, обликовног над природним, techne над physis.

Вечну руску тему Христа и Антихриста редитељ Лунгин тако не сагледава у оквирима дуализма, јер Христос никада и ничему не може бити супротстављен: Он није оружје, инструмент, у нашим земаљским борбама и нашој властодржачкој стихији, већ Бог коме се молимо да нас мајчински помилује и помогне да савладамо сопствену, а не туђу, грешност. Превладавање власти, за Лунгина је, тако, превладавање света и превладавање смрти, једна динамика стварања а не непрестаног трошења, које свакако не води кенотичком „самоиспражњењу“ већ адском ништавилу.

Место овог неспорно значајног уметничког дела, дубоко ураслог у време свог настанка, у историји руског и светског филма, може бити сагледанo само са одређене временске дистанце. Како историју пишу, а уметничка дела вреднују, победници, да ли ће процена овог филма икада заправо бити валидна? Лунгин се, па макар не успевао увек у томе, труди да га победници не интересују и то је једина шанса овог филма и аутора за будућност, која је, ипак, свим апокалиптикама упркос, пред нама.