четвртак, 21. јун 2018.

Моје приче за децу на руском

Моје приче за децу, од којих на Радио Бг емитована и на овом блогу објављена једна (Рупа), у преводу Јелене Бујевич на руски, у електронском часопису Камертон:

http://webkamerton.ru/2018/06/rasskazy

четвртак, 14. јун 2018.

Носталгија 9/8 (Саша Петровић Зуља, 1998/2018)


Владимир Коларић

Деведесете: искуство пораза и слободе



Саша Петровић Зуља је свој кратки документарни филм „Носталгија 9/8“, у продукцији Академског филмског центра, снимио 1998. године, са намером да буде приказан двадесет године касније.
На тај начин се овај једноставан и непретенциозан филм, који у свом главном сегменту бележи исказ ауторовог пријатеља који из свог оскудног стана у Лазаревцу машта о путовањима Европом, од документа једног историјског тренутка претвара у својеврсну временску капсулу и, неминовно, објекат носталгије.
Носталгија је била тема и занимљивог и за наше услове ретко узаврелог разговора, који је после пројекције са аутором водио Илија Лабало. Да ли је могућа носталгија према деведесетима, или је наша перспектива на тај период нужно обликована идеологијом? Идеологијом која ауторовој, Лабаловој или мојој генерацији на свој начин укида право на младост и носталгију, више можда него они који су нам је, како је то пожељно говорити, отимали током ратних и околоратних деведесетих.
Питање које филм, самим ауторовим маневром одложеног приказивања, неминовно поставља – да ли се ишта променило у међувремену, са (пожељном) тенденцијом да одговор буде негативан, много је мање битно од његове егзистенцијалне универзалности: Саша Петровић се ни тад није бавио идеологијом него егзистенцијом, па зато и сада његов филм не би требало посматрати са идеолошке него са егзистенцијалне тачке гледишта. Па тако ни носталгија коју евентуално призива, а која је донекле такође била укалкулисана у ауторовој жељи да види како ћемо две деценије касније гледати на „најбоље године наших живота“ (а то су увек године свесне и борбене младости), не би требало да буде тумачена у идеолошком него егзистенцијалном кључу, оном интимном, о коме је готово непристојно питати.
Деведесете су још неинтерпретиран део наше блиске прошлости и нашег живог искуства и стоје као велики задатак пред уметницима и другим тумачима стварности, пре свега као задатак одбацивања задатих идеолошких оптика и храброг суочавања са оним што су деведесете, у свој својој сложености и за сваког од нас појединачно, биле или могле да буду. Филм „Носталгија 9/8“ је можда мали, али леп и подстицајан прилог, позив на такве интерпретације, које за многе могу представљати животно важне интерпретације њихових сопствених живота и сопственог егзистенцијалног искуства. У ком ипак није, и не може бити, баш све и само идеологија.
Већ и самим тим што је окупио и повео живу дискусију између једног броја креативних припадника једне генерације „идиоритмика“, овај филм је учинио много. У очекивању једне велике приче, или лакше је претпоставити омањег спектра микронаратива, остаје нада да ће искуство слободе коју је ова генерација искусила као можда ниједна друга, у коначници надвладати њено искуство пораза.

недеља, 10. јун 2018.

СА ФИДЕЛОМ, ПА ШТА БУДЕ (Горан Радовановић, 2011)


Владимир Коларић

Са Фиделом, па шта буде

 

У последње време сам се, стицајем околности - дружећи се са великим кубанским писцем Франсиском Лопесом Сачом и упознајући младог философа Хорхеа Гонсалеса Ароху, као и припремајући испоставило се сјајну трибину о кубанској култури данас - више бавио културом ове интересантне земље. Такође, проучавајући теологију ослобођења, а одраније колонијализам и рађање неолибералног монструма из крви латиноамеричких народа, боље упознавање са историјским  искуством Кубе ми се чини све неопходнијим за разумевање данашњег света и нужном трагању за алтернативама.

Тако је дошло и до упознавања са јединим филмом насталим у српско-кубанској продукцији, документарцем „Са Фиделом, па шта буде“ (Con Fidel, pase lo que pase, 2011), редитеља Горана Радовановића, о чијем филму „Енклава“ сам писао (на овом блогу), а „Хитну помоћ“ ценио, али чији ми је добар део опуса до сада, нажалост, промицао.

Мој приказ „Енклаве“ није био у потпуности позитиван, али упркос томе Горан Радовановић ми се тада јавио и похвалио мој текст, што је један од доказа посвећености овог аутора, која је данас, а код нас свакако, сасвим ретка, а о вредностима мањка сујете и вишка скромности да не говорим.

И овај, „кубански“, филм Горана Радовановића такође је рађен из посвећености и љубави, што свакако искључује сентименталност и идеолошко, макар и улепшавајуће, деформисање стварности. У уметничком делу оправдано је и нужно једино естетско деформисање стварности, које произилази из поступака селекције материјала из предметно-историјске стварности и претварања „света ствари у свет знакова“, што сваки естетички и поетички захват подразумева. Које ипак није значењски, па ни идеолошки неутрално, али је оправдано онолико колико иницијативу у креирање значења у већој мери препушта гледаоцу.

„Са Фиделом, па шта буде“ приказује дан уочи прославе 52-годишњице кубанске револуције у месту Сијера Маестра, у ком се ликови такозваних обичних људи у свакодневним ситуацијама и простори у којима делују повезују и поетички структуришу различитим облицима комуникације. У првом делу филма се, пратећи старог мотоциклисту, упознајемо са сиромашним предграђима Сијера Маестре, у другом пратимо превоз младог зубара од села до града, у трећем пратимо дневни ритам јавне телефонске говорнице, у четвртом, у контексту празника, медиј комуникације су мегафон и телевизија, а у последње - за Кубу неизбежна -песма.

Овде приказана сиротиња није избезумљена сиротиња латино-диктатура разапета између унутрашњег и спољашњег насиља с једне и ослободилачке борбе и очајничке солидарности са друге стране, већ сиротиња социјалистичке земље обликоване вишедеценијским отпором колонијалном насиљу, чија стварност делује као сијеста, а култура као безгранични бриколаж.

Радовановић нас не лаже да је сиротиња романтична и морално супериорна, нити да је цена која се плаћа за одржање националне независности неважна, па чак ни лако подношљива.

Али нас не лаже ни да изван малограђанских идеала потрошачког друштва нема живота, нити да је сав тај живот који пулсира у свим тим људима мање вредан од живота самозадовољног белог господара, био он свестан тог свог самозадовољства и свог господарства или не.

Његова перспектива зато није идеолошка, него непоправљиво хуманистичка, и свакако се неће свидети ни онима који би се жалили да се у филму не тематизује империјалистичко насиље као такво, нити онима који би волели да се у њему очигледно види репресивност „недемократског режима“, који, ограничавајући слободу тржишта, сву ту сиротињу не упути на предузетништво, чиме би, је ли, решила све своје проблеме.

Комуникација, живот као (изнуђена или културно условљена) сијеста, идеолошки и социјално-економски бриколаж, нагласак на сиротињи, амблематични за земље такозваног „трећег света“, можда су очекивани поступци у естетско-документаристичкој обради једног мање-више просечног, мада симболички снажног дана на Куби, али поетички прецизно обликовање и неидеолошки приступ овај филм не чине само поузданим погледом на данашњу Кубу, него и огледалом нашег социјалистичког наслеђа, национално-ослободилачког историјског искуства, али и наше, освештене или не, колонијалне позиције.