среда, 19. септембар 2018.

МИЛАН Р. СИМИЋ: Дневник читаоца 2


Владимир Коларић

ЧИТАЊЕ УМЕТНОСТИ






Милан Р. Симић је писац који као да је осуђен да се до публике пробија кроз уске канале, не само својим обитавањем у „провинцији“ и личној неконвенционалности и неуклопивости у уобичајене системе контроле у нашој литерарној и културној сцени, него и по томе што је најприсутнији у „маргиналним“ жанровима, какви су афоризам и критика-есејистика. Али ти уски канали у његовом случају функционишу као процепи у (само)задатим и наизглед непробојним механизмима конформирања и контроле, који омогућавају да се његова изузетна стваралачка енергија пробије још већом јачином.
„Дневник читаоца 2“ (Агора, 2017) представља зборник приказа и есеја посвећених углавном савременој српској књижевности. Како сам наслов сугерише, ради се о текстовима редовног и посвећеног читаоца који књиге процењује из личне перспективе, а себе ставља управо у скромну позицију читаоца, који није ту да пресуђује него да дели и упућује, позива на читање и активан однос са прочитаним. Из такве позиције проистиче и Симићево декларативно опредељење да пише само „позитивне“ критике, односно само од оним књигама које га надахњују на одзив.
И он заиста пише надахнуто, лепо, енергично, истовремено скроман и потпуно раван или супериоран у односу на оне о којима пише, тако да вам просто ослади савремену српску књижевност. Али не само то, он у њој открива многе теже уочљиве стране, чак континуитете, који вас терају да јој се посветите много помније него што бисте то по навици чинили, посвећујући пажњу већином класицима и иностраним писцима.
Тако и његова наклоност такозваним постмодерним ауторима није само генерацијско питање нити априорно теоријско-идеолошко опредељење, него начин да говори о најскривенијем у уметности, позив на трагање за начинима достојног одговарања на изазове времена и литературом као простором духа.
Најбоље есејистичке књиге су оне које су и саме изванредна литература, које се читају као што се чита уметност. А ово је једна од њих.