недеља, 7. јануар 2018.

Језик савремене руске идеологије!

Објављен зборник "Језик и (псеудо)особеност" у издању Карловачких дана слободне мисли, са мојим текстом "Језик савремене руске идеологије". Зборник у целини на:

https://www.academia.edu/35602845/Vladimir_Kolari%C4%87_Jezik_savremene_ruske_ideologije

Интервју на Стању ствари!

Интервју са мном, Милош Милојевић:

https://stanjestvari.com/2018/01/06/milojevic-kolaric/

петак, 5. јануар 2018.

Интервју за Нови Полис!

Интервју са мном, поводом књиге "Хришћанство и филм", Бојан Томић за Нови Полис:

http://www.novipolis.rs/intervju/31549/herojstvo-sinova-svetlosti.html

КАРИН ФОСУМ: Кад ђаво држи свећу

Владимир Коларић

Ђаволи у њој






Роман „Кад ђаво држи свећу“ норвешке списатељице Карин Фосум (Самиздат Б92, 2017) није худанит, и читалац од почетка зна много више од ликова, укључујући ту у детективе. Закључивањем истражитеља до те мере управља случај, да читава истражна процедура може да делује пародично. Ипак, циљ Карин Фосум није пародија, али ни метажанровска самосвест или проширење граница жанра. Такође, њено изузетно књижевно дело не може бити препознато искључиво у контексту ауторки какве су Патриша Хајсмит или П. Д. Џејмс, за које се каже да им је психологија важнија од заплета, и да се тиме наводно приближавају литератури главног тока, шта год то значило.
Може се рећи да Карин Фосум жанровским конвенцијама приступа слободно, не у смислу да их третира произвољно, него да их користи као средства за постизање циљева који нису жанровски – ако жанровске циљеве сведемо на задовољавање или провоцирање очекивања читаоца одређене књижевне врсте, што наравно не мора априорно бити лишено спознајних и естетичких импликација.
Њени циљеви такође нису сведени на литерарно посредовање одређених идеја или виђења човека и људског друштва, већ су пре искуствени и метафизички. Проблем њених јунака и генератор зла у њеним романима није просто отуђеност, као константа социјалне позиције модерног (западног) човека, нити психолошка истрауматизованост у контексту породице, шире друштвене заједнице или институције, већ пре један суштински однос јунака према животу, свету, другим људима и самом себи.
Ђаво држи свећу, рекла би Карин Фосум, када човек одустаје и повлачи се из живота, када диже руке од других и самог себе, када више не зна због чега и због кога живи. Ђаво нам осветљава пут само онда када се крећемо ка умору и одустајању, ка равнодушности и незаинтересованости, ка одрађивању својих дана како би умрли пре смрти и тако ваљда вечно трајали, у смрти. А знамо шта то значи.
То је дакле онај метафизички аспект њених романа. А онај искуствени је у одсуству апстрактних идејних или поетичко-естетичких схема, где се допушта да наратив структуришу не само априорни модели стварности или људског постојања у свету, него и тело и време, чија варљивост има сасвим други квалитет од варљивости илузије: они су заиста ту и немогуће их је превазићи укидањем већ само преображајем, не магијом самообмане него односом, поновним и оживотвореним односом према самој конкретности нашег постојања, и постојања свих других људи и бића на земљи - тих бесконачних самстава.