Радио драме Владимира Коларића

Владимир Коларић: Радио драме емитоване на Радио Београду (са линковима ка подкастима тамо где постоје):

„Пикменов модел”, драматизација приповетке Х. Ф. Лавкрафта, режија Зоран Рангелов, 13. октобар 2015. https://www.youtube.com/watch?v=d7qf6EiirJs

„Дете душе“, драматизација приповетке Константина Леонтјева, режија Зоран Рангелов, 27. октобар 2015. 

„Несмислице“, драматизација поезије Едварда Лира, режија Марија Крстић, 11. новембар 2015. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/2098284/radio-igra.html

„Теразије“, драматизација романа Бошка Токина, режија Зоран Рангелов, 13. јануар 2016. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/2170751/bosko-tokin-terazije-premijera.html

„Осветник“, драматизација романа Томаса де Квинсија, режија Зоран Рангелов, 9. фебруар 2016. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2201362/tomas-de-kvinsi-osvetnik-premijera.html

„Моравска ноћ“, драматизација романа Петера Хандкеа, режија Јелена Марковић, 27. фебруар 2016. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2223438/drama-treceg-programa.html

„Житије села“, драматизација романа Ивана Јовића, режија Зоран Рангелов, 30. април 2016. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2302201/drama-treceg-programa.html

„Пакао“, драматизација романа Рјуносуке Акутагаве, режија Зоран Рангелов, 11. октобар 2016. https://www.youtube.com/watch?v=h8UFyX12mRw

„Египћанка“, драматизација приповетке Бранимира Ћосића, режија Марија Крстић, 14. фебруар 2017. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2629082/paukova-mreza.html

„Панчатантра“, драматизација класичног дела староиндијске књижевности, режија Зоран Рангелов, 8. март 2017. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2654392/radio-igra.html

„Багра дише“, драматизација приповетке Илије Бакића, режија Милош Јагодић, 11. април 2017. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2696059/paukova-mreza.html

„Барбарогеније децивилизатор“, драматизација романа Љубомира Мицића, режија Зоран Рангелов, 10. мај 2017. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2728635/radio-igra.html

„Психопатак“, драматизација романа Војислава Деспотова, режија Милош Јагодић, 24. јун 2017. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2776392/vojislav-despotov-psihopatak-premijera.html

„Смртни бесмртник“, драматизација приповетке Мери Шели, режија Милош Јагодић, 10. октобар 2017. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/2897857/.html

„Велико срце“, драматизација приповетке Меше Селимовића, режија Зоран Рангелов, 15. октобар 2017. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/27/radio-beograd-1/2903342/radioteka-mesa-selimovic-veliko-srce-premijera.html

„Болесница“, драматизација приповетке Николаја Костомарова, режија Зоран Рангелов, 12. децембар 2017. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/2968865/.html

„Доктор Глас“, драматизација романа Јалмара Седерберга, режија Марија Крстић, 24. фебруар 2018. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/3052964/jalmar-sederberg-doktor-glas.html

„Легенда о Уснулој долини“, драматизација приповетке Вашингтона Ирвинга, режија Зоран Рангелов, 14. март 2018. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3069722/radio-igra.html?fbclid=IwAR0CtG8UrUG9k1LHLpQS-r1NQV4AhrDoik9uUQbhhXQp5gTNjjSqAeJp7G0

„Портрет Едварда Рандолфа“, драматизација приповетке Натанијела Хоторна, режија Милош Јагодић, 10. април 2018. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3096019/paukova-mreza.html

„Стал Кијева“, драматизација приповетке Григорија Божовића, режија Зоран Рангелов, 15. април 2018. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/27/radio-beograd-1/3103671/radioteka---grigorije-bozovic-stal-kijeva-premijera.html

„Мала од вртешке“, драматизација поезије Александра Миланковића, режија Марија Крстић, 9. мај 2018. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3130189/radio-igra-mala-od-vrteske-premijera.html

„Искушења“, драматизација приповетке Светислава Стефановића, режија Милош Јагодић, 17. јун 2018. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3162703/radioteka-svetislav-stefanovic--iskusenja-premijera.html

„Три гвинеје“, драматизација књиге Вирџиније Вулф, режија Јелена Марковић, 30. јун 2018. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/3251358/virdzinija-vulf-tri-gvineje-premijera.html

„Истеривање ђавола“, драматизација приповетке Николаја Љескова, режија Зоран Рангелов, 9. октобар 2018. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3282520/paukova-mreza.html

„Речи о Свечовеку“, драматизација књиге Николаја Велимировића, режија Зоран Рангелов, 14. новембар 2018. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3320241/radio-igra.html?fbclid=IwAR0HC__quyRcu-J-Im6VJrPPp69qSvnLlGHK7fOJoZf3cz646JwUqEXteZc

„Једна ласта не чини пролеће“, драматизација приповетке Германа Садулајева, режија Зоран Рангелов, 23. фебруар 2019. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/3428431/german-sadulajev-jedna-lasta-ne-cini-prolece.html

"Шкргут зуба", драматизација поезије Предрага Јакшића, режија Зоран Рангелов, 13. март 2019. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3452867/radio-igra.html

"PR", драматизација романа Александра Илића, режија Зоран Рангелов, 27. април 2019. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/3499815/aleksandar-ilic-pi-ar.html

"Аријел Аноним", драматизација поезије Јане Алексић, режија Милош Јагодић, 8. мај 2019. http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3513150/radio-igra.html

"Отицања", драматизација поезије Огњена Обрадовића, 11. септембар 2019. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3652649/radio-igra.html

"Black Light", драматизација романа Миомира Петровића, режија Милутин Петровић, 28. октобар 2019. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/3727688/drama-treceg-programa--miomir-petrovic-black-light.html

"Сликар и ђаво", драматизација приповетке В. М. Текерија, режија Марија Крстић, 10. децембар 2019. http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3762900/.html?fbclid=IwAR2xivpDiZO-o3Ex0yJ4dNFpMKPduKfRgSPUhBTtik5cMyoR-8ZzRVT_w2o

ЗАГОНЕТКА РЕВОЛУЦИЈЕ (ДАХ Театар, 2018)

Владимир Коларић

Oh, revolution!                     

 

ДАХ Театар у својој новој представи „Загонетка револуције“ (режија Дијана Милошевић, 2018) не поставља загонетку да би на њу дао дефинитиван и једнозначан одговор - загонетке ионако представљају пре вежбу ума, једну игру која служи да унапреди наше сазнајне способности и искуство пре него да поучи.

Ова интерактивна и мултипросторна али и, што је најважније - и у формалном и у значењском смислу - мултиперспективна представа најпре нас суочава са итекако добром разлозима за револуцију, као средство, идеју и праксу промене једног дубоко неправедног света, али затим нас суочава и са искуством и последицама револуције (и револуција) које нису нимало једнозначне.

У представи се издвајају ликови четворо револуционара - Роза Луксембург, Камило Сјенфуегос, Улрике Мајнхоф и Фани Каплан - који нису победили, односно који се нису нашли међу победницима, не само у смислу учешћа у неуспелим револуцијама него и у смислу непартиципирања у изградњи постреволуционарних поредака као историјски најефикаснијем механизму издаје почетних идеја на којима је револуција била заснована. Њих четворо, при томе, репрезентују различите делове света, различите епохе и револуционарне акције, али, што је најважније, и различито схватање револуције.

При томе, представа се обраћа нама садашњима, јасно нам и неувијено саопштавајући да смо као појединци обично робље, а као заједница окупирани. Али и показујући не само тамну страну досадашњих револуција, него и олако и помодно позивање на револуцију многих припадника такозваних интелектуалних елита и псеудолевичара, који данашњих глобалним тлачитељима дају тако згодан изговор да своје империјалистичке акције ставе у контекст и континуитет са револуционарним искуством и праксама. Када узвик „живела!“ прати помињање Француске или Октобарске револуције је једно, јер нам се чини историјски далеким и вредносно одавно нормализованим, али када почне да прати и Арапско пролеће и Мејдан, многима свакако застане кнедла у грлу. А зашто, заправо? Одговор на то питање је од кључне важности како за наше поимање историје револуција и њиховог утицаја на обликовање садашњег света и актуелних поредака глобалне моћи, али и на однос према актуелним глобалним тлачитељима, који тако лепо умеју да певају револуцији.

Очекивано, ова представа покушава да нас наведе-натера да размишљамо о сопственој одговорности отпора неправедном поретку и могућим облицима тог отпора, а што је могуће тек када спознамо и доживимо праву природу наше - одмах морамо рећи нимало ласкаве - егзистенцијалне и друштвене ситуације у којој обитавамо, а што је - овако нам успаванима и поткупљенима - свакако најтеже. При томе се неминовно, макар и не сасвим имплицитно, задржава на судбини појединца и остацима оног људског у временима смрти и помора, насиља физичког и насиља апстрактних идеја, као и на питању уметности - да ли је уметност довољна или уопште могућа у временима када се одређује судбина света, или се макар пројектује свест о таквим временима.

Ови сјајни уметници - поред редитељке и осталих, глумци Евгенија Ешкина Ковачевић, Ивана Миленовић Поповић, Ивана Миловановић и Иван Николић - нам јасно представљају да је промена неопходна јер овако више на може, али с друге стране, њихова уметничка и зашто не рећи интелектуална и етичка снага је у томе да нам јасно демонстирају сопствену немоћ, односно отвореност за разиличите односе према смислу свега онога што раде, па и уметничког чињења као таквог у ономе што су већ сами прогласили да се мора, па да се - зато, ваљда и може. Управо тој немоћи, али и том људском и уметничком „остатку“ и највећој мери и служи хармсовски оквир и подтекст целе представе, отклањајући нас својим алогизмом и апсурдом, од лаких закључака и упућујући нас на нас саме, наше искуство и доживљај, ослобођене претераних предрасуда и научених историјских и идеолошких лекција, које су се дубоко усадиле у наш начин размишљања и деловања у свету.

А да ли оно што „ваљда може“ то може и заиста, и да ли је уметност довољна, као и моје лично (најчешће самооправдавајуће и самообмањујуће) непрљање руку - то је кључна запитаност ове одличне представе.

Страница на Википедији

Страница Владимира Коларића (Владимир Коларић, писац) на Википедији (wikipedia):

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B_(%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%86) 

Владимир Коларић: 2 ПРИЧЕ О СВЕТОМ САВИ

Владимир Коларић

 

СВЕТИ САВА И ВУКОВИ

Чобанин Небешко је управо брао крушке кад се појавише вуци. Небешко скочи на дрво и вукови га опколише. Очи су им блистале. Небешко је рачунао колико дуго може да издржи на дрвету.

Тада се појави Свети Сава и позва вукове. Вукови се окупише око Саве, који им је нешто говорио. Небешко се још није усуђивао да сиђе и почне да бежи, стигли би га.

«Реци им да ме не кољу, свече», довикну чобанин Сави.

Сава се не осврну. Небешку је постајало све теже да се одржи на грани.

Тада се на рубу пољане појави јагње и вуци појурише да га растргну. Сава Небешку даде знак да сиђе.

«Што их пусти да закољу јагње, свече?» упита Небешко, чим се нашао на земљи.

«То су вуци. Таква им је природа, Небешко», одговори му мирно Сава. «Да нису заклали јагње, заклали би тебе. Него, пожури ти, Небешко, јагње им није довољно.»

Чобанин отрча, врати се у село, а Свети Сава настави својим путем.

Нико се у селу није жалио да му је заклано јагње.

 

 

ЦРНО ЈЕЗЕРО

Сиђох с планине, прођох кроз тисову шуму, нађох се крај црног језера. Дувао је слаб ветар, вода се није померала, нигде није било живота.

«Какво је ово језеро, Бујане?» упитах сапутника и хтедох да се умијем.

«Не прилази тој води. Погледај.»

Бујан баци кошпицу шљиве у језеро и она нестаде, не остављајући никакав траг на површини.

«Ако убациш нешто живо, исто ће тако бити», објаснио је Бујан.

«Иза тога постоји прича, зар не, Бујане?» седох у траву, поједох шљиву.

«Увек постоји.»

Ту је био манастир, у који је једном свратио Свети Сава, као просјак. Нико у манастиру није га препознао, а Сава се понашао као најобичнији путник-богомољац. Манастир је био богат, али Сава примети да за сиротињу одвајају само симболично. Монаси су јели печене пилиће и срнетину, а њему дадоше само сувог хлеба. Кад дође петак, цео манастир је мрсио, осим Саве. Изобличише га као лицемера и истераше на ледину.

Дође Сава и догодине у исти манастир. Све беше пропало, виноград уништен, стока поцркала, монаси су живели на хлебу и на води.

Свети Сава поче да им говори о Божијој Промисли. Калуђери га зграбише, свезаше и поново бацише на ледину.

«Ти си нас проклео, сиротињо, па сад се патимо ко најгори олош. Јеси ли задовољан?» рекоше му и Сава продужи.

«Можда је то превелико искушење за браћу. Треба им помоћи», помислио је Сава. Преко свог брата, краља Стефана, учинио је да манастир добије велику помоћ и догодине Сава поново сврати.

Не примише га, истераше га чим је ушао.

«Завист је најгори грех, бедо. Просјаци и сиротиња су завидљиви, па их зато не примамо.»

Сава прође кроз тисову шуму, попе се на врх.

Доле, уместо манастира, већ је лежало црно, непомично, отровно језеро.

Сава забоде штап у земљу и помоли се за душе монаха.

«Помолимо се и ми», рекох Бујану и помолисмо се.

 

 

ГОДИНА МАЈМУНА (Владимир Блажевски, 2018)

Владимир Коларић

Балканe мој: О филму „Година мајмуна“ Владимира Блажевског

За разлику од Кустуричиног „Подземља“, где „побуњени“ мајмун улази у тенк и отвара нову рунду хаоса међу житељима једног привидно уљуљканог и заштићеног света, у „Години мајмуна“ Владимира Блажевског (2018) бекство мајмуна Кокоа из зоолошког врта даје прилику за увид у друштвену структуру данашњег македонског, као и пост-југословенског, транзиционог, свебалканског расапа, али је и комични подстицај његовим заточницима да се побуне против таквог стања ствари, не толико ради „боље прошлости“ него у име сопственог људског достојанства.

Помињање Кустурице није тек узгредно, јер и у овом филму имамо маргиналце, јуродивце, „карневализацију“, бриколаж, додуше у једном смиренијем и сведенијем, у мањој мери „(нео)барокном“ издању него код чувеног редитеља. Багаж једног одавно етаблираног и тиме од „балканског“ редитеља очекиваног поетичког израза овде је понуђен у једном освежавајуће релаксираном облику, са непретенциознишћу и фином (само)иронијом која само потцртава емотивност и међуљудску топлину, што је очито био циљ, а што јесте највећа вредност овог филма.

Па тако чак и „југоносталгија“ овде није присутна као наметнути идеолошки конструкт, него је – поред улазнице за ка „региону“ усмерене фондове – пре представљена у виду физичких и менталних трагова једног поретка који је јунацима нудио какав-такав смисао њихових живота, уместо садашњости у којој (још) нису успели да нађу сопствени пут.

Наизглед парадоксално, коришћење препознатљивих и етаблираних формалних, иконографских или тематских поступака и образаца помаже овом филму да разгрне сву шуму пројектованих слика и менталних конструката која служи колонијалним господарима пожељном представљању наше врле стварности, и усредсреди се на оно најважније – ликове у њиховој људскости (или, у случају Кокоа, „мајмунскости“). Мајмун, који у једном тренутку носи униформу аустроугарског војника, тако асоцира на империјалне и колонијалне конструкте који и даље најдубље одређују судбину нашег дела света, затим на војника Швејка, али може да има улогу ауторове ироничне саморефлексије на припадност сопственог филма наслеђу такозване прашке школе.

И управо је то најлепше у ауторском приступу Блажевског, способност да иронија и ауторска самосвест буду у служби рецепцијске непосредности и дијалога са заједницом којој се обраћа, а која се не своди само на припаднике европских филмско-фестивалских елита, него бар у некој мери и овдашњем, свебалканском, напаћеном и (само)слуђеном народу, будећи на један вишеструко посредован начин, веру у снагу тог народа. Снагу која се, надајмо се, неће и надаље потврђивати само у пуком самоодржању, него и у стваралачкој изградњи, која би од нашег дивног Брега, бисера Евроазије - и у овом филму на свој начин прослављеног - поново створила место вредно пуног и поносног живљења.

А до тада, као и у овом филму, може се исказати нешто и помало застарелим и наметнутим језицима, из једне скромне, многих претензија лишене перспективе, уз услов да - опет као у овом филму - она никада не пређе границу доброг укуса и људског достојанства.  Најзад, сви смо ми само сироти људи, и све то нам је остало нису залудна маштања, него могућност да се помажемо, да се нађемо једни другима, а то је нешто што нам нико не може одузети.