четвртак, 03. децембар 2020.

Ивана Милаковић о књизи ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

Сјајна списатељица Ивана Милаковић (Мачји снови) на свом блогу је написала неколико речи о збирци Тајна пурпурних зора:


Ивана Милаковић

Тајна пурпурних зора, Владимир Коларић. Збирка прича. 


Неке јунаке већ знате, мада можда не баш у оваквом издању, а опет, они су то, препознатљиви. Знате и неке приче, било зато што сте их буквално читали негде раније, било зато што сте нешто слично читали раније. Или помало слично. Или сте сањали тако нешто. Тек, биће вам познато.

Све је кратко, сажето, без непотребног детаљисања и развлачења (да не буде забуне, све што стварно треба да буде у причи и јесте у њој).

Ова збирка је излет у лепоте (и не само лепоте) колективног несвесног, као и светског (и нашег) културног наслеђа. Може да се чита у даху, а можете и да правите паузе и да јој се враћате, уз осећај да зарањате у познато које наново откривате.


https://ivanamilakovic.wordpress.com/2020/12/01/procitano-u-novembru-2020-godine-deo-prvi/?fbclid=IwAR2hYZfUVBkNcqW0uk8gqxuCA1epbQa7MGCSK0XcZa_atvihIcZvYIRgqr4 



среда, 25. новембар 2020.

Гордана Влајић о књизи ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

Списатељица Гордана Влајић је написала кратак текст о збирци прича ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

Гордана Влајић
"ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА", КЊИГА КОЈА ОСТАЈЕ ОТВОРЕНА.
На полеђини нове књиге Владимира Коларића, под насловом „Тајна пурпурних зора“, стоји испис о тематици: „Приче према мотивима народних песама и легенди, индоевропске митологије и хришћанских апокрифа. Кратке, усредсређене, интензивне, забављају и надахњују за откривање тајни нашег огромног наслеђа – и себе самих.“
Довољно.
Надаље ме је самосвојност овог дуговечног рукописа учинила саучесницом сваке од 64 кратких прича.
Мало је књига, које истински поучавају, и које при том, искористићу Гетеов позив на делотворност, појачавају нашу делатност непосредно је подстичући.
Са поверењем у посвећеништво читалаца ове књиге, не бих да умањујем сласт откривања „Тајне пурпурних зора“ нити се усуђујем да уперим прст у могуће правце њихових запитаности и спознаја током читања - над: личним и општим, над сопством и људством, над интуитивним и каузалним, над благословеним и анатемисаним, над светлима и светилиштима, над сврисходношћу и несврсисходношћу...
Духовна и материјална нераздвојива запретеност за овоземаљског човека је Гордијев чвор. У покушају да га развеже, греши и подвизава се. Мислим да је то разлог зашто добре књиге попут ове, остају отворене. Подстичу на размишљање: - Да ли се одмичемо или примичемо?

https://www.facebook.com/vladimir.kolaric.16/posts/3588386491228537?notif_id=1606306540065132&notif_t=feedback_reaction_generic&ref=notif



петак, 13. новембар 2020.

Приказ књиге ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА на сајту Право у мету!

 На сајту Право у мету, Давид Наум је написао приказ моје књиге ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА:

TAJNA PURPURNIH ZORA - VLADIMIR KOLARIĆ

I pre izlaska knjige iz štampe, čitalačka publika našeg Magazina je mogla da se upozna sa nekoliko priča iz pomenute zbirke. 64 priče smeštene u knjigu od nešto preko 120 stranica.

Odmah mi se nametnula ideja, odlično štivo “za laku noć”. Tematski veoma raznolike, u širokom rasponu vremena i prostora, a opet sve objedinjene veoma preciznim, i odmerenim rečenicama, gde se ni za jednu reč ne može reći kako je višak. Očigledno je ovde Gospodin Kolarić pokazao svu lepotu i preciznost srpkog književnog jezika. Sa druge strane, svoje dramaturško umeće je maksimalno iskoristio. Pažnju čitaoca  u svakoj priči “kupuje” prvom rečenicom i ne dozvoljava istoj toj pažnji da se umanji sve do kraja teksta. Rekoh, lepota i preciznost srpskog književnog jezika.

Namerno ponovo upotrebljavam ove zadnje reči, jer  spadam u one koje su, ne samo učeni od strogih profesora maternjeg jezika, već su isti   crvenim mastilom podvlačili reči koje su se nazivale provincijalizmi. U današnjim gramatikama takva odrednica  ne postoji (ili smo svi postali provincija, ili smo se svi potpuno opismenili), pa jezički znalci ne treba da se čude što za neku knjigu možemo (pre bih rekao moramo) da kažemo kako je pisana čistim srpskim jezikom, koji više ne možemo niti čuti, niti pročitati u medijima.

Srbi nisu maštali o gremlinima, kao nordijski narodi, jer su i u snovima teško bežali od realnosti, one jučerašnje i one, najverovatnije, sutrašnje, koja ih neminovno čeka, nisu imali vremena u dugozimskim noćima da izmišljaju bajke slične ruskim, niti su molitve Bogu duge kao u istočnih naroda, pa da junaci, i zli i dobri, budu iz panteona svetaca. Zbog svega toga su im i bajke, ako se išta kod srba može nazvati bajkom, životnije. Čak i kada se priča o događaju koji se zbio u bliskoj prošlosti, počinje se veoma često sa: “Legenda kaže”, ne bi li se sačuvala intimnost, to jest obraz onoga koga bi prepoznali u priči.

“Everest media” iz Novog Beograda nas je poštedeo mišljenja recenzenata, ako uopšte i postoje, valjda će svi izdavači shvatiti kako to ni jedan ljubitelj beletristike ne čita i da ta imena više odbijaju, nego što privlače čitaoce (o tome mnogo više, naravno i oštrije) u prikazu sledeće knjige.

Za budućeg čitaoca stoji kratko objašnjenje na poleđini: “Priče prema motivima srpskih narodnih pesama i legendi, indoevropske mitologije i hrišćanskih apokrifa.

Kratke, usresređene, intenzivne, zabavljaju i nadahnjuju za otkrivanje tajni našeg ogromnog nasleđa – i sebe samih.”

Iako nisam sklon citatima, postavio sam ovo kao primer sažetosti i istovremeno veoma odmerenog marketinškog poteza, kako bi  želja onoga ko se pred knjigom dvoumi, prevagnula na stranu koja glasi: Kupi i pročitaj!

Uočavam simboliku u onom broju 64. Toliko je polja na šahovskoj table, najdrevnijoj i najrasprostranjenijoj igri na svetu. Jedinoj misaonoj igri koja spada u sport. I jedinoj igri gde još čovek, sa mogućim kombinacijama u glavi, može da nadmaši i najjači kompjuter. Na budućem čitaocu je da otkrije sve magije Kolarićeve zbirke.

Autor često za početak priče uzima već poznati motiv, bilo da je iz narodne pesme, ili zapisanih priča tokom zadnja dva veka. Istorijske ličnosti dovodi od basnopisačkih, do antičkih dramskih situacija kako bi se došlo do onog što smo davno zaboravili i da postoji, a ime mu je naravoučenije. I baš ta dva pojma, narav i učenost, to jest mudrost, ovde su date u onom najkarakterističnijem obliku za ovaj narod i ovo podneblje. Tako se među koricama (volim taj “đački” naziv za omot) knjige nađe čarolija, od krajnje satiričnog prikaza postupka čuvenog Save Savanovića, do priča ispred kojih se sa punim pravom može staviti predložak Zen. Jer je Kolarić svom dramaturškom umeću, kao retko ko, dao punu slobodu i dobismo ono što poštovaoci lepih reči i misli sa težinom i ne treba da diraju, pogotovo da objašnjavaju. Iz tog razloga, prekidam… A Vi uđite u magiju broja 64 koju nam je ponudio Vladimir Kolarić .

David Naum

https://pravoumetu.com/2020/11/13/tajna-purpurnih-zora-vladimir-kolaric/?fbclid=IwAR1_0oGRz2h5HIZfFiZYdk2_mRuZEv1pFsF36f_1U9GGGuRZVzK0WnJTZvc 

среда, 28. октобар 2020.

Нова књига Владимира Коларића: ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

Владимир Коларић: ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА

приче, издавач Еверест медиа, 2020.

Продаја: http://www.everest.rs/2.html



Реч аутора

Збирка Тајна пурпурних зора састоји се из краћих прича према мотивима из српских народних песама и легенди, индоевропске митологије и хришћанских апокрифа.

Настала је у једном даху, без посебног предумишљаја, покренута снажном сликом планинског језера и над њим соколом, призваном читањем песме „Бог ником дужан не остаје“. Касније су се приче низале саме од себе, по неком свом реду који нисам мењао. А које су опет некако водиле потем колективног искуства, од архајских и паганских наноса из индоевропске, општесловенске и општебалканске прошлости ка христијанизацији, уз неизбежне искуства хајдучије, херојског бунта и завета. Уверен сам да су, ипак, а можда и понајвише, сведочиле о мом тадашњем, унутрашњем путу, који у основи никад не престаје.

Ове приче свакако нису пародија и демитологизација, али нису ни свечарске, помпезне, смртно озбиљне. У њима се трага за неким дубоким обрасцима, о тајнама оних пурпурних свитања из наслова, али их отвара и ка популарној култури и вишеслојној читалачкој и интерпретативној динамици.

Културолошки ове приче вероватно имају спој са нашим међуратним ауторима попут Растка, Настасијевића, Црњанског, Божовића, који су трагали за спојем традиције и модерности, који су градили у свом времену и тако да то што раде не буде учмало и досадно, али ослушкијући матерњу мелодију. Поетички, кад су ове приче у питању, сетим се речи Григорија Божовића из предговоружа збирке Под законом, где отприлике каже како он својим причама даје само обрасце и мотиве, које ће други тек разрађивати. А од којих је свака, додао бих, један филм у малом, једна целовитост која позива на развијање, али која је сама језгро и која баш зато садржи енергетски набој који једна разводњенија форма не би истрпела.

Не поредим се са Божовићем и ни са ким од поменутих, само говорим о неким сродностима, контекстима, додирима. Мислим да је Тајне пурпурних зтора тешко поредити са било чим; стоје издвојене, али пружају зраке свему и свакоме.

Књига је издата у едицији препознатљивој по фантастици, јер није први пут да су фантастичари први препознали оно што радим. То говори нешто о снази фантастике да препозна и представи неке од битних тенденција нашег времена, његову унутрашњу срж.

Владимир Коларић

(са сајта Српског књижевног друштва, https://www.skd.rs/vladimir-kolaric-tajna-purpurnih-zora/?fbclid=IwAR3vD869xmpDRTv4E-_YWWlp92RgU4-R2HAz_rN_RqM4xCLhrNX2sQIcL3M )