недеља, 23. април 2017.

Самоспаљивање на Стању ствари!

Текст о бизарној али промишљеној режимској стратегији манипулације свешћу:

https://stanjestvari.com/2017/04/23/kolaric-samospaljivanje/

СВЕТЛАНА АЛЕКСИЈЕВИЧ: Рат нема женско лице


Владимир Коларић

ЖЕНСКО ЛИЦЕ РАТА

 

„Рат нема женско лице“ добитнице Нобелове награде за књижевност 2015. године Светлане Алексијевич (Чаробна књига, 2016; превод с руског Неда Николић Бобић), као и друга дела ове ауторке, припада жанру нефикционалног романа или књижевности сведочења, у ком се уметничка моделизација гради коришћењем искључиво документарног материјала: моделизацијски принцип селекције остварује се, наравно, у самом одабиру грађе, а принцип апстраховања у процесу структурације, односно комбиновања документарних градивних елемената.

Документарни материјал у овом роману представљају сведочења совјетских жена - учесница у Другом светском рату. Роман је написан још у време Совјетског Савеза, објављен у време перестројке, а на српски је преведено његово издање с почетка 21. века.

Роман очекивано доноси такозвану „женску“, не херојску и не митотворну страну рата, окренуту субјективном доживљају, личним а не колективним емоцијама и свакодневници рата. У совјетско време такав приступ је одступао од званично прокламоване митотворне представе овог рата, која је трабало да трансцендира идеолошку репресију и друштвене конфликте генерисане у совјетско доба. Поред тога, роман јасно указује и на репресивни и манипулативни карактер совјетског државног и идеолошког апарата. Велики отаџбински рат, како га називају, и данас има важну улогу у идеологији нове руске државе, с том разликом што се жртвама овог рата приступа без идеолошке оптике која је важила у совјетско време, а која је дискриминативно приступала жртвама које су макар део рата провеле у заробљеништву или на окупираним територијама.

Рећи да је рат ужас и зло не значи ништа, и нема вредност информације; али представити тај ужас у његовој непосредној егзистенцијалној конкретности свакако може имати велику снагу; и управо то мотивише ауторкин избор овакве нискомоделизацијске уметничке форме у покушају да се суочи са искуством рата, и то баш као доживљајем и искуством, непосредним и појединачним, какво ваљда свако искуство и доживљај јесу.

Њене намере су зато пре спознајне и етичке, а естетске се крију у амбиваленцији између представљања конкретног, историјског човека и вечног човека „у њему“, између спољашње историје и „историје душе“.

И митотворством и миротворством може се манипулисати. Недвосмислено политичко сврставање Светлане Алексијевич у текућем рату стога не би смело да буде једини критеријум, можда ни критеријум уопште, за вредновање њеног књижевног дела, које свакако не би смело да буде истргнуто из историјског, а тиме и културолошког и идеолошког, контекста у ком је настајало.

Јер једно од питања имплицираних у роману, „шта се дешава када људи забораве Бога“, свакако није само идеолошко, и свакако није вазано само за једну историјску епоху.

недеља, 09. април 2017.

субота, 08. април 2017.

Прича: Град Костур

Још једна о Краљевићу Марку, необјављена , из "Тајне пурпурних зора":


Владимир Коларић
 
ГРАД КОСТУР

 
Марко уђе у кафану, напи се вина, ране зарастоше.
«Доста ми је овога», пожалио се Шарцу.
Управо је за султана побио брдо Арапа.
При повратку, свратио је на Свету Гору. Уђе у цркву, први пут у свом животу.
Може ли ишта спрати сву ову крв са мене, оче?» упита игумана Гаврила.
«Јунак је онај који се боји Бога. Ко се не боји Бога, кукавица је», рече отац Гаврило.
«Триста година се потуцам. Ране лечим вином, страст туђим женама, бес убијањем. Има ли ми спаса, оче?»
Марко се причести, оде из Хиландара.
Врати се кући, не затече никог живог.
«Све ти поби Мина од Костура, Марко», рекоше му сељаци.
Оде Марко пред град Костур.
«Превише је крви. Превише крви, Шарче мој јуначки», рече коњу. Заплака.
«Не могу», промуца.
Град Костур се белео на стени.
«Ничег више немам», рече.
Сунце је било у зениту.
«Јебена пустиња.»
Већ је престао да јеца. Усправио се.
«Мојом руком, Боже. На мене грех.»
Крену. Спали град Костур.
Одсече главу Мини од Костура.
Ране залечи вином.

"Bagra diše" ILIJE BAKIĆA na Radio Bg!

Овим ми се испунила једна од највећих професионалних жеља: драматизовао сам једну од најбољих прича Илије Бакића!

Уторак, 11. април у 18.32
ПАУКОВА МРЕЖА, Радио Београд 2)
 
Илија Бакић: БАГРА ДИШЕ (Премијера)
 
Кратак садржај: Прича приказује дистопијску и постапокалиптичку слику Београда блиске будућности, културно, економски и политички колонијализованог, којим управљају свемоћне корпорације и корумпирани политичари, и у ком мрачни центри моћи безочно манипулишу оцем који покушава да нађе лек за своју болесну ћерку. Драматизација наглашава изразити драмски квалитет приче и њену способност да кроз призму блиске будућноссти осветли савремено српско друштво, али и актуелни претећи глобални тренутак.

Улоге тумаче: Синиша Убовић, Биљана Ђуровић, Бранислав Лечић, Иван Бекјарев, Лепомир Ивковић и Данијел Сич
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Олга Бабић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон мајстор: Милан Филиповић
Режија: Милош Јагодић
Уредник серије: Оливера Коларић

недеља, 02. април 2017.

PATTI SMITH: Samo deca


Владимир Коларић

За руке са Богом

 

Уметност настала у треперавој јутарњој светлости детињства, од молитве и књига; и коју ствара неко свестан тежине греха и сопствене ништавности.

Ко зна да уметник може да види оно што је другима недоступно, и да никоме не сме бити роб.
И који/која на крају, после свега, може да каже, као Тоска, „живела сам за љубав, живела сам за уметност“, а о својој са овог света заувек отишлој љубави, такође уметнику - „истинска спознаја се може пронаћи у његовој уметности, истинском телу (и делу) уметника. Она неће ишчезнути. Њу људи неће моћи да осуђују, јер уметност о Богу пева и, коначно, само њему припада“.

И заиста, чему иначе уметност?
Чему ми...

Patty Smith/Samo deca/ Just Kids/ Rende/Beograd 2013/ prevod Periša Perišić

+


 

субота, 01. април 2017.

Ренкин и зло - Мој Недељник

Мој текст о Ијану Ренкину и природи зла, раније објављен на Поукама сада на мом Недељнику:

http://www.nedeljnik.rs/moj-nedeljnik/mojevesti/vladimirkolaric75/vladimir-kolaric-i-izade-uz-strasnu-riku-ijan-renkin-o-prirodi-zla/

Басара и Ковић на Стању ствари!

Мој коментар полемике између Басаре и Ковића, а заправо о трансформацији српских нових десничара у либерале, као битном феномену српске политике:

https://stanjestvari.com/2017/04/01/kolaric-polemika-basare-kovica/

Ренкин и Достојевски - Мој Недељник

Мој текст о Ијану Ренкину и Достојевском, објављен у Православљу, сада и, прегледније, за читање онлајн, на Мом Недељнику:

http://www.nedeljnik.rs/moj-nedeljnik/portalnews/vladimir-kolaric-dostojevski-u-pet-o-dostojevskom-i-veri-kod-ijana-renkina

Отпор на Стању ствари!

Мој нови текст изборима али и ономе после:

https://stanjestvari.com/2017/03/31/kolaric-ideja-slobode/