петак, 04. август 2017.

СТАНИСЛАВ КРАСОВИЦКИ: Царица црна Тамара


Владимир Коларић

„А ти одлазиш последњим степеницама“

 


Душа је још жива, а свет је камен, хладан, металан.

„И време се више ничега не боји“, а „звезде изнад нас / Стрпљиво постројене у последњи поздрав.“

„Сама земља је испуњена логиком смрти“, „и живота се распадање продужава“, а „непотребно вам небо плаво“.

И како у том свету и у том животу бљеснути („Ко не би желео да бљесне...“), и чиме?

Јер, ипак, без тријумфализма и јефтине утехе - „негде је под праменом, сред тмине, / Живела, охлађена до метала, / Честица љубави и топлине“.

А тек певати? Ево, да конкретније не може: „И схватих да је мој живот мали. / Да су за живот најважнија / ОГЛЕДАЛА. / Како би се могао видети до дна. / Док вам ништа не држи руку,“

Потребно су нам дакле понори, кад нас нико не држи за руку и усмерава, колико год били немоћни, уплашени, неснађени. Потребни већ и стога што их не можемо избећи.

Толико тога је потребно да би тихо „душа покренула точак измучени“.

А морамо се некако променити, прелетети тамо „где лакше се живи. / Где слабо је насељено“. Јер овако више не иде.

Станислав Красовицки је после ових песама („Царица црна Тамара“, Ревнитељ, Ниш, 2017, превод Светислав Травица), којима је педесетих година прошлог века одјекнуо у подземној Совјетији, постао, сопственим речима, „други човек“. Песама се одрекао, отишао „у дивљину“ и затим постао православни свештеник.

Ипак, те песме га и даље прате, за већину су те песме и даље он. Да ли имамо право да за (овог овде) живота постанемо неко други? Да ли на то има право песник? Има ли уопште песник икакава „права“, и шта ће му она. Да је хтео некаква „права“, зар би био песник?

Ове су песме трагови, и Станислава Красовицког пратићемо по њима, све док време коначно поново не почне да се боји, и док и он и сви ми, један по један, или у таласима, или у бљесковима, не кренемо - „последњим степеницама“.

петак, 28. јул 2017.

ЧИГРИН поново на Хипербореји!

После "Балканске" на Хипербореји је објављена још једна песма једног од водећих савремених руских песника Јевгенија Чигрина - "Котор":

https://hiperboreja.blogspot.rs/2017/07/kotor-jevgenij.html?m=1

уторак, 25. јул 2017.

Моји текстови објављени у Православљу и Теолошким погледима

Моји текстови објављени у Православљу и Теолошким погледима од маја 2016. до маја 2017:

У раљама лудила: о филму УНУТРА Јелене Марковић:
https://www.academia.edu/29092296/Vladimir_Kolari%C4%87_U_raljama_ludila_film_UNUTRA_Mirka_Abrli%C4%87a_i_Jelene_Markovi%C4%87_Pravoslavlje_1190

Иконички авангардизам Василија Чекригина:
https://www.academia.edu/29583809/Vladimir_Kolari%C4%87_Ikoni%C4%8Dki_avangardizam_Vasilija_%C4%8Cekrigina_Pravoslavlje_1191

Посредовања: о филму ИСЦЕЉЕЊЕ Ивана Јовића:
https://www.academia.edu/29825097/Vladimir_Kolari%C4%87_Posredovanja_-_O_filmu_Isceljenje_Ivana_Jovi%C4%87a_Pravoslavlje_1192_

Тајна Достојевског и тајна Цркве:
https://www.academia.edu/30591756/Vladimir_Kolari%C4%87_Tajna_Dostojevskog_i_tajna_Crkve_Pravoslavlje_1195-1196

Страх и нада: Лекције столећа:
https://www.academia.edu/30591838/Vladimir_Kolari%C4%87_Strah_i_nada_Lekcije_stole%C4%87a_Pravoslavlje_1195-1196

О наказама и људима: филм "Ја, Данијел Блејк" Кена Лоуча:
https://www.academia.edu/31050466/Vladimir_Kolari%C4%87._O_nakazama_i_ljudima_film_Ja_Danijel_Blejk_Pravoslavlje_1197

Достојевски у пет: о Достојевском и вери код Ијана Ренкина:
https://www.academia.edu/31415257/Vladimir_Kolari%C4%87_Dostojevski_u_pet_O_Dostojevskom_i_veri_kod_Ijana_Renkina_Pravoslavlje_1198_

Са вером у Бога: о филму "Завештање" Ивана Јовића:
https://www.academia.edu/31643898/Vladimir_Kolari%C4%87_Sa_verom_u_Boga_-_o_filmu_Zave%C5%A1tanje_Pravoslavlje_1199

Нови живот: "На млечном путу" Емира Кустурице":
https://www.academia.edu/32118212/Vladimir_Kolari%C4%87_Novi_%C5%BEivot_-_Na_mle%C4%8Dnom_putu_Emira_Kusturice._Pravoslavlje_1201

Викинг: филм о Владимиру Кијевском и крштењу Русије:
https://www.academia.edu/32669341/Vladimir_Kolari%C4%87_Viking_-_film_o_Vladimiru_Kijevskom_i_kr%C5%A1tenju_Rusije_Pravoslavlje_1203

Паде, паде Вавилон велики: Булгаков о Достојевском:
https://www.academia.edu/28916080/Vladimir_Kolari%C4%87_Pade_pade_Vavilon_veliki_Bulgakov_o_Dostojevskom

Филм и телесна лепота:
https://www.academia.edu/33007318/Vladimir_Kolari%C4%87_Film_i_telesna_lepota_Teolo%C5%A1ki_Pogledi_L_1-2017_
 

Вучићев "унутрашњи дијалог" на Стању ствари!

О председниковом "унутрашњем дијалогу" и Вучићу као димној завеси:

https://stanjestvari.com/2017/07/25/vucicev-unutrasnji-dijalog/

петак, 07. јул 2017.

НОКТУРАМА (Бертран Бонело, 2016)


Владимир Коларић

СМРТ СВЕТУ

 

Чиста побуна против чисте репресије; терористи без дискурса против власти без идеологије. Због тога побуњеници сви до једног морају бити уклоњени, јер они чак нису ни терористи него државни непријатељи: као они који немају дискурс они су сасвим изван система и не могу бити контролисани. Они чак нису ни неки изузетни појединци, хероји или злочинци свеједно; они су болно обични, па се зато не могу надати ни накнадој фикционализацији и још мање митологизацији сопствених ликова и сопственог, и на појединачном и на колективном плану наизглед недовољно мотивисаног, подухвата.

Филм „Ноктурама“ (режија Бертран Бонело, 2016), о групи младих терориста која извршава синхронизовани напад на неколико локација у Паризу, са јаким симболичким набојем (од статуе Јованке Орлеанке до зграде Министарства унутрашњих послова), није ни фикционализација попут „Борилачког клуба“ ни есеј попут Годарових. Он стога нема мотивациону енергију фикционалног уметничког дела ни идејну  продубљеност и провокативност филма-есеја, па стога ни довољно артистичког ни довољно анархистичког лудила да нас увери да је његов домет већи од илустровања помодне псеудо-левичарске литературе са не само антикапиталистичким, него и антицивилизацијским претензијама.

Ипак, схватање да квази-либерални образовни систем нуди само привид слободног мишљења, и да је као такав један од основних чинилаца репресивног система, да се систем боји само онога и оних које не може да контролише, а да су сви, па и они наизглед најрадикалнији, у основи итекако контролисани, као и да су могуће извесне макар и инстинктивне форме солидарности између оних који себе доживљавају као потлачене, а потлаченост као дубоко антиљудско стање, говоре да аутори овог филма нису баш сасвим просте бубалице.

Али, ако хоћете нешто више од готово ничега, дајте нам ликове да се идентификујемо, или дајте нам ходајуће идеје, али моћне и конкретне идеје, јер и идеја је једна конкретност, конкретност равна представљеној људској појединачности, и само као таква може ступити у дејство. Ако не ступи, она је само једна коцка у зиду, а онда више није ни идеја, није ништа, него једна апстракција, у рукама моћника.

То можда јесте „тако француски“, али много лица има Француска, њена култура, за коју нови француски председник рече да тако нешто уопште не постоји. Па дижите онда у ваздух кад не постоји, јер је све већ ионако привид. Осим појединачних људи који пате и умиру. А они не смеју да буду привид. То је једна од одговорности уметности.

среда, 05. јул 2017.

Светлана Алексијевич на Стању ствари!

Културни рат Светлане Алексијевич:

https://stanjestvari.com/2017/07/05/kolaric-aleksijevic/

ПЈЕР ЛЕМЕТР: АЛЕКС


Владимир Коларић

СЛИКА ПОГЛЕДА

 

Данас детективска проза више не може да се гради на поетици и етици генија и хероја. Шерлоке и Поарое заменили су тимови и макар и мало незгодни, самовољни и некарактеристични тимски играчи са богатим психолошким (најчешће породичним) багажом и јасном социјалном позиционираношћу.

Детектив Камиј Верхувен, кога Пјер Леметр уводи са романом „Алекс“ (Лагуна, 2014, превод Гордана Бреберина), уклапа се у ову схему: породично оптерећење везано за родитеље и смрт бремените жене, презир према ауторитетима, усамљенички етос у споју са високом професионалном одговорношћу.

Али Камиј Верхувен има још нешто: има мајку чувену сликарку и сопствени никада реализовани сликарски таленат. Има такође изузетно мали раст, који у многоме одређује његове односе са људима, посебно женама.

Верхувен не уме с речима, али су зато његов комуникациони и спознајни канал слике, менталне или оне које сам скицира решавајући случајеве. Романи Пјера Леметра о Верхувену стога врло самосвесно и програмски експлицирају мотив перспективе, као по себи један од кључних у детективском жанру, али и приповедању уопште.  

У овом иницијалном роману о Верхувену питање перспективе одређује и сам сижејни образац дела, заснован на поигравању статусима кривца и жртве, односно различитим перспективама из којих се ликовима, било у поетичком било у етичком смислу, може приписати нека од тих функција.

Данашњи књижевни детективи су, а такви су ваљда  увек и били, изразито старовременски, и то није толико питање носталгије и ескапизма, колико дистанце са које посматрамо свет у ком живимо, а који нам се чини све наухватљивији, и све мање прилагођен нашем рецептивном, па и спознајном, апарату. Детективи као да нам и даље нуде наду или макар друштвено и интелектуално прихватљиву илузију да је тај и такав свет ипак могуће не само разумети, него и у њему деловати, па и нешто променити. Па и да морална и професионална начела и даље нешто значе. Да институције још нешто значе.

Романи Пјера Леметра о Верхувену вероватно немају снагу једне Карен Фосум или већ класичног Ијана Ренкина, али својом метажанровском природом, широком литерарном и културном референтношћу, као и добрим владањем жанровским градивом, свакако су вредни читања.

уторак, 04. јул 2017.

ЛОМОНОСОВ у Корацима!

Мој превод поезије великог Михаила Ломоносова у новом броју часописа Кораци (4-6, 2017).
Ово је белешка коју сам објавио уз стихове:


Михаил Ломоносов (1711-1765) је велики руски научник из области хемије и физике, историчар, песник, један од најважнијих личности руске историје и културе. Несумњиви утемељивач руског стиха и зачетник савремене руске поезије.  Ретко је превођен на српски језик, а овде доносимо три песме које репрезентују различите периоде и типове Ломоносовљевог песничког стваралаштва.  „Јутарње размишљање о Божијој величини“ једна је од најзначајнијих Ломоносовљевих песама, беспрекоран пример оновремене „природне теологије“ исказане песничким језиком. Сатирична и урнебесна „Химна бради“ је вероватно најконтроверзнија Ломоносовљева песма због које је претрпео озбиљне нападе као критичар свештенства, иако се, не нарочито уверљиво, бранио да је у њој није критиковао православно свештенство него староверце; у једном читању свог превода пред руским гимназијалцима ову изузетну песму сам назвао „осамнаетовековним панком“.  И најзад, песмицу о мувама и меду Ломоносов је написао још као ученик, и она открива његов немиран и „скомрашки“ дух, који  ће га, поред несвакидашње посвећености науци, уметности и руском друштву и држави, красити током читавог живота.

Број је у целини доступан на:

https://issuu.com/nbkg/docs/koraci_2017_br_4-6

ЗАХАР ПРИЛЕПИН: ОБИТЕЉ


Владимир Коларић

АРХИПЕЛАГ РУСИЈА

 


Иако говори о Соловецком логору, подигнутом на месту чувеног манастира на далеком северу, роман „Обитељ“ Захара Прилепина (Самиздат Б92, 2015; превод Радмила Мечанин) не представља Прилепинове „Записе из мртвог дома“, колико „Зле духе“, или, можда најтачније, његове „Карамазове“.

Овде имамо обиман роман који се од реализма креће ка „реализму у вишем смислу“, односно мистичком или чак фантастичком реализму, као још од Гогоља и Достојевског, али и Љескова, једном од душа руске литературе, која је, како рекоше у овом роману, једина религија у Русији која се може мерити са православљем. Имамо човека не толико у свету колико разапетог „између светова“, имамо митолошку пројекцију (овоземаљске) власти као антихриста и једну специфично руску митологију страдања. Имамо чак и главног јунака оцеубицу, као и свештенике - двојнике старца Зосиме и оца Ферапонта, овај пут помирене у паклу (а и „он је само један од облика живота, ништа страшно“, казаће после свега главни јунак) совјетског логора.

Захар Прилепин има имиџ „пресног“ писца, који као материјал за писање користи сопствено богато и драматично животно искуство, искуство „граничне ситуације“, толико драго литератури и уметности. Ипак, Прилепин је сав у руској литератури, њеном специфичном језику, типологији, интертекстуалној отворености до границе одрицања од „ауторства“, и, наравно, њеној улози у друштву и култури.

Прилепин совјетско искуство сагледава као део општег руског историјског, културног, цивилизацијског искуства, у ком су чак и идеолошки или религијски сукоби у основи културно-идентитетски, у крајњој линији цивилизацијски, где су политичке промене, речима историчара цивилизације Вадима Цимбурског, у основи промене културне парадигме. А те културне парадигме и те промене у највећој мери одређује однос према цивилизацијском моделу који је постао доминантан после пада ромејског царства, а који углавном именујемо као западни, уже романо-германски, а сада већ готово искључиво као англо-амерички. Сва руска борба је у основи културно-идентитетска, и то објашњава кључну улогу речи и литературе у њеном културно-цивилизацијском моделу.

„Обитељ“, потпуно свестан кључне улоге литературе у тој борби,  ослобођен тривијалних идеолошких и "дневнополитичких" налога и схематизација, до сада је најзначајнији роман овог популарног писца, и роман са којим се, свиђало се неком или не, мора рачунати, као битном сегменту трагања руске културе и руског друштва за самим собом. Он сумира и синтетише богато, вишевековно искуство руске књижевности и културе на том пољу. А да ли га и „ресетује“, преображава, отвара нове путање - то је на сваком од нас да процени. Он свакако позива на суочавање и одговор, а ако и није она врхунска, прворазредна литература - он је искуство.

А искуства је данас ионако све мање.

петак, 23. јун 2017.

ПСИХОПАТАК на Радио Београду!

Војислав Деспотов: ПСИХОПАТАК
Субота 24. јун 2017 у 23.15, на Трећем програму Радио Бг!


Улоге: Синиша Убовић, Феђа Стојановић и Паулина Манов
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Наташа Шуљагић
Тон-мајстор: Милан Филиповић
Музички сарадник: Драган Митрић
Режија: Милош Јагодић

У целини на подкасту РТС:

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2776392/.html

четвртак, 15. јун 2017.

ХАСАН БЛАСИМ: Лудак са Трга слободе


Владимир Коларић

ЈУЖЊАЧКА УТЕХА
 

Приповедачи ирачког писца Хасана Бласима, у његовој збирци „Лудак са Трга слободе“ (Геопоетика, 2015, превод Српско Лештарић), стално осећају потребу да нас уверавају у истинитост својих прича, не толико због фантастичких, или потенцијално фантастичких мотива који су у њима присутни, већ због „настраности овога света“ коју тако огољено и уверљиво сведоче.

Ипак, та потреба је пре реторичка, сасвим у духу арапске прозе: тај реторички отклон, колико и фантастика, само су начини поетичког уобличења које би дошло уместо „крика ужаса“, оне једине могуће и замисливе реакције на описано, и што је најважније - на проживљено.

Како каже један његов јунак, „сваки човек има једну поетичку и другу, људску дужност“, где на пример брига о породици спада у људске дужности, а одбацивање мржње у поетичке. Поетичка дужност, дакле, подразумева неко уопштавање и идеју, али да ли је и људска дужност просто нешто „природно“, дато, што се подразумева? Јер, уче нас, све је у контексту.

Бласимов јунак ту недоумицу и ту разлику објашњава знатно суптилније, и неухватљивије: ми, каже, најчешће бркамо те две дужности и „не признајемо дијаболичну компоненту која усмерава обе“, јер, наставља - „ђавоље дужности подразумевају моћ да се заустави човек који је своје човештво усмерио ка провалији“.

Бласимове приче, као поетичко обликовање ужаса рата и избеглиштва, нису „алегорије ужаса“ ни идеолошки трактати, оне супериорно истражују границе и „остатке“ људског, сведочећи о тренуцима када човек може да се претвори у миша или сивог вука, или у демона, или чак у анђела, али за које човек није ни тај миш, ни вук, ни анђео или демон, већ човек, шта год да тај човек јесте.

Насиље је, Бласимовим речима, „кошмарно и нестварно“, и то је његова истина, а не јефтина, покровитељска и сентиментална алегорија. Оно је такво јер нас одваја од нас самих.

„Лудак са Трга слободе“ су приче о том одвајању, о том избеглиштву и том лудилу највећем од свих наших избеглиштава и лудила. О зачараности и изгубљености реалнијим од свега што иначе сматрамо реалним.

То искуство је  оно које Хасан Бласим покушава поетички да обликује и фиксира, а да притом избегне могућу „дијаболичну“ - а ми на Западу бисмо (редукционистички) рекли манипулативну и идеолошку, можда чак и транс-хуману - усмереност таквог захвата.

Ове приче зато не почивају на оном неуметничком и антиуметничком „вишку реалности“, који поетску логику подређује измаштаној логици стварног, већ поетичко сведочење и поетички адекват реалности саме, у свој њеној сложености, пуноћи, лепоти и ужасу, од које смо одавно побегли у утеху идеологија, малограђанштине или просте тупости.

Или у утеху насиља. Суочимо се с тим.

субота, 10. јун 2017.

Ана Резниченко на Стањи ствари

Мој превод текста Ане Резниченко о њеној посети Србији. Из угла стручњака за руску емиграцију и Сребрни век:

https://stanjestvari.com/2017/06/10/ana-reznicenko-srbija/

субота, 03. јун 2017.

ЈЕЗИК САВРЕМЕНЕ РУСКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ

У недељу 4. јуна у Сремским Карловцима на Трећим карловачким данима слободне мисли - Језик и (псеудо)особеност говорим на тему ЈЕЗИК САВРЕМЕНЕ РУСКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ.

Програм овог одличног скупа је на:

http://docs.wixstatic.com/ugd/69fea3_b700b9aa442145a0ae642cd4cbdd2493.pdf

а књига сажетака на:

https://www.academia.edu/33311393/Vladimir_Kolari%C4%87_Jezik_savremene_ruske_ideologije_._Me%C4%91unarodni_interdisciplinarni_studentski_skup_III_KARLOVA%C4%8CKI_DANI_SLOBODNE_MISLI_-_Jezik_i_pseudo_osobenost_Sremski_Karlovci_2-4_jun_2017_Knjiga_sa%C5%BEetaka

субота, 27. мај 2017.

ХУМАНИСТИКА, први број!

Први број часописа Хуманистика у чијем сам уредништву, са мојим текстом "Филм је наша нечиста савест" и текстовима Дејана Огњановића, Јанка Нешића, Дамира Смиљанића, Бобана Томића, Игора Јовановића и Јелене Ђуровић.
За почетак на мом профилу на Академији, а ускоро на посебном сајту:

https://www.academia.edu/33215746/Vladimir_Kolari%C4%87_Film_je_na%C5%A1a_ne%C4%8Dista_savest_Humanistika_vol_01

четвртак, 25. мај 2017.

Псеудо-апокалиптичке стратегије у Новом Саду!

26. maj 2017, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu
konferencija Populizam, izbeglička kriza, religija, mediji
VLADIMIR KOLARIĆ, Beograd: Pseudo-apokaliptičke strategije i njihovo medijsko posredovanje na prostorima bivše Jugoslavije
(15-17h, sala 114)
Program na:

http://www.ff.uns.ac.rs/fakultet/konferencije/2017/CfP%20Agenda.pdf

среда, 10. мај 2017.

РИЧАРД ТРЕЋИ (режија Николај Кољада, Кољада театар, Јекатеринбург)


Владимир Коларић

БОРДЕЛ РАТНИКА

 

У Кољадином театру се баш ради да би се зарадило за свој „хлеб са кобасицом“: ради се тимски, сви раде све, нема ту примадона, укључујући и самог Кољаду. Тимски се ради и на сцени, али и сваки од њих, колико год их на сцени било (а у овом „Ричарду“ их је баш било), има своју неодољиву присутност и чулност.

Шекспиров „Ричард Трећи“, у адаптацији и режији Николаја Кољаде (Кољада театар, Јекатеринбург), изведен у оквиру Београдског фестивала савремене руске драме у Установи културе Вук, прави је спектакл, са разрађеном  и истакнутом кореографијом и звучно-музичком сликом, у целини особено и упечатљиво сценско искуство. Знаковно-изражајни систем формиран је мање систематски-рационално колико на асоцијацијама и интуицијама, и на потки овог драмског класика моделује се један свет бордела, робова и поживотињења, са  непрестано понављаним питањем „Зашто?“. Врло дубоким питањем у контексту саме представе, оним које обухвата различите и историјске и егзистенцијалне равни постојања, и различите могућности деловања разуларене  и узохољене моћи на људе, па и на моћнике саме. А с обзиром на то да је у овој представи све, поред тога што је застрашујуће, толико духовито и иронично, непрестано нам се, међу одговорима намеће онај наизглед тако плакатски: зато што ми тако хоћемо.

И поред свог тог зноја и бруталности, у овој представи заправо нема ни грубости ни неукуса, јер, рекао бих, Кољада и његови глумци не омаловажавају човека. За њих он није наказа, чак и кад тежи поживотињењу, курвању или добровољном ропству, он је, најзад, само човек.

Али, зато, код Кољаде и његових нема ни сувишних илузија, јер и они сами су људи радници, не мамини и татини синови и не моћници, не припадници испразне класе „уметника“, него ваљда оно што је уметник увек био и што би требало да буде. Зато и тиранина на крају, када му не успе трампа краљевства за коња и када добије оно што је - суровим а тако људским језиком речено - заслужио, замењује неко можда још одвратнији, али слабашнији и у лепшем оделу, рекло би се - цивилизованији.

Змија искушења и змија лукавства-мудрости, која симболички обележава представу, на крају се претвара делом у пуког манекена, а делом у слику наше охлађене и потмуло насилне, а можда ипак само заплашене и од силника, света и сопствених слабости укроћене душе. А и то је, у недостатку илузија, од којих нас неке како мислимо и чине човеком, признаћете, ипак нека нада. Кољадин циљ, као што циљ уметности никада није нити би смео да буде, свакако није био у томе да нас остави опустошене.

Михаил Дурњенков: ЈЕЗЕРО (режија Невена Мијатовић)


Владимир Коларић

РУСКА БАРКА REVISITED

 

Пландовање на дачи, метафорика целог друштва у неколико махом у истом друштву неснађених ликова и неизбежна катастрофа - ни нова руска драма није поштеђена Чехова, и с њим читавог тог руског предреволуционарног катастрофичног реализма. Нова руска драма већ одавно није нова, руско друштво и свет се мењају, док њој, сасвим у руском стилу, главни непријатељи и даље остају време и држава. Држава као непријатељ је константа, а главни узрок личног и колективног распада као да више није само оваква или онаква прошлост него неизвесна и непредвидљива, али свакако апокалиптичка будућност.

Драма „Језеро“ Михаила Дурњенкова, која је у режији Невене Мијатовић, у облику јавног читања изведена у оквиру другог Београдског фестивала савремене руске драме (9-11. мај 2017), писана је сасвим у том кључу, са све експлицитном мотивом Нојеве барке, како неко случајно не би помислио да је овде реч тек о баналном копилету „другарског“ ситкома и црне хронике. Ипак, метафора Нојеве барке је овде да изрази бол за друштвом из ког нико, и баш нико, не би био искључен, за једним јединством свега и свакога, за загрљајем - а шта је друго она капитална мисао руске културе, оног најбитнијег у њој, него управо то?

Штета је што у програму фестивала нису наведена имена глумаца, студената Академије лепих уметности, који су учествовали у овој представи, јер јавно (боље би било рећи - сценско) читање је код нас очито и даље презрена врста. Ово је био добро осмишљен и урађан задатак, занимљивији и релевантнији сценски догађај него већина представа нашег репертоарског позоришта.

Прекрајање граница на Стању ствари!

О новим предлозима за прекрајање граница на Балкану:

https://stanjestvari.com/2017/05/10/kolaric-krojaci/

субота, 06. мај 2017.

БАРБАРОГЕНИЈЕ на Радију!

10. мај – среда

РАДИО ИГРА (Радио Београд 2 – 18.32)

Љубомир Мицић: БАРБАРОГЕНИЈЕ ДЕЦИВИЛИЗАТОР (Премијера)
 
Барбарогеније децивилизатор” представља значајно дело српске авангардне књижевности и програмски роман оснивача зенитизмa Љубомира Мицића. Кроз делимично и пародичну слику балканског „натчовека” у међуратним политичким превирањима која све очигледније воде новом рату, аутор преиспитује савремено друштво и европску цивилизацију, као и цивилизацију уопште. У радијској драматизацији наглашена је актуелност ове приче за савремени историјски тренутак.
Улоге тумаче: Слободан Бештић, Тамара Крцуновић, Дејан Чавић, Сања Радишић, Радован Миљанић и Милан Михаиловић
Превод: Радмила Јовановић
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон-мајстор: Зоран Узелац
Редитељ: Зоран Рангелов
Уредник серије: Оливера Коларић 
 
На подкасту у целини:
 

петак, 05. мај 2017.

ДОСТОЈЕВСКИ И ЦРКВА: аудио снимак

Аудио снимак трибине "Достојевски и Црква: трагање за Христом", на којој сам учествовао са Драганом Стојановићем и Владимиром Меденицом:

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13447

недеља, 23. април 2017.

Самоспаљивање на Стању ствари!

Текст о бизарној али промишљеној режимској стратегији манипулације свешћу:

https://stanjestvari.com/2017/04/23/kolaric-samospaljivanje/

СВЕТЛАНА АЛЕКСИЈЕВИЧ: Рат нема женско лице


Владимир Коларић

ЖЕНСКО ЛИЦЕ РАТА

 

„Рат нема женско лице“ добитнице Нобелове награде за књижевност 2015. године Светлане Алексијевич (Чаробна књига, 2016; превод с руског Неда Николић Бобић), као и друга дела ове ауторке, припада жанру нефикционалног романа или књижевности сведочења, у ком се уметничка моделизација гради коришћењем искључиво документарног материјала: моделизацијски принцип селекције остварује се, наравно, у самом одабиру грађе, а принцип апстраховања у процесу структурације, односно комбиновања документарних градивних елемената.

Документарни материјал у овом роману представљају сведочења совјетских жена - учесница у Другом светском рату. Роман је написан још у време Совјетског Савеза, објављен у време перестројке, а на српски је преведено његово издање с почетка 21. века.

Роман очекивано доноси такозвану „женску“, не херојску и не митотворну страну рата, окренуту субјективном доживљају, личним а не колективним емоцијама и свакодневници рата. У совјетско време такав приступ је одступао од званично прокламоване митотворне представе овог рата, која је трабало да трансцендира идеолошку репресију и друштвене конфликте генерисане у совјетско доба. Поред тога, роман јасно указује и на репресивни и манипулативни карактер совјетског државног и идеолошког апарата. Велики отаџбински рат, како га називају, и данас има важну улогу у идеологији нове руске државе, с том разликом што се жртвама овог рата приступа без идеолошке оптике која је важила у совјетско време, а која је дискриминативно приступала жртвама које су макар део рата провеле у заробљеништву или на окупираним територијама.

Рећи да је рат ужас и зло не значи ништа, и нема вредност информације; али представити тај ужас у његовој непосредној егзистенцијалној конкретности свакако може имати велику снагу; и управо то мотивише ауторкин избор овакве нискомоделизацијске уметничке форме у покушају да се суочи са искуством рата, и то баш као доживљајем и искуством, непосредним и појединачним, какво ваљда свако искуство и доживљај јесу.

Њене намере су зато пре спознајне и етичке, а естетске се крију у амбиваленцији између представљања конкретног, историјског човека и вечног човека „у њему“, између спољашње историје и „историје душе“.

И митотворством и миротворством може се манипулисати. Недвосмислено политичко сврставање Светлане Алексијевич у текућем рату стога не би смело да буде једини критеријум, можда ни критеријум уопште, за вредновање њеног књижевног дела, које свакако не би смело да буде истргнуто из историјског, а тиме и културолошког и идеолошког, контекста у ком је настајало.

Јер једно од питања имплицираних у роману, „шта се дешава када људи забораве Бога“, свакако није само идеолошко, и свакако није вазано само за једну историјску епоху.

недеља, 09. април 2017.

субота, 08. април 2017.

Прича: Град Костур

Још једна о Краљевићу Марку, необјављена , из "Тајне пурпурних зора":


Владимир Коларић
 
ГРАД КОСТУР

 
Марко уђе у кафану, напи се вина, ране зарастоше.
«Доста ми је овога», пожалио се Шарцу.
Управо је за султана побио брдо Арапа.
При повратку, свратио је на Свету Гору. Уђе у цркву, први пут у свом животу.
Може ли ишта спрати сву ову крв са мене, оче?» упита игумана Гаврила.
«Јунак је онај који се боји Бога. Ко се не боји Бога, кукавица је», рече отац Гаврило.
«Триста година се потуцам. Ране лечим вином, страст туђим женама, бес убијањем. Има ли ми спаса, оче?»
Марко се причести, оде из Хиландара.
Врати се кући, не затече никог живог.
«Све ти поби Мина од Костура, Марко», рекоше му сељаци.
Оде Марко пред град Костур.
«Превише је крви. Превише крви, Шарче мој јуначки», рече коњу. Заплака.
«Не могу», промуца.
Град Костур се белео на стени.
«Ничег више немам», рече.
Сунце је било у зениту.
«Јебена пустиња.»
Већ је престао да јеца. Усправио се.
«Мојом руком, Боже. На мене грех.»
Крену. Спали град Костур.
Одсече главу Мини од Костура.
Ране залечи вином.

"Bagra diše" ILIJE BAKIĆA na Radio Bg!

Овим ми се испунила једна од највећих професионалних жеља: драматизовао сам једну од најбољих прича Илије Бакића!

Уторак, 11. април у 18.32
ПАУКОВА МРЕЖА, Радио Београд 2)
 
Илија Бакић: БАГРА ДИШЕ (Премијера)
 
Кратак садржај: Прича приказује дистопијску и постапокалиптичку слику Београда блиске будућности, културно, економски и политички колонијализованог, којим управљају свемоћне корпорације и корумпирани политичари, и у ком мрачни центри моћи безочно манипулишу оцем који покушава да нађе лек за своју болесну ћерку. Драматизација наглашава изразити драмски квалитет приче и њену способност да кроз призму блиске будућноссти осветли савремено српско друштво, али и актуелни претећи глобални тренутак.

Улоге тумаче: Синиша Убовић, Биљана Ђуровић, Бранислав Лечић, Иван Бекјарев, Лепомир Ивковић и Данијел Сич
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Олга Бабић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон мајстор: Милан Филиповић
Режија: Милош Јагодић
Уредник серије: Оливера Коларић
 
На подкасту у целини на:
 

недеља, 02. април 2017.

PATTI SMITH: Samo deca


Владимир Коларић

За руке са Богом

 

Уметност настала у треперавој јутарњој светлости детињства, од молитве и књига; и коју ствара неко свестан тежине греха и сопствене ништавности.

Ко зна да уметник може да види оно што је другима недоступно, и да никоме не сме бити роб.
И који/која на крају, после свега, може да каже, као Тоска, „живела сам за љубав, живела сам за уметност“, а о својој са овог света заувек отишлој љубави, такође уметнику - „истинска спознаја се може пронаћи у његовој уметности, истинском телу (и делу) уметника. Она неће ишчезнути. Њу људи неће моћи да осуђују, јер уметност о Богу пева и, коначно, само њему припада“.

И заиста, чему иначе уметност?
Чему ми...

Patty Smith/Samo deca/ Just Kids/ Rende/Beograd 2013/ prevod Periša Perišić

+


 

субота, 01. април 2017.

Ренкин и зло - Мој Недељник

Мој текст о Ијану Ренкину и природи зла, раније објављен на Поукама сада на мом Недељнику:

http://www.nedeljnik.rs/moj-nedeljnik/mojevesti/vladimirkolaric75/vladimir-kolaric-i-izade-uz-strasnu-riku-ijan-renkin-o-prirodi-zla/

Басара и Ковић на Стању ствари!

Мој коментар полемике између Басаре и Ковића, а заправо о трансформацији српских нових десничара у либерале, као битном феномену српске политике:

https://stanjestvari.com/2017/04/01/kolaric-polemika-basare-kovica/

Ренкин и Достојевски - Мој Недељник

Мој текст о Ијану Ренкину и Достојевском, објављен у Православљу, сада и, прегледније, за читање онлајн, на Мом Недељнику:

http://www.nedeljnik.rs/moj-nedeljnik/portalnews/vladimir-kolaric-dostojevski-u-pet-o-dostojevskom-i-veri-kod-ijana-renkina

Отпор на Стању ствари!

Мој нови текст изборима али и ономе после:

https://stanjestvari.com/2017/03/31/kolaric-ideja-slobode/

среда, 29. март 2017.

Путин на Стању ствари!

Поводом сусрета Путина и Вучића, али и многим важнијим стварима:


https://stanjestvari.com/2017/03/30/kolaric-putin-vucic/
 

О Јелени Бујевич у Емигрантској лири!

У значајном белгијском часопису посвећеном руској литератури "Емигрантска лира", у оквиру текста Надежде Кондакове који прати избор песама Јелене Бујевич, у целини је на руском језику објављен мој текст о овој сјајној песникињи:

https://sites.google.com/site/emliramagazine/avtory/kondakova-nadejda/kondakova-nadejda-2017-1-1

Верзија овог текста на српском језику објављена је на овом блогу, чиме "Одбрана уметности", и то не први пут, ступа на озбиљну међународну сцену:

http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2016/10/2016.html

Мој превод неколико песама Јелене Бујевич објављен је на:

https://hiperboreja.blogspot.rs/2016/08/pesme-jelena-bujevic.html
 

КУСТУРИЦА у Православљу!

Поново о новом филму Емира Кустурице, овај пут текст специјално писан за Православље:

https://www.academia.edu/32118212/Vladimir_Kolari%C4%87_Novi_%C5%BEivot_-_Na_mle%C4%8Dnom_putu_Emira_Kusturice._Pravoslavlje_1201

ОГЊЕН ТОМИЋ: Ловац


Владимир Коларић

ПОЕТИКА МИРА

 
Јесте први роман Огњена Томића „Ловац“ (Свет књиге, Београд, 2016) у извесној мери оптерећен алегоризмом, „андрићевском“ сентенциозношћу и историјско-антрополошки мотивисаном меланхолијом, и једним почетништвом које „поетску“ језичку фразу претпоставља наративности, што очекивано резултира дефицитом сижеа.

Ипак, као и у његовој збирци приповедака „Аполонов јаук“, овде је, чак зрелије и фокусираније, посредовано једно племенито, најплеменитије виђење литературе, по којој би она морала да буди човека, макар то чинила и буђењем оног дубоко ураслог трна у нама, позивајући га, кроз неподношљив бол, напоље - на сунце и слободу. Или макар представљала огледало за Каина у нама, у сваком од нас, могућност да сами себе видимо као део дуге-предуге историје насиља и палости; па онда или да умремо или се коначно пробудимо, у једно светло јутро спознаје себе самих, онаквих какви смо, али и какви би требало да будемо.

Овај млади брчански писац, као и његов суграђанин, песник Борис Марић, освежење су и пут за нашу литературу, и то баш као „нашу“; литературу једног прелазничког дела света, једног искуства културно-цивилизацијских укрштања и отежалог историјског искуства, која би морала коначно да нађе свој модел превладавања дуализама, бинаризама и претварања свог искуства од маргиналног у средишње, од искуства „светске“ провинције ка искуству духовном. Без мистификација, митологизација и готових идеолошких схема, више као пут срца него разума (разума осветљеног срцем и срцем осветљеног разумом), не пут политика него пут херојства, који схвата како је свако од нас непоновљив и како смо сви ми, на целом свету, у свим просторима и временима - једно.

Босна не мора бити наш „мрачни Запад“, већ једно крило оне суштинске цивилизацијске осовине, која као да нас и даље, својим древним кодовима језика и заједнице, држи на окупу.

Велике тајне су посејане у поетици мира ових младих аутора, и ваљда ће из ње настати дела која ће ако не променити онда осветлити свет, у свим временима и свим просторима, уназад и унапред, у сваком од нас и међу нама, како бисмо коначно уклонили баријере које од нас чине све оно што човек свакако не би смео да буде. То је мисија која би можда могла да се укаже пред једним древним и прокаженим делом света, одређеним да своја блага можда излије једним до сада невиђеним јуродством, јуродством вере да је мир, и поред свега, могућ.

 
О првој књизи Огњена Томића писао сам на овом блогу:


као и о збирци Бориса Марића: