петак, 23. јун 2017.

ПСИХОПАТАК на Радио Београду!

Војислав Деспотов: ПСИХОПАТАК
Субота 24. јун 2017 у 23.15, на Трећем програму Радио Бг!


Улоге: Синиша Убовић, Феђа Стојановић и Паулина Манов
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Наташа Шуљагић
Тон-мајстор: Милан Филиповић
Музички сарадник: Драган Митрић
Режија: Милош Јагодић

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2776392/.html

четвртак, 15. јун 2017.

ХАСАН БЛАСИМ: Лудак са Трга слободе


Владимир Коларић

ЈУЖЊАЧКА УТЕХА
 

Приповедачи ирачког писца Хасана Бласима, у његовој збирци „Лудак са Трга слободе“ (Геопоетика, 2015, превод Српско Лештарић), стално осећају потребу да нас уверавају у истинитост својих прича, не толико због фантастичких, или потенцијално фантастичких мотива који су у њима присутни, већ због „настраности овога света“ коју тако огољено и уверљиво сведоче.

Ипак, та потреба је пре реторичка, сасвим у духу арапске прозе: тај реторички отклон, колико и фантастика, само су начини поетичког уобличења које би дошло уместо „крика ужаса“, оне једине могуће и замисливе реакције на описано, и што је најважније - на проживљено.

Како каже један његов јунак, „сваки човек има једну поетичку и другу, људску дужност“, где на пример брига о породици спада у људске дужности, а одбацивање мржње у поетичке. Поетичка дужност, дакле, подразумева неко уопштавање и идеју, али да ли је и људска дужност просто нешто „природно“, дато, што се подразумева? Јер, уче нас, све је у контексту.

Бласимов јунак ту недоумицу и ту разлику објашњава знатно суптилније, и неухватљивије: ми, каже, најчешће бркамо те две дужности и „не признајемо дијаболичну компоненту која усмерава обе“, јер, наставља - „ђавоље дужности подразумевају моћ да се заустави човек који је своје човештво усмерио ка провалији“.

Бласимове приче, као поетичко обликовање ужаса рата и избеглиштва, нису „алегорије ужаса“ ни идеолошки трактати, оне супериорно истражују границе и „остатке“ људског, сведочећи о тренуцима када човек може да се претвори у миша или сивог вука, или у демона, или чак у анђела, али за које човек није ни тај миш, ни вук, ни анђео или демон, већ човек, шта год да тај човек јесте.

Насиље је, Бласимовим речима, „кошмарно и нестварно“, и то је његова истина, а не јефтина, покровитељска и сентиментална алегорија. Оно је такво јер нас одваја од нас самих.

„Лудак са Трга слободе“ су приче о том одвајању, о том избеглиштву и том лудилу највећем од свих наших избеглиштава и лудила. О зачараности и изгубљености реалнијим од свега што иначе сматрамо реалним.

То искуство је  оно које Хасан Бласим покушава поетички да обликује и фиксира, а да притом избегне могућу „дијаболичну“ - а ми на Западу бисмо (редукционистички) рекли манипулативну и идеолошку, можда чак и транс-хуману - усмереност таквог захвата.

Ове приче зато не почивају на оном неуметничком и антиуметничком „вишку реалности“, који поетску логику подређује измаштаној логици стварног, већ поетичко сведочење и поетички адекват реалности саме, у свој њеној сложености, пуноћи, лепоти и ужасу, од које смо одавно побегли у утеху идеологија, малограђанштине или просте тупости.

Или у утеху насиља. Суочимо се с тим.

субота, 10. јун 2017.

Ана Резниченко на Стањи ствари

Мој превод текста Ане Резниченко о њеној посети Србији. Из угла стручњака за руску емиграцију и Сребрни век:

https://stanjestvari.com/2017/06/10/ana-reznicenko-srbija/

субота, 03. јун 2017.

ЈЕЗИК САВРЕМЕНЕ РУСКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ

У недељу 4. јуна у Сремским Карловцима на Трећим карловачким данима слободне мисли - Језик и (псеудо)особеност говорим на тему ЈЕЗИК САВРЕМЕНЕ РУСКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ.

Програм овог одличног скупа је на:

http://docs.wixstatic.com/ugd/69fea3_b700b9aa442145a0ae642cd4cbdd2493.pdf

а књига сажетака на:

https://www.academia.edu/33311393/Vladimir_Kolari%C4%87_Jezik_savremene_ruske_ideologije_._Me%C4%91unarodni_interdisciplinarni_studentski_skup_III_KARLOVA%C4%8CKI_DANI_SLOBODNE_MISLI_-_Jezik_i_pseudo_osobenost_Sremski_Karlovci_2-4_jun_2017_Knjiga_sa%C5%BEetaka

субота, 27. мај 2017.

ХУМАНИСТИКА, први број!

Први број часописа Хуманистика у чијем сам уредништву, са мојим текстом "Филм је наша нечиста савест" и текстовима Дејана Огњановића, Јанка Нешића, Дамира Смиљанића, Бобана Томића, Игора Јовановића и Јелене Ђуровић.
За почетак на мом профилу на Академији, а ускоро на посебном сајту:

https://www.academia.edu/33215746/Vladimir_Kolari%C4%87_Film_je_na%C5%A1a_ne%C4%8Dista_savest_Humanistika_vol_01

четвртак, 25. мај 2017.

Псеудо-апокалиптичке стратегије у Новом Саду!

26. maj 2017, Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu
konferencija Populizam, izbeglička kriza, religija, mediji
VLADIMIR KOLARIĆ, Beograd: Pseudo-apokaliptičke strategije i njihovo medijsko posredovanje na prostorima bivše Jugoslavije
(15-17h, sala 114)
Program na:

http://www.ff.uns.ac.rs/fakultet/konferencije/2017/CfP%20Agenda.pdf

среда, 10. мај 2017.

РИЧАРД ТРЕЋИ (режија Николај Кољада, Кољада театар, Јекатеринбург)


Владимир Коларић

БОРДЕЛ РАТНИКА

 

У Кољадином театру се баш ради да би се зарадило за свој „хлеб са кобасицом“: ради се тимски, сви раде све, нема ту примадона, укључујући и самог Кољаду. Тимски се ради и на сцени, али и сваки од њих, колико год их на сцени било (а у овом „Ричарду“ их је баш било), има своју неодољиву присутност и чулност.

Шекспиров „Ричард Трећи“, у адаптацији и режији Николаја Кољаде (Кољада театар, Јекатеринбург), изведен у оквиру Београдског фестивала савремене руске драме у Установи културе Вук, прави је спектакл, са разрађеном  и истакнутом кореографијом и звучно-музичком сликом, у целини особено и упечатљиво сценско искуство. Знаковно-изражајни систем формиран је мање систематски-рационално колико на асоцијацијама и интуицијама, и на потки овог драмског класика моделује се један свет бордела, робова и поживотињења, са  непрестано понављаним питањем „Зашто?“. Врло дубоким питањем у контексту саме представе, оним које обухвата различите и историјске и егзистенцијалне равни постојања, и различите могућности деловања разуларене  и узохољене моћи на људе, па и на моћнике саме. А с обзиром на то да је у овој представи све, поред тога што је застрашујуће, толико духовито и иронично, непрестано нам се, међу одговорима намеће онај наизглед тако плакатски: зато што ми тако хоћемо.

И поред свог тог зноја и бруталности, у овој представи заправо нема ни грубости ни неукуса, јер, рекао бих, Кољада и његови глумци не омаловажавају човека. За њих он није наказа, чак и кад тежи поживотињењу, курвању или добровољном ропству, он је, најзад, само човек.

Али, зато, код Кољаде и његових нема ни сувишних илузија, јер и они сами су људи радници, не мамини и татини синови и не моћници, не припадници испразне класе „уметника“, него ваљда оно што је уметник увек био и што би требало да буде. Зато и тиранина на крају, када му не успе трампа краљевства за коња и када добије оно што је - суровим а тако људским језиком речено - заслужио, замењује неко можда још одвратнији, али слабашнији и у лепшем оделу, рекло би се - цивилизованији.

Змија искушења и змија лукавства-мудрости, која симболички обележава представу, на крају се претвара делом у пуког манекена, а делом у слику наше охлађене и потмуло насилне, а можда ипак само заплашене и од силника, света и сопствених слабости укроћене душе. А и то је, у недостатку илузија, од којих нас неке како мислимо и чине човеком, признаћете, ипак нека нада. Кољадин циљ, као што циљ уметности никада није нити би смео да буде, свакако није био у томе да нас остави опустошене.

Михаил Дурњенков: ЈЕЗЕРО (режија Невена Мијатовић)


Владимир Коларић

РУСКА БАРКА REVISITED

 

Пландовање на дачи, метафорика целог друштва у неколико махом у истом друштву неснађених ликова и неизбежна катастрофа - ни нова руска драма није поштеђена Чехова, и с њим читавог тог руског предреволуционарног катастрофичног реализма. Нова руска драма већ одавно није нова, руско друштво и свет се мењају, док њој, сасвим у руском стилу, главни непријатељи и даље остају време и држава. Држава као непријатељ је константа, а главни узрок личног и колективног распада као да више није само оваква или онаква прошлост него неизвесна и непредвидљива, али свакако апокалиптичка будућност.

Драма „Језеро“ Михаила Дурњенкова, која је у режији Невене Мијатовић, у облику јавног читања изведена у оквиру другог Београдског фестивала савремене руске драме (9-11. мај 2017), писана је сасвим у том кључу, са све експлицитном мотивом Нојеве барке, како неко случајно не би помислио да је овде реч тек о баналном копилету „другарског“ ситкома и црне хронике. Ипак, метафора Нојеве барке је овде да изрази бол за друштвом из ког нико, и баш нико, не би био искључен, за једним јединством свега и свакога, за загрљајем - а шта је друго она капитална мисао руске културе, оног најбитнијег у њој, него управо то?

Штета је што у програму фестивала нису наведена имена глумаца, студената Академије лепих уметности, који су учествовали у овој представи, јер јавно (боље би било рећи - сценско) читање је код нас очито и даље презрена врста. Ово је био добро осмишљен и урађан задатак, занимљивији и релевантнији сценски догађај него већина представа нашег репертоарског позоришта.

Прекрајање граница на Стању ствари!

О новим предлозима за прекрајање граница на Балкану:

https://stanjestvari.com/2017/05/10/kolaric-krojaci/

субота, 06. мај 2017.

БАРБАРОГЕНИЈЕ на Радију!

10. мај – среда

РАДИО ИГРА (Радио Београд 2 – 18.32)

Љубомир Мицић: БАРБАРОГЕНИЈЕ ДЕЦИВИЛИЗАТОР (Премијера)
 
Барбарогеније децивилизатор” представља значајно дело српске авангардне књижевности и програмски роман оснивача зенитизмa Љубомира Мицића. Кроз делимично и пародичну слику балканског „натчовека” у међуратним политичким превирањима која све очигледније воде новом рату, аутор преиспитује савремено друштво и европску цивилизацију, као и цивилизацију уопште. У радијској драматизацији наглашена је актуелност ове приче за савремени историјски тренутак.
Улоге тумаче: Слободан Бештић, Тамара Крцуновић, Дејан Чавић, Сања Радишић, Радован Миљанић и Милан Михаиловић
Превод: Радмила Јовановић
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон-мајстор: Зоран Узелац
Редитељ: Зоран Рангелов
Уредник серије: Оливера Коларић 
 
На подкасту у целини:
 

петак, 05. мај 2017.

ДОСТОЈЕВСКИ И ЦРКВА: аудио снимак

Аудио снимак трибине "Достојевски и Црква: трагање за Христом", на којој сам учествовао са Драганом Стојановићем и Владимиром Меденицом:

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13447

недеља, 23. април 2017.

Самоспаљивање на Стању ствари!

Текст о бизарној али промишљеној режимској стратегији манипулације свешћу:

https://stanjestvari.com/2017/04/23/kolaric-samospaljivanje/

СВЕТЛАНА АЛЕКСИЈЕВИЧ: Рат нема женско лице


Владимир Коларић

ЖЕНСКО ЛИЦЕ РАТА

 

„Рат нема женско лице“ добитнице Нобелове награде за књижевност 2015. године Светлане Алексијевич (Чаробна књига, 2016; превод с руског Неда Николић Бобић), као и друга дела ове ауторке, припада жанру нефикционалног романа или књижевности сведочења, у ком се уметничка моделизација гради коришћењем искључиво документарног материјала: моделизацијски принцип селекције остварује се, наравно, у самом одабиру грађе, а принцип апстраховања у процесу структурације, односно комбиновања документарних градивних елемената.

Документарни материјал у овом роману представљају сведочења совјетских жена - учесница у Другом светском рату. Роман је написан још у време Совјетског Савеза, објављен у време перестројке, а на српски је преведено његово издање с почетка 21. века.

Роман очекивано доноси такозвану „женску“, не херојску и не митотворну страну рата, окренуту субјективном доживљају, личним а не колективним емоцијама и свакодневници рата. У совјетско време такав приступ је одступао од званично прокламоване митотворне представе овог рата, која је трабало да трансцендира идеолошку репресију и друштвене конфликте генерисане у совјетско доба. Поред тога, роман јасно указује и на репресивни и манипулативни карактер совјетског државног и идеолошког апарата. Велики отаџбински рат, како га називају, и данас има важну улогу у идеологији нове руске државе, с том разликом што се жртвама овог рата приступа без идеолошке оптике која је важила у совјетско време, а која је дискриминативно приступала жртвама које су макар део рата провеле у заробљеништву или на окупираним територијама.

Рећи да је рат ужас и зло не значи ништа, и нема вредност информације; али представити тај ужас у његовој непосредној егзистенцијалној конкретности свакако може имати велику снагу; и управо то мотивише ауторкин избор овакве нискомоделизацијске уметничке форме у покушају да се суочи са искуством рата, и то баш као доживљајем и искуством, непосредним и појединачним, какво ваљда свако искуство и доживљај јесу.

Њене намере су зато пре спознајне и етичке, а естетске се крију у амбиваленцији између представљања конкретног, историјског човека и вечног човека „у њему“, између спољашње историје и „историје душе“.

И митотворством и миротворством може се манипулисати. Недвосмислено политичко сврставање Светлане Алексијевич у текућем рату стога не би смело да буде једини критеријум, можда ни критеријум уопште, за вредновање њеног књижевног дела, које свакако не би смело да буде истргнуто из историјског, а тиме и културолошког и идеолошког, контекста у ком је настајало.

Јер једно од питања имплицираних у роману, „шта се дешава када људи забораве Бога“, свакако није само идеолошко, и свакако није вазано само за једну историјску епоху.

недеља, 09. април 2017.

субота, 08. април 2017.

Прича: Град Костур

Још једна о Краљевићу Марку, необјављена , из "Тајне пурпурних зора":


Владимир Коларић
 
ГРАД КОСТУР

 
Марко уђе у кафану, напи се вина, ране зарастоше.
«Доста ми је овога», пожалио се Шарцу.
Управо је за султана побио брдо Арапа.
При повратку, свратио је на Свету Гору. Уђе у цркву, први пут у свом животу.
Може ли ишта спрати сву ову крв са мене, оче?» упита игумана Гаврила.
«Јунак је онај који се боји Бога. Ко се не боји Бога, кукавица је», рече отац Гаврило.
«Триста година се потуцам. Ране лечим вином, страст туђим женама, бес убијањем. Има ли ми спаса, оче?»
Марко се причести, оде из Хиландара.
Врати се кући, не затече никог живог.
«Све ти поби Мина од Костура, Марко», рекоше му сељаци.
Оде Марко пред град Костур.
«Превише је крви. Превише крви, Шарче мој јуначки», рече коњу. Заплака.
«Не могу», промуца.
Град Костур се белео на стени.
«Ничег више немам», рече.
Сунце је било у зениту.
«Јебена пустиња.»
Већ је престао да јеца. Усправио се.
«Мојом руком, Боже. На мене грех.»
Крену. Спали град Костур.
Одсече главу Мини од Костура.
Ране залечи вином.

"Bagra diše" ILIJE BAKIĆA na Radio Bg!

Овим ми се испунила једна од највећих професионалних жеља: драматизовао сам једну од најбољих прича Илије Бакића!

Уторак, 11. април у 18.32
ПАУКОВА МРЕЖА, Радио Београд 2)
 
Илија Бакић: БАГРА ДИШЕ (Премијера)
 
Кратак садржај: Прича приказује дистопијску и постапокалиптичку слику Београда блиске будућности, културно, економски и политички колонијализованог, којим управљају свемоћне корпорације и корумпирани политичари, и у ком мрачни центри моћи безочно манипулишу оцем који покушава да нађе лек за своју болесну ћерку. Драматизација наглашава изразити драмски квалитет приче и њену способност да кроз призму блиске будућноссти осветли савремено српско друштво, али и актуелни претећи глобални тренутак.

Улоге тумаче: Синиша Убовић, Биљана Ђуровић, Бранислав Лечић, Иван Бекјарев, Лепомир Ивковић и Данијел Сич
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Олга Бабић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон мајстор: Милан Филиповић
Режија: Милош Јагодић
Уредник серије: Оливера Коларић
 
На подкасту у целини на:
 

недеља, 02. април 2017.

PATTI SMITH: Samo deca


Владимир Коларић

За руке са Богом

 

Уметност настала у треперавој јутарњој светлости детињства, од молитве и књига; и коју ствара неко свестан тежине греха и сопствене ништавности.

Ко зна да уметник може да види оно што је другима недоступно, и да никоме не сме бити роб.
И који/која на крају, после свега, може да каже, као Тоска, „живела сам за љубав, живела сам за уметност“, а о својој са овог света заувек отишлој љубави, такође уметнику - „истинска спознаја се може пронаћи у његовој уметности, истинском телу (и делу) уметника. Она неће ишчезнути. Њу људи неће моћи да осуђују, јер уметност о Богу пева и, коначно, само њему припада“.

И заиста, чему иначе уметност?
Чему ми...

Patty Smith/Samo deca/ Just Kids/ Rende/Beograd 2013/ prevod Periša Perišić

+


 

субота, 01. април 2017.

Ренкин и зло - Мој Недељник

Мој текст о Ијану Ренкину и природи зла, раније објављен на Поукама сада на мом Недељнику:

http://www.nedeljnik.rs/moj-nedeljnik/mojevesti/vladimirkolaric75/vladimir-kolaric-i-izade-uz-strasnu-riku-ijan-renkin-o-prirodi-zla/

Басара и Ковић на Стању ствари!

Мој коментар полемике између Басаре и Ковића, а заправо о трансформацији српских нових десничара у либерале, као битном феномену српске политике:

https://stanjestvari.com/2017/04/01/kolaric-polemika-basare-kovica/

Ренкин и Достојевски - Мој Недељник

Мој текст о Ијану Ренкину и Достојевском, објављен у Православљу, сада и, прегледније, за читање онлајн, на Мом Недељнику:

http://www.nedeljnik.rs/moj-nedeljnik/portalnews/vladimir-kolaric-dostojevski-u-pet-o-dostojevskom-i-veri-kod-ijana-renkina

Отпор на Стању ствари!

Мој нови текст изборима али и ономе после:

https://stanjestvari.com/2017/03/31/kolaric-ideja-slobode/

среда, 29. март 2017.

Путин на Стању ствари!

Поводом сусрета Путина и Вучића, али и многим важнијим стварима:


https://stanjestvari.com/2017/03/30/kolaric-putin-vucic/
 

О Јелени Бујевич у Емигрантској лири!

У значајном белгијском часопису посвећеном руској литератури "Емигрантска лира", у оквиру текста Надежде Кондакове који прати избор песама Јелене Бујевич, у целини је на руском језику објављен мој текст о овој сјајној песникињи:

https://sites.google.com/site/emliramagazine/avtory/kondakova-nadejda/kondakova-nadejda-2017-1-1

Верзија овог текста на српском језику објављена је на овом блогу, чиме "Одбрана уметности", и то не први пут, ступа на озбиљну међународну сцену:

http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2016/10/2016.html

Мој превод неколико песама Јелене Бујевич објављен је на:

https://hiperboreja.blogspot.rs/2016/08/pesme-jelena-bujevic.html
 

КУСТУРИЦА у Православљу!

Поново о новом филму Емира Кустурице, овај пут текст специјално писан за Православље:

https://www.academia.edu/32118212/Vladimir_Kolari%C4%87_Novi_%C5%BEivot_-_Na_mle%C4%8Dnom_putu_Emira_Kusturice._Pravoslavlje_1201

ОГЊЕН ТОМИЋ: Ловац


Владимир Коларић

ПОЕТИКА МИРА

 
Јесте први роман Огњена Томића „Ловац“ (Свет књиге, Београд, 2016) у извесној мери оптерећен алегоризмом, „андрићевском“ сентенциозношћу и историјско-антрополошки мотивисаном меланхолијом, и једним почетништвом које „поетску“ језичку фразу претпоставља наративности, што очекивано резултира дефицитом сижеа.

Ипак, као и у његовој збирци приповедака „Аполонов јаук“, овде је, чак зрелије и фокусираније, посредовано једно племенито, најплеменитије виђење литературе, по којој би она морала да буди човека, макар то чинила и буђењем оног дубоко ураслог трна у нама, позивајући га, кроз неподношљив бол, напоље - на сунце и слободу. Или макар представљала огледало за Каина у нама, у сваком од нас, могућност да сами себе видимо као део дуге-предуге историје насиља и палости; па онда или да умремо или се коначно пробудимо, у једно светло јутро спознаје себе самих, онаквих какви смо, али и какви би требало да будемо.

Овај млади брчански писац, као и његов суграђанин, песник Борис Марић, освежење су и пут за нашу литературу, и то баш као „нашу“; литературу једног прелазничког дела света, једног искуства културно-цивилизацијских укрштања и отежалог историјског искуства, која би морала коначно да нађе свој модел превладавања дуализама, бинаризама и претварања свог искуства од маргиналног у средишње, од искуства „светске“ провинције ка искуству духовном. Без мистификација, митологизација и готових идеолошких схема, више као пут срца него разума (разума осветљеног срцем и срцем осветљеног разумом), не пут политика него пут херојства, који схвата како је свако од нас непоновљив и како смо сви ми, на целом свету, у свим просторима и временима - једно.

Босна не мора бити наш „мрачни Запад“, већ једно крило оне суштинске цивилизацијске осовине, која као да нас и даље, својим древним кодовима језика и заједнице, држи на окупу.

Велике тајне су посејане у поетици мира ових младих аутора, и ваљда ће из ње настати дела која ће ако не променити онда осветлити свет, у свим временима и свим просторима, уназад и унапред, у сваком од нас и међу нама, како бисмо коначно уклонили баријере које од нас чине све оно што човек свакако не би смео да буде. То је мисија која би можда могла да се укаже пред једним древним и прокаженим делом света, одређеним да своја блага можда излије једним до сада невиђеним јуродством, јуродством вере да је мир, и поред свега, могућ.

 
О првој књизи Огњена Томића писао сам на овом блогу:


као и о збирци Бориса Марића:


 

понедељак, 27. март 2017.

Елита на Стању ствари!

На Стању ствари мој текст о списковима подршке политичким кандидатима, а заправо понешто о формирању и својствима српске интелектуалне елите:

https://stanjestvari.com/2017/03/27/kolaric-generacija-bez-buducnosti/

четвртак, 23. март 2017.

T2: TRAINSPOTTING (Deni Bojl, 2017)


Владимир Коларић

ИДЕ ВОЗ

 

Питање „када је све пошло наопако?“, постављено у овом филму, не односи се на период између два дела „Трејнспотинга“, односно двадесет година које су протекле од тренутка када је Рентон покрао своје ортаке и његовог повратка у Единбург. Све је наопако пошло много пре, можда и пре рођења главних јунака или када су они били деца, а одговор који је назначен у филму очекивано се тиче оног сплета социјалних и економских процеса које одређујемо појмом неолиберализма. Зависност и криминогеност јунака стога су делом одређени социјалним околностима, делом су последица либералистички схваћеног личног избора, а делом, у свом кинематографско-медијском третману, представљају попкултурну атракцију и спектакл.

Носталгија према времену које ниједном од јунака није донело ништа добро, осим заједништва у пороку као још једном облику зависности, у другом делу популарног филма Денија Бојла, опет очекивано, има функцију утехе постиђених сопственим друштвеним и економским неуспехом, не напуштајући веру и наду у могућност, увек и изнова, „нових почетака“.

Осим носталгије, наставак „Трејнспотинга“ ваља погледати и због појединих за Бојла карактеристичких захвата којима је он, да су околности биле другачије или да је било више среће и снаге, могао у много већој мери да освежи или чак препороди изражајне могућности филма у последње две деценије, налазећи поетички адекват технолошким (дигиталним) иновацијама. Сачувати наративност, а наћи начине филмског моделовања симултаности и мултиперпективности, као доминантних парадигми данашњице, главни су задаци филмске поетике и драматургије нашег времена, и Дени Бојл је свакако дао значајне прилоге у том правцу.

 

уторак, 21. март 2017.

ПЛАТОН БЕСЕДИН на Стању ствари

Кратак текст Платона Беседина поводом трогодишњице присаједињења Крима и Севастопоља Руској Федерацији у мом преводу на Стању ствари:

https://stanjestvari.com/2017/03/21/besedin-prisajedinjenje-krima/

ШИРЛИ ЏЕКСОН: УКЛЕТА КУЋА НА БРДУ


Владимир Коларић

„Шта год да је ходало тамо, ходало је само“

 

„Уклета Кућа на брду“ Ширли Џексон, написан 1959 (Орфелин, Нови Сад, 2016, превод и поговор Дејан Огњановић), спада у класике хорор жанра, као „квинтесенција“ романа о духовима. То је такође роман који успешније него већина других сведочи о нашем односу са светом, импликацијама нашег прилагођавања и уклапања у тај и такав свет, који нам се приказује као дат, а који у основи представља мрежу људских односа. Односа које, колико год „нормализовани“ и „социјализовани“ били, макар у најдубљим слојевима нашег бића перципирамо као дубоко извитоперене, онакве какви људски односи никако не би смели да буду.

Без улажења у расправу о природи надприродног у овом роману, јер како један од његових ликова рече „нећу да дајем име нечему што нема имена“, могло би се нешто проговорити о природи света и природи страха које он тако непогрешиво слика.

Наш најизворнији однос према свету је страх да ће нас „једном заробити у особу попут свих других“, док је корен људских односа у „дубинској структури“ породице. Та структура се као матрица пресликава на читав историјат наших односа, који, ако је и онолико колико је извитоперен, укида и саму историју, изолујући нас у један свет за себе, лавиринтски свет унутар света, који даје све да нас убеди да је он заправо „наш“ прави свет, а затвореност наша судбина и назначење.

Страх је увек и обавезно „страх од себе“, као и од тога да, застрашени од губитка разума  „под условима апсолутне стварности“, „видимо себе јасно и без маски“; најзад, то је и страх од „тога да знамо шта заиста желимо“, као и тога шта заиста желимо од других људи, и зашто су нам ти други уопште потребни.

Сама ауторка своје интересовање за натприродно, а самим тим и своје виђење света и страха пред тим светом - а који као да сам тај свет и конституише - одређује „осећајем о људском и не сасвим рационалном поретку који се неадекватно бори да под контролом држи силу великог уништења, које је можда ђаво, а можда је интелектуално просветљење“.

Страх нас дакле егзистенцијално окива и паралише, али и призива могућност да буде макар прозор у нашој тамници, још боље пукотина која би довела до њеног рушења. Бојимо га се подједнако зато што нас додатно окива у свет, али и зато што би можда могао да нас тог света ослободи, и суочи са силом и светлошћу (или празнином?) које, својим ненавиклим и неприпремљеним очима, не бисмо могли да поднесемо.

Роман Ширли Џексон не нуди јефтине утехе, нити психолошке, социјалне, идеолошке, или чак морално-религијске рационализације које би нас помириле са светом, заборавом нашег треперавог бића. Оног које се, смртно и смрћу застрашено, нада и верује да нас „на крају путовања увек чека љубавник“, али и слути да је мапа тог путовања сакривена толико дубоко у нама, да је ни сами самцити, али ни уз помоћ других људи и њихових доктрина, највероватније никад нећемо досегнути. Потребно је ту још нешто, нешто и неко трећи, али потребни су и овакви романи које нас постављају пред нас саме и неумољиво суочавају са светом који смо како одрастамо све спремнији да прихватимо као „наш“. Романом који доводи у питање све постојеће - самооправдавајуће и самоуспављујуће - језике, колико и нека од највећих дела светске књижевности; а која су и која ће увек бити, више него било шта друго, величанствена сведочанства о људској слободи.
 

недеља, 19. март 2017.

Путин и старообредници на ИСКРИ

Мој текст поводом историјског сусрета председника Руске Федерације В. Путина и митрополита Руске православне старообредне цркве Корнилија на ИСКРИ:


http://iskra.co/svet/moskva-istorijski-susret-ruske-drzavne-vlasti-i-staroobrednika/
 

петак, 17. март 2017.

А. А. МИЛН: Убиство у Црвеној кући


Владимир Коларић

„Где ће се и сви јастребови срести“

 

„Драги мој оче, као и сви заиста фини људи, ти волиш детективске приче и мислиш да их нема довољно. И заиста, после свега што си учинио за мене, најмање што ја могу да урадим за тебе јесте да ти напишем једну. И ево је, уз много више захвалности и љубави него што у њу може да стане“ - тако гласи посвета  у овој књизи, једна од најлепших на које сам наишао. Баш некако личи на аутора Винија Пуа, зар не?

Једини кримић Алана Александра Милна, „Убиство у Црвеној кући“, написан 1922. године (Студио Лео, Београд, 2015; превод Бранислава Ерак), на тај начин открива своју донекле узгредну и наменску, свакако и пастишну природу. То је роман вештог писца-професионалца који се опробао у различитим врстама писања, па ето и овде - баш у његово британско „златно доба“ - у детективском роману.

Убиство је типски ситуирано - у изоловану богаташку кућу на селу, док је детектив донекле необичан: он то, слично аутору, постаје случајно, узгред, али се, опет као и аутор, свом новом позиву и новооткривеном таленту предаје својски. Његов успех је у изузетном опажању и памћењу, али и способности да прозре глуму и илузију; и једној специфичној смирености коју доноси тачно опажање и свест о илузивности.

Написан изузетним језиком, истим оним умећем у коришћењу речи које је заслужно и за винипуовске коане, ово је у првом реду једна дечије радосна авантура, мистична фантазија о другарству, и то од оних најплеменитијих - мотивисана жудњом за световима у којима „ће се и сви јастребови срести“.

четвртак, 16. март 2017.

ЏОЗЕФ ХАНСЕН: ФЕЈДАУТ


Владимир Коларић

ADIOS, QUERIDO

 

Провинцијски ноар Западне обале САД не црпи своју атмосферу хладно-апокалиптичне претње, чежњиве усамљености, слатке опорости и горке слободе из лавиринтских улица и мрачних јазбина велеграда, већ из пустиња, распаднутих скрајнутих градића окружених плантажама поморанџи, али и безочности локалних моћника, који су то постали присвајањем читавих бескрајних пространстава - од староседелаца-Индијанаца, Мексиканаца или Јапанаца чија су имања конфискована током Другог светског рата.

Роман „Фејдаут“ Џозефа Хансена, написан 1970. године (Студио Лео, Београд, 2016; превод Бранислава Ерак), обележен је постратном атмосфером и унутaрамеричким одјеком постхарборовског (и постнагасакијевског!) америчког експанзионизма, где коначно освојени Запад постаје метафора целог света, са перспективом да својим коначним освајањем-ослобађањем једном и заувек осване претворен у еколошку пустињу, егзистенцијални ћорсокак и моралну пустош.

Случај забављача који „из штоса“ улази у политичку трку и постаје озбиљан политички фактор, и потенцијална претња „наследним баронима“ псудо-аристократског естаблишмента Западне обале, у данашњем „ријалити“ тренутку може бити актуелнији него у време када је написан. Такође, увођење детектива хомосексуалца, као главног јунака ноар-серијала чији је овај роман био зачетак, сасвим успешно је поетички мотивисано и интегрисано у наратив, са занимљивим консеквенцама на устаљену стилистику и типологију ноар-хардбојлд естетике, нарочито у домену иконографије и карактеризације женских ликова (укључујући неизбежно и тип „фам фатала“).

Ипак, у основи - као и многи велики амерички романи - и ово је роман о писању, о могућности или немогућности писања да нас оријентише у животу и свету, о једној сасвим прагматистичком погледу на егзистенцијалну вредност писања, тако погодном за фикционализацију, па и ону детекцијски моделовану. О некоме ко је жртва само зато што је једино што је у животу желео било да напише добар роман, али то му никако није успевало, па је све друго (п)остало само симулација. Не због недостатка талента, вештине и знања, него оне специфичне уметничке одважности да се прича своја прича. О уметности која постоји само тамо где је уметник способан да разоткрије самога себе. А помало и о готово декадентском поимању лепоте која може постати највећа невоља наших малих, привремених и ка сигурности и колотечини усмерених живота; њихова највећа, некад и једина радост, али и неиздрживи бол.

„Терет живота је љубав. Испод бремена самоће, испод бремена незадовољства, тај терет, терет који носимо је љубав“ - стихови су Алена Гинзберга којим сам Хансен упућује на највећу тајну свог одличног романа, који на јединствен и антиципаторски начин укршта неке од најплоднијих тенденција савремене америчке не само литературе, него и културе у целини.

 

четвртак, 09. март 2017.

ХАНИФ КУРЕЈШИ: Последња реч


Владимир Коларић

ЖРВЊЕВИ И ДВЕРИ

 

С обзиром на сопствени културни и уметнички бекграунд, од Ханифа Курејшија се, у овој причи о младом писцу (рођеном Енглезу) који пише биографију мушичавог англо-индијског живог класика, иза ког нимало прикривено стоји грандиозна и контроверзна фигура В. С. Најпола, очекивало да прича једну од оних прича о идентититету, па и сопственом идентитету, наравно и писању, могућим улогама писања у уметности у формирању, потрагама и спознајама идентитета.

И Курејши се у роману „Последња реч“ (Booka, 2014; „The Last Word“ превод Александар Милајић) управо и понашао као неко од кога се тако нешто очекивало, па отуда и понешто пренапрегнут и преексплицитан, мада врло читљив и проходан, стил, на граници литерарне легитимности и уверљивости. Отуда иронична игра са уписивањем сопственог лика у систем дела, игра колико са читалачким и интерпретаторским очекивањима, толико и са самим собом.

А као производ те игре, оно најважније у овом делу - један приказ личних и колективних самообмана и делузија, које су увелико прихваћене и нормализоване као део сопственог идентитета. Самообмана и губитка везе са стварношћу једне класе, једног класног система, једне професије (уметничке), али и читаве једне културе и цивилизације, зачарене самодовољношћу док се распадају већ и последње кулисе света у чију се трајност и неупитност толико веровало.

Али нема овде сладострасти, нема ни цинизма, ни накнадне памети, свега онога што је толико драго данашњим псеудо-апокалиптичарима или псеудо-револуционарима, свеједно. То је у основи роман о (не)могућности литературе да се носи са хаосом света, као и са хаосом у унутрашњим световима оних који је производе. Једна литература која гута сама себе и покушава да што је мирније могуће,, „плутајући над хаосом“, прати тај процес сопственог претварања у црну рупу, што је већ много опасније него претварање у ништа. Осим, ако црне рупе заиста не воде у неке друге светове, друге космосе. Ако, уместо великог жрвња, нису заправо двери.

 

уторак, 07. март 2017.

понедељак, 06. март 2017.

МОДЕСТ КОЛЕРОВ на Стању ствари!

На Стању ствари мој превод значајног текста Модеста Колерова, који на малом простору битно објашњава одређене феномене руске историје, политике и културе:

https://stanjestvari.com/2017/03/06/kolerov-politicka-klasa-protiv-drzave/?utm_source=dlvr.it&utm_medium=facebook

недеља, 05. март 2017.

ПАНЧАТАНТРА на Радију!

Једно од највећих дела светске књижевности у мојој драматизацији! Савршено разоткривање огољених механизама моћи и власти.


8. март – среда
 
 
РАДИО ИГРА (Радио Београд 2 – 18.32)
Класично дело староиндијске књижевности: ПАНЧАТАНТРА (Премијера)
 
Кратак садржај: „Панчатантра“ је класично прозно дело староиндијске књижевности, истовремено лепа књижевност и уџбеник животне и политичке мудрости. Кроз сплет прича и басни о људима и животињама, ово дело представља различите аспекте вештине управљања, али и друштвених и етичких односа. У драматизацији се, користећи известан хуморни и иронијски потенцијал „Панчатантре“, детектују неки од универзалних механизама и принципа владања и моћи као доминације и контроле.
Улоге тумаче: Радомир Миљанић, Бранислав Платиша, Лепомир Ивковић, Дубравко Јовановић и Миодраг Милованов
Превод: Флавио Ригонат
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тонајстор: Милан Филиповић
Редитељ: Зоран Рангелов
 
У целини на: