среда, 29. март 2017.

Путин на Стању ствари!

Поводом сусрета Путина и Вучића, али и многим важнијим стварима:


https://stanjestvari.com/2017/03/30/kolaric-putin-vucic/
 

О Јелени Бујевич у Емигрантској лири!

У значајном белгијском часопису посвећеном руској литератури "Емигрантска лира", у оквиру текста Надежде Кондакове који прати избор песама Јелене Бујевич, у целини је на руском језику објављен мој текст о овој сјајној песникињи:

https://sites.google.com/site/emliramagazine/avtory/kondakova-nadejda/kondakova-nadejda-2017-1-1

Верзија овог текста на српском језику објављена је на овом блогу, чиме "Одбрана уметности", и то не први пут, ступа на озбиљну међународну сцену:

http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2016/10/2016.html

Мој превод неколико песама Јелене Бујевич објављен је на:

https://hiperboreja.blogspot.rs/2016/08/pesme-jelena-bujevic.html
 

КУСТУРИЦА у Православљу!

Поново о новом филму Емира Кустурице, овај пут текст специјално писан за Православље:

https://www.academia.edu/32118212/Vladimir_Kolari%C4%87_Novi_%C5%BEivot_-_Na_mle%C4%8Dnom_putu_Emira_Kusturice._Pravoslavlje_1201

ОГЊЕН ТОМИЋ: Ловац


Владимир Коларић

ПОЕТИКА МИРА

 
Јесте први роман Огњена Томића „Ловац“ (Свет књиге, Београд, 2016) у извесној мери оптерећен алегоризмом, „андрићевском“ сентенциозношћу и историјско-антрополошки мотивисаном меланхолијом, и једним почетништвом које „поетску“ језичку фразу претпоставља наративности, што очекивано резултира дефицитом сижеа.

Ипак, као и у његовој збирци приповедака „Аполонов јаук“, овде је, чак зрелије и фокусираније, посредовано једно племенито, најплеменитије виђење литературе, по којој би она морала да буди човека, макар то чинила и буђењем оног дубоко ураслог трна у нама, позивајући га, кроз неподношљив бол, напоље - на сунце и слободу. Или макар представљала огледало за Каина у нама, у сваком од нас, могућност да сами себе видимо као део дуге-предуге историје насиља и палости; па онда или да умремо или се коначно пробудимо, у једно светло јутро спознаје себе самих, онаквих какви смо, али и какви би требало да будемо.

Овај млади брчански писац, као и његов суграђанин, песник Борис Марић, освежење су и пут за нашу литературу, и то баш као „нашу“; литературу једног прелазничког дела света, једног искуства културно-цивилизацијских укрштања и отежалог историјског искуства, која би морала коначно да нађе свој модел превладавања дуализама, бинаризама и претварања свог искуства од маргиналног у средишње, од искуства „светске“ провинције ка искуству духовном. Без мистификација, митологизација и готових идеолошких схема, више као пут срца него разума (разума осветљеног срцем и срцем осветљеног разумом), не пут политика него пут херојства, који схвата како је свако од нас непоновљив и како смо сви ми, на целом свету, у свим просторима и временима - једно.

Босна не мора бити наш „мрачни Запад“, већ једно крило оне суштинске цивилизацијске осовине, која као да нас и даље, својим древним кодовима језика и заједнице, држи на окупу.

Велике тајне су посејане у поетици мира ових младих аутора, и ваљда ће из ње настати дела која ће ако не променити онда осветлити свет, у свим временима и свим просторима, уназад и унапред, у сваком од нас и међу нама, како бисмо коначно уклонили баријере које од нас чине све оно што човек свакако не би смео да буде. То је мисија која би можда могла да се укаже пред једним древним и прокаженим делом света, одређеним да своја блага можда излије једним до сада невиђеним јуродством, јуродством вере да је мир, и поред свега, могућ.

 
О првој књизи Огњена Томића писао сам на овом блогу:


као и о збирци Бориса Марића:


 

понедељак, 27. март 2017.

Елита на Стању ствари!

На Стању ствари мој текст о списковима подршке политичким кандидатима, а заправо понешто о формирању и својствима српске интелектуалне елите:

https://stanjestvari.com/2017/03/27/kolaric-generacija-bez-buducnosti/

недеља, 26. март 2017.

четвртак, 23. март 2017.

T2: TRAINSPOTTING (Deni Bojl, 2017)


Владимир Коларић

ИДЕ ВОЗ

 

Питање „када је све пошло наопако?“, постављено у овом филму, не односи се на период између два дела „Трејнспотинга“, односно двадесет година које су протекле од тренутка када је Рентон покрао своје ортаке и његовог повратка у Единбург. Све је наопако пошло много пре, можда и пре рођења главних јунака или када су они били деца, а одговор који је назначен у филму очекивано се тиче оног сплета социјалних и економских процеса које одређујемо појмом неолиберализма. Зависност и криминогеност јунака стога су делом одређени социјалним околностима, делом су последица либералистички схваћеног личног избора, а делом, у свом кинематографско-медијском третману, представљају попкултурну атракцију и спектакл.

Носталгија према времену које ниједном од јунака није донело ништа добро, осим заједништва у пороку као још једном облику зависности, у другом делу популарног филма Денија Бојла, опет очекивано, има функцију утехе постиђених сопственим друштвеним и економским неуспехом, не напуштајући веру и наду у могућност, увек и изнова, „нових почетака“.

Осим носталгије, наставак „Трејнспотинга“ ваља погледати и због појединих за Бојла карактеристичких захвата којима је он, да су околности биле другачије или да је било више среће и снаге, могао у много већој мери да освежи или чак препороди изражајне могућности филма у последње две деценије, налазећи поетички адекват технолошким (дигиталним) иновацијама. Сачувати наративност, а наћи начине филмског моделовања симултаности и мултиперпективности, као доминантних парадигми данашњице, главни су задаци филмске поетике и драматургије нашег времена, и Дени Бојл је свакако дао значајне прилоге у том правцу.

 

уторак, 21. март 2017.

ПЛАТОН БЕСЕДИН на Стању ствари

Кратак текст Платона Беседина поводом трогодишњице присаједињења Крима и Севастопоља Руској Федерацији у мом преводу на Стању ствари:

https://stanjestvari.com/2017/03/21/besedin-prisajedinjenje-krima/

ШИРЛИ ЏЕКСОН: УКЛЕТА КУЋА НА БРДУ


Владимир Коларић

„Шта год да је ходало тамо, ходало је само“

 

„Уклета Кућа на брду“ Ширли Џексон, написан 1959 (Орфелин, Нови Сад, 2016, превод и поговор Дејан Огњановић), спада у класике хорор жанра, као „квинтесенција“ романа о духовима. То је такође роман који успешније него већина других сведочи о нашем односу са светом, импликацијама нашег прилагођавања и уклапања у тај и такав свет, који нам се приказује као дат, а који у основи представља мрежу људских односа. Односа које, колико год „нормализовани“ и „социјализовани“ били, макар у најдубљим слојевима нашег бића перципирамо као дубоко извитоперене, онакве какви људски односи никако не би смели да буду.

Без улажења у расправу о природи надприродног у овом роману, јер како један од његових ликова рече „нећу да дајем име нечему што нема имена“, могло би се нешто проговорити о природи света и природи страха које он тако непогрешиво слика.

Наш најизворнији однос према свету је страх да ће нас „једном заробити у особу попут свих других“, док је корен људских односа у „дубинској структури“ породице. Та структура се као матрица пресликава на читав историјат наших односа, који, ако је и онолико колико је извитоперен, укида и саму историју, изолујући нас у један свет за себе, лавиринтски свет унутар света, који даје све да нас убеди да је он заправо „наш“ прави свет, а затвореност наша судбина и назначење.

Страх је увек и обавезно „страх од себе“, као и од тога да, застрашени од губитка разума  „под условима апсолутне стварности“, „видимо себе јасно и без маски“; најзад, то је и страх од „тога да знамо шта заиста желимо“, као и тога шта заиста желимо од других људи, и зашто су нам ти други уопште потребни.

Сама ауторка своје интересовање за натприродно, а самим тим и своје виђење света и страха пред тим светом - а који као да сам тај свет и конституише - одређује „осећајем о људском и не сасвим рационалном поретку који се неадекватно бори да под контролом држи силу великог уништења, које је можда ђаво, а можда је интелектуално просветљење“.

Страх нас дакле егзистенцијално окива и паралише, али и призива могућност да буде макар прозор у нашој тамници, још боље пукотина која би довела до њеног рушења. Бојимо га се подједнако зато што нас додатно окива у свет, али и зато што би можда могао да нас тог света ослободи, и суочи са силом и светлошћу (или празнином?) које, својим ненавиклим и неприпремљеним очима, не бисмо могли да поднесемо.

Роман Ширли Џексон не нуди јефтине утехе, нити психолошке, социјалне, идеолошке, или чак морално-религијске рационализације које би нас помириле са светом, заборавом нашег треперавог бића. Оног које се, смртно и смрћу застрашено, нада и верује да нас „на крају путовања увек чека љубавник“, али и слути да је мапа тог путовања сакривена толико дубоко у нама, да је ни сами самцити, али ни уз помоћ других људи и њихових доктрина, највероватније никад нећемо досегнути. Потребно је ту још нешто, нешто и неко трећи, али потребни су и овакви романи које нас постављају пред нас саме и неумољиво суочавају са светом који смо како одрастамо све спремнији да прихватимо као „наш“. Романом који доводи у питање све постојеће - самооправдавајуће и самоуспављујуће - језике, колико и нека од највећих дела светске књижевности; а која су и која ће увек бити, више него било шта друго, величанствена сведочанства о људској слободи.
 

недеља, 19. март 2017.

Путин и старообредници на ИСКРИ

Мој текст поводом историјског сусрета председника Руске Федерације В. Путина и митрополита Руске православне старообредне цркве Корнилија на ИСКРИ:


http://iskra.co/svet/moskva-istorijski-susret-ruske-drzavne-vlasti-i-staroobrednika/
 

петак, 17. март 2017.

А. А. МИЛН: Убиство у Црвеној кући


Владимир Коларић

„Где ће се и сви јастребови срести“

 

„Драги мој оче, као и сви заиста фини људи, ти волиш детективске приче и мислиш да их нема довољно. И заиста, после свега што си учинио за мене, најмање што ја могу да урадим за тебе јесте да ти напишем једну. И ево је, уз много више захвалности и љубави него што у њу може да стане“ - тако гласи посвета  у овој књизи, једна од најлепших на које сам наишао. Баш некако личи на аутора Винија Пуа, зар не?

Једини кримић Алана Александра Милна, „Убиство у Црвеној кући“, написан 1922. године (Студио Лео, Београд, 2015; превод Бранислава Ерак), на тај начин открива своју донекле узгредну и наменску, свакако и пастишну природу. То је роман вештог писца-професионалца који се опробао у различитим врстама писања, па ето и овде - баш у његово британско „златно доба“ - у детективском роману.

Убиство је типски ситуирано - у изоловану богаташку кућу на селу, док је детектив донекле необичан: он то, слично аутору, постаје случајно, узгред, али се, опет као и аутор, свом новом позиву и новооткривеном таленту предаје својски. Његов успех је у изузетном опажању и памћењу, али и способности да прозре глуму и илузију; и једној специфичној смирености коју доноси тачно опажање и свест о илузивности.

Написан изузетним језиком, истим оним умећем у коришћењу речи које је заслужно и за винипуовске коане, ово је у првом реду једна дечије радосна авантура, мистична фантазија о другарству, и то од оних најплеменитијих - мотивисана жудњом за световима у којима „ће се и сви јастребови срести“.

четвртак, 16. март 2017.

ЏОЗЕФ ХАНСЕН: ФЕЈДАУТ


Владимир Коларић

ADIOS, QUERIDO

 

Провинцијски ноар Западне обале САД не црпи своју атмосферу хладно-апокалиптичне претње, чежњиве усамљености, слатке опорости и горке слободе из лавиринтских улица и мрачних јазбина велеграда, већ из пустиња, распаднутих скрајнутих градића окружених плантажама поморанџи, али и безочности локалних моћника, који су то постали присвајањем читавих бескрајних пространстава - од староседелаца-Индијанаца, Мексиканаца или Јапанаца чија су имања конфискована током Другог светског рата.

Роман „Фејдаут“ Џозефа Хансена, написан 1970. године (Студио Лео, Београд, 2016; превод Бранислава Ерак), обележен је постратном атмосфером и унутaрамеричким одјеком постхарборовског (и постнагасакијевског!) америчког експанзионизма, где коначно освојени Запад постаје метафора целог света, са перспективом да својим коначним освајањем-ослобађањем једном и заувек осване претворен у еколошку пустињу, егзистенцијални ћорсокак и моралну пустош.

Случај забављача који „из штоса“ улази у политичку трку и постаје озбиљан политички фактор, и потенцијална претња „наследним баронима“ псудо-аристократског естаблишмента Западне обале, у данашњем „ријалити“ тренутку може бити актуелнији него у време када је написан. Такође, увођење детектива хомосексуалца, као главног јунака ноар-серијала чији је овај роман био зачетак, сасвим успешно је поетички мотивисано и интегрисано у наратив, са занимљивим консеквенцама на устаљену стилистику и типологију ноар-хардбојлд естетике, нарочито у домену иконографије и карактеризације женских ликова (укључујући неизбежно и тип „фам фатала“).

Ипак, у основи - као и многи велики амерички романи - и ово је роман о писању, о могућности или немогућности писања да нас оријентише у животу и свету, о једној сасвим прагматистичком погледу на егзистенцијалну вредност писања, тако погодном за фикционализацију, па и ону детекцијски моделовану. О некоме ко је жртва само зато што је једино што је у животу желео било да напише добар роман, али то му никако није успевало, па је све друго (п)остало само симулација. Не због недостатка талента, вештине и знања, него оне специфичне уметничке одважности да се прича своја прича. О уметности која постоји само тамо где је уметник способан да разоткрије самога себе. А помало и о готово декадентском поимању лепоте која може постати највећа невоља наших малих, привремених и ка сигурности и колотечини усмерених живота; њихова највећа, некад и једина радост, али и неиздрживи бол.

„Терет живота је љубав. Испод бремена самоће, испод бремена незадовољства, тај терет, терет који носимо је љубав“ - стихови су Алена Гинзберга којим сам Хансен упућује на највећу тајну свог одличног романа, који на јединствен и антиципаторски начин укршта неке од најплоднијих тенденција савремене америчке не само литературе, него и културе у целини.

 

уторак, 14. март 2017.

четвртак, 9. март 2017.

ХАНИФ КУРЕЈШИ: Последња реч


Владимир Коларић

ЖРВЊЕВИ И ДВЕРИ

 

С обзиром на сопствени културни и уметнички бекграунд, од Ханифа Курејшија се, у овој причи о младом писцу (рођеном Енглезу) који пише биографију мушичавог англо-индијског живог класика, иза ког нимало прикривено стоји грандиозна и контроверзна фигура В. С. Најпола, очекивало да прича једну од оних прича о идентититету, па и сопственом идентитету, наравно и писању, могућим улогама писања у уметности у формирању, потрагама и спознајама идентитета.

И Курејши се у роману „Последња реч“ (Booka, 2014; „The Last Word“ превод Александар Милајић) управо и понашао као неко од кога се тако нешто очекивало, па отуда и понешто пренапрегнут и преексплицитан, мада врло читљив и проходан, стил, на граници литерарне легитимности и уверљивости. Отуда иронична игра са уписивањем сопственог лика у систем дела, игра колико са читалачким и интерпретаторским очекивањима, толико и са самим собом.

А као производ те игре, оно најважније у овом делу - један приказ личних и колективних самообмана и делузија, које су увелико прихваћене и нормализоване као део сопственог идентитета. Самообмана и губитка везе са стварношћу једне класе, једног класног система, једне професије (уметничке), али и читаве једне културе и цивилизације, зачарене самодовољношћу док се распадају већ и последње кулисе света у чију се трајност и неупитност толико веровало.

Али нема овде сладострасти, нема ни цинизма, ни накнадне памети, свега онога што је толико драго данашњим псеудо-апокалиптичарима или псеудо-револуционарима, свеједно. То је у основи роман о (не)могућности литературе да се носи са хаосом света, као и са хаосом у унутрашњим световима оних који је производе. Једна литература која гута сама себе и покушава да што је мирније могуће,, „плутајући над хаосом“, прати тај процес сопственог претварања у црну рупу, што је већ много опасније него претварање у ништа. Осим, ако црне рупе заиста не воде у неке друге светове, друге космосе. Ако, уместо великог жрвња, нису заправо двери.

 

уторак, 7. март 2017.

понедељак, 6. март 2017.

МОДЕСТ КОЛЕРОВ на Стању ствари!

На Стању ствари мој превод значајног текста Модеста Колерова, који на малом простору битно објашњава одређене феномене руске историје, политике и културе:

https://stanjestvari.com/2017/03/06/kolerov-politicka-klasa-protiv-drzave/?utm_source=dlvr.it&utm_medium=facebook

недеља, 5. март 2017.

ПАНЧАТАНТРА на Радију!

Једно од највећих дела светске књижевности у мојој драматизацији! Савршено разоткривање огољених механизама моћи и власти.


8. март – среда
 
 
РАДИО ИГРА (Радио Београд 2 – 18.32)
Класично дело староиндијске књижевности: ПАНЧАТАНТРА (Премијера)
 
Кратак садржај: „Панчатантра“ је класично прозно дело староиндијске књижевности, истовремено лепа књижевност и уџбеник животне и политичке мудрости. Кроз сплет прича и басни о људима и животињама, ово дело представља различите аспекте вештине управљања, али и друштвених и етичких односа. У драматизацији се, користећи известан хуморни и иронијски потенцијал „Панчатантре“, детектују неки од универзалних механизама и принципа владања и моћи као доминације и контроле.
Улоге тумаче: Радомир Миљанић, Бранислав Платиша, Лепомир Ивковић, Дубравко Јовановић и Миодраг Милованов
Превод: Флавио Ригонат
Драматизација: Владимир Коларић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тонајстор: Милан Филиповић
Редитељ: Зоран Рангелов
 
У целини на:
 

Трибина ДОСТОЈЕВСКИ И ЦРКВА


четвртак, 2. март 2017.

ТАЈИБ САЛИХ: Зејнова свадба


Владимир Коларић

СЕЗОНА СВЕТЛОСТИ

 
Имамо среће да захваљујући неколицини агилних преводилаца, на српском имамо солидан увид у савремену арапску књижевност, која је благо овог света. Српко Лештарић нам је, после „Сезоне сеобе на север“, поклонио још један роман великог суданског писца Тајиба Салиха, који је много учинио за развој арапског романа.

Колонијалистичка предрасуда о арапској књижевности као локалном феномену, који свој универзални печат добија тек признањем на западу, данас углавном у англосаксонској средини, поред колонијално-империјалистичких стратегија производ је историјских околности, и као таква је нажалост дубоко усађена и међу самим писцима, читаоцима и стручњацима арапских народа. Ипак, ми у Србији немамо оправдање, јер већ и на свом језику имамо довољно књига које сведоче о вредности и лепоти ове литературе.

„Зејнова свадба“ Тајиба Салиха (Clio, Београд, 2016), написана у првој половини 1960-их, својим сплетом источног и западног, модерности и традиције, и на формалном и на тематском плану, донекле је типичан представник арапског романа. Као и сва арапска књижевност, ослоњен на богату усмењачку традицију, како песничку тако и приповедну, ово је истовремено роман сасвим модерне структуре и књижевног језика.

Он, такође, припада богатој традицији арапских и источњачких књижевности које у своје средиште стављају ликове светих луда, као један од начина призивања победе над светом. Повезујући људе који се независно од репресивних комуникацијских оквира препознају по оном скривеном у срцу, а које се не показује свакоме, већ само Богу и оним што су  посвећени и „сазвучни“, он потврђује снагу и могућност литературе да и у нашем времену сведочи о оном највишем. О светлосном упливу оног највишег у наше мале и окоштале животе, а за шта и литература, ако смо подвизима и врлинама имало прочистили своје стваралачке и перцептивне канале, може бити један од проводника.

РИФАТ ГУМЕРОВ на Хипербореји!

Поезија Рифата Гумерова по први пут на српском, у мом преводу на Хипербореји:

https://hiperboreja.blogspot.rs/2017/03/pesme-rifat-gumerov.html

Нови КУСТУРИЦА на ИСКРИ

Мој текст о новом филму Емира Кустурице на (Кустуричиној) Искри:

http://iskra.co/reagovanja/vladimir-kolaric-na-mlijecnom-putu-emira-kusturice/

среда, 1. март 2017.

ЈУРИЈ ПОЉАКОВ на Стању ствари!

Есеј једног од најзначајнијих савремених руских писаца Јурија Пољакова, у ком објашњава "како је постао конзервативац" у мом преводу на Стању ствари:

https://stanjestvari.com/2017/03/01/poljakov-kako-sam-postao-konzervativan/?utm_source=dlvr.it&utm_medium=facebook

Превод је пренет и у Новом Стандарду:

http://www.standard.rs/svet/37136-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BE-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B7%D0%B5%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%86