уторак, 14. јул 2015.

IVAN JOVIĆ: Žitije sela


Владимир Коларић

 

ВРЕМЕ ВЛАСТИ

 

Роман „Житије села“ Ивана Јовића (Чигоја штампа, Београд, 2013)  почива на параболи и алегорији, уколико њихову основу не заснивамо на рационалном и структуралном представљачком односу, већ на вербалном и иконичком односу призивања, оприсутњења, које ваћ само по себи жели да укине однос између субјекта и објекта, представљајућег и представљеног, па и трансформише (пре него укине) представљање само.

Простор конституисан светом дела овог романа је стога пара-средњевековни простор у потрази за средиштем, и самим  том за самим собом као светим простором. Време је цикличност разбијана трипартитношћу, као поступак који сугерише превођење циклично-линеарне конфликтности времена у време мита, као без-време, паралалну и огледну стварност, као стварност „у загради“ у односу на тријаду време-еон-есхатон.

Митопоетски интертекст овог романа је вишеслојан, те у себе укључује како свете, светоотачке и апокрифне хришћанске (или парахришћанске) текстове, тако и књижевне текстове са нагласком на „Великом Инквизитору“, који је и сам парабола, а сама по себи не самостално дело, него специфичан код који се односи на матични текст („Карамазове“) у целини. Овде парабола такође не би да буде све, што се надокнађује бујном реторичношћу у трагању за именовањем, што ће се, на крају, закључити декларативним одрицањем од сваког именовања, именовања самог.

Ово је стога у првом реду роман о власти, о темељима заснивања и легитимитета сваке власти, ма како она себе именовала и одређивала. Свака власт влада средствима „овога света“, „овај свет“ је њено средство и њена моћ. Овај свет је у канџама страсти, онај који „у злу лежи“ и чији је кнез зна се већ ко. Ипак, овај свет као „пали“ и онај који „лежи“ није прави свет и није неки нижи свет у односу на неки актуелни, паралелни, виши. То је исти онај свет који би могао да устане и који би да устане и да се преобрази, а за то смо само ми, људи, одговорни. Због тога се, као прво, не треба бојати власти, ни једне власти, ма на којим начинима и средствима заснивала свој (присилни) ауторитет. И не треба се бојати себе, ма какве све ужасе о себи открили, у самима себи или у лицима (огледалима) других.

Конкретно, никада није много књига које нас на колико-толико убедљив и кохерентан начин подсећају на вечну новост Исуса Христа, и на то колико смо сви ми, настрам тога, безнадежно стари. Овај роман је храбар и проживљен, писан од некога ко поседује не само богато искуство свакодневнице него и богато духовно искуство, и он слично филму „Исцељење“, чији је Иван Јовић редитељ, крчи неке храбре и нове путеве, у код нас никада довољно институционализованом и континуираном трагању за покушајем да наша култура, својим јединственим језиком, проговори о истини радосне вести. Потребно је просто више храбрости и енергије, више живота, а било какве примедбе на Јовићево дело и његове досеге може да има само онај који смело искористи врата које то дело отвара, и створи нека још личнија, још аутентичнија и још снажнија сведочења, која би трајно променила лик (и језик) српске културе. Али то, као што је случај и са рецепцијом вредног Јовићевог дела, зависи само од (сваког од) нас. У супротном, ова је књига само огледало наше срамоте.

 

 

 

 

четвртак, 2. јул 2015.

STIV DŽOBS: Ja, Stiv


Vladimir Kolarić

 

POETIKA INVENCIJE

 

Osnovni principi prema kojima razmišlja Stiv Džobs se, paralelno i saglasno sa poslovnim, mogu smatrati estetičkim, ali i poetičkim. Estetički se definišu najpre brigom o recepciji, a poetički brigom o procesu nastanka i gradivnoj dovršenosti proizvoda. I jedan i drugi princip ujedinjeni su naglaskom na usmerenosti i jednostavnosti, i to na jednostavnosti koja je ujedno funkcionalna i receptivna, i na usmerenosti koja je ujedno proizvodna  i upotrebna.

Stalan naglasak na želji za promenom sveta ovde nije puki marketinški slogan, niti je želja za izvrsnošću i prvorazrednim kvalitetom proizvoda, kao i svih faza njegovog nastanka, počiva na isključivo „robnoj“ logici: ovde se radi o odsustvu idolatrije koja proizvod čini tek (makar i samo simboličkim) oruđem moći bilo njegovih neposrednih proizvođača bilo sistema i ideologije koja ga je proizvela, već, u sasvim liberalnom duhu, podsticanju i uvećanju kvaliteta iskustva onih koji proizvod koriste, odnosno odgovornosti onoga koji proizvodi nešto što omogućava, podstiče i uvećava stvaralaštvo i komunikaciju, i time pomaže razvijanju ljudskih ličnosti.

Citati koji oblikuju knjigu „Ja, Stiv: Stiv Džobs sopstvenim rečima“ (priredio Džordž Bim, Vulkan, Beograd, 2013) podstiču žal za manjkom ili čak odsustvom sličnih načela i težnji u savremenoj umetnosti, sličnog razumevanja etike i estetetike umetničkog poiesisa. Neshvatanje potrebe za izvrsnošću i inovativnošću, odnosno za odgovornošću, preveliki deo savremene umetnosti čini nepotrebnom i zamornom. Teza da „pravi umetnik isporučuje“, u kontestu poetičke i estetičke vizure (vizije) prisutne u ovoj knjizi, najednom više nije tako strašna, već nas podseća na vrhunce umetnosti: strah od kapitalizma ne bi trebalo toliko lako da se  pretvara u strah od umetnosti kao poisesisa i techne, odnosno strah od umetnosti kao takve.

U takvoj jednoj perspektvi, u osnovi svakog stvaranja i proizvođenja stoji vizija, a u osnovi vizije neko uviđanje, kao još jedna temeljna poetsko-estetska kategorija: „Mislim da se sposobnost uviđanja sastoji iz veštine da vidite ono što je oko vas, da objedinite elemente na dotad neviđen način i u pronalaženju načina da sve to predočite drugima, koji ne raspolažu takvim uviđanjem“.

Ako priručnici za pravljenje i podsticanje bilo koje umetnosti i umetničkog stvaralaštva uopšte imaju nekog smisla, bar posle Aristotelove „Poetike“, ova knjiga je, što već prethodni citat najavljuje,  jedan od boljih. Naravno, ako makar u osnovi prihvatate njen etos i njenu osnovnu motivaciju: „Raspolažete ograničenim vremenom, stoga nemojte da živite tuđe živote. Ne dozvolite da budete zarobljenici dogme. Nemojte živeti na osnovu tuđih razmišljanja. Ne dozvolite da buka tuđih mišljenja zatomi vaš unutrašnji glas. Najvažnije od svega je da iznađete hrabrost da sledite vlastito srce i intuiciju. Oni već nekako znaju šta stvarno želite da budete. Ništa drugo nije toliko važno“.