Песник Александар Марић је о роману ФИЛИП ОД ЗЛАТА написао:
"У књизи Владимира Коларића Филип од злата, аутор слика потрагу за архетипом замишљеног себе. Та потрага започиње у детињству сусретом са дечаком Филипом, за кога све време нисмо сигурни да ли постоји у реалности или је плод уобразиље главног јунака који носи исто име и презиме са аутором.
Композиција овог кратког романа, готово је филмска, а неке слике, или филмски речено описани кадрови као да су реминисценције великих остварења златног доба европског филма. Коларић о свему говори отворено, било да је фокус на духовном или на телесном.
Иако главни јунак В. К. трага за својим другим ја, идеализованим сопством, и при томе се и самозаљубљује, интересантан је и развој самог Филипа. Филип се појављује као анђео светлости, откривење нечега што би могло бити више, откривење могућности да се буде бољи, сјајнији, узвишенији, да би се одмах затим почео претварати у присуство, телесност, а потом опет нестао. Кроз потрагу за несталим идеалом разоткрива се и друга паралелна личност коју главни јунак В. К. има у себи и која не би могла за себе да каже „Ја сам В. К. и добар сам човек…“.
На крају потраге Филип се од светлог анђела, преко модела идеалног човека претвара у палог анђела, који живи у подруму, окружен различитим антиквитетима, у потпуној самообмани. На крају, главни јунак се као са неког ходочашћа враћа кући, задовољан, целовит и даље В. К. који о самоме себи, путовању и својим пројекцијама сведочи, путопише, опет као неко сасвим други."
